На улазу у Институт за новију историју Србије стоји необичан позив: неко је, угледавши празну таблу, упутио позив свом драгом.
Да ли се драги одазвао, не знам, али да је позван на оригиналан начин - позван је.;-)
Наиме, на истој слици су нацртане и девојка и старица, али тако да већина људи у први мах не уочи обе. У зависноти од тога коју од њих две прво угледате, постоје и различита тумачења о томе шта то говори о вашој личности.
Два могућа одговора:
1. Девојка
Девојка је на цртежу окренута лицем од вас, гледајући у даљину, а из профила јој се виде нос и трепавице. Са шешира јој виори бели вео, обучена је у раскошну бунду, деколте јој је дискретно откривен, а око врата има огрлицу.
Тумачење:
Ако сте на слици прво угледали девојку, према популарним интерпретацијама, које,
додуше, немају потврду међу психолозима, ведрије сте природе, младалачког духа и
склони оптимистичном погледу на свет.
2. Старица
Старица нам је окренута из профила. Оно што је девојкино ухо, то је старичино око, линија њеног образа и вилице представља нос старице, а огрлица су старичине усне, док вео на шеширу код старице више личи на мараму којом је забрађена.
Тумачење:
Ако вам је на први поглед на овом цртежу била старица, или вештица, како је неки називају, могуће да сте по природи песимистичнији и опрезнији, склони скептицизму и старији духом.
Понављамо, ова тумачења су део популарне културе и немају утемељење у теоријама стручњака.
(Слика и тумачење узети су са интернета)
(Слика са интернета)
„По правној дефиницији, уговор је усаглашавање воља два или више лица. У суштини, ја то и радим са својим клијентима, само што они често нису сасвим свесни на шта пристају. Неки би то назвали заблудом, али нисам ја крив што ме они не схватају озбиљно кад им кажем да ће њихова душа бити моја,“ рече он, прекрстивши ноге.
„Да Вам се представим! Зовем се Милан Жакула, мада ме Ви можда знате под неким другим именом – Господар Пакла, Сотона, Ђаво... То је, наравно, погрешно мишљење. Ја сам само обичан чиновник, при самом дну хијерархије Пакла. Има толико зла на овом свету да нас има довољно да поделимо посао. А да се не лажемо, има и толико грешних душа које треба спровести до њиховог новог дома, да не бих могао сам све то да обавим.“
На господинов запањен израз лица, Милан се насмеја и одмахну главом.
„Не брините, нисте Ви толико лоши, има и горих од Вас. Овде сам из другог разлога. Зар ме се не сећате? Променио сам Вам живот пре тридесет година. Седели сте у оној оронулој кафани, поред главног пута, и опијали се, као и обично. Не, господине, нисам Вас уходио. У очима Вам се видело да једино на дну чаше проналазите спас од живота какав сте за себе исковали. Били сте само пропали архитекта, до гуше у дуговима још од студентских дана. Ако се не варам, било је то недељу дана након што сте изгубили посао. То Ваша жена није знала, зар не? Па, наравно, сиротица, већ се спремала да Вас остави, а то би била кап која прелива чашу. Мада, да сам на њеном месту, отишао бих још оног дана када сте ставили кућу под хипотеку због коцкарских дугова.“
Ужас који виде у очима старијег господина у Милану измами подли кез.
„Ах, сад Вам се враћа! Радио сам као шанкер у то време, и посао је текао савршено. Људи који своју тугу даве у алкохолу увек су расположени да поделе своје муке са особом која им долива ракију. Ви нисте били изузетак. Неколико пажљивих питања касније, и знао сам све о Вашем животу, а то је било довољно да знам да не бисте одбили понуду коју сам имао за Вас. Обећао сам Вам живот какав сте одувек замишљали – успех, новац, признање, жену која Вас воли и прави се да не зна за Вашу љубавницу, децу која неће постати пробисвети... Све то и много више за наизглед ниску цену – Вашу душу. То тада није ни била нека цена, с обзиром да сте већ живели с једном ногом у паклу, али до сад сте се ипак поправили. Испоставило се да сте веома паметна инвестиција.
