Trun smo i tren

Не, нисам могла да га не приметим. Иако сам му била окренута леђима, нешто ме је натерало да се окренем.

Лежао је на бетонској стази у парку. Његово тело, и даље у пуној снази, као да је направило мост на бетону, додирујући га само стопалима и челом.Час ми је личио на гимнастичара који се труди да остане у заузетом положају што дуже, јер је своју виртуозност толико развио да га заправо највише опушта оно што друге, недовољно веште, умара, а час је подсећао на човека на самртничкој постељи, човека који се грчевито опире неминовности тако што држи главу високо, не дозвољавајући ни њој ни удовима да клону. Иако нема снаге ни да се покрене и макар покретом каже још нешто, и тај став већ јасно указује на његово непокоравање било коме и било чему.

Пришла сам му сасвим близу и видела то снажно, чврсто тело,  истовремено и младо и зрело, као и његов непоколебљив став и неутаживу жудњу за животом.

Није се заваравао, нити покушавао да буде оно што није. Његов пад, физички пад на бетон, био је неопозив и није се доводио у сумњу, као ни последице. Повратка није било.

Но, такође се није доводило у сумњу ни то да за њега пораз не постоји и да ће умрети усправан, без обзира на парадоксалност положаја у коме се нашао. Можда није рођен као херој, али је временом научио да је кукавичлук сам по себи пораз и срамота, и да се само хероји памте. Зато и не зна шта је стрепња и шта је неизвесност.

Небитно је да ли ће га у реку смрти однети први вихор или ће га, без имало жаљења, а можда и нехотице, згазити нечије ноге, недостојне да га и додирну, а камоли пониште живот који му је дат.  

Онако стамен, свечан, као војник на паради, он, лист - херој, заклињао се на верност животу и тиме одавао последњу почаст и њему и својој изгинулој браћи - свом увелом лишћу које је јесен откинула са дрвећа, покушавајући да покаже своју моћ или тек обест.

За неколико месеци, а можда и раније, и сва њена моћ нетрагом ће нестати. Истопиће је зимски снегови и ветрови, доказујући да нам се за све што учинимо враћа истом мером.

Наклоних се дубоко и помиловах, последњи пут, погледом тај отелотворени пркос, ту стамену одбрану највећег дара који нам је дат - живота, и још једног моралног победника над смрћу… А вечни живот припада само усправнима…

Виолета Милићевић, 10. новембар 2014.

Улица је запуштена, прашњава и нема. Са њене десне стране тече ћутљива Сава. Време стоји. Куће такође стоички и ћутке подносе своју усамљеност и трошност. Само паркирани аутомобили сведоче да се унутар зидова трошних кућа, које оивичавају улицу, одвијају нечији животи.

Какав парадокс када се узме у обзир да свака кућа у тој улици има своју причу, своје знамените станаре и власнике, вредност о којој велелепне виле могу само да сањају!

На њеном углу је зграда Првог београдског певачког друштва (најстарије музичке установе у Србији, основане 1853. године, чији су чланови певали и на царским и краљевским венчањима, код Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша), на Косанчићевом венцу 32.

"У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.

Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.

У просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња. "(Политикин забавник)

У истој згради налазе се и Музеј патријаршије и њена библиотека. Деле их само степенице.

На левој страни, профилом окренут према Сави - споменик Мики Аласу; преко пута споменика - родна кућа овог великана, на броју 22, кућа у којој је живео и из које су његово тело на рукама изнели и однели до гробља његови пријатељи рибари.

Ту је, на броју 18, и тајанствена "Кућа с педигреом", како ју је назвала некадашња власница, госпођа Ана, која је, када је горела Народна библиотека, заједно са својим мужем, у кофама носила воду како би гасила ватру. То је најстарија кућа у улици, кућа без кључа, са резом на вратима. Причало се да је ту у турско време био харем, што многи побијају, јер је кућа била на српској, а не на турској територији, али није тајна ни да је Карађорђев војвода, Миленко Стојковић, имао свој харем (истина, не у Београду), тако да свако може да пусти машти на вољу и верује или не верује у ове приче.

Остаци Народне библиотеке налазе се на броју 12 - 16. Они су прекрили остатке некадашње раскошне виле једног римског патриција, виле о којој ретки историчари уметности, попут Тамаре Огњевић, тако живописно приповедају и данас, описујући њене водоскоке, поплочане одаје и атмосферу.

Преко пута, на броју 19 - Дом сликара (данас продајна галерија и скуп атељеа), у коме су стварали Оља Ивањицки, Зуко Џумхур, Момо Капор и многи други, и у коју су долазили бројни амбасадори, дипломате, уметници из целог света.

"У најмању руку, „чудну” атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”

У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије." "Међу становницима ове куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта вољом судбине."(Милица Петровић, "Политикин Забавник")

Кућа Арсенија Његована (из које поменути није изашао 23 године, јер је волео лепе куће исто колико и лепе жене), Пекићевог јунака, налази се на броју 17.

Кућа трговца Трајковића налази се на броју 13. Испред ње је била биста Косанчић Ивана, по којој је цела улица добила име. Биста је давно однесена на рестаурацију и - није тешко погодити!- није враћена до данас.

