Trun smo i tren

Памтимо све: и какво је било сунце при поласку, и какви су били облаци приликом путовања и каква је била земља при доласку.

Сунце је сијало и грејало; облаци су, снежнобели и хладни, простирали дебеле простирке између неба и земље, а земља је била час жедна час натопљена кишом.

Београд ме је испраћао са сунчаним осмехом оба пута када сам, пролећа 2012, одлазила у Немачку. 

Улм ме је дочекао топло ме загрливши и грејући ме нештедимице четири дана, а петог ми је показао своје кишно лице.

Није ми сметало. Рекла сам, кроз осмех, да је и то лепо јер имам прилику да видим како изгледа и по  киши. 

„Као и сваки други град по киши“, додала је Анке. Чинило ми се да жали што њен родни град није био светао и обасјан сунцем и тог, петог дана, али мени је био леп и тако орошен ситним капима кише и усталасан ветром, како бих понела праву слику, неизмаштану, и како бих машти препустила само снег који прекрива катедралу са највишим звоником на свету, Минстер, а сећањима осенчила преостала три годишња доба без снега.

Три годишња доба за непуних пет дана – то је бинго уколико неко жели да стекне прави утисак о једном граду. A ja сaм желeлa.:-)

Франкфурт ме је дочекао с ветром. Није му био први пут, а ни последњи.

Он воли да ми најпре покаже зубе, да се размеће умишљеном хладноћом коју му приписују они који га не познају добро, да повлађује предрасудама које владају и о њему и о другим немачким градовима, а тек кад види да нисам насела – да покаже своју лепшу страну.

После београдског сунца и аустријских снежнобелих облака, белине која заслепљује, Франкфурт ме је подсетио на јесен.

Франкфуртско пролеће није било ни налик оном пролећу које ме је дочекало пре три године када је дуж оближњег парка била читава алеја расцветаних белих и љубичастих љиљана, а сви паркови су били пуни цвећа, разиграних белорепих зека, разних птица.

То пролеће тек што је било почело, а већ није личило на себе. Ипак, птичице које, упркос свему, певаху од ране зоре у оближњем парку и у бројним парковима Гетеовог родног града, бејаху доказ су да је опет посреди игра у коју се упустила природа.

Видевши да ни људи више нису људи у оном смислу који је Бог одредио, и природа узвраћа и повремено окреће ћурак наопако.

“Какво је ово пролеће?!? Зар опет киша! Падала је целу ноћ и цело јутро, а и ветар је у стопу прати као да су сијамски близанци! Ни П од пролећа! То стварно нема смисла!“ – помишљају они који погледају кроз прозор у нади да ће коначно осванути неки леп априлски дан. Узалуд.

Нема више ничега чистог и непроменљивог ни у човеку ни у природи. Зашто би  пролеће било изузетак?!?

Јер, да није тако, крај марта и почетак априла били би мирисни, расцветани, суви. Ни земља не би мирисала на кишу и влагу, нити би киша могла да нам замућује поглед упрт у даљину. А опет, ономе ко зна где гледа и шта жели од  даљина, ни киша, ни магла ни ветар не могу ништа – он јасно зна и види шта се ваља иза брега, где му је станиште, где уточиште, а где нови мамац.

Кроз сећање ми, како би пркосили овој магли, промичу светле слике и сунчани осмеси до јуче непознатих предела и људи из Улма. Њихову светлост појачавају насмејане очи моје мајке на франкфуртском аеродрому.

Присећам се и дечје жеље и храбрости да се, након атерирања авиона, чекајући пртљаг, сликам са познатим водитељем емисије коју пратим петком кад сам у домовини. Најпре ми је та жеља деловала тинејџерски и чинила се смешном и излишном, а онда, када сам видела  девојку која се осмелила, кренула сам њеним стопама.

Слика је лепа. Помишљам да испод ње напишем како је човек навалио да се сликамо па сам најзад пристала, а онда одустајем знајући да сам прерасла ту врсту хумора и да ми интриге те врсте нису потребне чак ни у шали. Онда се сетим да су такве интриге премрежиле свет и да представљају друштвено прихватљив модел понашања. Они који се опиру таквим играма, третирани су као особењаци и морају стално да се суочавају са последицама свог особењаштва или отпадништва јер је све мање категорија и група којима припадају. А човек је друштвено биће.

Не треба бежати од детета у себи, закључујем. И њему треба дати понекад одушка, а и зрелом човеку који ипак поштује туђ и свој рад. Слика је стварно лепа.

С –бан, тј. подземна железница празником има посебан ред вожње, али не касни ни минут. Празником се могу возити две особе на једну исту карту, цео дан ако желе. А ја сам стигла на њихов велики празник – Велики петак.

Добро је то уредила ова земља. Повлашћена сам. Не морам да оверавам своју бус-плус картицу, сва сам стала у ону коју моја мајка не мора ни да овери кад уђе у бус, јер је месечна карта.  Показује је контролору који, уз знак одобравања, одлази даље.

„Цајла“, како популарно наши гастарбајтери зову центар града (Zeil ); зграда суда испред ког је убијен Љуба Земунац и у који сам, пре четири године и сама улазила стицајем несрећних околности; затвор који је пре неколико година отворен за радознале посетиоце, било да су овог и оног калибра, и који смо, уредно плативши карте, мајка и ја обишле пре три године, мислећи на оне које нисмо никад обишле (сликала сам записе неких „наших“, и тај свет ми је био поново застрашујуће тужан и ружан), потом парк у коме, нажалост, ни тог дана ни наредна три нисам видела ниједног свог крзненог другара, и најзад – стан чији су прозори пуни орхидеја, кактуса, копривица, љубичица, резетла (како моја мајка назива биљку чији се мирисни листови стављају у слатко како би му дали посебну арому)... Мала ботаничка башта опет ми је доступна, као и златна рука која је негује, као и овај град у комe киша воли да пада.

Та киша свему узима меру и непрестано ме подсећа на онај ракићевски „тамни нагон што се креће“, што „разумео га није нико, разумети га нико неће“.

Но, он за мене, као и за аутора „Јасике“ значи „вечни живот од искони“, јер знам да је и ова киша и ово одсуство бујања природе, као и бели репићи завучени дубоко у земљу, само привремена обустава онога што се неминовно мора десити – расветавања, осунчавања, трајања.

Поглед кроз прозор и – опет су у парку људи на бициклима, шетачи, пролазници. И сунце је ту.

Време је да им се придружим и удахнем рески ваздух Великог четвртка у Франкфурту.

Виолета Милићевић, 12. 4. 2012.