Trun smo i tren

Panta rei

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 20:17

 

http://img855.imageshack.us/img855/5532/dandeliontattoo4.jpg 
Течем. 
Промичем.. 
И? Шта с тим? 
Као све друго, 
пролазим 
овом долином смеха 
ил суза, 
где осим пораза 
и аплауза 
ништа се друго 
и не броји. 

Течем. 
Не стојим. 
Улићу се 
и сама, знам, 
у ушће исто 
за све реке. 
Па што ме онда 
подсећате 
да сам друкчија 
него неке 
речице брзе 
или хучне, 
кад сви смо реке 
понорнице? 

Неке су реке 
гледаоци, 
а неке глумци, 
сред ове тужне 
позорнице, 
али ниједна 
остати неће 
млада и лепа, 
кад сунце зађе 
и застор падне. 
Сви смо ми реке 
и протичемо, 
с душом у носу 
ил пуној снази: 

Течем.
Пролазим. 
Са осмехом! 
Не дам 
да пакост 
туђа ме згази 
и порази, 
све док сам жива. 
Живим 
без громких аплауза, 
тапшања силних 
по рамену, 
без салви смеха. 
Таква сам река! 

Ћутим и пливам. 
По невремену
бејах и бивам, 
срећна што течем 
и што волим, 
и уживам - 
у протицању.

 

Виолета Милићевић 


Ноћ музеја: Народна банка, Конак кнегиње Љубице, Галерија САНУ

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:08

http://img15.imageshack.us/img15/618/img7504i.jpg
Народна банка Србије, Статуа Србије

http://img6.imageshack.us/img6/423/img7509n.jpg 
(Историја новца почиње са шкољкама, шипкама соли, зачинима, израђеним предметима, а завршава се, за сада, електронским новцем, којим људи могу да врше плаћања широм света у реалном времену)

http://img543.imageshack.us/img543/7821/img7513l.jpg

http://img855.imageshack.us/img855/6205/img7512b.jpg 

http://img203.imageshack.us/img203/1494/img7514a.jpg 

http://img20.imageshack.us/img20/8017/img7515g.jpg 

http://img824.imageshack.us/img824/2049/img7517n.jpg 

http://img441.imageshack.us/img441/9139/narodnabankanovcanicavi.jpg 
(Сваки посетилац добија новчаницу са својим ликом, а вредност новчанице, 1884, заправо је година настанка банке)

***

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ: УМЕТНОСТ ДОБРОГ ИЗГЛЕДА 

http://img16.imageshack.us/img16/9625/img7535v.jpg

http://img4.imageshack.us/img4/4453/img7539u.jpg 

http://img6.imageshack.us/img6/3338/img7540sy.jpg 

http://img21.imageshack.us/img21/2673/img7537d.jpg  

 ***

ГАЛЕРИЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ САНУ:
Капетани река и мора - Србија и Бока Которска 

http://img543.imageshack.us/img543/9281/img7551c.jpg 

http://img109.imageshack.us/img109/2559/img7553n.jpg 

http://img94.imageshack.us/img94/872/img7552f.jpg 


Tанго апокалипсо - Борис Ковач

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 18:46

Живот је несхватљиво чудо, 1.

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 21:24

http://img441.imageshack.us/img441/9075/otisciruku.jpg 

Видим неку светлост. Први пут удишем ваздух. Чудан је то осећај.

Јао! Неко ме је ударио по позадини. Зашто ме купају? Шта ми се ово дешава?!

И даље ништа не видим како треба. Изгледа да сам се родио...

          Повијају ме у плаву бенкицу, има неку паткицу на себи. Долазимо до неког чудног места, за које ће се на крају испоставити да је мој дом. Дочекује ме нека фина тета са речима: „Добро дошао, лепото теткина!“

          Шести месец мог постојања. Још увек ме боли глава, јер ме је отац, носећи ме на кркачама, ударио о лустер пре неколико дана. Без икаквог разлога су ме ставили у неки кавез и дали нешто кисело да једем, смејући се мојим гримасама.

За мене је мистерија зашто ми не прија та храна, али настављам да је једем. Још увек постоји много ствари које не разумем, али то је сада неважно јер не знам где је мој омиљени аутић.

            Још мало па ће мој пети рођендан. Нисам видео деду неколико дана. Кажу ми да је отпутовао негде.

Зашто мама толико плаче, и да ли то има везе са деком? Кажу ми да деке више нема, али ја не схватам шта значи „умрети“. Смрт је за мене и даље више него чудновата појава.

            Кренуо сам у школу и уживам у свим чарима школовања: прва љубав, другарства и најлепше године детињства. Изгледа да почињем малкице да схватам какав је живот чудо.

Лето је. Пре неколико месеци сам напунио седамнаест година. По повратку са базена дочекује ме тата са речима: „Умро је дека Сава“. То ме много погађа.     

Тешко подносим следећих неколико дана. Падам у неку врсту депресије и размишљам доста о животу. Питам себе зашто је морало овако да буде. Нисмо се ни поздравили како треба. Више ми живот не личи на неко чудо.