На Косанчићевом венцу 7 је кућа у којој су "живели" јунаци Селенићевих "Пријатеља". На слици та кућа можда и не оставља неки нарочит утисак. Међутим, кад станете испред ових врата, подиђе вас нека језа. Још кад чујете причу о њеном настанку и кад помислите на оно што се десило у Мајском преврату, прича о њеној уклетости постаје тако вероватна...!

"Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића. Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.

Колегиница, с којом сам ишла у шетњу, показала ми је и улицу у којој су снимани "Отписани".

Дакле, свака стопа је - историја и уметност, а запуштеност улице и препуштеност себи - право је лице нашег односа према непролазним вредностима.  

В. М.

Много пута сам рекла да је Београд једини град на свету у коме могу и желим да живим. На тај став су ме навеле године живљења у њему, све оно што ми је он дао и што сам ја, захваљујући њему, постала и дала другима.

Сваки нови дан, било где проведен, само увећава моју љубав према том вечном граду, једном од најчешће рушених  на свету, али  и једном од оних који се увек изнова рађаo из свог пепела.

Кад га је, пре више од шест векова, деспот Стефан посветио Богородици, знао је колико тај град вреди.

Зато, ваљда, они који имају очи за лепоту, поред ових свима видљивих, виде и оне слојеве његовог постојања који су одавно невидљиви очима људи без духовног вида, слојеве од којих више ни прах није остао.

Недавно сам открила да историчарка уметности, Тамара Огњевић, организује тематске шетње по Београду и открива „шетачима“ и радозналцима многе његове тајне.

У оквиру прве шетње, посвећене Немањићима, била је организована и  и посета Народном музеју и изложби о тој владарској породици. Тада сам одлучила да идем у све шетње које ће Тамара организовати. 

Тако сам стигла до „Двора владарке сломљеног срца“, тј. до Конака кнегиње Љубице.

Група се окупила испред Саборне цркве, на чијем улазу, на вечној стражи, почивају посмртни остаци два српска великана, (про) светитеља српске писмености, Вука и Доситеја.

У њој, осим несвакидашње лепоте, фресака, иконостаса и раскоши за коју је  узор била црква у Сремским Карловцима, почивају и велики књаз Милош, и његов син, кнез Михајло, на чијем је гробу једини стајаћи споменик у православној цркви, онај који је његова удовица, Јулија Хуњади Обреновић, поставила, желећи да њен вољени, представљен као витез, буде ближи Богу.

У Саборној цркви се данас чувају мошти: светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића, део моштију Светог кнеза Лазара и честице моштију Светог Јована Шангајског.

Било је чудесно и замишљати како, управо на том месту, пред очима Турака, на малој српској територији (јер је преко Саве била аустроугарска, а  у комшилуку турска територија) ниче зграда Саборне цркве, коју је пројектовао Франц Јанке, мешајући елементе класицизма и касног барока, а потом су је осликавала и позлаћеним иконостасом је украсила два Димитрија (Аврамовић и Петровић). 

Тај неписмени, али веома домишљат књаз, знао је оно на чему многи савремени психолози и „тренери“ духа (како је тај термин, "тренер", брзо завладао областима са којима тренинзи немају никакве везе) зарађују велики новац: да човек може све што заиста жели и у шта улаже сву своју енергију.

Тако се Милош, ондашњи трговац, и оженио, узевши жену (потоњу кнегињу Љубицу) из веома познате и добростојеће куће, а тако је остварио и све друго што је његов ум могао да замисли.

Била је потребна велика вештина и много новца да набави циглу, која се тада у Србији није правила, како би подигао цркву чији је звоник био највидљивија тачка свакоме ко се приближавао Београду, и он је у томе успео; незаустављива је била његова жеља да Србе позове на саборност у тако тешким временима, и они су, видевши добру вољу свог књаза, данима стајали у редовима како би дали сребрнину од које ће се, кад дође време, излити звона за ту цркву. „Није било Београђанина који није донео бар минђушу, кашику, било шта сребрно, како би знао да је и сам дао допринос тој светињи која ће окупљати Србе и у коме ће се, како ће време показати, крунисати први српски краљ после Немањића.“

Како је тек невероватно замислити звук њених звона, кад су саливена и постављена тамо где им је место, високо и недоступно, "устук свакоје злости", звук који се разлегао засигурно и преко Саве!

Кнез Милош је мудро груписао неколико битних објеката на тако малом месту, како би спојио свој приватни са државничким животом и држао на оку Турке, а ослушкивао с пристаништа Саву и оно што се прича на њеној другој обали (осим Саборне цркве, ту су и најстарија српска кафана, „?“, Конак кнегиње Љубице, зграда школе у којој је Вук подучавао ученике, а и прво читалиште које је отворио управо у згради кафане коју је Књаз поклонио хаџи Томи хећиму.

Тај део града је био центар друштвеног, културног и пословног (трговачког) живота. Сама варош се заправо завршавала код данашњег Трга републике.

Занимљива ми је била и информација да су три улице које се надовезују једна на другу добиле имена по великим српским јунацима Косанчић Ивану, Топлици Милану и Милошу Обилићу (Топличин, Косанчићев и Обилићев венац).

