Trun smo i tren

             Драги камен

(јунак: ауто-стопер, почетак радње:двор, важан предмет: накит, непријатељ: старица, пријатељ: старац, несрећна околност: несрећа/пљачка?, срећна околност: чудо, крај: фарма)

            „Продао сам теле. Морао сам. Да нисам, убрзо бих огладнео, а потом и умро од глади. Немам више шта да тражим на двору. Време је да се вратим на своју фарму“, размишљао је млади сељак док се обесхрабрено кретао ка главној капији.

            Живео је сам, у веома лошим условима, као и већина сељака у то доба. Његова мала фарма је била све што је имао, а није била довољна ни за њега самог.

            Пешачио је полако земљаним путем ка фарми, иако је било најмање дан јахања до ње. Пролазиле су разне кочије, неке и са по четири коња који су их уједначено вукли.

            Младић је стопирао многе и питао за превоз. Али нико није хтео да повезе сиромашног сељака. Био је разочаран чињеницом да га нико неће повести па је наставио пешке.

            Срео је једну старију госпођу која је носила пуну корпу воћа. Замолио ју је за једну јабуку. Узела је јабуку из корпе, застала на тренутак, погледала младића и рекла му да има нешто боље за њега.

Извадила је из џепа драги камен и објаснила му његове мистичне моћи – ко год би носио камен са собом био би сит. Тако гладан и изнемогао момак се обрадовао и купио од старице камен за тридесет сребрњака, иако је то био сав новац који је имао.

            Јесте, драги камен га је чинио ситим, као што је старица и обећала. Нажалост, младић није знао да је старица вештица која жели његове преостале године живота, и да камен истовремено представља старосну вагу. Младић јесте био сит, али се осећао изнемогло.

            На путу ка фарми сустигао га је један јахач. Био је то декица који је путовао земљом и писао рад о необичним животињама и лековитом биљу. Добродушни декица је понудио младићу да га на коњу одведе до фарме.

            Стигавши до фарме, момак је толико био захвалан старцу да је одлучио да му поклони драги камен како би му се нашао на путу.

            Приметивши да драги камен има неко ко је старији од ње, вештица је одлучила да узме камен натраг. Од њеног беса земља је почела да се тресе, старац је пао са коња и драги камен се поломио. Дејство зачараног камена се поништило и вештица је умрла од старости.

            Изненада, у сељаковој торбици су се појавили сребрњаци које је дао вештици. Старац се попео на коња и наставио свој пут, а сељак је, срећан, ушао на фарму.

                                                                Душан Богићевић III/3, шк. 2014/2015.

            ***

            Чорба на хаљини

(почетак: бар, главни јунак: директор/менаџер, непријатељ: новинар, пријатељ: мудрац, важан предмет: књига, срећна околност: љубав на први поглед, крај: плажа)

            Јаооо! Опет се убо на тај кактус!

Никад није волео та бодљикава чудовишта. И чему уопште служи та биљка? Да би њега убадала и нервирала? Једино бодљикаво створење које он воли је бодљикаво прасе, поготово на ражњу.

            Као и свакога дана, седи у ћошку бара на Сењаку. Удобно заваљен, испија мартини. Понекад погледа кактус и заколута очима.

            На први поглед нико не би помислио да је човек у љубичастим панталонама и зеленој кошуљи директор највећег предузећа за производњу ротквица и цвекле на Балкану.

            Размишља. Осветиће се он њој. Не може једна обична новинарка да уништи њега. Одакле јој право да пише о његовом начину облачења? Ко је уопште она?

            Откако је на прошлогодишњој свечаној вечери у двору пијан просуо чорбу на њену нову хаљину, она се окомила на њега: те текстови о његовим прељутим ротквицама, те текстови о превише црвеној цвекли, те замерке на рачун жутих панталона! Неће он то више да трпи!

            Да јој се барем није извинио! Међутим, он јој је послао свеже печене лигње са најскупљим преливима које је нашао у радњи, а она тако... Докле ће му бити непријатељ?

            Као и увек, и у овом случају је одлучио да пита Мудраца за савет. Мудрац му је много пута помогао, па се надао да ћу му и овога пута помоћи.

            Мудрац је човек од педесетак година. Живи у кућици која је у шуми близу Сењака, гаји патке. Он је директоров најбољи пријатељ већ неко време. Уједно је и његов једини пријатељ.Прозвали су га Мудрац када је пре неколико година успео да их избави из невоље.

            Био је директоров рођендан. Отишли су на Авалу, било их је десетак. Међу њима је био и Мудрац. Сви су били изузетно пијани. Кренули су ка кући. Никако нису могли да покрену ауто. Сви су покушавали, али једноставно нису могли. Након два сата, Мудрац је дошао до генијалног решења – употребио је кључ и ауто се упалио. Од тада је Мудрац.

            Као и увек када је Мудрац у питању, директор је морао да му донесе две флаше сока од јечма како би разговор почео.

            Чим је пиво испијено, почео је разговор о новинарки. Дошли су до невероватног решења – поклониће новинарки  књигу, и она ће престати да олајава директора по жутој штампи.

            Новинарка ће попустити чим прочита неки патетични љубавни роман. Такве су све жене.

            Купио је "Љубав у доба узгајивача крокодила", и кренуо ка њој.

            Рекли су му да није код куће, већ да је отишла на венчање. Сазнао је адресу у упутио се ка њој.

            Угледао ју је. Био је очаран.

            Ружичаста хаљина… Савршено! Сламнати шешир… Божанствено!

Изгубио је тло под ногама. Сав бес који је осећао према њој – ишчезао је. Јавила су се нова осећања. Знао је да је то љубав. Знао је да ће се овом невероватном женом оженити.

            Пришао јој је. Из разговора је сазнао да и она осећа исто према њему. Хтела је да му приђе још прошле године, али је због прељуте ротквице завршила у болници. Од тада га прогони. 

            Решили су да се одмах венчају. Међутим, директору је зазвонио телефон.

            Мудрац је у затвору. Напио се. Везао је на поводац патке и шетао их је кроз град.

            Мораће да одложе свадбу док Мудрац не изађе на слободу. Не би они чекали Мудраца, али им је потребан кум.

            Петог октобра су решили да се венчају. На годишњицу просипања чорбе.

            Млада је у прелепој перјаној хаљини, а младожења у невероватном сомотском оделу.

            Венчање је на егзотичној дунавској плажи.

            Кум је поклонио младенцима тек донет кактус из Сахаре.

            Директор је вриснуо.

                                                                                  Милица Андић, 3/3, шк. 2014/2015.

***

Крајем прошле школске године одлучила сам да, први пут откако радим, дам ученицима могућност да се поигравају својом креативношћу више него иначе.

Пошто увек има оних који не знају како да почну задатак, или знају како да почну, али се запетљају око заплета, као и оних који све знају и умеју само не знају какав закључак да напишу, а и оних који не знају ни о чему да пишу, без обзира на објашњење тема и слободу која им се нуди, одлучих да свако од њих, бацајући коцкице, извуче и свог јунака, и место где радња почиње, и место где се завршава, и пријатеља, и непријатеља, и важан предмет, и срећну околност, и несрећну околност.

Не, идеја није моја (мада бих волела да јесте). Преузела сам је од Данијеле Милошевић, која ми је предавала француски на курсу који се одржавао у Француском културном центру. Данијела је млађа од мене, али ме је њен метод рада одушевљавао.

Уписала сам се, пре неколико година, на тај курс како бих натерала себе да се вратим језику који сам некад обожавала, и са ког сам, претходно, заједно са Христином Ђурић, а након курса и са Данијелом Милошевић, превела по једну књигу чудесноог швајцарског писца, професора, политичара, поете, музичара, преводиоца (...) Оскара Фрајзингера ( "С оне стране мисли" и " Маслачак"). Данијела је после тога превела и "Живот је кучка".

Толико ми се допао такав начин писања приче да сам одлучила да га и сама понудим другима.

На папиру сам имала по шест јунака, шест почетака и шест завршетака радње, шест пријатеља, итд, и сваки ученик је бацао коцкице за себе.

По завршетку извлачења, прочитала сам свима комбинације које су извукли, и рекла да, након што смисле причу, треба да јој дају и наслов. Могли су да бирају или ту тај експеримент или једну од преостале две теме.

Било је много занимљивих радова, јер су неки добијали наизглед неспојиве елементе. Утолико су неке комбинације биле већи изазов за креативце.

За данас сам изабрала ове две приче које су ми се издвојиле од осталих (поносна сам што су на мом часу настале), мада имам још неколико које иду под руку са њима. 

20. 9. 2015.

Дана 30.05.2014. године,

у Првој економској школи у Београду,

сачињен је

Уговор о споразумном растанку између двадесет и четири ученика одељења 4/3.

Марко Божовић, блажен међу својим женама, важи и за једног од најбољих ученика тог одељења. Све зна и увек има урађен домаћи и лекције спремљене на време. У слободно време воли да пева.

Весна Васић, једна разиграна и витка девојка са веома специфичном бојом гласа, није увредљиве природе. Увек је насмејана и врло лако може некоме да улепша дан.

Мина Војиновић, веома смирено биће. Смирено и успорено. Увек изгледа као да је све у реду и да је ништа не нервира. Ужива у неком свом свету.

Валентина Ђорђевић, најнижи ученик у одељењу. Ко би рекао да из тако мале особе може да се чује тако далеко! Веома је грлата и импулсивна, уме да забави остале својим реакцијама. Много је добра и превише заљубљена. Цео живот је прате неке несрећне и несуђене љубави.

Биљана Јовановић, такође важи за једног од најбољих ученика у одељењу. Зна увек да појасни и поједностави све. Веома је успавана, па јој се деси понекад и за време часа да залута у свет снова или да закасни на исте.

Рајка Ковачевић, стрпљива је и увек спремна да помогне колико год може. Права је вредница и добрица. Увек има све урађено и спремно на време. И она спада у ону групу најбољих.

Милан Крајачић, дон Милан. На први поглед ћутљив и повучен, али када се неко упусти у причу са њим, схвати да је он тотална супротност. Залуђен аутомобилима и техником, тежи ка томе да постане прави господин.

Немања Курћубић, дечко који седи мирно у својој клупи, слуша музику, не чује и не види шта се све дешава око њега. А кад скине слушалице, постаје помало нервозан и лако се може десити да плане или поломи хемијску!

Ђурђа Марјановић, весела девојка, увек спремна на шалу и забаву. Вредно тренира, али деси се и да да себи мало одушка, или мало више. Успешно оставља цигарете. Живи здрав живот.

Тамара Марковић, веома ситна и мирна ученица. Има дара за прављење фризура. Главни је фризер у разреду. Муку мучи са математиком, али бар зна да је, ако пропадне као економиста, чека блистава каријера у свету кикица.