            Дан 05. 05. 2013. године. Породична прослава мог осамнаестог рођендана. Мама устаје и обраћа се присутнима. Говори о томе како се поноси што је моја мајка и како се нада да ћу остати онакав какав сам досад био. Почиње да плаче. Никад је у животу нисам видео тако срећну и уплакану у исто време. Да није можда она схватила то несхватљиво чудо звано живот?

            Колико год живот некада био сив и тмуран, никада од њега не треба одустати. Са својих осамнаест година нисам ни загребао површину истине о том несхватљивом чуду и, ма колико оно деловало нејасно и велико, ја ћу покушати да га схватим, јер мислим да би то требало да буде циљ сваког човека.

Немања Личинић, 3/5

...

   Пукла ми је чарапа.Немам времена да се вратим како бих се пресвукла. Шта ћу да радим? Смири се, Катарина!

            Улазим у своја половна кола и окрећем кључ. Мисли ми се роје и стомак ми се грчи.

            ,,Убиће те трема једног дана“, говорим себи, али то само повећава моју напетост. Дланови ми се зноје.

            Размишљам само о разговору за посао који почиње за мање од десет минута. Каква сам ја то одговорна жена кад не могу да стигнем на време?

            Тихо псујем себи у браду када схватам да сам прешла раскрсницу док је на семафору било црвено.

Телефон ми звони у торби већ неко време и знам да ме зове мама. Вероватно жели да провери да ли сам стигла. Јутрос нико није полио воду за мном и нисам чула ниједно „срећно“, и сада се осећам лоше зато што не подижем слушалицу.

         ,,Можеш ти то“, бодрим себе.

Пружам руку ка торби како бих извадила телефон, али у том тренутку из споредне улице неочекивано излази камион. Окрећем волан на другу страну, али брзина мог кретања је велика и губим контролу. Главом ударам у плафон аутомобила и свесна сам да се преврћем.

Прекид.

 

Не видим своје тело. Можда зато што га нема. Лебдим у углу неке непознате собе. Просторија је бела и хладна: прозор, неколико полица, кревет и у угловима апарати.

,,О, Боже, па ја сам у болници!“

Бука која допире из ходника постепено се приближава. Врата собе се нагло отварају и у њу упадају доктори. Вуку покретан кревет са непомичним телом. Та девојка, мени сада тако далека, то сам ја.

,,Црна Катарина, на шта то личиш?“

Нервирам се. Посматрам како моје тело пребацују на уски кревет. Свако тачно зна шта ради: једна млада жена укључује апарате, доктор ми проверава пулс...

Покушавам да их дозовем, да им скренем пажњу, али безуспешно.

,,Мртва сам! Оставите ме на миру и идите“, очајно вичем.

,,Ниси мртва.“ Погледом прелазим преко седокосог човека. Обучен је у бело и лебди у углу собе као и ја. И даље нас нико не примећује.

,,Ко си ти?“, питам.

,,Што се не бориш?“

,,Мртва сам, човече! Зар не видиш? Чему труд?“

Ћути. Тако сам и мислила. И он зна колико је мој живот био промашен. Изгубила сам живот журећи на посао до кога ми није стало, немам ни кучета ни мачета, никада нисам била заљубљена, ништа... Нула.

Чујем докторе који вичу, дрмају ме, али апарат показује равну линију.

,,Збогом“, шапућем.

Старац удара дланом о длан и осећам како ми неко завирује у главу.

Слике ми искачу пред очима. Да ли је ово Рај? Није. Моја улица.

Стојим пред капијом и гледам у своје двориште. Осећам мирис трешања и свеже покошене траве.

Мама сади цвеће док бака износи колач са вишњама. Отац и брат се расправљају о фудбалу и смеју се. Мачке се играју на трави.

Покушавам да уђем у двориште, али не успевам. Капија је закључана.

Мама прилази и укључује радио. Звук песме ,,Бацила је све низ реку“ шири се двориштем.

Значи, ово је збогом. Сузе ми квасе образе. Не желим крај. Не желим, не желим, не желим.

Прекид.

 

,,Жива је!“

Отварам очи. Лежим на болничком кревету. Преда мном искачу непозната лица. Доктори. Сви желе да виде ,,чудо“, тако кажу.

Сваки део мог тела вришти од бола. Неко ми нежно стеже руку и моје очи су у потрази за том особом.

,,Ја сам, Душан, твој доктор.“

Мушкарац најлепшим очију на свету приближава главу мени. Коса му је разбарушена, образи црвени. Његов мирис погађа ме као пљусак.

Сад схватам. Он је тај. Разлог свега. Једноставно знам. Можда би неко помислио да сам збуњена, али нисам. Ум ми је бистар. Као да сам цео живот живела због овог момента.

,,Шта се догодило?“, пита ме.

Груди ми се надимају и отварам уста како бих проговорила.

,,Чудо“, шапућем, ,,чудо“.

