Trun smo i tren

Улица је запуштена, прашњава и нема. Са њене десне стране тече ћутљива Сава. Време стоји. Куће такође стоички и ћутке подносе своју усамљеност и трошност. Само паркирани аутомобили сведоче да се унутар зидова трошних кућа, које оивичавају улицу, одвијају нечији животи.

Какав парадокс када се узме у обзир да свака кућа у тој улици има своју причу, своје знамените станаре и власнике, вредност о којој велелепне виле могу само да сањају!

На њеном углу је зграда Првог београдског певачког друштва (најстарије музичке установе у Србији, основане 1853. године, чији су чланови певали и на царским и краљевским венчањима, код Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша), на Косанчићевом венцу 32.

"У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.

Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.

У просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња. "(Политикин забавник)

У истој згради налазе се и Музеј патријаршије и њена библиотека. Деле их само степенице.

На левој страни, профилом окренут према Сави - споменик Мики Аласу; преко пута споменика - родна кућа овог великана, на броју 22, кућа у којој је живео и из које су његово тело на рукама изнели и однели до гробља његови пријатељи рибари.

Ту је, на броју 18, и тајанствена "Кућа с педигреом", како ју је назвала некадашња власница, госпођа Ана, која је, када је горела Народна библиотека, заједно са својим мужем, у кофама носила воду како би гасила ватру. То је најстарија кућа у улици, кућа без кључа, са резом на вратима. Причало се да је ту у турско време био харем, што многи побијају, јер је кућа била на српској, а не на турској територији, али није тајна ни да је Карађорђев војвода, Миленко Стојковић, имао свој харем (истина, не у Београду), тако да свако може да пусти машти на вољу и верује или не верује у ове приче.

Остаци Народне библиотеке налазе се на броју 12 - 16. Они су прекрили остатке некадашње раскошне виле једног римског патриција, виле о којој ретки историчари уметности, попут Тамаре Огњевић, тако живописно приповедају и данас, описујући њене водоскоке, поплочане одаје и атмосферу.

Преко пута, на броју 19 - Дом сликара (данас продајна галерија и скуп атељеа), у коме су стварали Оља Ивањицки, Зуко Џумхур, Момо Капор и многи други, и у коју су долазили бројни амбасадори, дипломате, уметници из целог света.

"У најмању руку, „чудну” атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”

У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије." "Међу становницима ове куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта вољом судбине."(Милица Петровић, "Политикин Забавник")

Кућа Арсенија Његована (из које поменути није изашао 23 године, јер је волео лепе куће исто колико и лепе жене), Пекићевог јунака, налази се на броју 17.

Кућа трговца Трајковића налази се на броју 13. Испред ње је била биста Косанчић Ивана, по којој је цела улица добила име. Биста је давно однесена на рестаурацију и - није тешко погодити!- није враћена до данас.

На Косанчићевом венцу 7 је кућа у којој су "живели" јунаци Селенићевих "Пријатеља". На слици та кућа можда и не оставља неки нарочит утисак. Међутим, кад станете испред ових врата, подиђе вас нека језа. Још кад чујете причу о њеном настанку и кад помислите на оно што се десило у Мајском преврату, прича о њеној уклетости постаје тако вероватна...!

"Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића. Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.

Колегиница, с којом сам ишла у шетњу, показала ми је и улицу у којој су снимани "Отписани".

Дакле, свака стопа је - историја и уметност, а запуштеност улице и препуштеност себи - право је лице нашег односа према непролазним вредностима.  

В. М.

Много пута сам рекла да је Београд једини град на свету у коме могу и желим да живим. На тај став су ме навеле године живљења у њему, све оно што ми је он дао и што сам ја, захваљујући њему, постала и дала другима.

Сваки нови дан, било где проведен, само увећава моју љубав према том вечном граду, једном од најчешће рушених  на свету, али  и једном од оних који се увек изнова рађаo из свог пепела.

Кад га је, пре више од шест векова, деспот Стефан посветио Богородици, знао је колико тај град вреди.

Зато, ваљда, они који имају очи за лепоту, поред ових свима видљивих, виде и оне слојеве његовог постојања који су одавно невидљиви очима људи без духовног вида, слојеве од којих више ни прах није остао.

Недавно сам открила да историчарка уметности, Тамара Огњевић, организује тематске шетње по Београду и открива „шетачима“ и радозналцима многе његове тајне.

У оквиру прве шетње, посвећене Немањићима, била је организована и  и посета Народном музеју и изложби о тој владарској породици. Тада сам одлучила да идем у све шетње које ће Тамара организовати. 

Тако сам стигла до „Двора владарке сломљеног срца“, тј. до Конака кнегиње Љубице.

Група се окупила испред Саборне цркве, на чијем улазу, на вечној стражи, почивају посмртни остаци два српска великана, (про) светитеља српске писмености, Вука и Доситеја.