Готово свака кућа ту има своју причу, и готово свака коцкица калдрме памти кораке љубитеља уметности широм света који су долазили у атељее великих српских и светских уметника, попут Оље Ивањицки, како би купили слике на месту на коме настају, или их барем видели.

Но, оно што ме је највише дирнуло свакако је - место на коме се до 6. априла 1941. године налазила српска Народна библиотека.

...

В. М.

Главна улица тог велеграда омеђена је са обе стране продајним објектима свих врста: продавницама крцатим маркираном гардеробом, одећом, обућом, парфемима, покућством;  продавницама са немаркираним производима исте врсте;  локалима са храном и пићем, продавницама хране, накита, технике …Укратко, целом њеном дужином  смењују се продавнице снабдевене робом од игле до локомотиве.

Местимично се на улици могу видети просјаци различитих профила, углавном обогаљени: неко без руке или без ноге, наркомани, садашњи или бивши, са добро одржаваним псима или без њих, или пак они необогаљени а даровити, они који својом свирком, песмом или неким акробатским вештинама од пролазника траже новац.

Насред улице лежи, скоро склупчана у положај фетуса, девојка. Чини се да нема више од двадесет година. Но, има је: ноге су јој пуначке, а и образи јој се, ако се човек добро  загледа, румене.

На неколико метра од ње уочавам декицу који носи шешир и има на себи „пар“ одела, како се то говори у мом родном крају.

Креће се врло, врло споро. Потом застаје. Откопчава капут, сасвим полако, дрхтавим рукама. Потом прави још корак-два. Са напором, јер му руке непрестано дрхте, вади нешто из џепа.

Запрепашћено га посматрам питајући се да ли је могуће да ће учинити то што претпостављам.

Девојка се не помера.

Очигледно је: то у дедициним рукама јесте новчаник. Читаву вечност траје процес његовог отварања. Руке дрхте. Питам се да ли ће испасти ситнина док дедица покушава да отвори новчаник. Но, ништа не испада и не звецка.

Дедица прилази кутији која стоји испред девојке и са муком се савија како би убацио новац.

Ослушкујем пажљиво. Не чује се ништа. Очигледно је убацио папирну новчаницу.

Потпуно је погурен. Прави још неколико корака тако погурен. Тешко се исправља, врло тешко, полако враћајући новчаник у џеп.

Ускоро,  усправан, наставља свој пут, спорим, врло спорим, старачким кораком. Не окреће се. Његов пут води само напред.

Декица који изгледа као да има бар осамдесет година, сув као гранчица, наставља, усправан, свој пут.

Девојка, готово девојчица, не померивши се ни за милиметар, можда чак и не отворивши очи, наставља да лежи склупчана.

Треба ми мало времена да померим ноге и да поглед, који је пратио декицу, вратим на супротну страну, тамо куда сам пошла. Треба ми времена да дођем себи и, уместо да само  констатујем шта сам видела, искристалишем свој став о виђеном.

Уместо става, постављам себи (или неком невидљивом саговорнику) разна питања.

Да ли је та девојчица-девојка заиста неспособна да заради макар за хлеб насушни? Шта је навело тог декицу да баш њој удели милостињу, кад је толико убогих, правих или лажних (чак професионалних) просјака на улицама овог велеграда? Да ли се сажалио на младост, заборавивши на своју немоћ и одрекавши се неке мале радости коју стари људи себи могу и треба да приуште? Да ли тај новац више треба њој, тако једрој и пуној снаге, или њему, који се једва креће и из кога снага нестаје? Да ли је њена беспомоћност толико велика да није могла бар да му каже хвала и да за тренутак прекине непомичност тела и духа?

„Мора да је нека млада Румунка“, каже моја мајка. „ Много их је дошло последњих година, откако су примљени у ЕУ“.

Гледам је у чуду.

„…А можда деда једноставно има пара“, додаје она.

Све је могуће, знам, али исто тако знам да је ово призор који се ретко виђа, да сам још једном видела како изгледа несебичност и колико човек може бити осетљив на туђу несрећу.

В. М.  

На улазу у Институт за новију историју Србије стоји необичан позив: неко је, угледавши празну таблу, упутио позив свом драгом.

Да ли се драги одазвао, не знам, али да је позван на оригиналан начин - позван је.;-)

Не бирамо ни родитеље, ни време, ни место свог рођења, ни родбину; не бирамо ни куда ћемо се кретати док још не спознамо ко смо (тада смо само играчке у рукама родитеља), али дође време кад постане очигледно да ли смо попут дрвећа које пушта корење дубоко на једном месту или пак попут биљака које неко најпре посади у једну саксију, па их после пресади у другу, па промени стан у коме живи, па их понесе (или не понесе) у други стан, па промени земљу, па их понесе (или не понесе) у другу земљу, и тако у бескрај.

Није то због малог села у коме сам провела првих неколико година детињства, није ни због варошице у провинцији, у којој сам провела своје нежне године, ни због велеграда, у коме првих година нисам успевала да нађем себе.

Ипак је то у природи, карактеру, нечему неодгонетљивом и неизрецивом, запретано негде дубоко у нама, испод густих наслага тајни, покретано сваковрсним немирима и оним што је у крви записано...

Тек, одувек сам желела више: од себе, од света, од живота.

