Trun smo i tren

Будим се с лакоћом. Са осмехом искачем из кревета. На столу ме, као и увек, чека спремљен доручак. Моје омиљено јело. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: "Немој случајно да се умараш да переш судове! Тата ће кад дође. Надам се да ти се свиђа доручак. Воли те мама". Оставили су ми педесет евра да ми се нађе за школу.

Иако имам контролни из маркетинга, за који ништа нисам учила, лежерно улазим у Прву економску. Гледам питања на тесту. Ниједно ми није познато. Одједном, некаква струја ми пролази кроз цело тело. Збуњено трепћем. Да ли је то знање? Изгледа да јесте. Знам одговоре на сва питања. Суботић Ана, одличан пет.

Крећем кући. Аутобус ми долази одмах, има места да се седне. Код куће - идила.

"Мама, узела сам још педесет евра. Идем до града, враћам се ујутру."

Умилним гласом ми одговара: "Важи, сине, љуби те мајка, ево ти још три хиљаде за неки алкохол."

Будим се. Око мене су разбацани папири из маркетинга. Опет сам заспала учећи. Напипавам пут до кухиње јер не могу да отворим натекле капке. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: " Не излази из куће док не опереш судове. Ако си гладна, како бих ти рекла, не занима ме. Снађи се има можда неког хлеба од прошлог викенда. Мама". Оставили су ми педесет динара да ми се нађе за школу.

Касним. Нервозно утрчавам у школу. Можда извучем два из маркетинга, можда се сетим нечега. Суботић Ана, недовољан један.

Скрушено се вучем кући. Пада киша, а аутобуса нема двадесет минута. Улазим у стан кашљући, мокра до голе коже.

"Мама, је л' могу напоље? Враћам се до десет."

"Не долази у обзир! Па стан се неће сам усисати. Излазићеш кад умреш."

Гледам оронули плафон и питам се "Зашто баш ја?"

Младост је одвратна, једва чекам да остарим, плетем и не радим ништа. Додуше, тад се добијају артритис и другари.

Препуштам се спокоју и тонем у сан, јер мени никад неће бити добро.

Ана Суботић, 4/5

***

Буди ме мајка. Устајем и гледам нашу „кућу“, урушену бараку облепљену картонима од јаја, чију конструкцију држи само један иструлели димњак прастарог „смедеревца“. Са осмехом гледам како ми млађи брат спава на свом „кревету“, гомили картона са маленим сунђером на који и он, тако мален, једва стане.

„Данас радиш обе смене, ја радим трећу, пошто ти је отац и даље болестан“, говори ми мајка док ми додаје „одело за рад“, поцепану тренерку и фарбом умазан дукс са бушним траговима од цигарета и истрзаном капуљачом. „Мораш и Елвиса на аутобус да испратиш у један, тад ти је пауза за доручак...“, наставља она док излазим из нашег скромног дома, немо одобравајући све.

Бацам последњи поглед ка њој. Видим брата иза ње и одлазим.

Стижем на Зелени венац. Ту је вазда велики промет људи. Седам на степеник у пролазу, стављам картонску кутију испред себе и почињем, као и сваки дан, да размишљам о животу: о томе како је тежак, суров, неправедан...

Младост је, кажу, најлепши период живота... Не верујем им. Можда се то не рачуна за нас, Роме.

Прилази ми висок, црн, стасит, човек, са црним шеширом и дугачким црним мантилом и пита ме:

„ Који је твој проблем?“

„ Мој проблем? Не видим проблем“, одговарам му збуњено.

„ Е па, ја видим! Како очекујеш да са својих бедних петнаест - шеснаест година сазриш и постанеш човек, ако овде по цео дан седиш и не радиш ништа?!“, пита ме човек са бесом у очима, због чега  остајем парализован и неспособан да му одговорим.

Након неколико минута једва успевам да склопим просту реченицу: „ То је једини начин.“

„ Није! Иди, бре, да радиш нешто!“, са још већим бесом каже ми човек.

 „ Како да радим? Имам петнаест година, немам завршену школу. Не могу нигде да се запослим. Боље да просим и надам се нечему“, кажем том човеку, кад ме нагло зауставља звук телефона.

 „ Извините, морам да се јавим.“

Мајка је. „Али нема још дванаест сати! Зашто ме зове?“, питам се.

Запрепашћен оним што чујем, почињем да плачем, без стида, без оклевања, па нека сам сто пута мушко. Онај црни човек и даље стоји испред мене и вришти: „ Шта је сад?“

Испуњен мржњом према целом свету, одговарам му:

 „ Шта хоћеш ти од мене? Зашто ме давиш? Мислиш да ја желим овако да живим? Не!“, вриштим,  и са сузама у очима настављам: „ Мислиш да ја хоћу да живим у оној страћари на крају света? Мислиш да желим да ми се мајка проституише како бисмо имали за хлеб? Мислиш да ми је лако да гледам како ми брат пропада и не може нормално да живи? Мислиш да је мени лако, посебно сад...“. Сузе ми се сливају низ лице. „...сад кад остајем и без оца?“, настављам да плачем, не обазирући се на ту црну свезналицу испред себе.

Човек ме гледа и хладним гласом каже: „ Ево! На! Плати такси и иди да видиш оца! Можда га и затекнеш живог“, након чега ми је даје папирић од педесет евра и нестаје у гужви.

Подижем главу, устајем, бришем сузе и одлазим да купим брату нове патике, можда чак и дукс, да има у чему да иде у школу, да се образује, да постане човек.

Ако је мени младост била тешка и унакажена, не мора и њему... То би и отац желео.

Милош Стјепанић, 4/5

***

Свадба је коначно готова. Цигани су се веселили и певали цео дан, а и од мене су очекивали исто. Мој нови муж се тушира, док ја одмарам отечене ноге.

,,Е, Рамадана, још мало па ћеш твој Сафет доћи на свет и све ће бити лакше. Имаћеш свој ослонац. Своју снагу,'' тихо се тешим милујући свој труднички стомак.

,,Жено, спреми ми место на каучу и додај ми пешкир. Брзо! '' виче.

Погрбљено устајем да га послушам. Пре месец дана постао је пунолетан и од тада се променио. Као да је раније био човек, а сада дете. Тама је ушетала у њега и више га не познајем. Можда се предомислио у вези са нама. Можда мисли да сам га дететом намерно везала за себе. А није тако. Ја га заиста волим. Ако и он мене воли, зашто се поред њега сада осећам уплашено и незаштићено? Зашто ме сваки његов поглед боли, а реч убија?

Већ сам напунила седамнаест и мама ми је говорила да је он мој спас, последњи воз. Зашто имам осећај да је дестинација погрешна? Толико ,,зашто'' и ниједно ,,зато''!

,,Сутра иди до поште и плати рачуне, а пре тога ми спреми доручак! Волим да једем чим се пробудим.''

Климам главом и ниједног тренутка не помишљам да га замолим да то учини уместо мене. Одлази на кауч и за неколико минута чујем његово спокојно хркање.

 Ујутру ме буди свекрва. Та ружна жена, ниског раста, никад ме није волела. Данас је посебно нерасположена.

,,Устај, бесрамнице! У туђу си кућу дошла да спаваш! Седам је! Мој јадни син је већ на послу, а ти...''

,,Идем, идем...''

Читаво јутро ми није дала мира. Пеглала сам, прала, кувала, чистила...

Како да изађем са њом на крај? Са целом овом ситуацијом? Већ сам одрасла жена, седамнаест ми је, а не могу ни са старицом да се изборим.

Волела бих да сам се родила као неко други. Да нисам морала да бринем да ли ћу постати баба-девојка ако се не удам. Ишла бих у школу, радила домаће задатке, учила... Све што сам добила јесте зла свекрва, нервозан муж и гомила брига.

А очекивала сам све: љубав, нежност, сигурност... живот.

,,Биће лакше'', шапуће ми свекрва, ,,сада треба да се бориш да сутра буде лакше. Младост за то служи.''

Изненађено извијам обрве, а она поново постаје стара баба.

,,Сад настави тамо где си стала!...'', додаје.

Катарина Младеновић, 4/5

                                                          ***
Волим ову Ћосићеву мисао. Некад давно, читајући "Време смрти", налетех и на њу, односно на читав пасус у коме Ћосић објашњава да младост, коју тако радо називамо најлепшим добом, и није тако слатка, да носи са собом такође једно велико бреме, у коме страхови, неизвесност и неискуство и те како сметају да уживамо у том животном добу.

Памтим шок који сам доживела читајући тај пасус у књизи. Памтим га зато што, без обзира што сам касније увидела да је младост лакша и лепша него оно што следи, нисам умела да јој се препустим и уживам у сваком тренутку.

Нађем ли негде тај Ћосићев пасус, који је врло сугестиван, додаћу га испод ових радова, који су ме одушевили. У архиви имам још неколико врло лепих, али су ме ови посебно дирнули.

Ево како су неки овогодишњи матуранти одговорили на ту тему!:-)