Trun smo i tren

20 ÐÐ, 2015

Путници смо (1. део)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 22:42
http://www.dodaj.rs/f/1f/Py/3N9xKAKr/galeb-oblak-guvija-1024x.jpg

Путници смо - од тренутка кад отворимо очи и угледамо први знак Божјег свеприсуства, светлост,  до тренутка кад их последњи пут затворимо и кад нас овије тама непостојања.

Између првог тренутка, кад се светлост усели у наше очи , и последњег, кад из њих оде, пред нама се смењују слике свега што је материјално, а остала пробуђена чула, после чула вида, убирају свој данак: мирисе, звуке, укусе и додире.

У почетку то бива спонтано, а после се у нама буди потреба (која код неких постаје насушна и временом прераста у незајажљиву глад) за новим сликама, мирисима, звуцима, укусима и додирима, а самим и тим за урањањем у свеопште постојање, проналажењем свог места у свету и стапањем са њим.

Једноличан живот у детињству, сведен на родно место и околину, нарочито продубљује чежњу за новим просторима, а самим тим и људима, причама, доживљајима. Но, ни они који су, стицајем околности, морали или хтели да мењају места боравка од малих ногу такође нису лишени те чежње.

Уколико су морали, претпостављам да ће у зрелијим годинама имати снажну жељу да се што пре смире, укорене, и остатак живота проведу  на једном месту, а уколико су имали избора и били жељни промена  - то вероватно значи да им је радозналост постала свакодневица и да, чак и кад пристану на миран и једноставан живот и негде се укорене, заправо живе за ретке, али неопходне сусрете са новим пределима.

Спадам у оне који су, стицајем околности, од малих ногу (од прве године живота) морали да мењају места боравка, а онда, кад су се стекли услови, кад су остварили неки од зацртаних циљева, хтели су да виде (а самим тим и осете и доживе) све што ће им отворити неке нове видике. У праву је био Хенри Милер: „Наша дестинација никада није место, већ нови начин посматрања ствари.

Својим првим значајним путовањем сматрам матурску екскурзију, те срећне 1987. године, кад сам једини пут у животу видела Дубровник и Мостар, и кад сам први пут видела Сарајево. Спавали смо на Палама и у Млинима (како ми је необично, топљиво у устима и етерично било то име док сам га изговарала у себи, а док су се собама у којима је било скоро цело одељење ориле песме са другог албума „Црвене јабуке“, објављеног тог пролећа, након велике трагедије у којој су погинула два члана бенда. „Тууууго, туууго, несреећооо, никога ниииисааам тако волииииииииоооо…“

Тада сам први пут видела и сат који је, као у песми, зазвонио на кули крај Бегове џамије (иако ономе на кога сам тих месеци мислила нисам могла да признам све и „шапнем ријечи те: `Ммм …волим те`…“, ма колико ми прилике и амбијент ишли на руку).

Имали смо своје јунаке, „Пишоњу и Жугу“, Сашку и Трифуна, који су се окупали у Дубровнику, у хладном Јадрану, тајно, да не знају професори (као да се то може сакрити), а после добили температуру, на којој сам им ипак завидела јер су били храбрији од свих нас.

Много тога смо имали: и праве пријатеље, и црвене пасоше, и „наше“ песме и безброј отворених путева и наивних схватања. Слушали смо „Биће рата, кажу сви, ал` ја ћу умријети од љубави“, не схватајући да ће прве речи овог рефрена бити прави разлог за умирање, а не љубав, чије су жртве биле само умишљене.  А онда „када падне ноћ, ја зовем упомоћ, јер тебе нема туууууу…уууу…“.

Тада сам први и једини пут осетила благодат Зупчевих и мостарских киша које сам неизлечиво заволела читајући истоимену поему. Краткотрајан пролећни пљусак трајао је колико и мој прелазак преко моста, или мало дуже, тек да разбије неке ћутње и разбистри младалачке магле, а можда мало и Спинозу („У природи ствари нема ничег случајног, него је све одређено из нужности божје природе да на известан начин постоји и функционише“, „Кад љубав говори, разум мора да ћути“ ). 