Желела сам да видим свет.

Мора бити да сам то толико силно и дуго желела да ми је, кад је тај механизам једном прорадио, после стално нудио нове градове и земље, као да сам склопила савез са оним у чијим је рукама моћ, и он је одлучио да стално отвара неке нове путеве, на које се крећемо и кад желимо и кад не желимо (ако је уопште могуће не желети, јер ми се чини да је жеља за покретом једна од најјачих у човеку, једнако снажна као и жеља за љубављу, жеља за додиром, за успехом или за поседовањем). Често та жеља постаје насушна потреба, а укорењеност само пусти сан или тек привид.

Јер човеку, очигледно, није дато да се, за живота, смири...

Или смо само крхке биљке које пуштају корење у плиткој земљи, у нечијој пластичној или керамичкој саксији или жардињери, заваравајући себе да је то башта или непрегледна пољана и да смо на сигурном?

Или смо пчелице које, летећи с цвета на свет и из света у свет, загњуре главу у њихово средиште, покушавајући да у себе унесу што више сласти коју ће, с годинама које прођу, покушати да претворе у мед сећања, као што су, летећи, стварале мед доживљаја? 

В.М, 14. септембар 2013.

Normal 0 21 false false false sr X-NONE X-NONE

Јесте ли знали?

Бацила је све низ ријеку

Легенда о песми „Бацила је све низ ријеку” заправо је прича о великој љубави Даворина Поповића и анонимне девојке из Сарајева. Уочи венчања, девојка је абортирала и без трага нестала. Много година касније, на концерту у Шведској, Даворину Поповићу се учинило да је види са бине, оставио је микрофон и сјурио је у публику. Међутим, љубав из студентских дана није нашао и више је никад није видео.

Ђорђе Марјановић 

Ђорђе Марјановић обележио је време када су шансоне суверено владале нашом музичком сценом. Био је родоначелник поп музике. На наступима није марио за тада уврежен став понашања и кретања на бини, већ је акценат стављао на одговорност, према себи, наступу и публици. Ђорђе је први певач забавне музике на просторима бивше Југославије који није само стајао са микрофоном у руци, већ је имао сопствену кореографију, легендарно падање на колена и бацање сакоа у публику. Чим би се сазнало ко је победио на фестивалу у Сан Рему, Ђорђе Марјановић би исте ноћи препевавао песму и сутрадан је изводио на наступима. На првом фестивалу Београдско пролеће, одржаном у Дому синдиката 1961.године, према мишљењу публике неправедно му није додељено прво место. Незадовољни фанови су направили демонстрације и уличне нереде на тргу Маркса и Енгелса (данашњи трг Николе Пашића) тако да је милиција морала да интервенише. Да би некако смирио разбеснелу масу Ђорђе Марјановић се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима. По Србији су постојали клубови обожавалаца Ђорђа Марјановића, које је он редовно обилазио. Члан клуба није могао постати неко ко није био узоран и одличан ђак.

Пар - непар таблице 

Због нафтног шока и светске рецесије, Савезно извршно веће (СИВ) крајем 1979. године издало је уредбу о новој организацији саобраћаја, тзв. пар - непар систем вожње. Према тим прописима, једног дана могла су да се возе само возила чији се број таблица завршава парним, а следећег дана непарним бројем. Тако, ако бисте негде заглавили после поноћи, нисте могли да се вратите аутом којим сте дошли. Како би доскочили овој мери, неки су успевали да прибаве два пара таблица, парне и непарне, па их мењали према потреби. Неки су имали два аутомобила, али је већина имала добре комшије и рођаке, с којима се организовала за вожњу по пар - непар систему.

Битка на Неретви

За потребе снимања филма Битка на Неретви режисер Вељко Булајић је наредио да се два пута сагради и уништи понтонски мост како би што верније дочарао минирање. Такође, уништена су и четири посебно конструисана села, као и једна тврђава.

☛ Плакат за филм Битка на Неретви је насликао чувени шпански сликар Пабло Пикасо, који за свој рад није тражио новац, већ је тражио 12 боца вина из Југославије.

Ко то тамо пева/Андерграунд

У последњој сцени филма "Ко то тамо пева" требало је да буде снимљен бег животиња из зоолошког врта, али је граница, због Титове смрти, била затворена па животиње нису ушле у земљу. Сцена је искоришћена у филму Ундергроунд Емира Кустурице.

Мода 80-их 

Осамдесете најављују промену. Бацају нагласак на силуету, па у моду улазе хеланке, уже фармерке високог струка, рамена су наглашена нараменицама уметнутим у сако, или пак, памучне мајице које откривају једно раме.

Тада инаугурисане као модни хит, хеланке ће доживети ренесансу као радна униформа шверцерки 90-тих.

Осамдесете скраћују мајице изнад пупка, тако да је стомак откривен. Све актуелнији су новооткривени материјали - вискоза, спандекс, ликра. Боје су неонске, а све је присутнији и спортски стил одевања, који подразумева знојнице, грејаче за ноге, спортске кратке сукње. 

Фијат / Застава 75

У Крагујевцу је од 18. октобра 1955. до 18. новембра 1985. произведено тачно 923.487 комада фиће. За ових тридесет година са Заставине траке у просеку је на сваких пет минута излазио један нови фића. Највише их је било у боји "слонова кост".