Катарина Младеновић, 3/5

***

У последње време све чешће слушам о кризи средњих година, кризи опаснијој , вероватно, и од пубертета. Мушкарци се жале на своје седе и на то како више не играју фудбал тако добро као раније, а жене се жале на безброј ствари (зато се ваљда и зову жене), почевши од килограма, преко бора, па све до жалости за кратким сукњама које више не могу да носе.

Такве приче чујем свуда па морам да се запитам да ли ћу и ја имати таквих проблема, да ли ћу осећати „жал’ за младост“ или ћу прихватити сваку годину као прилику да будем боља и паметнија.

Сада ми се чини да нећу, али живот је чудо, никада не знате шта вам се може десити и колико ћете се променити. Живот је као кактусов цвет, нит’ мирише, нит’ је леп, али зато стално убада. Доноси нам нова познанства, успехе, радости, а онда кад најмање очекујемо, зада нам ударац.

Када сам била мала, мислила сам да ћу цео живот бити окружена истим људима, да ћу живети у истој кући и радовати се трешњама у пролеће. Мислила сам да ћу се увек дружити са истим људима, смејати се истим филмовима и волети исте ствари.

Ја сам, у ствари, велики роб навике, који воли сигурност и једноставност. На моју велику жалост, ствари нису онакве каквим сам их замишљала у детињству.

Другови су се променили, неки драги људи су заувек отпутовали, а неки копне пред мојим очима.

Јунаци наших детињства, они који су нам испуњавали све жеље, нису више исти. Морамо их позвати два пута да би нас чули. Руке су им храпаве, нежност је остала једино у очима.

Питам се како људи живе кад их напусте сви они који су их очували, кад их виђају једино на фотографијама или, ако су срећни, у сну.

Јасно је да сваки период у животу доноси нешто своје, али толико желим да се ништа не промени. Волела бих да увек имам оволико година, да ми се радују исте очи кад дођем из школе и да трешње из мог дворишта заувек буду једнако слатке. Мора ли ово несхватљиво чудо толико брзо да прође?

Од оних сам који мисле да животу треба узети што више, али и знати када је доста јер, како кажу велики глумци: „каријера се не гради на одиграним улогама колико на одбијеним“.

Треба волети, маштати, веровати, давати, али и схватити да на неке ствари једноставно не можемо утицати, јер наш живот је као књига која се сама пише, а ми смо ликови романа које не разумеју најбоље шта аутор жели да каже.

Марија Вукашиновић, 3/4


Ноћ музеја: Етнографски музеј и Музеј кинотеке

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 20:18

http://imageshack.us/a/img194/396/img7466p.jpg 
Етнографски музеј-чудесни свет бајки

http://imageshack.us/a/img694/8407/img7465o.jpg
(Улаз у Чаробни свет бајки)

http://imageshack.us/a/img856/999/img7477q.jpg
(Соба Принцезе на зрну грашка)

http://img835.imageshack.us/img835/4157/img7480mz.jpg 

http://imageshack.us/a/img585/6364/img7481r.jpg 

(Кутак за мале причољупце)

***

ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА - МУЗЕЈ

(Почеци фотографије и филма на нашим просторима+ Чаплинов штап, камера браће Лимијер) 

http://imageshack.us/a/img824/9526/img7488d.jpg 

http://imageshack.us/a/img19/587/img7499fk.jpg

http://imageshack.us/a/img819/3452/img7494mv.jpg 

http://imageshack.us/a/img35/7074/img7491w.jpg

http://imageshack.us/a/img29/1552/img7493v.jpg

http://imageshack.us/a/img818/3041/img7498u.jpg

http://imageshack.us/a/img10/3646/img7495m.jpg  


Ноћ музеја: Војни и Природњачки музеј на Калемегдану

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:35

http://imageshack.us/a/img833/893/vojnimuzejorkestar.jpg

(Оркестар Гарде Војске Србије)

("Током 19. века војни оркестри су били међу најцењенијим и најбољим оркестрима у земљи и представљали су ретке извођаче који су популаритовали музику и чинили је доступном јавности. Неки од чланова војних орестара били су и пионири српске музике, а међу њима је најпознатији Станислав Бинички") 

http://imageshack.us/a/img843/8663/vojnimuzejulaz.jpg

(Улаз у Војни музеј на Калемегдану) 

 http://imageshack.us/a/img94/2561/vojnimuzejsrpskiratnik.jpg

(Српски ратник из 14. века) 

http://imageshack.us/a/img211/8861/vojnimuzejvitez.jpg
(Оклоп витеза)

http://imageshack.us/a/img708/1104/vojnimuzejoruzje.jpg
(Средњовековно оружје и шлемови)

http://imageshack.us/a/img18/7152/oklopzaruke.jpg

***
http://imageshack.us/a/img836/2412/kalemegdanspektakl.jpg

(Мала фабрика ефеката, испред Стамбол капије)
Игра ватром, овдом,маглом и светлошћу; инсталација од врбовог прућа и гранчица дрвећа лешника -