Ана Мартиновић, спада у групу најбољих, а оно што је најбоље код ње је то да може да једе колико хоће, а да се не угоји. Све девојке јој завиде на томе, неке више, неке мање. Ужива у свом свету хаус музике.

Милица Мијатовић, наша Хурем. Веома је занимљива и отворена, увек спремна да препричава свима своје доживљаје. Када јој дођу жуте минуте, узме коректор и одмах све прође. Са њом никада не може бити досадно.

Јована Милосављевић, увек пажљива и вредна. Једна од најбољих, како у школи, тако и у сређивању. Ретко јој се може десити да дође несређена, а и када се нађе у таквој ситуацији, два-три потеза и једно „умивање“, и све је на месту. У слободно време обожава да се слика.

Теодора Милошевић, ученица која је најмање времена провела са осталима. Ту је била на почетку и, ево сад, на крају. Веома је фина, тиха и мирна. Увек је спремна да помогне.

Александра Младеновић, познатија као Беба, наша будућа прва председница Србије. Увек је на неким дијетама, али и без њих одлично изгледа. Главни модни детаљ јој је мобилни. Нигде не иде без њега!

Драгана Николић, прави је весељак. Ако она не зна неку песму, то значи да та песма није хит, као да не постоји. Веома је драга, занимљива и добра. Када причате са њом, осећате се као да разговарате са неком дамом. Има префињени глас.

Катарина Никшић, весела је и увек спремна за шалу и забаву, али кад се изнервира није баш тако слатка. Највећи непријатељ јој је промаја.

Стефан Петричевић, веома духовит и занимљив, увек има спремне нове шале и штосове, али опет не би требало да му се замерате, тада није баш толико занимљив. Сналажљив је, увек нађе начин да се извуче. Омиљени предмет му је немачки.

Ирена Павловић, добар познавалац језика. Увек има спреман коментар на сваку реченицу.

Ана Порчић, најпричљивија особа у одељењу сигурно! Када лупка длановима, значи да је све у најбољем реду! Одлична је домаћица, нема јој равне. Ради све по принципу: кратко и јасно, па тако, када се учи нешто, она је увек ту да то скрати и поједностави. Много је весела, понекад и превише.

Милица Радојичић, последња у низу најбољих. Не зна шта ће са силним удварачима и својом витком линијом. Вредна је, радна и пажљива.

Јелена Реповић, велика је спавалица. Зато и седи у ћошку у ком је нико не може ометати. Болешљиве је природе. Иначе је искрена, занимљива и опуштена.

Никола Церовић, веома је фин и добар, иако не жели то да показује. Обожава да забавља професоре и остале, поготово за време часа, тада је најпричљивији. Пише лепе саставе, прави је романтик.

Након четири године смеха, забаве, љубави, прослава, свађа и учења, сложили су се да би најбоље било да се споразумно растану. Схватили су да је време да свако крене својим путем - да се унапређује, усавршава, напредује и бори.

Сведоци су сви професори који су им предавали и биће саслушани до краја маја. А главни судија, који ће прегледати уговор и дати свој суд, јесте њихова разредна Виолета Милићевић.

Рочиште се заказује за прву недељу јуна, када ће се видети да ли су сви спремни на овај корак.

Закључење уговора заказано је за 07.06.2014. године, у Београду, у хотелу Хајат.

Марија Јовановић, 4/3, 2013/14.

***

Ово је био један од најоригиналнијих одговора не тему коју сам први пут дала управо генерацији од које сам се опростила у јуну текуће године.
Марија ме је дирнула јер је успела да, за два школска часа, поред оригиналне идеје, унесе у задатак и мини-портрете својих другова и другарица из школских клупа.
Сви поменути ученици уписали су жељене факултете, а скоро сви су на буџету, што је велика радост за бившу разредну.
Сад имам нову генерацију малих "банкара", али се радо сећам оних које је Марија објединила и овековечила у овом саставу. Срећом, знам где су и шта, сходно са обавезама на факултету, раде, а ускоро ће неки од њих, надам се, доћи да ми се похвале како су положили прве колоквијуме, па прве испите, итд... Има ту много оних којима ће се поносити и школа, и разредна, и родитељи...Ово је један од очигледних доказа! :-)

*

Кавељ и Авељ.

* 

Содома и Годома.

*

Пао ми је интуитет. 

*

Он је неизимитирив. 

*

Некад ћу да га прегледам сваки пут.

* 

- Ања је отишла у Швајцарску.

- Ја сам мислила да она иде у Женеву.

*

Ја у суштини све знам, само треба да научим. 

*

Сунце мораш да пишеш великим словом, то је планета.

* 

Ана: Елем, он је отишао у школу.

Јелена: Је л` ме зезаш да се зове Елем? 

 * 

Ми отишли, и Марија и ја остале.

*

Живот му је испуњен празнином.

*

Кад изгубиш памћење – инсомнија.

*

Служба генитива је акузатив.

*

То је као коцка, само троугао.

* 

Зашто бацаш Вучеве ствари?

* 

И онда се једна свиња окозила...

*

- Извини ми се!

- Извините! 

- Шта ти мени „извините“?! Марш напоље!

 * 

- Довиђења, професорка!

- Ма немој! 

 *

Забележила Јелена Михајловић, 4/5

*

Оно по чему се ђачко доба највише памти јесу бисери, ђачки и професорски.

Срећом, у неким одељењима постоје "секретари" који сакупљају те бисере, тј.  вредно  их бележе. Ово су неки од њих, које сам прошле године изабрала за ђачке новине.

„Полако, господине! Почнимо испочетка! Како се зовете?“

„Како се зовем? Звао сам се Адолф, Адолф Хитлер.“

„Како то мислите: звали сте се?“

„Тако што човек са тим именом више нисам ја.“

„Полако, полако! Хајде поново!..“

„Докле више да причам исту причу, малоумни роботе?! Зови свог надлежног да ти поправи ту спржену матичну плочу у глави! И појави се више, да видим барем са ким разговарам! Да могу макар шамар да ти лупим кад ми поставиш тако глупо питање!“

„Полако, полако! Смирите се! Само још једанпут да чујемо. Целу причу. Ево,  попијте ово!“

У празној, светлој соби, по којој се Адолф шеткао, појави се чаша. Он је дохвати, испи течност из ње и поче причу поново:

„Рођен сам у Аустрији. Био сам одличан ђак. Увек сам имао све петице у дневнику. Увек сам био фин. Увек добар. Дете за пример. То је једини део мог живота кога се сећам са осмехом. Мрзео сам што сам морао да одрастем. Волео сам своје родитеље, увек сам желео да им олакшам живот, колико год је то могуће. Са двадесет година сам се осамосталио и уписао студије у Салцбургу. И тад сам схватио колико је свет, са свим људима у њему, одвратан, зао, бесмислен, хладан, и најпре туђ за људе попут мене. Живот је труо. Нисам га таквог више желео, али наравно да ништа нисам могао, због њих...

И онда, једног најобичнијег дана, враћајући се у свој стан пречицом између неких старих зграда, из чиста мира, одвезала ми се пертла на ципели. Док сам је клечећи везивао, осетио сам како се нешто променило у ваздуху. Било ми је много вруће. Осетио сам како ми сваким удахом нешто гребе грло. Нагло се осетио неки мирис сумпора и олова. Укратко, одвратна атмосфера.

Када сам подигао главу, преда мном је стајао Он, велики, црно-црвени, рогати ђаво, и својим стравичним гласом проговорио је: „Адолфе, сад ме добро слушај!“

У секунди сам се ознојио и прогутао највећу кнедлу у свом животу.

„Како знаш ко сам ја? Шта желиш од мене?!, кукавичким гласом сам га питао.

„Твоја душа је бедна, Адолфе. Ти не припадаш овде. Само то изговори и биће тако!“, рекао је он са малим, једва приметним узбуђењем у гласу.

„Шта да кажем? Шта хоћеш?“, питао сам га збуњено.

„Несрећан си овде, а ја могу да ти помогнем. Само изговори да то желиш... Шта желиш, Адолфе?“, рекао је са мало више узбуђења.

„Мрзим овај свет!Ако је горе Рај, сигурно је овде Пакао. Желим да нестанем са овог света, али да будем жив! Да постојим, али да не живим! Да неко други настави да трпи ово мучење. Желим бекство одавде!“, одговорио сам му са сјајем у очима.

„Испуњено!“, вриснуо је он, након чега је пуцнуо прстима и смејао се. Гласно, превише гласно. Толико гласно да сам због бола у глави био принуђен да запушим уши.

Потом је рекао:„Ех, твоја бедна, „савршена“ створења! Ремек-дело јадника је само по себи јадно. Чак су и најсавршеније јединке бедне, скоро као ти!“, након чега се поново смејао и нестао.

Од тада свој живот гледам као у биоскопу. Као трагичан филм са прелепим почетком и фаталним крајем. Ђаво је уништио све у мени. Од оног дечака за пример постао је највећи ратни злочинац свих времена.

„Преварио си ме, ђаволе! Овде ништа није боље. Савест ме не гризе, већ ме је појела, сварила и опет изгризла. Мој живот тек сада нема смисла. Више ни онај осмех, када се сетим родитеља, не постоји на мени. Више нисам онај Адолф. Сад сам нико и ништа!“

„Полако, полако! Како је ђаво само дошао? Јесте ли га ви звали?“

„ Никада нисте чули за Фауста и његово знање, Доријана Греја и његову лепоту?..“

„ Ко су ти људи? Чули смо за њих, али ваше мишљење...“

„Не! Одбијам! Не желим више! Зовите надлежног!“

И тада су се испред мене појавила врата испред којих је стао Он, Бог, и рекао својим божанским гласом:„Сине мој, жао ми је, али тај пут си сам изабрао.“

„ И шта сад? Куда сада идем?“

„Ни у Рај, ни у Пакао, ни у Чистилиште. Живиш између светова, сам.“

„Али...“

„Не, тако пише у уговору. Погледај!“

„ Али, како је Фауст...?“

„Не, погледај!“

И тада видех свој потпис на том папиру. Бог је нестао. Милостив је Бог, али такав потпис не може се обрисати. Никада!

Милош Стјепанић, IV/5

                                                             (Слика са интернета)

„По правној дефиницији, уговор је усаглашавање воља два или више лица. У суштини, ја то и радим са својим клијентима, само што они често нису сасвим свесни на шта пристају. Неки би то назвали заблудом, али нисам ја крив што ме они не схватају озбиљно кад им кажем да ће њихова душа бити моја,“ рече он, прекрстивши ноге.

„Да Вам се представим! Зовем се Милан Жакула, мада ме Ви можда знате под неким другим именом – Господар Пакла, Сотона, Ђаво... То је, наравно, погрешно мишљење. Ја сам само обичан чиновник, при самом дну хијерархије Пакла. Има толико зла на овом свету да нас има довољно да поделимо посао. А да се не лажемо, има и толико грешних душа које треба спровести до њиховог новог дома, да не бих могао сам све то да обавим.“

На господинов запањен израз лица, Милан се насмеја и одмахну главом.