Већ почетком шездесетих година, фића је постао народни аутомобил. Био је приступачан свим радним људима јер је могао да се купи на кредит. 

На југословенским ауто утркама често се могао видети "набуџени" фијат 750. За посебне прилике дотеривао га је лично Карло Абарт, а могао је да извуче чак 120 коњских снага. Један овакав модел возио је и чувени Брана Митровић Флоjд.

Кокта 

Југословенски одговор на Кока-колу има укус шипка, а кад се промућка, прави пену карамел боје.

Вегета 

Од Вардара до Триглава, од Јадрана до крајњег севера Југославије, домаћа кухиња народа и народности одликовала се богатством у разликама. А онда је дошла вегета и постала кохезиони елеменат свих југословенских укуса.

(П.С. Информације су са званичног сајта о изложби)
***
Приредила: некадашња пионирка, такорећи другарица:

(Споменари, лексикони - свеске у којима смо се трудили да будемо искрени и своји)

 

Нисам југоносталгичар. Одавно. Часна пионирска! ;-) Не, стварно! Давно су прошла та времена.  Gone with the wind. Но, подсетила сам се шта то беше...:-). Јуче још...

Да ми је до хиперболе, додала бих: „вековима“, јер ми се чини да су векови прошли откако сам живела у Југославији, да су ми се детињство и рана младост одвијали у неком другом свету и веку, да се између њих уденуло још неколико мојих живота (или њихових имитација), у којима сам понекад била само посматрач, а понекад један од главних актера.

Oво време и овај век као да су ту само да бих јасно, на својој кожи, осетила разлику између некад и сад, да бих увидела колико је живот једна разноврсна и сложена, из ко зна колико милијарди различитик слагалица сачињена појава, и да га, ако ни због чега другог, бар због те разноврсности и непредвидљивости, вреди живети.

Иако сам се још на дан отварања изложбе „Живео живот“ затекла испред бивше робне куће „Београд“ у Кнез Михајловој, све до јучерашњег дана нисам тамо ушла како бих видела шта су бројни приређивачи одлучили да понуде посетиоцима и чиме ће све покушати да их врате у неке другачије, много мирније, али и наивније (о, још колико!) године.

Некако сам била убеђена да је изложба тог типа направљена из чисто комерцијалних разлога: како би неко згрнуо велику лову и како би оне који су југоносталгични подсетио да су минула времена, као, увек лепша од онога што сад имамо и живимо, а да би оне који су о тим временима слушали од својих ближњих мало насекирао, пошто им није дато да се тада роде и уживају у свеопштем „благостању“. Но, морам да нагласим, због оних који и данас, кад имају преко четрдесет, педесет и више година, величају то доба не као идилично већ као идеално (а разлике између њих има, је л`да?), да ми је смешна, тужна и грешна та њихова идеализација и заустављеност у времену које нас је коштало домовине, идеала и, да не заборавимо, безбројних жртава, људских и свакојаких.

Након посете тој изложби, на којој сам остала три сата (иако нисам планирала да јој посветим више од тридесетак минута), почели су да се одмотавају разни филмови.

Јасно је: о свакој начињеној фотографији (а имам их цирка сто педесет) могла бих да испричам неку причу и да наведем низ сећања и асоцијација, али ћу покушати да их сведем на минимум, па нек се свако сам сети себе из тог периода, или, уколико то није проживео, нека се препусти машти. 

Дакле, живео живот, и тада и сада! Живео живот који опстаје, упркос свему, који има фазе детињства, младости, зрелости и старости, у свим временима и просторима! Живело све у нама што је још увек способно да разуме, осећа, разликује, обједињује,  памти и верује, све што је имало своју боју, мирис, укус, значај, и што је нераскидиви део нас!

„ У периоду растегнутом од 1950. До 1990. просечан Југословен. У земљи која се протезала од Вардара па до Триглава и граничила се са Б - Р - И - Г- А - М - А, под тробојком и грбом са чест буктиња, устајући на химну „Хеј, Словени“, просечан Југословен је живео живот.

Просечан Југословен понекад је био грађанин покорни, а понекад као самоуправљач, али се осећао као грађанин света. Имао је слику рудара на новчаници, и пасош са којим је могао свуда, мада је најчешће ишао у Трст по фармерке. 

Обичан човек је устајао у 6.00, прао зубе домаћом пастом, користио “Питралон” лосион, а стан му је мирисао на топло млеко. Возио је новог “фићу”, читао магазин “Старт”, слушао Иву Робића и “Силуете”. Ишао је у Трст да купи оно што није могао у домаћим робним кућама, камповао је без пара са друштвом, радовао се државним празницима…

Просечан Југословен имао је брачну другарицу. Деца су му прво била пионири, а после су пратила италијанску моду, возила веспе и пригрлила рокенрол.

Просечан Југословен пратио је спорт и ватрено навијао за свој тим, а плакао кад „плави“ освоје злато. У биоскопу је гледао партизанске спектакле и светске хитове, а имао је своју Пулу и Фест. 

Просечан Југословен је живео са уверењем да свакога дана у сваком погледу све више напредује."