формирање облика ушћа Саве у Дунав 

*** 

http://img23.imageshack.us/img23/3924/prirodnjackisovenanovci.jpg

(Сребрна тетрадрахма, 5. в.п.н.е: на аверсу глава богиње Атене, на реверсу кукумавка и маслинова гранчица; први евро искован у Атини: на аверсу копија реверса прве тетрадрахме из 5. в. п.н.е) 

http://imageshack.us/a/img854/1060/prirodnjackisove.jpg
(Природњачки музеј на Калемегдану, ноћне птице, кукувија) 

http://imageshack.us/a/img27/6641/prirodnjackiatlas.jpg
(Природњачки музеј: Атлас- највећи ноћни лептир на свету)

Атакусатлас живи у шумама југоисточне Азије, распон крила преко 25 цм, површина око 400цм, право чудо међу лептировима. Поклон-збирка Андраша Галца, инжењера који је годинама живео у Индији)  


Одлазак, В. Попа

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 18:34
http://www.dodaj.rs/f/12/JC/4vc30oml/popa-odlazakres.jpg

Упорни карикатуриста

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 19:11

http://www.dodaj.rs/f/3V/12r/2FpByGlF/sam-carlo19.jpg 

(Слика са интернета) 

За време кризе тридесетих година прошлог вијека, један незапослени политички карикатуриста трагајући за послом обратио се једном познатом листу. Брзо су га обавестили да листу није потребан карикатуриста. Није допустио да га негативан одговор обесхрабри, већ га је прихватио као изазов, као подстицај да уложи веће стваралачке напоре. Сео је, нацртао једну карикатуру и послао је уредништву овог листа.

Сваке седмице цртао је и истом уредништву слао по једну нову карикатуру. После педесет и две седмице и педесет и две карикатуре, од листа још није било никаквог одговора. Морао је да призна да је његова храброст почела помало да слаби. Међутим, ипак је одбио да се преда.

Нова карикатура приказивала је високу зграду без прозора и врата. Један човек је очајнички трчао око зграде вичући: “Сигурно постоји неки пут који води унутра!”

Овога пута редакција је послала телеграм: “Дођите, постали сте наш члан! Ми смо се предали!”

http://www.mudremisli.com/2013/05/uporni-karikaturista/


Мало шале у слици и речи

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 17:49

http://www.dodaj.rs/f/26/F4/3bI1jUE/vic0.jpg 

http://www.dodaj.rs/f/2F/NP/1Rd8xjCj/vic01.jpg

http://www.dodaj.rs/f/1t/RX/1bSKNjar/vic3.jpg 

http://www.dodaj.rs/f/3u/G2/49lrOQa2/vic2.jpg 

http://www.dodaj.rs/f/2N/cc/YMa2D66/vic1.jpg 

(Слике из пристиглог мејла) 


Скоро универзална (ауто)биографија

http://img547.imageshack.us/img547/7339/blogokoicamera.jpg 

Родимо се и том приликом добијемо име и презиме.

Све друго у животу морамо задобити, а то значи - освојити, градећи и потврђујући свој идентитет.

И име и презиме нас одређује. Једно је изабрано наизглед случајно, а друго је израз  наше припадности прецима и прошлости.

 

Ја сам Ви.

Истину говорећи, у мојој крштеници записано је име од седам слова. Међутим, захваљујући спонтаној игри речи, насталој приликом писања одговора на једно занимљиво писмо, схватила сам да ни изостављањем преосталих пет слова моје име не губи ништа, већ да остаје без сувишних украса, лепо у својој обнаженој суштини.

Онима којима би то изгледало неубедљиво, могу поставити само једно питање : Зар треба испити цело море да бисмо схватили да је његова вода слана?

Мој матерњи језик је толико моћан да комбинацијом само ова два слова може означити и једну особу и мноштво, у зависности од тога да ли је на почетку мало или велико слово.

Ако употребим велико слово и кажем: ја сам Ви, то би требало да значи да сам јединствено биће, непоновљиво, самосвојно, властито, једно и једино. Зато ћу себе понекад тако именовати у овој причи, кад осетим да сам једно.

Употребим ли мало слово, постајем ви, мноштво малих целина или неки део целине, збир туђих особина, навика, жеља, искустава, збир неких других људи у којима се проналазим и који се проналазе у мени, неких којима се обраћам и који ме слушају или гледају чак и онда када физички нисам присутна у њиховом окружењу.

 

Где живим?

Тамо где ми је омогућено да крочим ногом или мишљу, а тај простор може бити бескрајан. Ипак, посебно сам привржена једној тачки на кугли земаљској, оној на којој сам рођена, са које потичем, иако то не значи да ми је остатак света стран, далек и непознат. Напротив!

Зар је важно да ли се тај исечак бескраја зове Србија, Пиринеји, Тихи океан или пак Месец или Марс?

Зато ћу неке географске одреднице називати онако како их називају  моји савременици, а неке онако како су их називали, или их још увек називају, они који су живели пре нас.