„Онда су долазиле њене ћутње дуге

Предуге

Могао сам слободно мислити о свему

Разбистрит Спинозу

Сате и сате могао сам комотно гледати

Друге, бацати облутке

Доле низ стење, могао сам сасвим отићи

Некуд отић далеко

Могао сам умрети онако сам у њеном

Крилу, самљи од свију

Могао сам се претворити у птицу, у воду

У стену, све сам могао.“

После је дошло време кад нисмо могли све, па ни „сасвим отићи, некуд отић далеко“… Југославија је могла. Отишла је неповратно из наших живота, пасоша, личних карти. Заправо, најпре су са ње, као јефтина дугмад са скупоцене хаљине, спала два слова: С и Ф. Оно Р се још мало клатило, а онда је, суновративши се у бездан, повукло и Ј. Тако је васкрсла Србија и остала на ветрометини, „под кишом од олова, гвожђа и крви“, како би рекао Превер, сама, обешчашћена, опљачкана, све мања и све мање слободна. Вратило јој се оно Р, покајнички. Ми никуда нисмо ни ишли. И остали смо јој ми, који само њу имамо и волимо.

 Виолета Милићевић, август 2015.

Коментари

  1. Тако и нама нису дали да се окупамо у Преспанском језеру, али смо нас неколико, наравно девојака, морале бар ноге да сквасимо. Проблем је био што је био октобар, веома тмуран, а обала око језера пуна неких бодљица. Но, успеле смо, али мислим да то професору који је видео није уопште било мило. Из далеко више разлога него што смо ми могле и да појмимо.
    Радујем се што путујемо јопет! Па још где! :)))

    Аутор pricalica — 21 ÐÐ 2015, 00:12

  2. U treptaju života i to u onom njegovom trnutku kada svetlost počinje da napušta oko, shvatimo da sve je lako dok si mlad ... svaka rana manje boli. :-)
    Možda je trebalo otići? Možda ćemo se kajati zbog toga što nismo?
    A možda bi i više da smo ipak otišli?

    Аутор Aneta — 21 ÐÐ 2015, 01:11

  3. Слична ситуација из твог матурског жоивота, Причалице, показује да је младост свуда иста - радознала и жељна доказивања, али то и јесу њене дражи.
    Са таквим сапутником и - на крај света, мада и пре тога имамо пуно посла!;-)

    Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2015, 09:57

  4. Анета, најпре - добро дошла на "Трун смо и трен"!:-)
    Да, у младости је све лакше, али после, кад се све одмери и кад вага живота покаже право стање ствари, равнотежа мора да се успостави. Чак ми се чини да то и није права равнотежа, јер на сваки грам среће дође бар килограм несреће. Но, то су неке чудне, небеске теразије и оне нам помажу да успоставимо равнотежу и у таквим околностима.
    Ја сам на твоја питања себи давно дала одговор: није требало отићи. Неко је морао да остане да ове просторе не би насељавали само мрави и кртице, и да не би зарасла у траву (мада, ето, дубоко поштујем траве).
    Познајем многе који и даље имају дилему, или су је решили другачије - кајући се. Нека ми опросте или нека мисле онако како је њима својствено, али не бих се мењала с њима.:-)

    Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2015, 10:08

  5. Hvala ti na lepim rečima i dobrodošlici.
    Ja na ta pitanja nikada nisam tražila odgovor. Ne znam šta bi bilo da me neka druga reka života ponela svojim tokom. Nikada nisam prkosila životu ni vremenu ...
    i smatram da se ništa slučajno ne događa, da je, kako kažu, svako zlo za neko dobro, kao i to da nam život uvek sam daje najbolje, bolje od onoga za šta bismo se sami polakomili ... treba u datom znati prepoznati dobro i znati biti zadovoljan ...
    Tako je i bilo. :-)

    Аутор Aneta — 23 ÐÐ 2015, 17:40

  6. Тако и треба; Анета. Но, треба и времена да схватимо да ништа није случајно (мада има много оних којима је то немогуће доказати, али нећемо сад о њима). Онај ко зна то што ти знаш - на добром је пут и зна у чему је и вредност и лепота живота. :-)

    Аутор trunsmoitren — 24 ÐÐ 2015, 18:17


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs