Trun smo i tren

03 СÐ, 2012

Незаборавно летовање = море + сунце + х (3. deo)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:55
 
(Хургада, Ројал палас, Поглед са терасе)
 

Живела сам у заблуди и годинама убеђивала себе да, кад мислим на летовање, мислим само на море и сунце, тј. да су та два састојка довољна за мој савршен одмор. А нису, и никад то нису ни били.

 

У раној младости, море и сунце су били само подлога на којој су се оцртавали моји снови о романтичним доживљајима, занимљивим саговорницима, новим местима и световима, вечној љубави или страственој авантури, изненадним преокретима праћеним заласцима и изласцима сунца и звуцима гитаре. Чезнула сам за добрим друштвом и сматрала да се само тамо негде, где се спајају море и копно, дешавају чудесне ствари које ће ме заувек удаљити од једноличне свакодневице и испунити ми срце радошћу. На море сам, разуме се, ретко ишла.

 

Након тридесете ситуација се променила. Због мојих синуса, бронхија, грла и осталих беспомоћних „радника“ на мојим дисајним путевима, лекари су ме редовно подсећали да постоји море и да би требало да сваке године проборавим на њему неко време. Кад сам схватила да су у праву, дала сам се на посао, тј. море.

 

"Море, сунце и ја, то је добитна комбинација! Море је једино што ми је потребно", говорила сам себи, и морам признати да је у томе било много искрености и истине.

 

Сва светска мора отворила су конкурсе и молила ме да се пријавим за стални радни однос или бар често дружење, али ја, ето, и дан-данас прихватам само привремене ангажмане и увек изнова и изнова потписујем уговоре на одређено време.

 

На почетку је био – Јадран, са својим плажама пуним каменчића и каменчина, са огромним стенама, са ћудљивим временским приликама, Јадран на коме се говорило језиком мога детињства, Јадран уоквирен братством и јединством.

 

Године 2000, испред Плаве шпиље, након искакања из брода, утонула сам дубоко, дубоко...Да не би лепог капетана и мог драгана, сва би ми друга мора и копна остала непозната.

 

После сам открила Средоземно, Црно, Егејско, а на крају и – Црвено море.

 

То су мора на којима је језик мог детињства сличан ударима таласа о обалу: тек се повремено чуо и повремено сам у њему уживала. Звуци других језика имали су своје дражи, као и комуникација са другим туристима, и збир свих тих шумова и звукова стварао је оригиналне и приличн лепе симфоније незаборавних лета.

 

Црно море памтим по соли коју сам могла да стружем са тела и по великим, усковитланим таласима. И  дан-данас се чудим својој храбрости да им идем у сусрет упркос црвеним заставицама које су у Несебару истицали на осматрачницама.

 

Памтим и медузе које су остављале косе трагове на нашој кожи кад год би нас својим телом, као бичем, ошинуле. Тада сам први пут видела медузе.

 

Слике Медитерана и Егејског мора преплићу се у мојој глави, и на површину испливава Бодрум, из кога смо кренули на крстарење и урањали у кристално бистру плавет на местима на којима се, кажу, спајају два мора (да не заборавим чувену Клеопатрину плажу на коју сам кренула из Мармариса).

 

Медитеран ми је поклонио предивну зелену јежеву кућицу, а памтим и слике малих хоботница које би вешти рониоци изронили из мора, ставили у неки надувани базенчић у коме су се до малопре дечица љуљушкала на таласима, а онда их враћали у море.

 

Памтим и дечака који је на обали продавао шкољке: у једној кошарици држао њих, у другој руци лимун и тако продавао пролазнцима свеже плодове, а они их онако из љуштура исвраћали у уста и гутали, правећи задовољан израз лица, док су се мени уста скупљала кад бих само помислила на тај чин.  

 

Црвено море остаје најтоплије и најлепше од свих (топло ме је дочекивало сваког дана, а из њега сам понела неколико драгоцених трофеја: велику белу, спиралну шкољку из које сам извадила тело и данима је чистила; мали, шарени шкољкин оклоп који је остао у мојим рукама након што је рак појео њено месо; преполовљени каламари са Рајског оства; зека од некадашњег корала, Рашин поклон, итд). Једино ми је жао што нисам умела да роним, већ само да посматрам са површине воде тај шарени подводни свет.

 

Дакле, једначина изгледа овако: летовање = море + сунце + х.

 

То „х“, та непознаница коју дуго нисам могла да спознам, заправо је, то ми је сад сасвим јасно, у спрези са оним чиме земља у којој летујем располаже, а што није новијег датума.

 

Х“ = излети. И то је сва мудрост.

 

Није било летовања а да нисам отишла бар на два излета за тих десетак дана. Без отискивања на море и без препешачених километара по непознатим земљама, ниједно море и ниједно сунце не би имали своје благотворно и непролазно, у лековите успомене и незаборав претворено, дејство.

