Trun smo i tren

Одавно не пишем писма. Одговарам (не)уредно на мејлове, коментаришем неке постове или статусе, понешто и лајкујем, али писма, ти непроцењиви отисци душе, углавном остају неисписана.

Некада је било другачије.

Пошто сам веома рано почела да се дописујем са далеким, до тада непознатим пријатељима (неке од њих сам, срећом, имала прилике и да видим и додирнем, а неке не), још у трећем разреду основне школе (захваљујући једној објављеној песми у "Тик -таку"), и та ме љубав према писању писама није напуштала ни током студија, а ни много касније (можда све до открића и-мејлова), добро ми је позната благодат писане речи упућене једној јединој особи која на исти начин узвраћа - искреношћу, непосредношћу, преданошћу пријатељству (или љубави), лепотом.

Међутим, електронска ера, а вероватно и чињеница да сам се пре ње толико дописивала са људима из целог света (о, колико је дражи имало чекање писма од Дине из Бејрута, Слађе из некадашњег Иванграда, Ђурђице из Горског Котара, Сандрин из Париза, Жан-Франсиса из Бразавила, Алесандра из Пизе, Магдалене из једног пољског градића, Рите из Вилњуса, Данијеле из Рима...!), све ме је више одвраћала од тога, ма колико то парадоксално било, јер је већина људи тада почела бесомучно да пише и знанима и незнанима...

Ми смо се дописивали јер нас је везивала љубав према даљинама, према језицима, према поезији или књижевности уопште, према различитости, према слободи чији су они били саставни део...

Везивала нас је и потреба да верујемо како негде далеко уистину постоји неко ко нас разуме више (или бар мало другачије) него они који су нам близу или са којима живимо. Тај неко је то из писма у писмо потврђивао, без обзира на то колико се његов живот разликовао од нашег.

Кад сам била раздвојена од својих драгих пријатељица, које су ми улепшавале тада једнолично свакодневицу, такође сам им писала, као и оне мени. Писале смо једне другима чак и кад нас ништа није раздвајало, али кад смо биле свесне да изговорена реч није тако лепа као писана, јер писање извлачи из нас оне најтананије тајне које ће касније, тако шифроване, њихове очи и срце умети да дешифрују.

Никада оно што смо изрицали није имало снагу онога што смо само написали, без обзира да ли је стигло на праву адресу или је остало код пошиљаоца. 

Сад знам: писање писама било је једна од наших страсти, која нам је надокнађивала све оно што нисмо имали, и чију смо садржину, брижљиво засејану по белини папира и уоквирену ковертом, слали својим пријатељима.

Писање писама отварало нам је срца, ширило видике и оплемењивало нас.

Док су други трошили своје време на нека другачија задовољства, ми смо сатима писали и читали, трудећи се да једнако лепим и уредним рукописима испишемо писма, разгледнице, дописнице или само адресе својих пријатеља на понеком пакетићу, и тиме и себи и њима улепшамо дан, и то не само тај у коме ће пошиљка стићи, већ и многе друге у којима ће то поново бити читано, гледано, ношено...

Никада нећу заборавити тренутке радости у којима би ми поштар уручивао гомилицу писама са разних страна. Мислим да нико у мом родном граду није примао толико поште као ја док сам похађала средњу школу. 

Кад сам дошла да студирам, мењала сам адресе, али су ме неки од тих пријатеља налазили, јер се дописивање настављало и опстајало. Било је утеха, радост, нада, неки други живот.

Наравно, постојала су и тада, а сада постоје у много већем броју, неисписана писма.

Раније се дешавало да штошта испишем, али је вероватноћа да то пошаљем била равна нули, јер су ти записи били упућени некоме пред ким ми је застајао дах.

Сад више таквих писама нема. Контрола дисања је на знатно вишем нивоу, а потреба за писањем на знатно мањем, готово занемарљивом. Ипак се окреће.

Истина, постоје неке дивне особе које волим једнаком љубављу као и раније, али којима више не пишем, без обзира што знам да би се обрадовале мојим писмима онолико колико бих се и ја радовала њиховим. Но, пошто нема гласа (или писма), нема ни одјека (одговора), и то је сасвим јасно и очекивано.

Бесмислено је да их убеђујем у супротно, јер оне верују да су ми постале небитне, али се тешим истином да то није тако, и да ће они који ме заиста познају то протумачити на прави начин, без обзира што се не оглашавам и не пишем им писма. То је ваљда зато што верујем да нас они којима је стало до нас морају разумети и без речи. У противном би били налик на остале, којима морамо вазда да се правдамо, објашњавамо, доказујемо...