„Не брините, нисте Ви толико лоши, има и горих од Вас. Овде сам из другог разлога. Зар ме се не сећате? Променио сам Вам живот пре тридесет година. Седели сте у оној оронулој кафани, поред главног пута, и опијали се, као и обично. Не, господине, нисам Вас уходио. У очима Вам се видело да једино на дну чаше проналазите спас од живота какав сте за себе исковали. Били сте само пропали архитекта, до гуше у дуговима још од студентских дана. Ако се не варам, било је то недељу дана након што сте изгубили посао. То Ваша жена није знала, зар не? Па, наравно, сиротица, већ се спремала да Вас остави, а то би била кап која прелива чашу. Мада, да сам на њеном месту, отишао бих још оног дана када сте ставили кућу под хипотеку због коцкарских дугова.“

Ужас који виде у очима старијег господина у Милану измами подли кез.

„Ах, сад Вам се враћа! Радио сам као шанкер у то време, и посао је текао савршено. Људи који своју тугу даве у алкохолу увек су расположени да поделе своје муке са особом која им долива ракију. Ви нисте били изузетак. Неколико пажљивих питања касније, и знао сам све о Вашем животу, а то је било довољно да знам да не бисте одбили понуду коју сам имао за Вас. Обећао сам Вам живот какав сте одувек замишљали – успех, новац, признање, жену која Вас воли и прави се да не зна за Вашу љубавницу, децу која неће постати пробисвети... Све то и много више за наизглед ниску цену – Вашу душу. То тада није ни била нека цена, с обзиром да сте већ живели с једном ногом у паклу, али до сад сте се ипак поправили. Испоставило се да сте веома паметна инвестиција.

Елем, Ви сте ме тада погледали као лудака, и смајали сте ми се у лице кад сам Вам рекао ко сам и шта сам, мада Вас то мишљење да нисам нормалан није спречило да прихватите моју понуду. Чак сте ме и назвали пријатељем када сам Вам дао то последње пиће на рачун куће, пиће којим смо закључили уговор. Но, наш уговор није био доброчини, већ теретни, а ја сам своју обавезу према Вама испунио. Добили сте све што сам Вам обећао. Сада је на Вас ред. Умрли сте, господине. Моје саучешће. Сада је време да пођете са мном, Ваша душа припада мени. Нема вајде да се опирете. Кад-тад ћете поћи са мном, а ако то учините сада, биће безболније и за мене и за Вас.“

У шоку и не сасвим свестан шта се догађа, човек устаде и крену за Миланом. На зиду се појавише врата, а сва питања која је сада имао беху угушена болним крицима из таме. Њих двојица прођоше кроз врата препустивши се тами која их прогута.

Ања Стефановић, 4/5

***

Будим се. Не знам који је дан, колико је сати, која је година. За мене је то неважно. Ја сам одувек ту и заувек ћу остати, само мењам облике.

Насупрот свеопштем схватању, немам надљудске моћи. Не пуцнем прстима да створим кафу, кувам је сам. Све радим сам. Чак и у мом послу нема ничег магичног и нереалног. То су само уговори. 

Не живим у језгру земље или где год глупи људи мислили. Моје тренутно пребивалиште је Земун. {та ћеш, нема се пара! Моје тренутно име је Милован, Астарот је одувек звучало исувише отрцано.

Седим у трпезарији и листам списак послова за ову недењу. Двоумим се између посете извесном Дарку или Михајлу. Хм, ипак Михајло. Онај други живи на Алтини, не знам ни где је то. Да је правде на овом грозном свету, ја бих се телепортовао, но ипак се гурам са паорима у седамнаестици. 

Не слуша ме до краја, али већ пристаје. Глупи мали човек. Додуше, то је пречеста особина људи. Не могу ни њега да кривим. И онако обожавам кад ми дају бланко потпис па састављам уговор по жељи. Такви увек испадну најзабавнији.

Михајло је млад дечко. То ме збуњује. Сувише млад да би био толико очајан да посеже за мном. Види се да је неискусан у овоме. Хоће нешто типа: три жеље, брдо пара, девојку и да се факултет сам заврши. Боже, какав кретен! 

„Па добро, дечко, је л' ти ја личим на Милана Тарота?“

Видим да је разочаран. Нудим му неке опције и његов одговор је да, услови га не занимају. У реду, мени рак плућа и саобраћајна несрећа у четрдесетој делују као океј услов.

Идем даље. Дан клизи баш како треба. Људи потписују, не читају уговоре. Лагано. Посетићу после неке свадбе и сахране, тамо увек има потенцијалних клијената. 

Коначно сам код куће. Прија ми овај умор. У последње време и нема превише посла. Људи све више мог посла обављају сами. Још ћу и на бироу да завршим. Седим на прозору и пушим цигарету.

Довољно дуго сам овде, сложићете се да су хиљаде година дуг временски период, да могу да донесем коначан закључак. Мислим да сам схватио. 

Мизерни људски животи су скуп уговора. Кад се родиш, прећутно пристајеш на живот. Онда мало одрастеш, али тад си дете и тад те нико ништа и не пита, и опет прећутно пристајеш на одређен живот. Потписујеш уговор са бедом, јер си лењ да се потрудиш. И на крају, после свега, потписујеш уговор са мном, јер мислиш да ти нема друге.

Све ово не чини да саосећам са вама, људима. Није ми вас чак ни жао. Сами сте криви. Не знам како подносите себе. Па, с обзиром на то какви сте, разумем зашто сте несрећни.

Ана Суботић, 4/5

***

У том 4/5 има врло талентоване деце. Без обзира на друге оцене и из мог предмета и из осталих, неки од њих увек напишу задатак за одличну оцену.

На претходном писменом задатку одлучила сам да једна тема (коју сам одредила специјално за њих, и коју никада до тада нисам давала ниједном одељењу) буде "Уговор".

Нисам дала много сугестија, јер је тема сама по себи врло сугестивна, али сам успут поменула "Шагринску кожу", "Фауста" и "Слику Доријана Греја" (ниједно од наведених дела није у њиховом програму). Неколико ученика је управо ту окосницу о продавању душе непомјанику искористило за изванредне задатке.

За почетак, постављам задатке које су написале две најбоље другарице, Ања и Ана.

Ја сам очарана. А ви?

14. 12. 2013.

Полако се спушта мрак. Напреже очи јер жели да прочита остатак књиге, али се помрчина стапа са словима и разлива у бескрај црнила кроз који је тешко пронићи.

Дубок уздах. Лагано устаје и прилази витрини, чије шкрипање разара тишину којом је прожета цела соба.

Са највише полице узима велику свећу. Још само да пронађе шибицу којом ће је упалити!

"Ах, ево једне!", рече, а затим се стресе због језе која ју је прошла нежно као дашак ветра.

Велике беле пахуље су падале полако и прекривале најлепше рељефе. Пришла је прозору са свећом у руци.

Месечевим прахом била је посута беспрекорна белина, али је сав тај призор у њој будио само досаду. Разева се, фркну двапут, а затим врати на своје место не би ли довршила започето читање књиге.

Клатно старог сата је умрло још прошле зиме. Ваљда се уморило од непрестане буке, као старац који је читавог живота звоцао о ономе што никога не занима. Било је време за спавање, али она остаде будна. Заклопила је књигу и загледала се у пламен свеће. Горео је свим својим сјајем.

Некада је и она желела да се уздигне до највећих висина, да стоји право као пламен те свеће. Али не! Истопила се као восак, не одолевајући топлоти којом је зрачила њена амбиција. Управо она ју је сагорела.

Бол који ју је раздирао при помисли на то доба био је снажан као зима са друге стране њеног прозора. Осећала се лоше због тога. Неки терет јој је растао у грудима. У тишини је одзвањало само тупо лупање очајног срца.

Грчевито се подигла са столице, али ју је уназад вукао бол раван убодима ножа.

Борила се за дах, за живот, за нову светлост дана. Борила се као никада у животу. Нагла се над свећу, ни сама не знајући зашто.

Суза је канула. Свећа се угасила.

Христина Веселиновић, 4/1

***

У углу просторије гори мала свећа. Црвена је, слути на радост, као и њен пламичак који повремено поскочи.

Посматрам је већ неко време. Њен облик се мења, али пламен је још увек ту. Гори мирно и усправно, али нешто константно покушава да га одвуче на леву страну.

Да ли је то жеља да његов пламен обухвати још нешто?Да ли у околини тражи нешто запаљиво да гори са њим?

Чудно је када посматрате неку ствар дуже време. У једном тренутку помислите да жели нешто да вам каже. Где год да скренете поглед, опет се враћате на њу и тражите одговор.

На белој површини иза ње осликава се њен сјај, и то је све што се види. Не види се ни да ли је црвена, црна, бела, већ само пламен који осветљава ту површину.

Почињем да размишљам о себи, о свом животу. Моје тело је тај восак који се троши, док у мени гори пламен живота.

Восак није битан све док постоји тај пламен. Само се пламен види, само он говори о мени, као и тај одраз свеће на белој површини, одраз који не одаје њен облик, величину или боју.

И ја, као тај пламичак, тражим нешто што ће горети заједно са мном, да направим већи пламен, па да наш сјај буде још већи.

Биле би то две ствари које везује један пламен. То нико више не би могао да раздвоји, а ако би успео да га угаси, оба пламена би престала да горе.

Свећа још увек гори, али сада је пламен миран и сталожен - као да је успео да ми пренесе све што је желео.

Срећна сам!

Маја Пуповац, 4/1

*** 

Почела је да гори. Исто као моја жеља за тобом. Била је црвена и наизглед мала, али чинила се јаком. Исто као моја љубав према теби.

Стајала је тако мирно, наизглед поносно и спокојно, а опет јој је пламен подрхтавао, иако у соби није било ветра.

Тако смо и ми изгледали јако и недостижно у очима свих. Чврсто смо стајали на земљи са једном истином у коју смо, сигурна сам, дубоко веровали, чак и на крају – да ћемо успети; а са друге стране плашили се и стрепели да нам то живот неће дозволити. Знаш, сад стварно верујем да је страх најгора ствар у људима.

Гледам је и дивим јој се. Између сваке моје мисли и скренутог погледа, она се не мења. Чак и не примећујем да је мања. Тако је и са нашом љубављу, јер након толиких година и свега у њима, она и даље букти и буди оно најлепше у нама.

Чудно. Никад нисам ни размишљала о томе колико свећи треба да догори, или љубави да престане.

Ових пола сата, колико ми скреће поглед и мисли са било чега другог, чине се као вечност, вечност која пружа мир и слободу, и колико год да је оставим саму – она је и даље на свом месту.

Заклела бих се да је исте јачине као на почетку , иако сваки нови поглед буди искрен осећај радости. Нешто наизглед тако мало може да значи много.