***

„Живео живот је прва чулна изложба у свету, мултимедијална и интерактивна, конципирана тако да посетиоци могу свим чулима да доживе те четири деценије лепог живота. То је прилика да се седне у возила из тог времена и доживи симулација вожње улицама оновременог Београда, да се многи подсете мириса колоњске воде Пино Силвестре, препознатљивог мириса сваког мушкарца из 70-тих година, или да погледају чувене телевизијске емисије и филмове."

П.С.

Информација о овој изложби има на разним сајтовима, а на јутјубу и фејсбуку има и видео - записа које су гледаоци могли да погледају у биоскопу у оквиру изложбе, тако да и они који нису посетили изложбу могу да буду део ње и да виде добар део садржаја.
Ти филмчићи, који говоре о разним темама: музици, школству, односу према раду, Дану младости, спорту, храни и многим другим темама везаним за живот просечног Југословена, урађени су врло пажљиво и топло их препоручујем својим читаоцима.

 

Одавно не пишем писма. Одговарам (не)уредно на мејлове, коментаришем неке постове или статусе, понешто и лајкујем, али писма, ти непроцењиви отисци душе, углавном остају неисписана.

Некада је било другачије.

Пошто сам веома рано почела да се дописујем са далеким, до тада непознатим пријатељима (неке од њих сам, срећом, имала прилике и да видим и додирнем, а неке не), још у трећем разреду основне школе (захваљујући једној објављеној песми у "Тик -таку"), и та ме љубав према писању писама није напуштала ни током студија, а ни много касније (можда све до открића и-мејлова), добро ми је позната благодат писане речи упућене једној јединој особи која на исти начин узвраћа - искреношћу, непосредношћу, преданошћу пријатељству (или љубави), лепотом.

Међутим, електронска ера, а вероватно и чињеница да сам се пре ње толико дописивала са људима из целог света (о, колико је дражи имало чекање писма од Дине из Бејрута, Слађе из некадашњег Иванграда, Ђурђице из Горског Котара, Сандрин из Париза, Жан-Франсиса из Бразавила, Алесандра из Пизе, Магдалене из једног пољског градића, Рите из Вилњуса, Данијеле из Рима...!), све ме је више одвраћала од тога, ма колико то парадоксално било, јер је већина људи тада почела бесомучно да пише и знанима и незнанима...

Ми смо се дописивали јер нас је везивала љубав према даљинама, према језицима, према поезији или књижевности уопште, према различитости, према слободи чији су они били саставни део...

Везивала нас је и потреба да верујемо како негде далеко уистину постоји неко ко нас разуме више (или бар мало другачије) него они који су нам близу или са којима живимо. Тај неко је то из писма у писмо потврђивао, без обзира на то колико се његов живот разликовао од нашег.

Кад сам била раздвојена од својих драгих пријатељица, које су ми улепшавале тада једнолично свакодневицу, такође сам им писала, као и оне мени. Писале смо једне другима чак и кад нас ништа није раздвајало, али кад смо биле свесне да изговорена реч није тако лепа као писана, јер писање извлачи из нас оне најтананије тајне које ће касније, тако шифроване, њихове очи и срце умети да дешифрују.

Никада оно што смо изрицали није имало снагу онога што смо само написали, без обзира да ли је стигло на праву адресу или је остало код пошиљаоца. 

Сад знам: писање писама било је једна од наших страсти, која нам је надокнађивала све оно што нисмо имали, и чију смо садржину, брижљиво засејану по белини папира и уоквирену ковертом, слали својим пријатељима.

Писање писама отварало нам је срца, ширило видике и оплемењивало нас.

Док су други трошили своје време на нека другачија задовољства, ми смо сатима писали и читали, трудећи се да једнако лепим и уредним рукописима испишемо писма, разгледнице, дописнице или само адресе својих пријатеља на понеком пакетићу, и тиме и себи и њима улепшамо дан, и то не само тај у коме ће пошиљка стићи, већ и многе друге у којима ће то поново бити читано, гледано, ношено...

Никада нећу заборавити тренутке радости у којима би ми поштар уручивао гомилицу писама са разних страна. Мислим да нико у мом родном граду није примао толико поште као ја док сам похађала средњу школу. 

Кад сам дошла да студирам, мењала сам адресе, али су ме неки од тих пријатеља налазили, јер се дописивање настављало и опстајало. Било је утеха, радост, нада, неки други живот.

Наравно, постојала су и тада, а сада постоје у много већем броју, неисписана писма.

Раније се дешавало да штошта испишем, али је вероватноћа да то пошаљем била равна нули, јер су ти записи били упућени некоме пред ким ми је застајао дах.

Сад више таквих писама нема. Контрола дисања је на знатно вишем нивоу, а потреба за писањем на знатно мањем, готово занемарљивом. Ипак се окреће.

Истина, постоје неке дивне особе које волим једнаком љубављу као и раније, али којима више не пишем, без обзира што знам да би се обрадовале мојим писмима онолико колико бих се и ја радовала њиховим. Но, пошто нема гласа (или писма), нема ни одјека (одговора), и то је сасвим јасно и очекивано.

