Одлуке и коментари
(Слика са интернета, аутор непознат)
Пре осам дана сам, у својству председника жирија, доделила награде деци-песницима.
Издвојила сам, спонтано, три категорије: најлепшу љубавну, најлепшу духовиту и најлепшу духовну песму.
Консултовала сам се са двема колегиницама и обе су ми саветовале да се одлучим за љубавну као победничку, јер са тим не могу погрешити, а песма "Лептиров осмех" садржи ставове који су доказ велике зрелости једне ученице шестог разреда. Обема се та песма много допала. Претпоставиле су да би избор песме о Светом Сави могао да пошаље поруку како је убудуће потребно писати о њему и то ће учесницима гарантовати успех (то ми је рекла добронамерно једна од њих). Узгред, никад до сад ми се није издвојила ниједна песма на ту тему на овом традиционалном конкурсу, али ове године јесте.
Саопштавајући резултате онима који су награђени и похваливши најбоље мале песнике, дала сам образложење о својим слатким мукама и о коначном избору.
Рекла сам да сам се ломила да ли да дам прву награду ономе ко је најупечатљивије описао љубав, ономе ко је био најдуховитији или ономе ко је писао о духовности и притом показао да је упознат са Попином песмом "Каленић", пошто су уочљиви његови мотиви плаве и златне боје.
"Одлучила сам се за духовност", рекла сам, "сматрајући да је она данас најугроженија од свих вредности, те сам је ставила изнад свега што је лично, интимно и духовито."
Видела сам блажене осмехе присутних, деце, учитељица и родитеља који су дошли са децом, очигледне знаке одобравања. Лакнуло ми је.
Кад се све завршило, неки од њих су прилазили и говорили како је лепо то што сам све темељно ишчитала и образложила (знам и ја да се на таквим скуповима ништа не образлаже иначе, већ се само прочитају имена, а код мене се увек читају и песме и дајем образложења и сугестије).
Онда ми је пришао један проседи господин и честитао ми на жирирању (како он то назва). Захвалих се у упитах да ли ли је задовољан мојим рангирањем.
-Не, то не! -одговори ми он, једнако смиреним тоном.
Помало изненађена након почетне реченице, замолих га да ми каже зашто.
- Сматрам вашу одлуку и ваше образложење у најмању руку скандалозним - одговори он, и даље без промене у гласу. - Инсистирање на таквим темама и њихово промовисање шаљу једну поруку која води у клерофашизам, и већ можемо видети како се наша земља претвара у клерофашистичку земљу, а то није добро. Та тема је интимна ствар (закључујем да је притом мислио на веру као тему, односно на духовност, прим.прев.), и то треба да остане...
Рекавши то, господин је у госпођи чија је ћерка освојила једну од награда препознао своју пријатељицу (очигледно се дуго нису видели па је то било обострано задовољство), која је иначе мало пре тога била похвалила моје образложење, и са којом сам пре него што је пришао размењивала број телефона.
"Клерофашизам, брајко мој! И то на скупу посвећеном дечјем стваралаштву!", пролазило ми је кроз главу.
Стигао је још да дода, тоном у коме није било нимало ироније, што ме је уистину изненадило:
- Али, без обзира на то, има других тема о којима можемо разговарати. Ви сте имали право избора и донели сте одлуку.
У целој тој причи било је нешто што ме је апсолутно запрепастило: његов тон, апсолутно смирен и самоуверен. Дисциплиновано је сачекао да се гужва рашчисти, пришао, рекао лепу реч и, тек након мог питања, рекао шта мисли, без жеље да полемише и да прави сцену,`ладан ко шприцер.
Колегиница с којом сам се консултовала и у вези са избором, те је била упућена у случај, рекла ми је да је то сасвим у реду, да се ту нема шта замерити:да је човек показао да је пристојан, али да има право на своје мишљење.
Да је он био на мом месту, никад не би ту песму изабрао за градско такмичење, али је свестан да сам ја имала право избора и да сам га искористила.
Још је покушала да ми објасни како он нема ништа против мене, и да то не треба да схватам лично. Психолог ју је научио тој мудрости - да не схватамо лично примедбе тог типа: ако ми неко каже да су вредности које ја промовишем клерофашистичке, то значи да он не мисли да сам ја клеро-фашиста, него да су то неки други...
"Не, никако ми није рекао да сам то ја!", покушавала сам да убедим себе.
Можда то може и тако да се схвати.Можда сам уистину, као и већина људских бића, склона да штошта схватам лично, али толико тога још морам да научим о свету око себе, без обзира на досадашње веома богато животно искуство. Човек се учи док је...жив, наравно... и шокиран...:-)
На крају, бићу сасвим искрена и додаћу да сам била срећна што сам ипак ја била председник жирија јер је духовност ипак победила, а песма о Светом Сави нашла се у овогодишњем зборнику дечјих радова, једина на ту тему.
Јеленче, поносна сам на то!
Иначе, више него иједне године пре, ове године су у том предивном зборнику биле заступљене љубавне песме, а то говори о много чему. Љубав је победила, а то је најважније.
***
***
П.С.
Песма "Географија", која је победила у овој категорији, убедљиво је била најоригиналнија и најчудеснија, једна је од најлепших које сам читала или чула не у последње време, већ последњих година, и она заслужује посебан пост.
Сигурна сам да су сви који су данас били у Римској дворани градске библиотеке сагласни да је прва награда припала најлепшој и најљубавнијој песми, потпуно оправдано.
9 Коментари |
0 Трекбекови