Зато бих и могла мирне душе да кажем да живим свуда и да је свет мој дом, моја тамница и моје слободно и бескрајно пространство.

 

Када живим?

Сада, и јуче и сутра, у једном исечку времена у коме сам свесна свог постојања и у коме су и нека друга бића исте врсте свесна или несвесна мог присуства. Ипак, чини ми се, више него икада, да живим Сада, осећајући у сваком тренутку било живота у својим венама.

Зар је важно да ли је време у коме живим или о коме говорим у конвенционално успостављеном систему знакова названом језик именовано старим или средњим веком, ренесансом, бароком или модерним добом?

На основу неких научних достигнућа која помињем, време о коме говорим личи на модерно доба које нуди многе техничке погодности. То чиним из практичних разлога, мада често осећам да је у њему присутно само моје тело, а да мој дух живи у временима која су давно прошла и која су по својој суштини била много напреднија и узвишенија од садашњег, иако их сматрамо примитивнијим.   

Сви који су икада живели, живе у садашњости, прошлости или будућности у односу на неку другу временску категорију, и сасвим је неважно како  је тај исечак назван. Зато бих могла сасвим прецизно и претенциозно да кажем да живим у свим временима.

Неке људе именоваћу онако како би желели да се зову, неке онако како су их други ословљавали или пак онако како се мени чинило да се зову.

Шта год да кажем, истина је  и сведочанство (али исто тако и илузија) о неком времену и простору и ономе што их испуњава.

И да могу да бирам, волела бих да  потврда мог идентитета обухвати двоструко «ви», и са малим и са великим почетним словом. Они би створили једно Ми, заједничког носиоца свега што нас чини живим и што говори да су нам исти корени, “јер сви смо из исте породице - Човечанства”.      

Тако би све о чему говорим могло да буде опис заједничког искуства и у талогу сваког слова могла би да се открије суштина свих наших стремљења и остварења, заснована на непрестаном лутању, на својеврсној одисеји у времену и простору.

Виолета Милићевић, "Скоро универзална (ауто)биографија" 

*** 

(«Скоро универзална (ауто)биографија»  један је од радних наслова за роман започет 2002. године, онај који чека тачку на своју садржину и светлост дана.

Ово је уводно поглавље. Остало је – ћутање, што би рекао Хамлет.:-))


Русија, Ф. Тјучев

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 21:17
http://img38.imageshack.us/img38/7724/rusijatjucev2.jpg

Празник у Москви

Из Русије с љубављу — Аутор trunsmoitren @ 20:27
http://img28.imageshack.us/img28/1546/bhramhristaspasiteljare.jpg

Велики је то празник, Петровдан!

Сваки празник указује на људску потребу за сједињењем са нечим божанским како би се срце испунило радошћу. Дакле, иако сам назив „празник“, можда упућује на празнину, на испразност, то је само варка, пошто је смисао празновања - превазилажење празнине, осећај испуњености, а тај осећај је можда и нај-интензивнији уколико настаје спајањем са божанским, које је доступно људима преко божанске литургије.

Овога пута, на Петровдан, дошла сам у храм Христа Спаситеља, да бих се, након литургије, по трећи пут откако сам у Ру-сији причестила.

Шта сам знала о овом празнику и о светитељу коме је литургија посвећена?

Свети Петар је био рођени брат Андреја Првозваног, који је и донео хришћанство у Русију. После Васкрсења и силаска Светог Духа на апостоле, Петар је изговорио проповед после које је три хиљаде људи одједном примило Христову веру.

У Антиохији је као епископ управљао црквом седам година и тамо су Христови следбеници први пут названи хришћанима (до тада су се звали браћом).

Чинио је многа чудеса, а по једној легенди чак је и његова сенка лечила болесне.

У једном српском народном календару пише: “Кад је Бог делио улоге, светом Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од небеског царства. Зато он седи на вратима раја и испитује умрле. Свети Петар је такође поставио и небеског ковача на Месец да га окује и сачува за Земљу. Он шета Млечним путем и моли се пред небеским крстом; учвршћује гвоздени стуб на ко-ме лежи земља и који страшни црни пас стално гризе. Са Светим Савом је заменио вериге па се зато дешава да си на Савин-дан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.“

Житије каже да је свети Петар, кад су га привели крсту да би га разапели, молио своје  мучитеље да га на крст прикују са главом надоле и ногама нагоре, сматрајући да није достојан да умре истом смрћу као и његов Учитељ. Тако су га и разапели.

Тог истог дана, недалеко од Рима, посечен је мачем и апо-стол Павле, јер њега, римског грађанина, по тадашњем закону нису могли разапети на крст.

Пошто су за време Неронове владавине обојица умрли мученичком смрћу, црква празнује истог дана свете апостоле Петра и Павла.

Литургија беше почела кад смо нас три ушле. Свечано и смирено, кротко и дисциплиновано, свако ко је сматрао да му је тог дана место било под благословеним сводом овог храма, нашао је то место и слушао литургију.