У њој, осим несвакидашње лепоте, фресака, иконостаса и раскоши за коју је  узор била црква у Сремским Карловцима, почивају и велики књаз Милош, и његов син, кнез Михајло, на чијем је гробу једини стајаћи споменик у православној цркви, онај који је његова удовица, Јулија Хуњади Обреновић, поставила, желећи да њен вољени, представљен као витез, буде ближи Богу.

У Саборној цркви се данас чувају мошти: светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића, део моштију Светог кнеза Лазара и честице моштију Светог Јована Шангајског.

Било је чудесно и замишљати како, управо на том месту, пред очима Турака, на малој српској територији (јер је преко Саве била аустроугарска, а  у комшилуку турска територија) ниче зграда Саборне цркве, коју је пројектовао Франц Јанке, мешајући елементе класицизма и касног барока, а потом су је осликавала и позлаћеним иконостасом је украсила два Димитрија (Аврамовић и Петровић). 

Тај неписмени, али веома домишљат књаз, знао је оно на чему многи савремени психолози и „тренери“ духа (како је тај термин, "тренер", брзо завладао областима са којима тренинзи немају никакве везе) зарађују велики новац: да човек може све што заиста жели и у шта улаже сву своју енергију.

Тако се Милош, ондашњи трговац, и оженио, узевши жену (потоњу кнегињу Љубицу) из веома познате и добростојеће куће, а тако је остварио и све друго што је његов ум могао да замисли.

Била је потребна велика вештина и много новца да набави циглу, која се тада у Србији није правила, како би подигао цркву чији је звоник био највидљивија тачка свакоме ко се приближавао Београду, и он је у томе успео; незаустављива је била његова жеља да Србе позове на саборност у тако тешким временима, и они су, видевши добру вољу свог књаза, данима стајали у редовима како би дали сребрнину од које ће се, кад дође време, излити звона за ту цркву. „Није било Београђанина који није донео бар минђушу, кашику, било шта сребрно, како би знао да је и сам дао допринос тој светињи која ће окупљати Србе и у коме ће се, како ће време показати, крунисати први српски краљ после Немањића.“

Како је тек невероватно замислити звук њених звона, кад су саливена и постављена тамо где им је место, високо и недоступно, "устук свакоје злости", звук који се разлегао засигурно и преко Саве!

Кнез Милош је мудро груписао неколико битних објеката на тако малом месту, како би спојио свој приватни са државничким животом и држао на оку Турке, а ослушкивао с пристаништа Саву и оно што се прича на њеној другој обали (осим Саборне цркве, ту су и најстарија српска кафана, „?“, Конак кнегиње Љубице, зграда школе у којој је Вук подучавао ученике, а и прво читалиште које је отворио управо у згради кафане коју је Књаз поклонио хаџи Томи хећиму.

Тај део града је био центар друштвеног, културног и пословног (трговачког) живота. Сама варош се заправо завршавала код данашњег Трга републике.

Занимљива ми је била и информација да су три улице које се надовезују једна на другу добиле имена по великим српским јунацима Косанчић Ивану, Топлици Милану и Милошу Обилићу (Топличин, Косанчићев и Обилићев венац).

Готово свака кућа ту има своју причу, и готово свака коцкица калдрме памти кораке љубитеља уметности широм света који су долазили у атељее великих српских и светских уметника, попут Оље Ивањицки, како би купили слике на месту на коме настају, или их барем видели.

Но, оно што ме је највише дирнуло свакако је - место на коме се до 6. априла 1941. године налазила српска Народна библиотека.

...

В. М.

 

 

                                                                             (Слике са интернета)

Креирање овог феноменалног боди пејнтинга трајало је читаве четири недеље.

Аутор је бивши светски шампион у боди пејнтингу, 35-годишњи Јоханес Стотер.

На први поглед, оно што видимо на овој фотографији је тропски папагај. Међутим, тек добро око уз мало напора може да уочи да је у ствари у питању жена коју је је Стотер тако добро осликао да илузију представе папагаја чини изузетно верном на први поглед.

Стотеру, који тренутно живи у Италији, било је потребно четири недеље да осмисли и оствари цео пројекат, а за само сликање по телу ове атрактивне младе жене било му је потребно четири сата. Следећи сат му је био потребан како би је правилно позиционирао и тиме добио ову савршену фотографију.

Њена лева нога представља реп, а повијена лева рука преко главе кљун папагаја, док њена десна нога и рука представљају папагајева крила.

- Нимало није било једноставно одрадити читав овај посао, објаснити моделу како да заузме позицију и да учинимо што вернијом слику птице. Колико је било њој тешко да држи једну исту позу дуго времена, исто толико је и мени било компликовано да ухватим што вернији моменат фото камером. Коначно, врло сам срећан оним што смо постигли. Чак и доста мојих пријатеља који знају чиме се бавим није успело да на први поглед препозна да на овој фотографији није прави папагај. Када су и спазили како треба, били су запањени - испричао је Стотер.

(Из пристиглог мејла. Текст и слика са интернета)