Тако си и ти мени био само један од људи које сам волела али, за разлику од свих и свега осталог, тебе никада нисам престала да волим.

Сад се већ видно смањила, премда је пламен истрајан. Пристижу сећања на сам крај и на речи које си тад изговорио. Јављају се редом бес, љутња, сета.

Да, недостајеш ми, али је сада жеља за мирним сном јача. Чудно је и то како си ти некад био синоним за све то.

Полако се гаси. Мислила сам да ћу бити тужна, али заправо сам испуњена и смешим се.

Част је и привилегија што сам имала прилику да уживам у свакој секунди њеног пламена, сјаја, топлине, па и саме сенке. Исто то могу да кажем и за наше године и љубав.

Јелица Ерцег, 4/1

***

Сетих се, разгледајући "архиву", да сам намеравала да објавим и ове радове из некадашњег 4/1 (шк. год. 2011/2012), написане на тему "Прича једне свеће", јер су ми и они својевремено привукли пажњу. Штета је да их, због изобиља лепих радова написаних на неке друге теме, тек тако оставим тамо где су до сада били.

Зато и њих износим на блог, док се са осмехом присећам једног драгог 4/1. :-)

Сазрео сам 25. септембра 2013. године у једном дворишту крај велике беле куће. Колико ми се чини, крупнији сам од свих осталих. Имам оца који вуче корене још из давнина, а мaјка ми је непозната. Зовем се Ђорђе, и ја сам орах.

Живот је тежак кад си орах. Иако сам пунолетан само један дан, cхватио сам шта су чудни погледи вршњака и могу вам рећи да нису пријатни. Није ми јасно зашто ме тако гледају. Јесам већи од осталих, али то је ваљда нормално, увек се неко истиче.

Осећам се осуђено, као да не припадам овде. Имам осећај  да сам јабука, а не орах. Волео бих да ме неко однесе и направи ораховачу од мене. Свакако се неће пуно мучити, довољно сам велик за цело буре.

Живео сам тако одбачен од друштва, осуђен на самоћу, чекао судњи дан, кад је у једном тренутку дунуо јак ветар. Откачио сам се од дршке која је све до тада држала целу моју тежину и није одустала ни у једном тренутку. Хвала ти, дршко!

Док сам падао на тло, осећао сам се лоше што је остављам, али то је део животног циклуса.

Дошао је тај тренутак, тренутак среће, када сам дотакао златну површину. Схватио сам да је овај свет мало већи него што сам мислио. Сви су се кретали и журили негде, имали обавезе и задатке, док сам ја лежао и све то посматрао, уживао у погледу.

У једном тренутку, пришли су ми мали црни створови, који себе називају мравима. Прекрили су ми цео видик. Питао сам их да ли желе да се друже са мном, на шта су ми они одговорили: „ Имамо ми паметнија посла. Ко би још хтео да се дружи са тобом, дебељко?!“

Почели су да бацају канапе и окове преко мене, да ме окрећу и везују, покушавајући да ме одвуку у своје скровиште, али моја маленкост ипак није толико лака. Добро су се држали читавих петнаест минута и на крају су, мученици, одустали. Остао сам сам, увезан канапима и окован за златно тло.

Дани су пролазили. Никога није било, сви су ме одбацили, нигде нисам припадао.

Док сам путовао својим мислима, чуо сам пуцкетање гранчица. Пришла ми је веверица!

Учили су нас да су оне опасне по наш живот, али да смо сигурни док смо на грани јер имамо свој зелени оклоп. Е па, ја га више нисам имао!

То је био први пут да сам се сусрео са живим примерком те врсте, осуђен на милост и немилост великих чељусти те горопадне звери.

Покушала је да ме стрпа у уста, али сам био превелик залогај за њу. Има неке користи и од моје величине. Такође је покушала да ме одвоји од моје друге половине, али ни у томе није успела. Превише сам јак!

Почео сам да се осећам супериорно. Мислим да сам једини орах у историји ораха који је преживео напад веверице. После свега је одустала, али не могу да кажем да се није храбро борила!

Шта још неће снаћи овако јак и гломазан орах!?

Као да сам призвао судбину, наишао је човек. Они су најопаснији предатори, најкрволочнији грабљивци. Изгледа да је судњи дан дошао за мене. Постаћу ракија или оброк...Не зна се шта је горе!

Међутим, ово биће није изгледало као нагора ноћна мора. Изгледало је доброћудно и мило. Нешто ми је гворило да ће све бити у реду, да сам коначно нашао свог пријатеља.

Пришло ми је и рекло:„ Ја сам Виолета, и од данас си тема за писмени!“

Јелена Михајловић, 4/5, шк. 2012/2013.

***

Довијамо се како знамо и умемо како бисмо дошли до инспирације и ми и они од којих желимо што боље резултате.

На први писмени задатак, рађен у октобру, донела сам у једно врло креативно одељење - један орах. Дала сам им три теме (једну из градива и две слободне), а онда сам, након петнаестак минута, видевши да неки од њих нису ни почели да пишу, извадила из торбе највећи и најнеобичнији орах који сам видела. Неколико дана пре тога донео ми га је братанац из села, у кеси у којој су били и многи други, углавном обични ораси. Тај је добио почасно место на полици са књигама и драгим успоменама, али сам помислила да би могао да послужи и још једној сврси.

Показала сам им орах и рекла: "Ево ваше четврте теме! Ако има оних које овај орах инспирише, нека напишу задатак о њему! Тема би могла да гласи "Прича једног ораха", али не бих имала ништа против ни да гласи другачије. У том случају, морате сами смислити и тему."

Било је, ако се не варам, седам радова о ораху, и сваки је био занимљив на свој начин. Углавном су биле љубавне приче, једна моралистичка, али је ова била најмаштовитија.

Уверите се и сами у то!:-)

***
П.С. Пре него што је постао тема за писмени задатак, Ђорђе је мало и позирао. :-)

Будим се с лакоћом. Са осмехом искачем из кревета. На столу ме, као и увек, чека спремљен доручак. Моје омиљено јело. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: "Немој случајно да се умараш да переш судове! Тата ће кад дође. Надам се да ти се свиђа доручак. Воли те мама". Оставили су ми педесет евра да ми се нађе за школу.

Иако имам контролни из маркетинга, за који ништа нисам учила, лежерно улазим у Прву економску. Гледам питања на тесту. Ниједно ми није познато. Одједном, некаква струја ми пролази кроз цело тело. Збуњено трепћем. Да ли је то знање? Изгледа да јесте. Знам одговоре на сва питања. Суботић Ана, одличан пет.

Крећем кући. Аутобус ми долази одмах, има места да се седне. Код куће - идила.

"Мама, узела сам још педесет евра. Идем до града, враћам се ујутру."

Умилним гласом ми одговара: "Важи, сине, љуби те мајка, ево ти још три хиљаде за неки алкохол."

Будим се. Око мене су разбацани папири из маркетинга. Опет сам заспала учећи. Напипавам пут до кухиње јер не могу да отворим натекле капке. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: " Не излази из куће док не опереш судове. Ако си гладна, како бих ти рекла, не занима ме. Снађи се има можда неког хлеба од прошлог викенда. Мама". Оставили су ми педесет динара да ми се нађе за школу.

Касним. Нервозно утрчавам у школу. Можда извучем два из маркетинга, можда се сетим нечега. Суботић Ана, недовољан један.

Скрушено се вучем кући. Пада киша, а аутобуса нема двадесет минута. Улазим у стан кашљући, мокра до голе коже.

"Мама, је л' могу напоље? Враћам се до десет."

"Не долази у обзир! Па стан се неће сам усисати. Излазићеш кад умреш."

Гледам оронули плафон и питам се "Зашто баш ја?"

Младост је одвратна, једва чекам да остарим, плетем и не радим ништа. Додуше, тад се добијају артритис и другари.

Препуштам се спокоју и тонем у сан, јер мени никад неће бити добро.

Ана Суботић, 4/5

***

Буди ме мајка. Устајем и гледам нашу „кућу“, урушену бараку облепљену картонима од јаја, чију конструкцију држи само један иструлели димњак прастарог „смедеревца“. Са осмехом гледам како ми млађи брат спава на свом „кревету“, гомили картона са маленим сунђером на који и он, тако мален, једва стане.

„Данас радиш обе смене, ја радим трећу, пошто ти је отац и даље болестан“, говори ми мајка док ми додаје „одело за рад“, поцепану тренерку и фарбом умазан дукс са бушним траговима од цигарета и истрзаном капуљачом. „Мораш и Елвиса на аутобус да испратиш у један, тад ти је пауза за доручак...“, наставља она док излазим из нашег скромног дома, немо одобравајући све.

Бацам последњи поглед ка њој. Видим брата иза ње и одлазим.

Стижем на Зелени венац. Ту је вазда велики промет људи. Седам на степеник у пролазу, стављам картонску кутију испред себе и почињем, као и сваки дан, да размишљам о животу: о томе како је тежак, суров, неправедан...

Младост је, кажу, најлепши период живота... Не верујем им. Можда се то не рачуна за нас, Роме.

Прилази ми висок, црн, стасит, човек, са црним шеширом и дугачким црним мантилом и пита ме:

„ Који је твој проблем?“

„ Мој проблем? Не видим проблем“, одговарам му збуњено.

„ Е па, ја видим! Како очекујеш да са својих бедних петнаест - шеснаест година сазриш и постанеш човек, ако овде по цео дан седиш и не радиш ништа?!“, пита ме човек са бесом у очима, због чега  остајем парализован и неспособан да му одговорим.

Након неколико минута једва успевам да склопим просту реченицу: „ То је једини начин.“

„ Није! Иди, бре, да радиш нешто!“, са још већим бесом каже ми човек.

 „ Како да радим? Имам петнаест година, немам завршену школу. Не могу нигде да се запослим. Боље да просим и надам се нечему“, кажем том човеку, кад ме нагло зауставља звук телефона.

 „ Извините, морам да се јавим.“

Мајка је. „Али нема још дванаест сати! Зашто ме зове?“, питам се.

Запрепашћен оним што чујем, почињем да плачем, без стида, без оклевања, па нека сам сто пута мушко. Онај црни човек и даље стоји испред мене и вришти: „ Шта је сад?“

Испуњен мржњом према целом свету, одговарам му:

 „ Шта хоћеш ти од мене? Зашто ме давиш? Мислиш да ја желим овако да живим? Не!“, вриштим,  и са сузама у очима настављам: „ Мислиш да ја хоћу да живим у оној страћари на крају света? Мислиш да желим да ми се мајка проституише како бисмо имали за хлеб? Мислиш да ми је лако да гледам како ми брат пропада и не може нормално да живи? Мислиш да је мени лако, посебно сад...“. Сузе ми се сливају низ лице. „...сад кад остајем и без оца?“, настављам да плачем, не обазирући се на ту црну свезналицу испред себе.

Човек ме гледа и хладним гласом каже: „ Ево! На! Плати такси и иди да видиш оца! Можда га и затекнеш живог“, након чега ми је даје папирић од педесет евра и нестаје у гужви.

Подижем главу, устајем, бришем сузе и одлазим да купим брату нове патике, можда чак и дукс, да има у чему да иде у школу, да се образује, да постане човек.

Ако је мени младост била тешка и унакажена, не мора и њему... То би и отац желео.

Милош Стјепанић, 4/5

***

Свадба је коначно готова. Цигани су се веселили и певали цео дан, а и од мене су очекивали исто. Мој нови муж се тушира, док ја одмарам отечене ноге.

,,Е, Рамадана, још мало па ћеш твој Сафет доћи на свет и све ће бити лакше. Имаћеш свој ослонац. Своју снагу,'' тихо се тешим милујући свој труднички стомак.

,,Жено, спреми ми место на каучу и додај ми пешкир. Брзо! '' виче.

Погрбљено устајем да га послушам. Пре месец дана постао је пунолетан и од тада се променио. Као да је раније био човек, а сада дете. Тама је ушетала у њега и више га не познајем. Можда се предомислио у вези са нама. Можда мисли да сам га дететом намерно везала за себе. А није тако. Ја га заиста волим. Ако и он мене воли, зашто се поред њега сада осећам уплашено и незаштићено? Зашто ме сваки његов поглед боли, а реч убија?

Већ сам напунила седамнаест и мама ми је говорила да је он мој спас, последњи воз. Зашто имам осећај да је дестинација погрешна? Толико ,,зашто'' и ниједно ,,зато''!

,,Сутра иди до поште и плати рачуне, а пре тога ми спреми доручак! Волим да једем чим се пробудим.''

Климам главом и ниједног тренутка не помишљам да га замолим да то учини уместо мене. Одлази на кауч и за неколико минута чујем његово спокојно хркање.

 Ујутру ме буди свекрва. Та ружна жена, ниског раста, никад ме није волела. Данас је посебно нерасположена.

,,Устај, бесрамнице! У туђу си кућу дошла да спаваш! Седам је! Мој јадни син је већ на послу, а ти...''

,,Идем, идем...''

Читаво јутро ми није дала мира. Пеглала сам, прала, кувала, чистила...

Како да изађем са њом на крај? Са целом овом ситуацијом? Већ сам одрасла жена, седамнаест ми је, а не могу ни са старицом да се изборим.

Волела бих да сам се родила као неко други. Да нисам морала да бринем да ли ћу постати баба-девојка ако се не удам. Ишла бих у школу, радила домаће задатке, учила... Све што сам добила јесте зла свекрва, нервозан муж и гомила брига.

А очекивала сам све: љубав, нежност, сигурност... живот.

,,Биће лакше'', шапуће ми свекрва, ,,сада треба да се бориш да сутра буде лакше. Младост за то служи.''

Изненађено извијам обрве, а она поново постаје стара баба.

,,Сад настави тамо где си стала!...'', додаје.

Катарина Младеновић, 4/5

                                                          ***
Волим ову Ћосићеву мисао. Некад давно, читајући "Време смрти", налетех и на њу, односно на читав пасус у коме Ћосић објашњава да младост, коју тако радо називамо најлепшим добом, и није тако слатка, да носи са собом такође једно велико бреме, у коме страхови, неизвесност и неискуство и те како сметају да уживамо у том животном добу.

Памтим шок који сам доживела читајући тај пасус у књизи. Памтим га зато што, без обзира што сам касније увидела да је младост лакша и лепша него оно што следи, нисам умела да јој се препустим и уживам у сваком тренутку.

Нађем ли негде тај Ћосићев пасус, који је врло сугестиван, додаћу га испод ових радова, који су ме одушевили. У архиви имам још неколико врло лепих, али су ме ови посебно дирнули.

Ево како су неки овогодишњи матуранти одговорили на ту тему!:-)

 

Видим неку светлост. Први пут удишем ваздух. Чудан је то осећај.

Јао! Неко ме је ударио по позадини. Зашто ме купају? Шта ми се ово дешава?!

И даље ништа не видим како треба. Изгледа да сам се родио...

          Повијају ме у плаву бенкицу, има неку паткицу на себи. Долазимо до неког чудног места, за које ће се на крају испоставити да је мој дом. Дочекује ме нека фина тета са речима: „Добро дошао, лепото теткина!“

          Шести месец мог постојања. Још увек ме боли глава, јер ме је отац, носећи ме на кркачама, ударио о лустер пре неколико дана. Без икаквог разлога су ме ставили у неки кавез и дали нешто кисело да једем, смејући се мојим гримасама.

За мене је мистерија зашто ми не прија та храна, али настављам да је једем. Још увек постоји много ствари које не разумем, али то је сада неважно јер не знам где је мој омиљени аутић.

            Још мало па ће мој пети рођендан. Нисам видео деду неколико дана. Кажу ми да је отпутовао негде.

Зашто мама толико плаче, и да ли то има везе са деком? Кажу ми да деке више нема, али ја не схватам шта значи „умрети“. Смрт је за мене и даље више него чудновата појава.

            Кренуо сам у школу и уживам у свим чарима школовања: прва љубав, другарства и најлепше године детињства. Изгледа да почињем малкице да схватам какав је живот чудо.

Лето је. Пре неколико месеци сам напунио седамнаест година. По повратку са базена дочекује ме тата са речима: „Умро је дека Сава“. То ме много погађа.     

Тешко подносим следећих неколико дана. Падам у неку врсту депресије и размишљам доста о животу. Питам себе зашто је морало овако да буде. Нисмо се ни поздравили како треба. Више ми живот не личи на неко чудо.

            Дан 05. 05. 2013. године. Породична прослава мог осамнаестог рођендана. Мама устаје и обраћа се присутнима. Говори о томе како се поноси што је моја мајка и како се нада да ћу остати онакав какав сам досад био. Почиње да плаче. Никад је у животу нисам видео тако срећну и уплакану у исто време. Да није можда она схватила то несхватљиво чудо звано живот?

            Колико год живот некада био сив и тмуран, никада од њега не треба одустати. Са својих осамнаест година нисам ни загребао површину истине о том несхватљивом чуду и, ма колико оно деловало нејасно и велико, ја ћу покушати да га схватим, јер мислим да би то требало да буде циљ сваког човека.

Немања Личинић, 3/5

...

   Пукла ми је чарапа.Немам времена да се вратим како бих се пресвукла. Шта ћу да радим? Смири се, Катарина!

            Улазим у своја половна кола и окрећем кључ. Мисли ми се роје и стомак ми се грчи.

            ,,Убиће те трема једног дана“, говорим себи, али то само повећава моју напетост. Дланови ми се зноје.

            Размишљам само о разговору за посао који почиње за мање од десет минута. Каква сам ја то одговорна жена кад не могу да стигнем на време?

            Тихо псујем себи у браду када схватам да сам прешла раскрсницу док је на семафору било црвено.

Телефон ми звони у торби већ неко време и знам да ме зове мама. Вероватно жели да провери да ли сам стигла. Јутрос нико није полио воду за мном и нисам чула ниједно „срећно“, и сада се осећам лоше зато што не подижем слушалицу.

         ,,Можеш ти то“, бодрим себе.

Пружам руку ка торби како бих извадила телефон, али у том тренутку из споредне улице неочекивано излази камион. Окрећем волан на другу страну, али брзина мог кретања је велика и губим контролу. Главом ударам у плафон аутомобила и свесна сам да се преврћем.

Прекид.

 

Не видим своје тело. Можда зато што га нема. Лебдим у углу неке непознате собе. Просторија је бела и хладна: прозор, неколико полица, кревет и у угловима апарати.

,,О, Боже, па ја сам у болници!“

Бука која допире из ходника постепено се приближава. Врата собе се нагло отварају и у њу упадају доктори. Вуку покретан кревет са непомичним телом. Та девојка, мени сада тако далека, то сам ја.

,,Црна Катарина, на шта то личиш?“

Нервирам се. Посматрам како моје тело пребацују на уски кревет. Свако тачно зна шта ради: једна млада жена укључује апарате, доктор ми проверава пулс...

Покушавам да их дозовем, да им скренем пажњу, али безуспешно.

,,Мртва сам! Оставите ме на миру и идите“, очајно вичем.

,,Ниси мртва.“ Погледом прелазим преко седокосог човека. Обучен је у бело и лебди у углу собе као и ја. И даље нас нико не примећује.

,,Ко си ти?“, питам.

,,Што се не бориш?“

,,Мртва сам, човече! Зар не видиш? Чему труд?“

Ћути. Тако сам и мислила. И он зна колико је мој живот био промашен. Изгубила сам живот журећи на посао до кога ми није стало, немам ни кучета ни мачета, никада нисам била заљубљена, ништа... Нула.

Чујем докторе који вичу, дрмају ме, али апарат показује равну линију.

,,Збогом“, шапућем.

Старац удара дланом о длан и осећам како ми неко завирује у главу.

Слике ми искачу пред очима. Да ли је ово Рај? Није. Моја улица.

Стојим пред капијом и гледам у своје двориште. Осећам мирис трешања и свеже покошене траве.

Мама сади цвеће док бака износи колач са вишњама. Отац и брат се расправљају о фудбалу и смеју се. Мачке се играју на трави.

Покушавам да уђем у двориште, али не успевам. Капија је закључана.

Мама прилази и укључује радио. Звук песме ,,Бацила је све низ реку“ шири се двориштем.

Значи, ово је збогом. Сузе ми квасе образе. Не желим крај. Не желим, не желим, не желим.

Прекид.

 

,,Жива је!“

Отварам очи. Лежим на болничком кревету. Преда мном искачу непозната лица. Доктори. Сви желе да виде ,,чудо“, тако кажу.

Сваки део мог тела вришти од бола. Неко ми нежно стеже руку и моје очи су у потрази за том особом.

,,Ја сам, Душан, твој доктор.“

Мушкарац најлепшим очију на свету приближава главу мени. Коса му је разбарушена, образи црвени. Његов мирис погађа ме као пљусак.

Сад схватам. Он је тај. Разлог свега. Једноставно знам. Можда би неко помислио да сам збуњена, али нисам. Ум ми је бистар. Као да сам цео живот живела због овог момента.

,,Шта се догодило?“, пита ме.

Груди ми се надимају и отварам уста како бих проговорила.

,,Чудо“, шапућем, ,,чудо“.

Катарина Младеновић, 3/5

***

У последње време све чешће слушам о кризи средњих година, кризи опаснијој , вероватно, и од пубертета. Мушкарци се жале на своје седе и на то како више не играју фудбал тако добро као раније, а жене се жале на безброј ствари (зато се ваљда и зову жене), почевши од килограма, преко бора, па све до жалости за кратким сукњама које више не могу да носе.