С обзиром на то да храм има три нивоа и да су градитељи на све мислили, анђеоски гласови хора, удружени са гласовима бројних свештеника, као да су долазили са небеса, и са свих страна допирали до присутних верника.

Утисак су појачавале и одоре свештеника претежно у златним нијансама, као и обреди који је пратила та песма.

Сви ти људи приносили су себе Богу, а приносећи себе – приносили су и друге, оне на које су мислили, којима су желели добро, а који из неког разлога нису могли да буду ту. Добро је док су у сећању и мислима, да их неко спомене, да се неко и за њих помоли.

Сви су били учесници чина који се, откад је хришћанства, непрестано понављао: жртвујемо понекад и оно што нам је дра-гоцено, одричемо се онога што је пролазно (ако смо у стању да разлучимо пролазно од непролазног, важно од неважног), ма колико нам се чинило важним у неком тренутку, да бисмо се искупили за грешне мисли и дела, да бисмо прочистили душу и тако заслужили милост. Дакле, дајемо себе ономе у шта верујемо. Али, није то пуко давање, успутно, већ давање оног што је најбоље у нама, онога што је остало једино чисто у овом огрехов-љеном свету, коме и сами често дајемо данак, грешни, али смо се између греха и причешћа искрено покајали, те имамо право да се надамо милости и да се опет радујемо свом и туђем постојању.

Проскомидија је обиловала сценама из Христовог живота. Иако нисам умела да разграничим неке сцене, да са сигурношћу знам шта су представљале, осећала сам да се пред мојим очима понављало оно што обележава и живот свакога од нас: рођење, љубав према животу, жртвовање, страдање...

И док је литургија трајала, васкрсавале су изнова и  вера, и љубав и нада...

http://img834.imageshack.us/img834/2702/bizcrkvehristaspasitelj.jpg 

Како, примивши благодат литургије, не благодарити Створитељу што нам је подарио живот? Зар се може, после овакве светковине, изаћи у свет, а не понети са собом овај мир и благодат?

О, кад би се то могло пренети на оне који очајавају свуда у свету, који не верују у промисли Божје, којима је сопствена или туђа охолост, завист или мрзост помрачила ум!

А тамо, у мојој Србијици, неко ко неће ни данас крочити ни у једну Божју кућу, у овом тренутку смишља како да некоме напакости, како да се некоме освети, како да оствари по сваку цену свој циљ, надајући се срећи чак и ако то буде противно Божјим законима.

И тамо, као и свуда, неко сада помишља како је најнесрећни-ји на свету и како нема разлога да живи... И проклиње онога кога би, да је само мало мање горд, морао да благосиља...

И тамо, као и свуда, болест разара нечије тело и душу и доводи га у искушење да хули на Бога, да помишља на то како има права да прекрати муке и у тренутку поништи све добро што је икада учинио, заборавајући на то да је живот најдрагоценији дар...

И тамо, у тишини својих скромних домова, у сјају раскошних палата или међу зидинама  солитера, као и овде, међу овим благословеним зидовима, неко осећа да је много тога доброг још могао да учини, и каје се, и много је лепих речи још могао да каже, или бар утешних, и много је горких могао да прећути, свес-тан да реч кости нема а кости ломи, и душу сече на комаде, ако се погрешно схвати...

И тамо, као и другде, неко пати зато што је остављен, повређен, несхваћен...

И тамо, као и овде, неко је данас срећан што је ту где јесте и што је жив.

Носићу све ове слике и осећања пробуђена у храму посвеће-ном Сину Божјем свуда са собом. Слике на којима је представ-љен Христов земаљски живот, као и слике везане за историју хришћанске Русије, где је Русија приказана као земља коју Бог штити јер ју је изабрао зарад великог подвига, удружују се са милозвучним гласовима, као и са благим погледима људи који су, као и ја, тог 12. јула, дошли да се причесте телом и крвљу Христовом.

Није ни чудно што је у овом храму руска историја представ-љена као саставни део приче о стварању света (почевши од самог стварања, прародитељског греха, Христове жртве и најаве његовог новог доласка), тј. као низ догађаја које је благословио Бог да би се помогло људском роду да се ослободи греха.

Приликом изласка из храма купих књигу о православним светињама у Италији. Нисам ни слутила да их толико има!

Купих и једну књижицу о самом храму, претпостављајући да више нећу улазити унутра (мада је то тако релативно). Идући ка мосту, који ће ме одвести до Берсењевке, препустих се блаженству.

Кад бих могла да са собом понесем ову благодат, кад бих могла да је пошаљем тамо одакле долазим!

Кад бих могла да пренесем дејство ове литургије бар на оне људе које познајем - пре свега овај мир, ову кроткост, ову утешну смиреност, ову тиху радост постојања!...