Бесмислено је да их убеђујем у супротно, јер оне верују да су ми постале небитне, али се тешим истином да то није тако, и да ће они који ме заиста познају то протумачити на прави начин, без обзира што се не оглашавам и не пишем им писма. То је ваљда зато што верујем да нас они којима је стало до нас морају разумети и без речи. У противном би били налик на остале, којима морамо вазда да се правдамо, објашњавамо, доказујемо...

Но, то што је Оливера Милошева изабрала баш моју песму "Писмо" за стварање једног посебног видео-записа са рајским призорима и божанственом музиком, подсетило ме је на лепоту писања и читања писама.

Такође ме је подсетило да сва писма која нисмо исписали руком остају записана тамо где и ово о коме говори моја давно написана песма: на левој страни груди. Они чија љубав није слепа (а мислим да се од тог слепила ослобађамо с годинама) видеће је, и знаће истину, упркос томе што је невидљива.
  
Оливера Милошева, ХВАЛА.:-)

  

 

 

(Наутилус) 

(Бодље бодљивкавог прасета, оклоп корњаче и фосилизовани пуж конус) 

 

(Оклопи морских јежева, морска звезда) 

 

(Saturnia pyri)

 

(Шкриљац, Schist) 

(Пустињска ружа, Мароко) 

(Халкантит, Бор, Србија) 

 
(Горски кристал и калцит, Трепча, Косово и Метохија)

 
(Велики пуж, Dolium sp.)

 
(Оклопи морских јежева)

 

(Familia pieridae) 

 

(Жути морски пуж) 

 

(Ћилибарска кугла, Amber ball) 

 
(Gastropoda)

***

(Леонардо: Витрувијански човек, Златни пресек) 

 

***

Мај 2013. био је месец математике, бар за оне који је воле или који су, пролазећи Кнез-Михајловом, застали испред бивше робне куће и ушли у тај објекат. Ту се дешавало нешто врло лепо: млади заљубљеници у математику говорили су посетиоцима о стварима које, како мисле лаици, немају никакве везе са математиком: о шарама на пауновом репу, о тигровим или летировим шарама, о облицима шкољки, пужева, о бодљама бодљикавог прасета, Фибоначијевом низу...

Могле су да се виде и бактерије под лупом, препариране птице, инсекти, мањи водоземци у течности, пролажење криве шипке кроз прав отвор не сећам се ког тела, да опипају предмете разних геометријских облика, да стану у металне  оквире Леонардовог Хомо универзалиса и размисле о пропорцијама, да се играју, ако су млади духом и праве разна геоматријска тела.

Такође су могли да се виде и разни кристали и драго камење. 

То што ја, за коју је математика баук, посвећујем овај пост тој теми вероватно је довољан доказ колико ми је та изложба била занимљива, те одлучих да приложим неке сличице, како бих лепоту поделила са онима који свраћају на мој блог.

 
(Слика са интернета, аутор непознат)

Пре осам дана сам, у својству председника жирија, доделила награде деци-песницима.

Издвојила сам, спонтано, три категорије: најлепшу љубавну, најлепшу духовиту и најлепшу духовну песму.

Консултовала сам се са двема колегиницама и обе су ми саветовале да се одлучим за љубавну као победничку, јер са тим не могу погрешити, а песма "Лептиров осмех" садржи ставове који су доказ велике зрелости једне ученице шестог разреда. Обема се та песма много допала. Претпоставиле су да би избор песме о Светом Сави могао да пошаље поруку како је убудуће потребно писати о њему и то ће учесницима гарантовати успех (то ми је рекла добронамерно једна од њих). Узгред, никад до сад ми се није издвојила ниједна песма на ту тему на овом традиционалном конкурсу, али ове године јесте.

Саопштавајући резултате онима који су награђени и похваливши најбоље мале песнике, дала сам образложење о својим слатким мукама и о коначном избору.

(Слика са интернета, аутор непознат) 

1. место:

Из Милешеве

 

Са плавих сводова Милешеве

Гледају нас плаве очи Савине.

 

Стојим пред чудесном фреском

И молим се: 

О, свештена главо,

Славни чудотворче Христов Саво,

Велики свече

Са плавих висина,

Спусти се до наших срца,

И уткај у њих

Неколико зрнца

Свога златног сјаја,

И заувек нас испуни

Љубављу према Богу и ближњима,

Као што је твоја душа

Увек испуњена била:

Према сваком бићу, цвету,

Према земљи, роси или трави.

 

Славни чудотворче,

Светитељу српски,

Ти нам своје заступање објави,

Па нас заштити, окрепи, утеши,

Сачувај, заклони, узнеси,

И на крилима Белог анђела,

Са плавих сводова Милешеве

Гледају нас очи златне Савине.

 

Милица Илић, 7/3, «Алас»

***

2. место

Лептиров осмех

 

Требаће ми, да те волим. 

Да, опет сам то урадила,

Буди велик за обоје,

Опрости ми и пусти ме

Да одлетим високо, високо,

Весело и слободно.

Овај свет није за лептире,

Немој ми сломити срце!

Требаће ми, да те волим

Тамо горе,

Тамо горе...