Такве приче чујем свуда па морам да се запитам да ли ћу и ја имати таквих проблема, да ли ћу осећати „жал’ за младост“ или ћу прихватити сваку годину као прилику да будем боља и паметнија.

Сада ми се чини да нећу, али живот је чудо, никада не знате шта вам се може десити и колико ћете се променити. Живот је као кактусов цвет, нит’ мирише, нит’ је леп, али зато стално убада. Доноси нам нова познанства, успехе, радости, а онда кад најмање очекујемо, зада нам ударац.

Када сам била мала, мислила сам да ћу цео живот бити окружена истим људима, да ћу живети у истој кући и радовати се трешњама у пролеће. Мислила сам да ћу се увек дружити са истим људима, смејати се истим филмовима и волети исте ствари.

Ја сам, у ствари, велики роб навике, који воли сигурност и једноставност. На моју велику жалост, ствари нису онакве каквим сам их замишљала у детињству.

Другови су се променили, неки драги људи су заувек отпутовали, а неки копне пред мојим очима.

Јунаци наших детињства, они који су нам испуњавали све жеље, нису више исти. Морамо их позвати два пута да би нас чули. Руке су им храпаве, нежност је остала једино у очима.

Питам се како људи живе кад их напусте сви они који су их очували, кад их виђају једино на фотографијама или, ако су срећни, у сну.

Јасно је да сваки период у животу доноси нешто своје, али толико желим да се ништа не промени. Волела бих да увек имам оволико година, да ми се радују исте очи кад дођем из школе и да трешње из мог дворишта заувек буду једнако слатке. Мора ли ово несхватљиво чудо толико брзо да прође?

Од оних сам који мисле да животу треба узети што више, али и знати када је доста јер, како кажу велики глумци: „каријера се не гради на одиграним улогама колико на одбијеним“.

Треба волети, маштати, веровати, давати, али и схватити да на неке ствари једноставно не можемо утицати, јер наш живот је као књига која се сама пише, а ми смо ликови романа које не разумеју најбоље шта аутор жели да каже.

Марија Вукашиновић, 3/4

 

Сјај сафира, сјај сузе у оку, сјај прве капљице јутарње росе на трави... Није ли наш свет сјајан, у сваком смислу те речи?

Што га више упознајем, мојим телом путује узбуђујући осећај при помисли на његову бесконачност. Једноставно осећам да нема границу и да ми десет живота не би било довољно да упознам све његове чари.

Одувек сам се трудила да посветим довољно пажње свим, чак и оним најситнијим детаљима овога света. Јер то је оно што сви заборављају – ситнице чине наш живот лепшим.

Али ево, док посматрам ову бубамару која ми мили по длану, онај цвет тамо већ je  процветао и под сунчевим зрацима се приказао свету у свој својој лепоти. Онај беличасти облак већ je наставио своју пловидбу небеским плаветнилом. Надам се да га је неко видео и посветио му бар минут размишљања о његовој величанствености.

Када нам овај свет већ дарује читав спектар боја, треба увидети још неке, поред црне и сиве. Треба препознати лепоту. Све је у тој вештини.

Сунце је покретач свега: лепоте, среће, света. Оно одувек постоји и зрачи својом мудрошћу. Оно нам дарује нови дан и са своје висине посматра све што је створило, све те процесе који су ме одувек фасцинирали: рађање, одрастање, умирање; буђење, одлазак на спавање; падање кише, повратак ведрине; пролеће, лето, јесен, зима...

Оно што ме највише одушевљава и чему никада не бих могла да посветим довољно пажње је живот лептира. Од сасвим ружне и обичне ларве постаје магично биће чије шаре на крилима причају читаву једну причу. А онда, на врхунцу свог живота, у тренутку која се сва лепота природе своди на њега самог, он умире. А сунце се само осмехне јер зна да ће се сутра родити нови. И то никада не престаје. Све док је сунца и осмеха.

Бојана Петровић, 2/4

***

Е, баш је леп овај свет! Баш јесте! У инат свима који кукају и стално се жале, те на сунце, те на снег, мени је овај живот веома леп.

Гледа ме. Свиће дан. Прилази ми. Цвеће се буди. Додирује ме. Сунце почиње да сија.

Насмеје ми се. Сунце пржи. Нема везе што је -17 и што је пао мрак, мени сунце сија и топло ми је. Он је ту. И то је једино битно.

Можда ја немам довољно пара за ону фенси хаљину, можда немам неко згодно тело, или боље рећи сигурно немам, можда немам памет, сигурност, лепоту, али имам њега. И шта ће ми више ?

Имам обасјане и топле дане, насмејано и ведро лице, живот пун наде, среће и храбрости. Да ли ми и треба више?

Само осмех његов ми треба. Ја сам срећна кад је и он срећан.

Шапуће ми нежне речи, речи пуне љубави, дивљења. Летим три метра изнад неба. Поклања ми цвет, велику црвену ружу. Обузима ме срећа.

Узимам ружу. Јој, бодем се на трн!

Будим се. Налазим се у свом кревету. Устајем. Свет је леп.

Налазим се са другарицама у оближњем кафићу. Живот је леп.

Видим њега. И њу. Он је леп.

Кажу, срећа је када не можеш да заспиш јер је тада коначно стварност лепша од снова. Ја немам толику срећу, али срећом имам дар да сањам. Да замишљам неку другу, лепшу стварност. И докле год будем имала тај дар, мој свет ће бити леп.

Марија Јовановић, 2/3

***

Свет - чаролија пуна шарених боја, простор на коме има места за сваку особу која жели да живи и ужива у његовом окриљу; отац који нас чува и брани од сваког зла; сунце које нас обасјава и пружа нам светлост и топлину.

Бескрајно пространство у коме се свакодневно рађају нова лица а стара умиру, води рачуна о својој деци. Учи их првим корацима и води их кроз непознате крајеве.

Свако од нас је слободан и попут птице шири крила ка новим путевима, сазнањима и лети пространим плаветнилом.

Природа се сваког јутра изнова рађа у новим бојама и раскоши, и пружа човеку мир док ужива у њеним лепотама.

Цвеће се огледа у својој раскоши и ствара нове мирисе док му благи ветар милује косу.

Све је тако лепо, пуно живота!

У ваздуху се осећа срећа насмејаних лица.

Иако свако од њих има проблеме, труди се да их преброди и нада се да ће сутра бити боље.

Радујемо се сваком тренутку и уживамо у свакој ситници која нам пружа радост, јер у свету свако доживљава падове и успоне, али и пад је лет и чини да не поновимо исте грешке.

Свет је леп када поред себе имаш пријатеља који ће ти у сваком тренутку пружити утеху и који ће учинити твој свет бољим...

У свету царују пријатељство, љубав и поверење које нас чине људима.

И када се заврши дан и падне мрак, светом влада пријатна тишина. Наше сенке постају звезде које нас верно прате и осмехују нам се док уживају у бескрајно плавом кругу.

Рајка Ковачевић, 2/3

***

Прелиставајући "архиву" са писменим задацима, приметих да на овом блогу још нисам објавила задатке настале у претходној школској години, када су ауторке биле другакиње и када су написале лепе задатке на тему "Ала је леп овај свет". Знајући да никад није касно, а нарочито подстакнута неодољивим мирисима и утицајима пролећа, одлучих да данас објавим ова три задатка.
Наравно, и млади, као и ми, знају да се око нас дешава толико тога што никако не можемо назвати лепим, али је веома важно на који начин излазимо на крај са тим и где налазимо снаге да све пребродимо. Ево одговора!. :-) 

(Слика:Владимир Куш) 

Човек живи све док не умре. То сви знају. Али шта се дешава после тога? То нико не зна. Ово је прича о човеку који је гледао смрти у очи и није јој се опирао него молио за објашњење.

Било је то давне 1947. године. Рат је већ увелико био готов и свуда је владао мир, осим у души овог старца. Звао се Едвард, имао је осамдесет и четири године, и био је највећи ратни пионир свог времена, у краљевској Британији. Иако је преживео оба рата и живот провео на бојишту, био је неочекивано образован и паметан човек. Могао је да објасни све, од тога како су настале бебе, до теорије релативитета, али цео живот га је мучило питање шта се дешава после смрти. Да ли се човек роди поново, или само остаје да лежи у ковчегу два метра под земљом? Kо то може да зна?

Био је то дан као сваки други. Едвард је био на путу ка пекари да купи векну хлеба, баш као што је то чинио и сваког јутра, али ово јутро се разликовало. Испред пекаре Едвард је видео високу, човеколику статуу која је била црна са некаквом косом у руци.

„ Ко ће разумети модерну уметност?“, помислио је Едвард, наствивши своје путовање.

Био је још ближи статуи када му се учинило да се померила. Стао је неколико корака испред ње и следећег треутка нашао се у некој соби која је личила на самницу. Статуа је идаље била испред њега.

„ Едварде, време је“, проговорила је статуа.

Збуњен и преплашен, гледао је како она почиње да се помера и шетка по соби.

„ Је л' знаш ти шта је ово? Је л' знаш ти ко сам ја?“, питала је статуа.

Едвард је само помахнитало тресао главом лево-десно.

„ Ја сам Смрт, Едварде. Ти сада умиреш.“

Едвард је најзад проговорио: „ Шта ће бити са мном? Шта се деси човеку након што умре?“

„ Прво упозна мене, а потом му ја објасним како је и зашто умро“.

„ Мене то не занима“, одговорио је Едвард, на шта се Смрт збуњено окренула ка њему. „Мени није жао да умрем, да жртвујем све што сам створио. Мене занима само где ћу сада отићи“.

„ Још један мислилац! Само ми је још то фалило! Ти си паметан. Kако не разумеш? Објаснићу ти. Пре тебе сам објаснила још једном човеку. Звао се Данте, Данте Алигијери. Само немој то да злоупотребиш као што је он злоупотребио“.

„ Пакао, Рај, Чистилиште…Tо је истина?“, питао је Едвард.

„Видиш како си паметан, журим сада, морам још много људи да убијем. Имаш среће, живећеш!“, рекла је статуа и нестала.

Следећег тренутка Едвард се пробудио у болници.

„ Имамо пулс, буди се! Добро је, жив је! Господине, да ли ме чујете?“

„ Молим? Не, нећу никаква осигурања, рекао сам вам сто пута“, рекао је Едвард успаниченој болничарки.

„Шта? Господине, доживели сте саобраћајну несрећу. Имате среће  да сте уопште живи“.

„ Ипак се треба фокусирати на живот пре него што одлутате у смрт“, рекао је Едвард са осмехом на лицу, и умро.

Милош Стјепанић, 3/5

***

„Изашао сам из куће, бесан као змај. Сара уме да ме изнервира као нико.