Но, то што је Оливера Милошева изабрала баш моју песму "Писмо" за стварање једног посебног видео-записа са рајским призорима и божанственом музиком, подсетило ме је на лепоту писања и читања писама.

Такође ме је подсетило да сва писма која нисмо исписали руком остају записана тамо где и ово о коме говори моја давно написана песма: на левој страни груди. Они чија љубав није слепа (а мислим да се од тог слепила ослобађамо с годинама) видеће је, и знаће истину, упркос томе што је невидљива.
  
Оливера Милошева, ХВАЛА.:-)

(Наутилус) 

(Бодље бодљивкавог прасета, оклоп корњаче и фосилизовани пуж конус) 

(Оклопи морских јежева, морска звезда) 

(Saturnia pyri)

(Шкриљац, Schist) 

(Пустињска ружа, Мароко) 

(Халкантит, Бор, Србија) 

 
(Горски кристал и калцит, Трепча, Косово и Метохија)

 
(Велики пуж, Dolium sp.)

 
(Оклопи морских јежева)

(Familia pieridae) 

(Жути морски пуж) 

(Ћилибарска кугла, Amber ball) 

 
(Gastropoda)

***

(Леонардо: Витрувијански човек, Златни пресек) 

***

Мај 2013. био је месец математике, бар за оне који је воле или који су, пролазећи Кнез-Михајловом, застали испред бивше робне куће и ушли у тај објекат. Ту се дешавало нешто врло лепо: млади заљубљеници у математику говорили су посетиоцима о стварима које, како мисле лаици, немају никакве везе са математиком: о шарама на пауновом репу, о тигровим или летировим шарама, о облицима шкољки, пужева, о бодљама бодљикавог прасета, Фибоначијевом низу...

Могле су да се виде и бактерије под лупом, препариране птице, инсекти, мањи водоземци у течности, пролажење криве шипке кроз прав отвор не сећам се ког тела, да опипају предмете разних геометријских облика, да стану у металне  оквире Леонардовог Хомо универзалиса и размисле о пропорцијама, да се играју, ако су млади духом и праве разна геоматријска тела.

Такође су могли да се виде и разни кристали и драго камење. 

То што ја, за коју је математика баук, посвећујем овај пост тој теми вероватно је довољан доказ колико ми је та изложба била занимљива, те одлучих да приложим неке сличице, како бих лепоту поделила са онима који свраћају на мој блог.

Прича која је иста било да је читате од њеног почетка или од краја.

Мој дубоки наклон аутору коме су палиндроми велика љубав!

http://palindromija.blogspot.com/ 

(Слика: Владимир Куш) 

Jедан брачни пар прослављао је двадесетпетогодишњицу брака. Био је надалеко познат по томе што се за двадесет пет година брака муж и жена ниједан једини пут нису посвађали.

Новине и телевизијске куће су пристизале са разних страна да провере на лицу места у чему је тајна тог успешног брака.

Уредник једних новина обратио се мужу:

- Господине, реците нам у чему је тајна вашег складног брака. Просто је невероватно да се ниједном нисте посвађали са својом женом.

Човек се нагну напред и, присећајући се дана проведених на меденом месецу, започне причу:

- Одмах после венчања отишли смо у један егзотични град где је било мноштво забавног садржаја. После краћег договора одлучили смо се за јахање коња. Узели смо свако свог коња и почели да јашемо.

Мој коњ је био миран и послушан, али онај на коме је моја жена јахала био је веома немиран. Изненада, коњ се ритнуо и збацио моју жену која је наглавачке пала на земљу. Она се, потпуно мирна, лагано усправила, потапшала коња по леђима и тихо проговорила: «Ово ти је први пут». Попела се на коња и наставила јахање.

После краћег времена коњ се поново ритнуо и моја жена се опет нашла на земљи. Опет је достојанствено устала и смиреним гласом рекла: «Ово ти је други пут.»

Ја сам то само посматрао и дивио се смирености и сталожености своје жене.

Када ју је коњ трећи пут збацио, она је лагано извадила магнум из појаса и хладнокрвно убила коња на лицу места!

У запрепашћењу сам почео да урлам: «Јеси ли ти нормална, луда жено?!? Како си могла да убијеш јадну животињу?!?

Жена ме је смирено погледала и благим тоном рекла: «Ово ти је први пут.»

То је то. Од тада се у свему слажемо и живимо у складном браку - заврши муж своју причу.