 

Ове године, сасвим неочекивано, схватила сам да желим да видим Египат.

Мајка је најпре одбијала (наслушала се прича о прљавштини, агресивним трговцима, отмицама белог робља и којечему) и рекла да потражим нешто боље. Но, како ме није напуштала жеља за откривањем новог континента, за авантуром која би ипак мало усталасала мој прилично миран живот (а једна колегиница се у мају вратила из Египта и одушевљено ми говорила о свом боравку тамо), упорно сам тражила аранжмане за ту земљу.

 

Схватила сам: није ми било само до мора и сунца. Хтела сам нешто необично, исконско, посебно. Просто сам предосећала да ће ме Египат изненадити, мада нисам била сигурна хоће ли утисци били позитивни или не.

 

Почетком јула, кад сам се активирала, наше проверене агенције су већ продале Египат за цео тај месец и та прву декаду августа („Као да смо Египат давали бесплатно“, рече једна жена из агенције), а ја сам имала временски оквир у који је требало сместити Веркин одмор и мој распуст.

 

И овог лета ишла сам, дакле, са мајком. Навикле смо једна на другу лети и, док је жива, мислим да нећу тражити боље друштво или да, ако се појави још неко неизоставан, нема разлога да нас не буде троје.

 

На дан уплате целог износа сазнала сам да наше путовање не организује агенција у којој сам све уплатила, већ агенција «Тринити», једина којом сам, откако сам туриста, незадовољна.

О њеним пропустима нећу писати опширно, али ћу рећи да смо, изгледа, имале среће јер, како јучерашње новине пишу, више од 170 њихових путника преседело је цео дан на аеродрому у Хургади зато што агенција није платила «Ер Каиру» оно што је требало. То што су нас заборављали кад је требало ићи на излете, што су нам наручивали буђење кад није требало, што «ол инклузив» није био «ол»; што диск са сафарија нисам добила иако сам га платила, што смо могле да останемо без педесетак еврића, мање је битно од немогућности да дођете кући после једног занимљивог летовања, а пешачење из Африке ка Србији и није препоручљива дисциплина, све и да сте маратонци.  

 

Срећом, изабрала сам добар хотел са прилично отменим називом, «Ројал палас». Бирала сам нови део града, Мемшу. Од хотела се за десетак-петнаестак минута се таксијем стиже и до старог дела, Сакале, што значи да сам добро проценила ситуацију, као и увек када сам одлазила у иностранство на летовање. Изгледа да имам посебно чуло за то.

На пријем у хотел чека се и по сат времена, јер рецепционери раде полако. Упозорени смо на то да Египћани никуда не журе, да су стрпљиви, и да би требало да се на то навикнемо, те и сами будемо/постанемо стрпљиви. Лекција бр.1.

Соба је била огромна и прелепа, са погледом на море. Никад лепши поглед ниоткуда нисам имала: испред и десно од терасе - раскошни врт препун палми (а палме начичкане урмама) и живе ограде које су вредне руке градинара обликовале на различите, врло маштовите начине; а лево – поглед на плажу и бродове укотвљене недалеко од ње. Рај надохват руке. Очи пуне раја.

 

Бродови, море, песак, сунце, палме, урме – слика је која, док се гледа и док је се сећам, изгледа вечна и непроменљива.

 

«Најзад, Африка то је од свега најчудније, најпримитивније, најудаљеније: ничег нема више овде од ранијег свакодневног човечјег живота и размишљања.» (Ј. Дучић)

 

Виолета Милићевић 

 


Коментари

  1. Moja želja je da posetim Egipat :)

    Аутор Mila021 — 03 СР2012, 20:42

  2. Мила021, ако је тако, мени преостаје да пожелим да ти се та жеља оствари, и то већ следеће године, ако Бог да, па да читамо и о твојим утисцима.:-)
    Може?

    Аутор trunsmoitren — 03 СР2012, 23:09

  3. Одмах да приметим да су и мени, баш због грла и крајника, који су се свако мало знали упалити кад сам била дете, препоручили море, а моји родитељи савет послушали и, Богу хвала, моје се грло од гргљања почело лакше носити са бољетицама. Медузе ме никад нису опекле, а видела сам их на хиљаде, мале, прозирне и розе-позе. Али у воду без обуће - јок. :)

    Аутор pricalica — 06 СР2012, 00:32

  4. Причалице, има истине у тој њиховој причи и препоруци, и добро је кад можемо тако да поступимо па спојимо лепо и корисно.
    Ја са медузама нисам имала превише посла али, ето, упознале смо се, чисто да знамо ко је ко и шта ко уме.:-)
    Што се обуће тиче, мени су некако увек сметале оне пластичне ђаконије око ногу, па сам их се одрекла, ипак, али знам да добро дођу кад је обала каменита.

    Аутор trunsmoitren — 06 СР2012, 16:39


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs