Trun smo i tren

Мегдан деле два јунака силна: дели-Цонга и дели-Новаче

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 11:33

http://www.dodaj.rs/f/3S/Qr/2SALLaut/novak-as.jpg

Мили Боже, чуда великога,

кад cе шћаше у Мелбурну граду,

на Земљиној јужној полулопти,

кад се шћаше Земља да окрене,

да се врти од сад наопако!

Све због једне жуте лопте мале

што се туче лопатом по пољу,

од спортиста – светских великана!

 

Намери се јунак на јунака,

Дели-Роже од Швајцарске стране

на нашега Типсаревић Јанка.

Гонише се летњи дан до подне

усред зиме 2008.

по тениском пољу великоме.

Гонише се пет сетова целих,

у свакоме по дванајест гејма,

у петоме још и више беше.

 

Лопту туче Роже Федереру,

где удара ту трава не расте!

Враћа Јанко колко има снаге,

неку врати а неку батали!

Лопту туче Типсаревић Јанко,

где удара ни судија не зна

а камоли јадни Федереру!

Трче оба по целом мегдану

кано да ће једва останути,

својој деци образ сачувати. 

Гонише се летњи дан до подне

да ниједан победио није!

Дојадило вили Приморкињи

те намигну двапут Федереру,

не били се мегдан окончао!

 

Аој, вило, нигде те не било!

Што превери српску веру тврду,

католичку загризе јабуку,

католичку јали протестантску!?

Дабогда ти у грлу запало!

 

Него Роже јунак од мегдана,

и сам рече Типсаревић Јанку

да је штета што нијесу оба

на трон славе једнако попети –

јер је тако устројено било.

Оста мегдан да се овај памти,

Од сад, засад, сутра и довека!

 

Него вила Федерера клела,

заклињала Светим Антонијем,

и шиптарском матером Терезом:

„Са Србима не замећи кавге,

јер ти више помоћи не могу.

Срби су ти лоптице јунаци

каквих нигде у Јевропи није

А камоли у земљи кенгура!“.

 

То Рожеу врло жао било,

не могаше срцу одолети,

нити срцу нити доларима,

те на мегдан опет изилази,

ником другом него Ђоковићу,

млађаноме српскоме јунаку,

кој’ од себе гради комендију

не би ли се забавила раја

која гледа како се он спрда

са Надалом или Шараповом.

 

Како Роже на мегдан изађе

Новаче му потеже рекета,

растури га у три сета равно.

Није вила ни макла се била

А Федерер пропануо славно.

 

То се прочу кроз сва четир’ царства

да Новаку више премца нема.

Закукаше светске главешине,

од бизниса велики мудраци.

Ето њима јада изненада,

де Новаку противника нема.

 

Но им вила опет добра била!

Показа им црног Арапина,

Из Ле Мана францускога града.

Силан јунак на овоме свету,

Вилфрид Цонга од оца из Конга!

Разбио је Едија Мареја

и великог Надал Рафаела,

који прсте у дупе завуче

пре него ће лоптицу да туче.

Лукави га Саркози послао,

не бил’ Србу мог’о наудити!

 

Мегдан бију Цонга и Новаче

у недељу кад им време није,

у недељу на Светога Саву,

у Мелбурну насред стадиона,

где се сјати сто хиљада душа,

многи Срби и многи Французи.

Сви у дреку, сваки за својега!

 

Залуд вика повелика беше,

не могаше Цонга одолети

Ђоковићу – планинском соколу!

Озноји се црни Арапине,

ударајућ’ и здесна и слева

и свакакву лопту више главе.

Ал’ Ђоковић на све одговара,

кад у ћоше а када у мрежу!

 

Време мало затим потрајало,

борише се три-четири сата,

Оста Новак јунак од мегдана! 

Стаде цика широм стадиона.

Радује се и старо и младо

Што је Србин најбољи на свету.

Још се више по Србији слави!

 

Светог Саву Србљи прослављају,

и уз њега Ђоковић Новака!

