Trun smo i tren

Косанчићев венац - наша слика и прилика

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 15:45

http://www.dodaj.rs/f/1q/6H/3BJ8lWrX/pogled-na-savu-sa-platoa.jpg

Улица је запуштена, прашњава и нема. Са њене десне стране тече ћутљива Сава. Време стоји. Куће такође стоички и ћутке подносе своју усамљеност и трошност. Само паркирани аутомобили сведоче да се унутар зидова трошних кућа, које оивичавају улицу, одвијају нечији животи.

Какав парадокс када се узме у обзир да свака кућа у тој улици има своју причу, своје знамените станаре и власнике, вредност о којој велелепне виле могу само да сањају!

На њеном углу је зграда Првог београдског певачког друштва (најстарије музичке установе у Србији, основане 1853. године, чији су чланови певали и на царским и краљевским венчањима, код Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша), на Косанчићевом венцу 32.

"У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.

Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.

У просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња. "(Политикин забавник)

У истој згради налазе се и Музеј патријаршије и њена библиотека. Деле их само степенице.

http://www.dodaj.rs/f/3n/bQ/4wyu67vh/kua-mike-alasa.jpg
(Родна кућа Мике Аласа)

На левој страни, профилом окренут према Сави - споменик Мики Аласу; преко пута споменика - родна кућа овог великана, на броју 22, кућа у којој је живео и из које су његово тело на рукама изнели и однели до гробља његови пријатељи рибари.

http://www.dodaj.rs/f/2P/13f/3utEW065/img8864-460x800.jpg
http://www.dodaj.rs/f/10/Nz/2wXReewS/dom-s-pedigreom2.jpg
(Кућа с педигреом)

Ту је, на броју 18, и тајанствена "Кућа с педигреом", како ју је назвала некадашња власница, госпођа Ана, која је, када је горела Народна библиотека, заједно са својим мужем, у кофама носила воду како би гасила ватру. То је најстарија кућа у улици, кућа без кључа, са резом на вратима. Причало се да је ту у турско време био харем, што многи побијају, јер је кућа била на српској, а не на турској територији, али није тајна ни да је Карађорђев војвода, Миленко Стојковић, имао свој харем (истина, не у Београду), тако да свако може да пусти машти на вољу и верује или не верује у ове приче.

http://www.dodaj.rs/f/9/nG/29GpjmKy/img8862-800x600.jpg
(Остаци Народне библиотеке)

Остаци Народне библиотеке налазе се на броју 12 - 16. Они су прекрили остатке некадашње раскошне виле једног римског патриција, виле о којој ретки историчари уметности, попут Тамаре Огњевић, тако живописно приповедају и данас, описујући њене водоскоке, поплочане одаје и атмосферу.

Преко пута, на броју 19 - Дом сликара (данас продајна галерија и скуп атељеа), у коме су стварали Оља Ивањицки, Зуко Џумхур, Момо Капор и многи други, и у коју су долазили бројни амбасадори, дипломате, уметници из целог света.

"У најмању руку, „чудну” атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”

У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије." "Међу становницима ове куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта вољом судбине."(Милица Петровић, "Политикин Забавник")

Кућа Арсенија Његована (из које поменути није изашао 23 године, јер је волео лепе куће исто колико и лепе жене), Пекићевог јунака, налази се на броју 17.

http://www.dodaj.rs/f/w/Ih/ZLPZCM5/kuca-trajkovica.jpg
(Кућа Трајковића)

Кућа трговца Трајковића налази се на броју 13. Испред ње је била биста Косанчић Ивана, по којој је цела улица добила име. Биста је давно однесена на рестаурацију и - није тешко погодити!- није враћена до данас.

http://www.dodaj.rs/f/42/g2/3raF1OKT/dom-s-pedigreom.jpg

На Косанчићевом венцу 7 је кућа у којој су "живели" јунаци Селенићевих "Пријатеља". На слици та кућа можда и не оставља неки нарочит утисак. Међутим, кад станете испред ових врата, подиђе вас нека језа. Још кад чујете причу о њеном настанку и кад помислите на оно што се десило у Мајском преврату, прича о њеној уклетости постаје тако вероватна...!

"Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића. Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.

Кућа је, према роману, саграђена почетком 19. века, и у то доба била је мања само од Милошевог и кнегињиног конака. Међутим, као да је била уклета, њени становници никада нису били срећни. Почевши од самог Милића који није дочекао да се усели у свој дом јер је био убијен, па до његових потомака који су се свађали око наслеђене куће. Једна од наследница била је и краљица Драга, чија су браћа убијена у овој улици."(Милица Петровић, Политикин забавник)

Колегиница, с којом сам ишла у шетњу, показала ми је и улицу у којој су снимани "Отписани".

Дакле, свака стопа је - историја и уметност, а запуштеност улице и препуштеност себи - право је лице нашег односа према непролазним вредностима.  

В. М.


Powered by blog.rs