Кад би остатак живота могао да ми буде једна продужена литургија! 

http://img163.imageshack.us/img163/2044/bhramhs540.jpg 

(В. М, Из путописа "Из Русије с љубављу", објављеног 2008. године

***
Као и други велики празници, Ускрс ме увек подсети на Петровдан 2007. године, када сам била у Москви, у Храму Христа Спаситеља, ни на небу ни на земљи, и присуствовала светој литургији.
Пошто до сада нисам овде поставила ниједан одломак из свог јединог објављеног путописа, одлучих да то учиним.:-) 
Моја љубав према "јединој земљи која се граничи с Богом", како то рече Рилке, која је несагледива као и та земља, управо је на том ходочашћу, које је трајало непунијх једанаест дана, постала таква каква јесте. Од тада па у вјеки вјеков Русија остаје за мене она најсветлија звезда у бескрајном плавом кругу, као и за Црњанског. 

***
Линк ка јединој сачуваној страни мог првог блога на Леонардовом сајту:
 http://archive.is/ENRx


Свима, свима...

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:00
http://img593.imageshack.us/img593/2718/vaskrs2013cestitkares.jpg

Велики четвртак 2012.

Франкфурт — Аутор trunsmoitren @ 17:47

http://img198.imageshack.us/img198/6889/12186534rtpcb1367598257.jpg 

Памтимо све: и какво је било сунце при поласку, и какви су били облаци приликом путовања и каква је била земља при доласку.

Сунце је сијало и грејало; облаци су, снежнобели и хладни, простирали дебеле простирке између неба и земље, а земља је била час жедна час натопљена кишом.

 

Београд ме је испраћао са сунчаним осмехом оба пута када сам, пролећа 2012, одлазила у Немачку. 

 

Улм ме је дочекао топло ме загрливши и грејући ме нештедимице четири дана, а петог ми је показао своје кишно лице.

Није ми сметало. Рекла сам, кроз осмех, да је и то лепо јер имам прилику да видим како изгледа и по  киши. 

 

„Као и сваки други град по киши“, додала је Анке. Чинило ми се да жали што њен родни град није био светао и обасјан сунцем и тог, петог дана, али мени је био леп и тако орошен ситним капима кише и усталасан ветром, како бих понела праву слику, неизмаштану, и како бих машти препустила само снег који прекрива катедралу са највишим звоником на свету, Минстер, а сећањима осенчила преостала три годишња доба без снега.

 

Три годишња доба за непуних пет дана – то је бинго уколико неко жели да стекне прави утисак о једном граду. A ja сaм желeлa.:-)

http://img153.imageshack.us/img153/7765/12184911uf9yl1367597614.jpg 

http://img824.imageshack.us/img824/3994/12185019sm7hau136759766.jpg 

  

Франкфурт ме је дочекао с ветром. Није му био први пут, а ни последњи.

Он воли да ми најпре покаже зубе, да се размеће умишљеном хладноћом коју му приписују они који га не познају добро, да повлађује предрасудама које владају и о њему и о другим немачким градовима, а тек кад види да нисам насела – да покаже своју лепшу страну.

 

После београдског сунца и аустријских снежнобелих облака, белине која заслепљује, Франкфурт ме је подсетио на јесен.

 

Франкфуртско пролеће није било ни налик оном пролећу које ме је дочекало пре три године када је дуж оближњег парка била читава алеја расцветаних белих и љубичастих љиљана, а сви паркови су били пуни цвећа, разиграних белорепих зека, разних птица.

 

То пролеће тек што је било почело, а већ није личило на себе. Ипак, птичице које, упркос свему, певаху од ране зоре у оближњем парку и у бројним парковима Гетеовог родног града, бејаху доказ су да је опет посреди игра у коју се упустила природа.

 

Видевши да ни људи више нису људи у оном смислу који је Бог одредио, и природа узвраћа и повремено окреће ћурак наопако.

http://img577.imageshack.us/img577/6370/12184001uurklrfj1367597.jpg 

http://img21.imageshack.us/img21/9594/12185130kfdtr5136759770.jpg 

 

“Какво је ово пролеће?!? Зар опет киша! Падала је целу ноћ и цело јутро, а и ветар је у стопу прати као да су сијамски близанци! Ни П од пролећа! То стварно нема смисла!“ – помишљају они који погледају кроз прозор у нади да ће коначно осванути неки леп априлски дан. Узалуд.

 

Нема више ничега чистог и непроменљивог ни у човеку ни у природи. Зашто би  пролеће било изузетак?!?

Јер, да није тако, крај марта и почетак априла били би мирисни, расцветани, суви. Ни земља не би мирисала на кишу и влагу, нити би киша могла да нам замућује поглед упрт у даљину. А опет, ономе ко зна где гледа и шта жели од  даљина, ни киша, ни магла ни ветар не могу ништа – он јасно зна и види шта се ваља иза брега, где му је станиште, где уточиште, а где нови мамац.