***

Пре четири године и ова је умотворина непознатог песника красила мој блог. 
Видевши да данас Новак и Цонга опет изађоше на мегдан,
одлучих да и ову песму ставим на увид онима и који је до сада нису прочитали,
да се подсетимо славнијех времена и призовемо нова, ништа мање славна.

Мили Боже, чуда великога!:-)))

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 21:10

stopala-uspavana.jpg 

(Слика са интернета) 

Мили Боже, чуда великога!

Или грми ил се земља тресе

ил` удара море о брегове?

Нити грми, нит се земља тресе,

нит удара море о брегове,

већ то трамвај иде Немањином.

 

Како иде, весела му мајка-

по три троле у даљину скаче,

по три у даљ, по две у ширину,

а по једну сад горе сад доле.

На станици свакој битка славна

ко ће први ући у трамваје.

 

А кад човек у тај трамвај уђе,

на улазу кондуктер- девојка:

на глави јој капа умазана,

испод капе косa нечешљанa.

Блуза масна, руке неопране,

те издаје карте натенане.

По две карте на минут издаје,

сваки други минут се одмара.

 

Да је коме стати па гледати,

имао би зашто да се чуди:

места има за шездесет људи

а унутра три стотине душа.

Измеша се и старо и младо,

изукршта и ноге и руке.

Џепароши раде на све стране,

под клупама ситна деца седе,

на клупама по петоро људи

а остали на ноге лагане.

Једно другом газе на жуљеве,

испод ребра лактове гурају.

 

Ту се један јунак задесио

десном ногом на левој платформи

(лева му се још по задњој вуче).

Други гурну ноге кроз пенџере,

трећи јунак и ноге и руке.

Једном само глава у трамвају-

тело му се по ваздуху клати,

а четврти све је надмашио -

зубима се за мигавац држи.

 

У трамвају цика, плач и вика.

Сви путници очи избечили,

мислиш: судњи дан им одзвонио.

 

У трамвају, стари људи памте,

беху некад шипке за држање,

али сада од силнијех шипки

само једна здрава останула -

држи шипку сто педесет људи.

 

Трамвај шкрипи, трза, цима,тресе,

па настаје звека и звоњава.

То путници губе равнотежу,

јуначким се главам сударају.

 

А кад стигне последња станица,

тужно ти је очим погледати :

кад излазе људи из трамваја,

неком нема на ципели ђона,

једном фали лева ногавица,

а другоме и оба рукава;

један уђе у новом оделу,

а изађе у гаће купаће. 

Остала му од целог одела

два-три конца танка, дуга,бела.

 

И то тако бива сваког дана,

све до мрака, а од јутра рана.


Аутор непознат
Давне 2007. године, када сам на "Тргу чуда" почела да објављујем "Чуда језика"; ово је било прво: песма створена у духу народне књижевности, у десетерцу и са епским елементима. Ни тада, као ни сада, нисам знала име аутора који је, судећи по свему, у жељи да песма буде што аутентичнија, можда и желео да остане анониман.

Било како било, песма није изгубила на актуелности од дана кад је настала до данашњих дана, и судећи по свему - увек ће бити актуелна. 


Etna gigante

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 10:05

Etna gigante

Палиндроми су једно од највећих чуда језика, а један од највећих заљубљеника у то чудо код нас јесте Далибор Дрекић.

Уз то, ови стихови су доказ да се палиндроми могу, захваљујући вештини песника и састављача, уклопити и у форму хаику поезије.

Драго ми је што сам имала прилике да и сама гласам за ову песму јер је она врло заслужено освојила прву награду на једном међународном конкурсу.

Иако је аутор, Далибор Дрекић, овенчан и јапанским наградама за хаику поезију, мени је ова некако нарочито мила: кад је хаику, нека је и палиндром!:-)

Дакле, "Etna gigante"" је, после три месеца гласања за најбољи хаику на италијанском  језику, на конкурсу "Cascina Macondo 2012" освојила ПРВУ награду у конкуренцији од преко 1250 хаикуа.

Трун смо и трен вам представља песника и приповедача Далибора Дрекића!

http://palindromija.blogspot.com/ 

 Честитам, Далиборе!


Powered by blog.rs