И због чега? Због тога што нисам опрао судове. Па то је посао за жене, колико сам ја упућен, a ја сам мушкарац. Бар сам то био док ме она није увукла у колотечине брака.“

„Какве сам среће, данас нико није умро. Зашто? Да ли сам лоше почео да обављам свој посао или сам се само улењио?

Било како било, посао мора да се обавља како треба, поготово када радите као Смрт! Можда одем и одиграм једну партију шаха са оним господином Митом. Човек има 89 годинa, али добро игра за једног маторца. Али каква би то партија била ако не постоји награда за победника или казна за губитника? Па да, ја њему узмем живот ако изгуби, и то је крај приче, а да се чисто зна – Смрт никад не губи!“

„Шетам улицом, и даље бесан због глупих судова. Свратићу до драгстора да купим флашу водке и опустим се мало, заборавим на све.“

Три сата касније

„Тетурам се, улица ми се помера. Људи лете ка мени као ласте. Хоће да ме убију. Покушавам да их избегнем. Ударам у бандеру. ПЉАС! Пао сам.“

„Одлучио сам да не идем код Мите. Добар је он човек, нека живи још мало. Прошетаћу се па шта ми Бог да.“

„Лежао сам на поду добрих 45 минута. Покушао сам да устанем, али глупава гравитација ме није пуштала. Одлучио сам да јој се препустим још који минут и уживам у њеном загрљају.“

„О, да ли ме очи варају или неко седи на крај пута, покрај бандере? О, да, неко стварно нема среће данас, уочио сам га!“

„Мало сам задремао. Нема везе. Устајем, тетурам се и даље, али то није битно. Ходам...Ја ходам!“

Гледам испред себе не бих ли видео неку клупицу, али уместо тога уочавам човека у оделу са шипком. Чини ми се да је Гучи или Армани. А можда је ипак црна рупа која је кренула да ме прогута?“

„Приближава ми се, ово је мој тренутак. Могу само да га саплетем или ипак покосим, као што обично радим. Све је ближи, а ја још нисам одлучио. Поставићу му питање: ако ми одговори како ваља може да настави са тетурањем, а ако не - онда један човек мање на планети. Где би овим људима био крај да им живот зависи од једног простог питања?!?“

„Ипак није Армани одело, има капуљачу и косу. Чини ми се да сам га виђао негде, познат ми је. О, не, па то је..!“

„Ћао, ја сам Смрт! Да ли волиш лазање?“

„Хм, ам, овај, па ја волим лазање.“

„Онда си слободан. Можеш да идеш.“

Михајловић Јелена, 3/5

*** 

Крајем новембра, приликом израде другог писменог задатка, неки ученици су написали вансеријске приче. Била сам одушевљена њиховом креативношћу и имагинацијом, а ова два рада сам издвојила и замолила ауторе да их пошаљу на један конкурс, што су они и учинили. Резултати конкурса нису још објављени, иако је требало да се то деси крајем јануара, а у фебруару је требало да се доделе награде. Због тога нисам до сада објавила ове радове, јер бих дисквалификовала ова два изузетна рада, што сам објаснила и младим ауторима. Но, како до данас нема никаквих објава резултата, одлучих да бар својим читаоцима ставим на увид Јеленин и Милошев задатак, па нека сами процене вредност прочитаног. Што се мене тиче, највећа награда којом ја располажем зове се "Одличан (5)", и знам да је то мало за овакве приче, али бар могу да их објавим и учиним познатим имена њихових аутора бар десетини или којој стотини читалаца (после извесног времена).  :-)

 

Сада је дан. Сад му нисам потребна. Некад дан стварно зна дуго да траје.

Док око мене све врви од живота, сви некуд журе, ја чекам. Чекам да прође дан, да сунце зађе, јер сам тада ја најбитнија. Тада постајем мета брижних погледа.
Можда је чудно, али навикла сам. Такав је мој живот.

Међутим, ја знам да ме он воли. Знам да воли и перо и хартију, али мене на неки посебан начин. Осећам то.

Свако вече, отприлике у исто време, почиње наш заједнички живот. Он не воли много да прича, али се ми и ћутањем разумемо.

Понекад зна да немо посматра неку тачку, док су му мисли негде далеко. Тада ја стрпљиво чекам.

Научила сам временом да ствараоца не треба ометати.  Можда смо баш зато толико дуго заједно. Он ствара један нови свет, далеко од стварности, а ја сам ту да му у свему томе помогнем. Једном приликом ми је рекао да он зависи од мене. Ја сам за њега извор светлости и инспирације.

Некад зна и по неколико минута да  ме посматра. Тада видим у његовим очима одсјај свог лика. А онда затреперим од стида.

Свако вече са њим је посебно.

Срећна сам што живим са њим. Уметнику као што је он потребна сам свако вече, јер он сваки свој слободан тренутак посвећује писању и стварању нечега новог. Захваљујући њему, и ја сам посебна, јер заједно са њим учествујем у томе.

Када људи читају неко дело, почну да се диве писцу. Желе да сазнају како је дело настало, где је писац нашао инспирацију. Међутим, неке слатке тајне се никада не открију.

Други можда неће знати, али ја сам сведок кроз шта је све писац прошао док је стварао. На тај начин он ће живети вечно, а с њим и ја.

Ивана Фукс, 4/3

***

У тамном собичку једног старог хотела играла је страсно и жустро, по зиду, сенка налив-пера.

Под слабом светлошћу свеће писана је песма, песма у којој су били исписани  најлепши љубавни стихови посвећени вољеној особи.

Трудио се да јој се што дивнијим речима обрати. Писао је, писао, па очајнички прецртавао сваку реч, сматрајући је недостојном и безвредном.

Све успомене и слике навирале су му у сећање: дивне шетње ноћу крај реке, њих двоје заједно, загрљени и срећни, далеко од свега што би им покварило срећу.

Уплашен да је толика љубав не повреди, није ништа могао написати.

Сати су пролазили, а свећа је полако тињала, као да ни она није желела да се та ноћ заврши.

Гледао је у њену слику и замишљао да је она ту, крај њега, да га је загрлила и дала му снаге да доврши започето.

Сва своја осећања пренео је на лист папира. Био је срећан, весео и спокојан. Волео ју је више од свега и желео је да она што пре добије ту песму. Од толиког узбуђења понестајало му је ваздуха.

Када је отворио прозор, хладан ветар срушио је свећу, а љубавна песма је почела да  гори. Реч по реч губила се у пламену страсти, а он није имао снаге да своје дело спасе.

У последњем тренутку угасио је свећу и узео нагорели лист папира. Био је црн и прљав, и само једна реченица се назирала из тог црнила ,,Волећу те до краја живота!"

Свећа је и даље ту. Стоји на старом декином столу, као и тај нагорели, сада већ од старости жут лист папира.

Дека је на неком лепшем месту, али је свећа остала - да својим пламеном дочара ту ноћ пуну страсти и љубави, и можда опет буде сведок неке нове љубавне приче.

Александра Живановић, 4/3

***

Хо – хо! Овде је баш вруће. Сви се гурају. Осећам топлоту по целом телу.

Бам! Пао је!Мора да му је позлило од оволике врућине. Срећа па га је придржао онај што стоји поред њега. Једва и видим од оволике светлости. Баш нас је много. То мора да је био неки добар човек.

Нимало ми није пријатно овако збијеном у овој кућици. Власи косе прелепе девојке са моје десне стране нежно ме додирују и голицају.

Топим се. Помало је и загушљиво, али светлост наша као да је магијом везала оне људе; они тако помно гледају у нас.

Проседа жена крупних зелених очију, чини ми се, гледа право у мене. Малочас ме је пољубила, а потом распламсала живот у мени. Њене очи делују тако тужно док ме гледају. Као да покушава да ми каже нешто, као да има да ми саопшти неку поруку, али ја тај њихов чудан језик не разумем. Оно је вероватно био њен муж.

Почео је да дува ветар. Наше косе вијоре на ветру, укрштају се, преплићу. Чини ми се – леп призор за све тако тужне и ожалошћене људе.

Опет се смањујем, тело ми се повија. Ово је већ пети пут како пролазим кроз то, а сваки пут се пробудим другачији. Морам признати да ми се то допада, мало нас је који смемо да се играмо ватром.

Надам се да ће жени зелених очију, сада удовици, неко услишити молбе, јер кратак је живот свеће.

Милица Недељковић, 4/3

***

 

(Слика са интернета) 

„Пепе, дођи овамо!“

„Нисам ја Пепе, ја сам Петар!“, јогунасто узврати дечак.

„Знам, соколе, ја то теби тепам“, нежно одговори деда. „Хоћу да ти дам нешто.“

„Шта то?“, радознало упита дечак.

„Једну свећу.“

„А шта ће ми?“

„Хоћу да је узмеш и да упамтиш добро шта ћу ти рећи. Узми је, али је немој користити! Ма колико мрачно било, немој је палити! Само оног тренутка када твој пут постане превише стрм, мрачан и безизлазан, ти је упали.“
Дечак га је гледао широм отворених очију и, иако није разумео дедине речи, оне су се дубоко урезале у његову главицу.
Године и године су прошле од тог чудног разговора. Наш Пепе је порастао, оженио се и за месец дана очекивао рођење првог детета.

Можда ово није идилично, али стварност се сурово поиграла са нашим јунаком. Тог магловитог поподнева је пожелео да се није ни вратио кући.

Откључавши врата, стропоштао се, онако обувен, на кревет и бесциљно зурио у слику преко пута. У руци је држао полуотворени папир, уредно пресавијен на пола. Од свих речи које је прочитао, њему су се по глави мотале: решење, технолошки вишак, хвала на доприносу, колектив, управни одбор.

Од шока није ни приметио да му супруга није код куће. Непријатну тишину је прекинула звоњава телефона.

„Љубави, ја сам. Само да ти се јавим да сам у болници. Немој ништа да бринеш! Доктор је рекао да...“

Испустио је слушалицу. Шта му се у том тренутку мотало по глави, само он је знао. Да ли од немоћи, да ли од умора, чврсто је зажмурио.

Учинило му се да чује неки глас. Отворио је очи, али никог није било. Поново је зажмурио и, овога пута јасније, чуо је глас који шапуће: „Сети се, упали!“

Глас је био толико познат, толико близак...

„Деда!“, повика наглас и као опарен скочи с кревета. Иако је у том тренутку имао  да обави важније ствари, он се, не размишљајући, инстинктивно спусти у подрум и извуче свећу.

Дрхтећи је извукао упаљач из џепа фармерки и, готово хистерично, упалио свећу.
Очи су му грозничаво колутале. Није разумео ништа. Тада је приметио нешто чудно. Свећа уопште није сагоревала. Како, зашто, није знао, али се восак није ни загревао, а камоли топио.

Трепнуо је и, на своје изненађење, лагано се осмехнуо. Разумео је.

Полако је подигао поглед и прошапутао:“Хвала!“

Кратким покретом руке угасио је свећу, одложио је и, са осмејком, изашао напоље.