Кроз сећање ми, како би пркосили овој магли, промичу светле слике и сунчани осмеси до јуче непознатих предела и људи из Улма. Њихову светлост појачавају насмејане очи моје мајке на франкфуртском аеродрому.

http://img594.imageshack.us/img594/2376/12184809zz5fx8j7q136759.jpg 

http://img545.imageshack.us/img545/747/12184448c6fdf1367597480.jpg 

http://img109.imageshack.us/img109/3664/12185877xhqkfh258136759.jpg 

 

Присећам се и дечје жеље и храбрости да се, након атерирања авиона, чекајући пртљаг, сликам са познатим водитељем емисије коју пратим петком кад сам у домовини. Најпре ми је та жеља деловала тинејџерски и чинила се смешном и излишном, а онда, када сам видела  девојку која се осмелила, кренула сам њеним стопама.

 

Слика је лепа. Помишљам да испод ње напишем како је човек навалио да се сликамо па сам најзад пристала, а онда одустајем знајући да сам прерасла ту врсту хумора и да ми интриге те врсте нису потребне чак ни у шали. Онда се сетим да су такве интриге премрежиле свет и да представљају друштвено прихватљив модел понашања. Они који се опиру таквим играма, третирани су као особењаци и морају стално да се суочавају са последицама свог особењаштва или отпадништва јер је све мање категорија и група којима припадају. А човек је друштвено биће.

 

Не треба бежати од детета у себи, закључујем. И њему треба дати понекад одушка, а и зрелом човеку који ипак поштује туђ и свој рад. Слика је стварно лепа.

http://imageshack.us/a/img824/8096/12185771twhsw1367597955.jpg 

 

С –бан, тј. подземна железница празником има посебан ред вожње, али не касни ни минут. Празником се могу возити две особе на једну исту карту, цео дан ако желе. А ја сам стигла на њихов велики празник – Велики петак.

 

Добро је то уредила ова земља. Повлашћена сам. Не морам да оверавам своју бус-плус картицу, сва сам стала у ону коју моја мајка не мора ни да овери кад уђе у бус, јер је месечна карта.  Показује је контролору који, уз знак одобравања, одлази даље.

 

„Цајла“, како популарно наши гастарбајтери зову центар града (Zeil ); зграда суда испред ког је убијен Љуба Земунац и у који сам, пре четири године и сама улазила стицајем несрећних околности; затвор који је пре неколико година отворен за радознале посетиоце, било да су овог и оног калибра, и који смо, уредно плативши карте, мајка и ја обишле пре три године, мислећи на оне које нисмо никад обишле (сликала сам записе неких „наших“, и тај свет ми је био поново застрашујуће тужан и ружан), потом парк у коме, нажалост, ни тог дана ни наредна три нисам видела ниједног свог крзненог другара, и најзад – стан чији су прозори пуни орхидеја, кактуса, копривица, љубичица, резетла (како моја мајка назива биљку чији се мирисни листови стављају у слатко како би му дали посебну арому)... Мала ботаничка башта опет ми је доступна, као и златна рука која је негује, као и овај град у комe киша воли да пада.

 

Та киша свему узима меру и непрестано ме подсећа на онај ракићевски „тамни нагон што се креће“, што „разумео га није нико, разумети га нико неће“.

http://imageshack.us/a/img199/4482/12185388njjubw121367597.jpg 

 

Но, он за мене, као и за аутора „Јасике“ значи „вечни живот од искони“, јер знам да је и ова киша и ово одсуство бујања природе, као и бели репићи завучени дубоко у земљу, само привремена обустава онога што се неминовно мора десити – расветавања, осунчавања, трајања.

 

Поглед кроз прозор и – опет су у парку људи на бициклима, шетачи, пролазници. И сунце је ту.

Време је да им се придружим и удахнем рески ваздух Великог четвртка у Франкфурту.

http://img69.imageshack.us/img69/6974/12185621wfps9io13675979.jpg 

Виолета Милићевић, 12. 4. 2012. 


Оно као ...ЉУБАВ

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 18:17

http://img832.imageshack.us/img832/7458/golupcici1.jpg

http://img542.imageshack.us/img542/9308/golupcici2.jpg

http://img543.imageshack.us/img543/5317/golupcici3.jpg

http://img594.imageshack.us/img594/6165/golupcici4.jpg

http://img818.imageshack.us/img818/6571/golupcici5.jpg

http://img809.imageshack.us/img809/6850/golupcici6.jpg

http://img819.imageshack.us/img819/5117/golupcici7.jpg

http://img40.imageshack.us/img40/3545/golupcici8.jpg

http://img834.imageshack.us/img834/3170/golupcici9.jpg

http://img826.imageshack.us/img826/3170/golupcici9.jpg

http://img38.imageshack.us/img38/3170/golupcici9.jpg

http://img405.imageshack.us/img405/8460/golupcici9a.jpg

http://img839.imageshack.us/img839/5360/golupcoco9b.jpg 

Спријатељили смо се ових дана и њихове посете су све учесталије. Припитомљавамо једни друге из дана у дан.

Данас су ми показали да преда мном немају тајни. Чак су ми дозволили да овековечим њихову љубав и видео - записом и фотографијама.

 

2013-05-02 


Powered by blog.rs