(Са интернета) 

Има ли мужа и децу

или бар кућног љубимца, 

да бар о некоме брине?

Гради ли можда куће или ормаре

(Goethe platz)

 У највећем граду немачке покрајине Хесен, Франкфурту на Мајни, у коме се данас налази и централна библиотека те покрајине, рођен је највећи немачки песник – Јохан Волфганг Гете (1749 – 1832).

 
(Гетеова радна соба)

„Из грмена великога лафу трудно изаћ` није“, записа пресветли владика Његош.

„Добро је што тај Јован има три имена“, додаде на то Нушићев газда –Живота. „ Ако заборавиш једно, остају ти друга два“.

Мени преостаје да прокоментаришем да, за разлику од многих „лафова“који су изашли из грмена (народа) великога, овај „лаф“ није био слеп за мале грмене, јер је, у својој срећи и слави, умео да препозна праве вредности, и да их, с поносом, представи ондашњој ученој Европи која га је, још за његовог живота, сврставала у становнике Олимпа, задивљена његовом свестраношћу.

 
(Сат у соби Гетеове мајке)

Тај велики песник рођен је са многим даровима, почевши од здравља и лепоте до  генијалности највишег реда, како су забележили његови савременици.

У имућној и угледној породици стекао је свестрано образовање, ничим ометан и у свему задовољен и слободан.

 
(Уметников портрет из младости)

У мојим белешкама са студија записано је и ово: „Он је био научник, филозоф, песник, сликар, свирач, спортиста; писао је адвокатска акта, министарске одлуке, стручне расправе из природних наука, лирске песме, романе и драме; бавио се практичним уређењем позоришта и уређењем друмова и путева; доживео је успон и пад Француске револуције и Наполеона; био пантеист и паган и платио данак католичком романтизму своје ере, па га је заменио класичним светским стилом; кидао љубавне везе са свим женама, а оженио се вулгарном Кристијаном Вулпијус; живео је у дивљем и у законитом браку; имао и сахранио једино дете; прошао кроз све емоције и страсти и савладао сваку слабост и свакидашњост; нико није колико он узимао и нико није колико он резигнирао; био је онај који највише даје и највише узима. И тек пошто је све то био и све прошао, умро је у Вајмару, као старац од 83 године.“

Један извор са интернета садржи и ове податке: „Гете је живео од 1749-1832, у време када смо ми већ дуго били под Турцима. Онда је дошло до Првог српског устанка 1804. и свет је почео да обраћа пажњу и на српски народ, што је разумљиво, јер је то била борба једног народа против угњетача. Истовремено, Гете сасвим случајно није дошао у додир са нашом народном поезијом. Наиме, у књизи једног италијанског путописца опата Алберта Фортиса о Далмацији, забележена је и једна песма из наших крајева  - „Хасанагиница“. Гете је њом био очаран и на генијалан начин ју је превео у десетерцу.

Тада долази до Првог српског устанка и један други велики Немац - Јакоб Грим - упозорава Гетеа на лепоту наше народне песме. Гете се поново заинтересовао за нашу народну поезију и читао је све песме које му је он доносио. Оне су га толико очарале да је у једној својој рецензији говорио о нашим лирским песмама као о нечему бескрајно лепом, па је пријатељима говорио да су лепе као и „Песма над песмама“ из Светог писма, које слове као бисер светске књижевности. Упоређујући те песме са нашим народним песмама, он је дао највећу оцену нашој народној поезији.“

Дакле, уз малу помоћ пријатеља, у овом случају Јакоба Грима, преко кога је упознао и нашег Вука, по кога је слао своје раскошне кочије, Гете је уронио у море српске народне поезије, почео да је преводи, открио у њој нову стилску фигуру, словенску антитезу, коју је потом користио у својим делима, и засновао нову метричку стопу у немачкој поезији, која постоји и данас, а зове се „српки трохеј“.

На то је српски геније Никола Тесла, који је такође био велики познавалац српске народне поезије и знао много стихова напамет, приметио: „А шта би о тој поезији тек рекао Гете да је био Србин?“

И да није учинио све ово, и да је само пред том ученом Европом  упоређивао српске народне песме са песмама из Књиге над књигама, и то би било много, и то би била савршена претеча најбољих реклама, јер се његов глас далеко чуо и – поштовао, скоро као поменуто Свето писмо.

(Гетеова Библиотека) 

Приликом разгледања Гетеове куће, претворене у музеј, нарочито приликом проласка кроз његову богату библиотеку, надала сам се да ћу, можда, успети да за тих неколико минута пронађем трагове сусрета са нашом поезијом, Вукову збирку српских народних песама, али се то није догодило. На крају крајева, важно је да знам да јесте ту негде, и да је била ту онда када је то било најпотребније – за живота франкфуртског генија.

За крај овог прилога о Гетеу, додајем још један цитат из књиге о Андрићу, јер ми је дивно што имам прилику да спојим та два имена, и да им додам још два из времена романтизма : „У часовима одмора у Мостару читао је Гетеа. Причао је да ће умрети, а неће протумачити како је тај велики писац, господин и вајмарски министар, који у принципу приликом сусрета никоме није пружао своју руку већ ју је држао на леђима, морао бити запрепашћен када су у његов салон ушла два Балканца – један са гломазном дрвеном ногом, у излизаном реденготу, чудовишно великих бркова, са турским црвеним фесом на глави и аустријским  орденом на прсима; и један потпуно излуђени поета, неконтролисаних гестова- Вук и Сима Сарајлија.

Не знам, вели, како се то чудо могло догодити да Гете приђе и пружи им руку.

Да, а Гете је, знајући за њихов долазак, имао на столу „ Српске народне пјесме“ које је Вук управо био објавио.

А Вука је Андрић сматрао највећим и најзаслужнијим писцем нашег језика.“

Виолета Милићевић 

 
(Слика са интернета, аутор непознат)

Пре осам дана сам, у својству председника жирија, доделила награде деци-песницима.

Издвојила сам, спонтано, три категорије: најлепшу љубавну, најлепшу духовиту и најлепшу духовну песму.

Консултовала сам се са двема колегиницама и обе су ми саветовале да се одлучим за љубавну као победничку, јер са тим не могу погрешити, а песма "Лептиров осмех" садржи ставове који су доказ велике зрелости једне ученице шестог разреда. Обема се та песма много допала. Претпоставиле су да би избор песме о Светом Сави могао да пошаље поруку како је убудуће потребно писати о њему и то ће учесницима гарантовати успех (то ми је рекла добронамерно једна од њих). Узгред, никад до сад ми се није издвојила ниједна песма на ту тему на овом традиционалном конкурсу, али ове године јесте.

Саопштавајући резултате онима који су награђени и похваливши најбоље мале песнике, дала сам образложење о својим слатким мукама и о коначном избору.

(Слика са интернета, аутор непознат) 

1. место:

Из Милешеве

Са плавих сводова Милешеве

Гледају нас плаве очи Савине.

Стојим пред чудесном фреском

И молим се: 

О, свештена главо,

Славни чудотворче Христов Саво,

Велики свече

Са плавих висина,

Спусти се до наших срца,

И уткај у њих

Неколико зрнца

Свога златног сјаја,

И заувек нас испуни

Љубављу према Богу и ближњима,

Као што је твоја душа

Увек испуњена била:

Према сваком бићу, цвету,

Према земљи, роси или трави.

Светитељу српски,

Ти нам своје заступање објави,

Па нас заштити, окрепи, утеши,

Сачувај, заклони, узнеси,

И на крилима Белог анђела,

Гледају нас очи златне Савине.

Милица Илић, 7/3, «Алас»

***

2. место

Лептиров осмех

Опрости ми и пусти ме

Да одлетим високо, високо,

Весело и слободно.

Овај свет није за лептире,

Требаће ми, да те волим

Тамо горе,

Тамо горе...

Бојана Јевтић, 6/2, «Браћа Барух»

*** 

Змија

Иза седам мора,

Преко седам брда

Језиком палаца,

Свако ко је види.

Ником да се свиди.

Та је змија чудо право,

Увек гладна, ала једна,

Правила се дуго важна,

У оквиру Ноћи музеја у АКадемији православне цркве за уметности и конзервацију, у Краља Петра 2, имали смо дивну прилику да гледамо (или учимо) како се прави мозаик и сликају и конзервирају иконе и фреске.

Пред нашим очима веште руке су лепиле шарене делиће познатих слика или сликале репродукције великих уметника, а могла се видети и оригинална поклон - слика једног српског краља фрушкогорском манастиру, слика коју је један младић рестаурирао. На слици је била година настанка, а рестаурација се приводила крају. 
Овај догађај је један од бројних доказа колико су на нашим просторима важни и присутни  касноантичка и ранохришћанска уметност, а таленат аутора који су ту академију уписали претходно показавши и добро познавање катехизиса а не само жељу да развију тај таленат, показује да су на правом месту и да ће увек бити оних који ће себе улагати у очување традиције и исконских принципа човечности.