Елем, Ви сте ме тада погледали као лудака, и смајали сте ми се у лице кад сам Вам рекао ко сам и шта сам, мада Вас то мишљење да нисам нормалан није спречило да прихватите моју понуду. Чак сте ме и назвали пријатељем када сам Вам дао то последње пиће на рачун куће, пиће којим смо закључили уговор. Но, наш уговор није био доброчини, већ теретни, а ја сам своју обавезу према Вама испунио. Добили сте све што сам Вам обећао. Сада је на Вас ред. Умрли сте, господине. Моје саучешће. Сада је време да пођете са мном, Ваша душа припада мени. Нема вајде да се опирете. Кад-тад ћете поћи са мном, а ако то учините сада, биће безболније и за мене и за Вас.“
У шоку и не сасвим свестан шта се догађа, човек устаде и крену за Миланом. На зиду се појавише врата, а сва питања која је сада имао беху угушена болним крицима из таме. Њих двојица прођоше кроз врата препустивши се тами која их прогута.
Ања Стефановић, 4/5
***
Будим се. Не знам који је дан, колико је сати, која је година. За мене је то неважно. Ја сам одувек ту и заувек ћу остати, само мењам облике.
Насупрот свеопштем схватању, немам надљудске моћи. Не пуцнем прстима да створим кафу, кувам је сам. Све радим сам. Чак и у мом послу нема ничег магичног и нереалног. То су само уговори.
Не живим у језгру земље или где год глупи људи мислили. Моје тренутно пребивалиште је Земун. {та ћеш, нема се пара! Моје тренутно име је Милован, Астарот је одувек звучало исувише отрцано.
Седим у трпезарији и листам списак послова за ову недењу. Двоумим се између посете извесном Дарку или Михајлу. Хм, ипак Михајло. Онај други живи на Алтини, не знам ни где је то. Да је правде на овом грозном свету, ја бих се телепортовао, но ипак се гурам са паорима у седамнаестици.
Не слуша ме до краја, али већ пристаје. Глупи мали човек. Додуше, то је пречеста особина људи. Не могу ни њега да кривим. И онако обожавам кад ми дају бланко потпис па састављам уговор по жељи. Такви увек испадну најзабавнији.
Михајло је млад дечко. То ме збуњује. Сувише млад да би био толико очајан да посеже за мном. Види се да је неискусан у овоме. Хоће нешто типа: три жеље, брдо пара, девојку и да се факултет сам заврши. Боже, какав кретен!
„Па добро, дечко, је л' ти ја личим на Милана Тарота?“
Видим да је разочаран. Нудим му неке опције и његов одговор је да, услови га не занимају. У реду, мени рак плућа и саобраћајна несрећа у четрдесетој делују као океј услов.
Идем даље. Дан клизи баш како треба. Људи потписују, не читају уговоре. Лагано. Посетићу после неке свадбе и сахране, тамо увек има потенцијалних клијената.
Коначно сам код куће. Прија ми овај умор. У последње време и нема превише посла. Људи све више мог посла обављају сами. Још ћу и на бироу да завршим. Седим на прозору и пушим цигарету.
Довољно дуго сам овде, сложићете се да су хиљаде година дуг временски период, да могу да донесем коначан закључак. Мислим да сам схватио.
Мизерни људски животи су скуп уговора. Кад се родиш, прећутно пристајеш на живот. Онда мало одрастеш, али тад си дете и тад те нико ништа и не пита, и опет прећутно пристајеш на одређен живот. Потписујеш уговор са бедом, јер си лењ да се потрудиш. И на крају, после свега, потписујеш уговор са мном, јер мислиш да ти нема друге.
Све ово не чини да саосећам са вама, људима. Није ми вас чак ни жао. Сами сте криви. Не знам како подносите себе. Па, с обзиром на то какви сте, разумем зашто сте несрећни.
Ана Суботић, 4/5
***
У том 4/5 има врло талентоване деце. Без обзира на друге оцене и из мог предмета и из осталих, неки од њих увек напишу задатак за одличну оцену.
На претходном писменом задатку одлучила сам да једна тема (коју сам одредила специјално за њих, и коју никада до тада нисам давала ниједном одељењу) буде "Уговор".
Нисам дала много сугестија, јер је тема сама по себи врло сугестивна, али сам успут поменула "Шагринску кожу", "Фауста" и "Слику Доријана Греја" (ниједно од наведених дела није у њиховом програму). Неколико ученика је управо ту окосницу о продавању душе непомјанику искористило за изванредне задатке.
За почетак, постављам задатке које су написале две најбоље другарице, Ања и Ана.
Ја сам очарана. А ви?
Powered by blog.rs