Одлуке и коментари
(Слика са интернета, аутор непознат)
Пре осам дана сам, у својству председника жирија, доделила награде деци-песницима.
Издвојила сам, спонтано, три категорије: најлепшу љубавну, најлепшу духовиту и најлепшу духовну песму.
Консултовала сам се са двема колегиницама и обе су ми саветовале да се одлучим за љубавну као победничку, јер са тим не могу погрешити, а песма "Лептиров осмех" садржи ставове који су доказ велике зрелости једне ученице шестог разреда. Обема се та песма много допала. Претпоставиле су да би избор песме о Светом Сави могао да пошаље поруку како је убудуће потребно писати о њему и то ће учесницима гарантовати успех (то ми је рекла добронамерно једна од њих). Узгред, никад до сад ми се није издвојила ниједна песма на ту тему на овом традиционалном конкурсу, али ове године јесте.
Саопштавајући резултате онима који су награђени и похваливши најбоље мале песнике, дала сам образложење о својим слатким мукама и о коначном избору.
Рекла сам да сам се ломила да ли да дам прву награду ономе ко је најупечатљивије описао љубав, ономе ко је био најдуховитији или ономе ко је писао о духовности и притом показао да је упознат са Попином песмом "Каленић", пошто су уочљиви његови мотиви плаве и златне боје.
"Одлучила сам се за духовност", рекла сам, "сматрајући да је она данас најугроженија од свих вредности, те сам је ставила изнад свега што је лично, интимно и духовито."
Видела сам блажене осмехе присутних, деце, учитељица и родитеља који су дошли са децом, очигледне знаке одобравања. Лакнуло ми је.
Кад се све завршило, неки од њих су прилазили и говорили како је лепо то што сам све темељно ишчитала и образложила (знам и ја да се на таквим скуповима ништа не образлаже иначе, већ се само прочитају имена, а код мене се увек читају и песме и дајем образложења и сугестије).
Онда ми је пришао један проседи господин и честитао ми на жирирању (како он то назва). Захвалих се у упитах да ли ли је задовољан мојим рангирањем.
-Не, то не! -одговори ми он, једнако смиреним тоном.
Помало изненађена након почетне реченице, замолих га да ми каже зашто.
- Сматрам вашу одлуку и ваше образложење у најмању руку скандалозним - одговори он, и даље без промене у гласу. - Инсистирање на таквим темама и њихово промовисање шаљу једну поруку која води у клерофашизам, и већ можемо видети како се наша земља претвара у клерофашистичку земљу, а то није добро. Та тема је интимна ствар (закључујем да је притом мислио на веру као тему, односно на духовност, прим.прев.), и то треба да остане...
Рекавши то, господин је у госпођи чија је ћерка освојила једну од награда препознао своју пријатељицу (очигледно се дуго нису видели па је то било обострано задовољство), која је иначе мало пре тога била похвалила моје образложење, и са којом сам пре него што је пришао размењивала број телефона.
"Клерофашизам, брајко мој! И то на скупу посвећеном дечјем стваралаштву!", пролазило ми је кроз главу.
Стигао је још да дода, тоном у коме није било нимало ироније, што ме је уистину изненадило:
- Али, без обзира на то, има других тема о којима можемо разговарати. Ви сте имали право избора и донели сте одлуку.
У целој тој причи било је нешто што ме је апсолутно запрепастило: његов тон, апсолутно смирен и самоуверен. Дисциплиновано је сачекао да се гужва рашчисти, пришао, рекао лепу реч и, тек након мог питања, рекао шта мисли, без жеље да полемише и да прави сцену,`ладан ко шприцер.
Колегиница с којом сам се консултовала и у вези са избором, те је била упућена у случај, рекла ми је да је то сасвим у реду, да се ту нема шта замерити:да је човек показао да је пристојан, али да има право на своје мишљење.
Да је он био на мом месту, никад не би ту песму изабрао за градско такмичење, али је свестан да сам ја имала право избора и да сам га искористила.
Још је покушала да ми објасни како он нема ништа против мене, и да то не треба да схватам лично. Психолог ју је научио тој мудрости - да не схватамо лично примедбе тог типа: ако ми неко каже да су вредности које ја промовишем клерофашистичке, то значи да он не мисли да сам ја клеро-фашиста, него да су то неки други...
"Не, никако ми није рекао да сам то ја!", покушавала сам да убедим себе.
Можда то може и тако да се схвати.Можда сам уистину, као и већина људских бића, склона да штошта схватам лично, али толико тога још морам да научим о свету око себе, без обзира на досадашње веома богато животно искуство. Човек се учи док је...жив, наравно... и шокиран...:-)
На крају, бићу сасвим искрена и додаћу да сам била срећна што сам ипак ја била председник жирија јер је духовност ипак победила, а песма о Светом Сави нашла се у овогодишњем зборнику дечјих радова, једина на ту тему.
Јеленче, поносна сам на то!
Иначе, више него иједне године пре, ове године су у том предивном зборнику биле заступљене љубавне песме, а то говори о много чему. Љубав је победила, а то је најважније.
***
***
П.С.
Песма "Географија", која је победила у овој категорији, убедљиво је била најоригиналнија и најчудеснија, једна је од најлепших које сам читала или чула не у последње време, већ последњих година, и она заслужује посебан пост.
Сигурна сам да су сви који су данас били у Римској дворани градске библиотеке сагласни да је прва награда припала најлепшој и најљубавнијој песми, потпуно оправдано.
