Све неки далеки
во вјеков вјеки
на које жду.
Не, није случај,
већ судба то је
да они што љубљу их
нису ту.
Нит вчера беху,
нит сиводња јесу,
нит завтра будут.
Словенску душу
једино туга у стопу прати.
Пред нама само
отворен пут
ждјот
верно ко смрт.
Виолета Милићевић
Све то прекрије, ипак, прашина,
и то је тако од давнина:
и златни дворци, и куће од прућа,
и шарене лаже од папира,
и храст столетни покрај реке
у коме птице су гнезда свиле,
и коњи врани у планини,
и усред мора далеке барке,
све је то само одсјај варке
што нaм се трајно понекад чини.
Све то прекрије, ипак, прашина,
и све обгрли страсно тишина:
нечујно тече понорница,
без гласа трепере јабланови,
уморне ћуте казаљке сата,
без струне занеми виолина,
утихне и шкрипа улазних врата.
Само тишине чује се јека
во вјеки вјeков, од памтивека.
Све то прекрије, ипак, прашина,
од земног кала до рајских висина:
и незасите и сите свега,
и скромни јелек и одоре царске,
и раскош душе и срца празна,
и адску тмину и сунца зраке.
Све то обгрли, ипак, тишина,
и све је само одсјај варке.
На крају остане само празнина,
једни исход свега чег има,
и усред ње сићушно биће
ког стигне награда или казна.
Све то прекрије, ипак, прашина,
Powered by blog.rs