 

Бојана Јевтић, 6/2, «Браћа Барух»

*** 

3. место

Дворска луда

 

Краљ своју ћерку реши да уда, па народу вели:

„Ко моју кћер за жену жели, нека ме развесели!“ 

Али краљ није просто тако своју кћерку дао,

Ником није рекао да месецима не може да се насмеје,

Па то нико није ни знао. 

Покушавао је да га развесели свако,

Али нико није знао како.

 

И кад више није било наде,

У краљевску палату дворска луда упаде

Са шареним остимом, црвеним шеширом,

Великим носом и чупавом косом.

 

Тад се краљ насмеја, јер беше у чуду:

„Зар си мислио да ћу кћерку своју

Удати за тебе, дворску луду?“

 

Све дворске слуге у краља блеје,

А дворска луда пита:

“Зар не добија Вашу кћер за жену онај ко вас насмеје?“ 

И тако краља превари луда,

Те се принцеза за њега уда.

 

Ова је прича препуна чуда,

Јер каже да од луде може да се постане краљ,

А од краља луда.

 

Јелена Лукић, 6/2,

*

Змија

 

Иза седам мора,

Преко седам брда

У пећини змија

Језиком палаца,

Свако је се боји,

Свако ко је види.

Ником да се свиди.

 

Та је змија чудо право,

Увек гладна, ала једна,

Негативна јунакиња

Правила се дуго важна,

Али то је само цртеж!

Не плашим се ове змије.

Вељко Пешић, 7/2, «Браћа Барух»

(Слика са интернета, аутор непознат)  *  1. место Растимо као једно, бољи смо заједно   Кад погледаш по планети, Где год да ти поглед слети, Процветале мале главе,  Црне, риђе, смеђе, плаве.  Свуда песма одјекује, Свуд се смех и цика чује.  За руке се деца држе, Заједно се расте брже.   Ко лептири на ливади, Ко сабирци у загради, Свуд се роје мала јата Од љубави и од злата. Само дрво може расти, Једно јагње само пасти, Али шума свима прија. Деца расту! Чаролија!   Константин Јанковић, 2/4, М.П. Алас *** 2. место: Да сам малени цвет   Да сам малени цвет, Живела бих на зеленој ливади. Имала бих божанствени мирис И стабљику праву, И нико не би смео да дирне У моју светну главу.   Да сам малени цвет, Улепшавала бих свет. Била бих сунцобран за пужа, Кишобран за мраве И посластица за краве.  А моја глава чиста Била би писта За бубамаре И бумбаре.   Да сам малени цветак, То би био почетак Једног цветног живота Који се зове лепота. Софија Пајовић, 3/1, «Скадарлија» *  Замислите   Замислите, децо, Ђака трећака Како пише песму «Замислите».  Ништа необично! Замислити се може свашта. Таква је дечија машта.   Али, замислите: Песма «Замислите» Већ је написана.  Не вреди више ни машта Јер се у поезији Понављање не опрашта.   Софија Пајовић, 3/1, «Скадарлија» *** 3. место Хтео сам да будем   Хтео сам да будем ватрогасац, Ватру да гасим и спасавам људе, Али пламен зна опасан да буде, Па сам одустао тад.   Хтео сам лекар да будем, Да лечим и чувам свачије здравље, Али се растужим кад лека нема. Превелика је одговорност та.   Хтео сам да будем гувернер банке, Контролишем паре што шушкају и звече, Идем на важне састанке И доносим одлуке без грешке.   Хтео сам да будем менаџер хотела На пешчаној плажи где сунце сија, Да причам на језицима разним. То стварно може да прија.   За сада ћу да будем само ђак „Дринке“, Да добијам петице и пишем песме. Можда ме запазе неке клинке, А шта ћу да будем - нека остане За неке друге песме.   Реља Војиновић, 2/2, ОШ „Дринка Павловић“   *** Похвалa: Добра реч светли у мраку   Кад си сам у мраку, уплашен си, А када чујеш лепу реч у мраку, Одједном светлост прочисти све.   Кад кажем „сунце“ у мраку, Одједном ми звезда долети са небеса. Лепа реч у мраку светли,   Тако су ми рекли, А сада знам и ја Да када сам у мраку сам – Лепа реч све осветли.  Матија Вучковић, 4/3, „Вук Караџић“ *** Као и претходних година, и ове сам била председник жирија за децу-песнике са општине Стари град. Из мора стихова изроних, уместо шкољки, пужева и осталих морских красота, ове песме које су данас представљале општину на Градском такмичењу.  Иако неке од ових песама не звуче као да су их написала деца, ипак сам одлучила да их читам без скепсе, без обзира што домете неких од њих не би могли да надмаше ни средњошколци са којима проводим много више времена. Као што рекох и на свечаном проглашењу победника пре неколико дана, пошла сам од тога да ми учитељи и наставници не би послали радове за које нису сигурни да су их деца написала. Са тим ставом већ је било лакше да донесем одлуку и чиста образа изађем са својим фаворитима пред осталу децу-песнике и чланове жирија у Римској дворани града Београда. Жири је имао увид само у првонаграђену песму, чији је аутор мали Константин, али са том песмом нисмо одвојили ниједну награду. Не замерам великим писцима за децу, члановима жирија, што мог фаворита нису наградили јер знам да су имали много тежак задатак, али то ме не спречава да вам се похвалим какво сам благо пронашла.