9 Коментари |
0 Трекбекови
Песма дечака, који је из свога срца произнео молитву Богу, и молећи се за ближње, у којој је недвосмислено себе дефинисао као преданог Љубави, назвати то писање оваквим погрдним и увредљивим изразом говори више о ономе ко је то рекао, о ономе шта он мисли - а мисли му се отеле логици. Размишљам, шта би рекао за следећи пример: кад професор маркизма свесно и јавно, а што значи да је имао и подршку професорског већа, па и друштва у највећој мери, не жели девојци која верује у Бога, и моли се, да да већу оцену од двојке, без обзира колико се добро спремила за час, а морала је увек да зна за ту двојку као за петицу? И не само она, већ и њена сестра и брат пре ње на истом часу, код истог професора, само коју годину раније, јер су били старији.
Радујем се што си моја радост! :)
Аутор pricalica — 02 ÐÑ 2013, 11:58
Да не буде забуне, Причалице, у овом случају је молитву принела девојчица, мада је то мање битно кад разговарамо о овој теми.
Шта би рекао?
Ако је марксиста (или атеиста, што се често сводило на исто), свакако би рекао да девојчицу треба извести на прави пут, пошто је млада и неискусна па не уме да размишља. Ништа паметније (и логичније) ми не пада на памет.
Мислим да такви људи увек имају аргументе за своје ставове, ма колико онима који су верници ти ставови били неубедљиви и неприхватљиви.
Било како било, некад је најбоље на овај начин завршити разговор са неистомишљеницима, нарочито уколико су само пролазници у нашим животима. Уколико то нису, већ смо, из било којих разлога, приморани да са њима општимо на дуже стазе, та је битка веома тешка.
А ја се радујем што знам да ме неко увек разуме.:-)
Аутор trunsmoitren — 02 ÐÑ 2013, 17:16
Јоооој, извињавам се Милици девојчици! Побркала сам имена.
А за ово извођење на прави пут сигурно си у праву. Али у томе се баш и види разлика: ја верујем слободно, јер ми је вера таква да никад никог није обавезивала, нити се наметала, јер је и Сам Христос прилазио само онима који су хтели да Га пусте код себе, док све друго се отворено и свирепо намеће. Као што смо већ једном приметиле, а то је већ све више уочљиво, да се сви буне против Цркве Православне, али споља, док им је крајњи циљ да по сваку цену уђу у њу и њом загосподаре. Али ствар је у томе што не знају шта Црква Православна јесте у суштини. Они се само праве нападнутим, али уједи остају на телима хришћана - но душа је Христова.
Има пример са Космета, кад је за време погрома наш народ "збринут" у неку шупу, над којом је командовао немачки официр, који је уједно био и проповедник, и који улази међу људе, углавном старији свет, држи верски обред и тражи да се, онако уморни и престрашени, гладни и жедни, "причесте" туђом вером. На то им један млађи међу народом каже: узели сте нам све, зар хоћете и душу? Е ту је дубина бића Православног, Љубав, то јест, Христос где обитава. Ту непомјаник хоће да уђе, и тражи оне који ће да му у томе служе. А ми, што више будемо примали христа, то ће наш дух јачати, а тело ће сва искушења лакше превладати. Нажалост, овај човек то није доживео, да разуме, зато и за њега вреди: Опрости му, Господе, јер не зна шта чини.
Аутор pricalica — 02 ÐÑ 2013, 17:46
"...И заувек нас испуни
Љубављу према Богу и ближњима,
Као што је твоја душа
Увек испуњена била:
Према сваком бићу, цвету,
Према земљи, роси или трави..."
Зар није проглашавање ових стихова клерофашистичким у ствари доказ колико је духовност угрожена и како је велики и безразложан страх од љубави.
Аутор Јанакис — 02 ÐÑ 2013, 19:36
После овог твог додатног тумачења, Причалице, свака моја реч је сувишна. Хвала ти. :-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÑ 2013, 08:33
Пази, Јанакисе! Психологија тврди да у поменутом исказивању слободног мишљења није речено да сам ја клерофашиста, нити да су ови стихови клерофашистички...Не, никако!
И ти си, изгледа, неупућен и умеш да схваташ лично многе коментаре, а то није добро.;-)
Иначе, и ја сам то помислила кад ми је љубазни господин пришао.
Зар није очигледан доказ??? Зависи од кога тражиш одговор.;-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÑ 2013, 08:37
Мета је духовност то ми је јасно, а сви ви сте тек тако, успут, на пристојан начин, тешко оптужени. Дечија песма; тема сама по себи; или представљање и награђивање било чега што има везе са духовношћу, православним вредностима, води ка клерофашизму. Еј! То је интимна ствар - у преводу за катакомбу или Голи оток.
Врло, врло лично схватам овакве ствари.
Огромна је опасност од допуштања повлачења паралела између клерофашизма и духовности. А колика је тенденција ка томе сведочи да је и дечија песма са такмичења, која пре свега говори о љубави, постала опасна а одлука о награди скандалозна.
Аутор Јанакис — 03 ÐÑ 2013, 10:27
Хм, ено мравуљка на фотографији :-)
Аутор Јанакис — 03 ÐÑ 2013, 10:53
Мало је незахвално направити избор када не постоји једна тема, већ апсолутна слобода, али свакако да се и у тој слободи увек нешто издвоји из гомиле. Мој закључак је, на основу издвојеног, био нешто што ми се наметнуло само по себи јер сам, као и претходних година, заиста желела да награда оде у праве руке.
Наравно да си схватио моју иронију у вези са личним тумачењем.
Опасност постоји, али док постоје људи који на нека места нису постављени по политичкој, рођачкој или некој сличној, једнако непримереној, линији, духовност ће имати своје место (истакнуто) у овом свету...А то значи, на основу мравуљка, да је има и да их(нас) има. :-)
П.С.
А кад добијем овакве коментаре као што су Причалицим и твој, Јанакисе, мени је све потаман!:-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÑ 2013, 11:22