Зашто свећа није сагоревала, никада није разумео. Оно што је он разумео било је много важније. То што је схватио те вечери у подруму постало је његов мото. Свима га је говорио. И мени га је рекао: „Огањ живота ће те прогутати само ако му то дозволиш. Упамти: нема огња који се не може угасити, и нема искре која се не може разбуктати.“

Када би га питали где је то чуо, са осмејком би говорио: „Испричала ми једна свећа“.

Стефан Сикимић, 4/3, 2011/2012.

***

Шибице! Где су? Не, боље узми упаљач, лакше ћеш створити пламен. Неће па неће! Не вреди, било је влаге ових дана. Чекај, чекај, ево! Успело је, свећа гори! Погледај тај мали пламен који несигурно трепери! Неће се угасити, неће! Само да се навикне на своје окружење, ништа више.

Дечак је. Честитам, мама! Порођај је био тежак, али успели сте. Плаче, навикава се. Први пут удише ваздух, гледа те чудне људе око себе. Неће мама помоћи, ово морам сам.

Гледај, више не трепери, није се угасио! Пламен је стабилан. Додуше, мали је, али то није битно. Св док гори, добро је. Е, то је живот!

Дечак спава. Миран је. На сигурном је. Има већ месец дана како је код куће, у свом топлом дому, са родитељима. И тек понекад пламен затрепери, постане немиран. Треба му нешто. Жедан је, гладан је, можда хоће да се игра. Мама је ту да помогне, да врати стабилност пламену.

И тако, из сата у сат, пламен  је све већи, Стубови свеће се смањују. Восак се топи. Пламен нестаје.

Не, није нестао. Не види се. Треба узети нож и исећи део свеће који заклања пламен, улепшати свећу.

Младић има нову фризуру, своје прво свечано одело, и сада је спреман да започне свој први дан на послу. Настају  нови проблеми, али сада нема маме.

Младић мора сам да се потруди и да заустави треперење пламена свеће, да врати стабилност пламену. Он то може, исто као и онда давно, давно, кад је дошао на свет, кад је први пут удахнуо ваздух  и осетио чари живота. Пламен је стабилан.
И све тако у круг. Свећа и даље гори, пламен је стабилан па је немиран, потребно је исећи део свеће који заклања пламен.

Она гори, живот иде даље, али једног дана пламен ће се угасити, ветар ће однети све њене тајне и остаће само восак.

Марија Ђурић, 4/2, 2011/2012.

***

Гледам у свећу. Црвена је, а на њој је фигурица пчеле. Свећа је запаљена. Док гледам у пламен, размишљам о начину на који се пламен извија у ваздух, као спретна балерина на сцени: час је усправан, час иде на једну, час на другу страну
У тренутку када помислим да ће се свећа угасити, пламен као да поново оживи, постајући све већи и заноснији.

Свећа може да буде леп украс, али може да буде много више од тога. У временима када струја није постојала, свећа је била једини извор светлости у мраку. Људи су, захваљујући том разиграном пламену, могли да читају књиге, да пишу, да се крећу кроз мирне ходнике или да само седе и рзмишљају.

Данас се свеће најчешће пале у лепим и свечаним тренуцима, на романтичној вечери или у току празника.

За рођендан се на торту стављају свећице и онда дете прво замисли жељу, дуне у свећицу и тек тад се осећа да је годину дана старије.

Та игра коју пламен изводи изгледа тако невино и лепо, али може да буде опасна. Може да опече, а може чак из тог пламена да се роди велика ватра, да настане пожар и направи велику штету.

Живот се може посматрати као једна свећа која гори. Свећа брзо изгори, док живот траје много дуже. Ипак, живот је сувише кратак, иако је то нешто најдуже што човек уради – живи. Што је виши пламен и што се више увија, то је живот узбудљивији и лепши; што је пламен слабији, живот је досаднији и као да у том животу не постоји нада.

Тај пламен за мене представља наду, коју налазим у тешким тренуцима. Подсећа ме својим лелујањем на то да у животу могу наићи и на успоне и на падове, али да не смем да очајавам, већ морам да наставим да живим, као што и пламен наставља да гори.

Само ми је жао што пламен мора једном да се угаси. Ветар ће јаче дунути или ће неко просути воду. Чак и ако се то не деси, свећа ће се истопити и пламен ће се сам угасити.

Волела бих да људи буду као свећице које сам једном ставила на рођенданску торту. Те свећице су биле посебне: нису могле да се угасе, без обзира колико пута дували у њих. Биле су непоколебљиве, баш као што желим да свако од нас буде.

Ксенија Живковић, 4/1, 2011/2012.

Ови писмени задаци су својевремено били објављени на "Тргу чуда",али сматрам да, пошто Трга више нема, они заслужују да буду стављени на увид и старим и новим читаоцима, јер сам уживала у свакој реченици младих аутора који су сада вредни студенти економије. Радо се сећам и њих и њихових писмених радова, а ово је, надам се, најбољи начин да то и докажем.

 

Персијски песник је рекао: „Живот је пролазни ветар“, а ја кажем да је вечито чекање у кругу.

У том кругу једна ме стално гони мисао: „Чекам те, чекаш ме, ми се чекамо, они се чекају...“

Баш сада, у овим благо поподневним сатима неко неког чека: неко чека аутобус, неко у реду за бесплатне новине, неко чека тему за писмени.

И ја чекам, а надам се и ти.

Кажу да чекање убија, гризе наша осећања и живце као мољци стару дедину јакну.

Ја волим ту неизвесност...вероватно зато што сам волела када ми деда прекрије стопала том јакном...И мислим да ће се увек исплатити...Мислим...

Сећам се, као кроз маглу, када сам чекала да се огласи мој телефон, да позовеш...Само да засветли (а да то није тбог празне батерије)...! И тако даноноћно...

И морам да признам – светлео је, што због горег, што због бољег разлога...Али не због најбољег!...И таман кад помислим:„Нема ништа од овога“, мама каже:„ Хоћеш ли се више јавити на тај телефон?!?“

И онда кажем: „Хвала ти што сам те чекала!“, и уместо оног „Чујемо се“, рекла бих: „Чекајмо се“, али плашим се да ћеш се можда уплашити...

А онда – тишина...И опет: „Нема ништа од оног“.

И то траје, и наравно да ме је страх (помало), али... Још увек те чекам!

Чекам те у прошлости, у будућности...Чекам те у међувремену...

Неко чека резултате, неко чека бебу, неко „звонка спасића“.

Ја чекам, а надам се и ти...

Волим када планирамо чекање, када га понављамо. Волим када се играмо са њим, када се такмичимо...И волим када касниш, јер и то је део игре.

Тако те чекам  и чекам...Али зато што знам да ћеш доћи, и зато што је на тебе ред да победиш. А мислим да волиш и ти (ја редовно касним). За сада је 10:9, резултат у моју корист,  а игра је до плус бесконачно...

Да, да...Чекаћемо се ми...

Неко чека госта, неко да падну маске, неко оног правог.

Ја чекам, а надам се и ти...

Тијана Јонев, IV/9, 2009/2010.

*

Рука високо испружена...Последњи трзаји махања, влажни образи од кише суза, мутан поглед ка хоризонту и последњи одсјај тог покретног метала који замиче за брег.

Не постоји више ниједан траг њиховог присуства...Отишли су. Опет су отишли.

Тешким корацима својих болесних ногу и повређеног кука враћа се кући...И чека...Чека...Зна да ће они опет доћи. Овај пут ће доћи пре зимског распуста. Обећали су, и бака чека.

Улази у кућу и иза телевизора, на бојанкама својих млађих унука налази календар. Броји дане до славе. Тада ће доћи.

„Брзо ће и то проћи“, теши себе.

Цео тај дан испуњен је бригом о породици која је на путу. Увече, иако уморна, не успева да заспи. Опет ће морати да попије лек како би заспала. И тако већ годинама, још откако јој је умро муж. Од тада је усамљена у својој кући, али неће је напустити све док је жива. Њена деца се томе противе, али она неће погазити своје принципе и убеђења. Да остане кућа сама и да пропада?!?

И зато она чека...И чека...И годинама тако...Чека слободне дане своје деце и нада се њиховом доласку.

У кући све подсећа на њих: слике на полицама, телевизору, изнад кревета; разгледнице са путовања већ одрасле деце њене ћерке, илустроване књижице  млађих унука....Она прича сликама, свеже опраним и сложеним стварима.

И опет  чека...

Крије своју тугу, али њена деца је осећају чак и преко телефона. Понекад се намерно не јави мислећи да ће тако сакрити тугу, али онда изненада осети потребу да се чује са њима и јави се са изговором: „Вероватно ме је ударио ветар на пољу“.

У раду и чекање лакше подноси, а има много посла око куће, штале, говеда. Каже да има занимацију. И ево, остало је још само неколико дана до њиховог поновног доласка.

Она чека.

На оном истом месту на којем их је испраћала стојећи непомично, са погледом упереним ка хоризонту, сада лагано поскакује са све болесном ногом и...тихо...чује звук...

„То су сигурно они!...Не, нису...! То комшији Ралу долазе деца...!“

Али она и даље чека. Јер њена ће деца доћи...И опет – чека...

Емилија Краковић, IV/9, 2009/2010.

*

Други писмени задатак. Једна од тема је и „Чекање“, како би могла да се обради и као тема из градива (због Борхесове истоимене приповетке) и као слободна.

Много лепих радова. Много различитих приступа. Ипак, издвојих ова два.

Лексика је једноставнија, понекад баш лепршава, спонтана, као и мисли; интерпункција прати ритам искрених и неспутаних мисли и осећања; размишља се о чекању драгог и чекању драгих бића...

Њих две седе у истој клупи. Ословљавам их у шали са „колегинице“, јер су у „То су били дани“ играле професорке. Нема смисла да их овде раздвајам јер их је ђачко доба спојило и везало нитима искреног и трајног пријатељства.

Биће још „Чекања“, али за почетак нудим ова два, од којих ме је прво насмејало и разнежило, а друго баш растужило јер у њему видим и своју бабушку.   

 

(Слика са интернета) 

Париз - град љубави и романтике, а ја сам сама...

Диван дан. Изашла сам из хотела како бих летње поподне провела на улицама. Данас је дан за обилазак ресторана.

Седим сама за столом и пијем дивно вино. На шта сам мислила кад сам у Париз дошла сама? Око мене цвета љубав!

Наређујем себи да истрчим на улицу и бацим се у наручје првом човеку кога угледам. Седим...

,,Смири се, Катарина'!'

Већ је пало вече. На путу до хотела ме је ухватио пљусак. Одећа ми се прилепила за кожу. Почела сам да трчим. Приметила сам да црни аутомобил иде великом брзином ка мени. Крв ми се следила, тело није реаговало на моје наредбе да се склони. Судбина.

Не знам како, али лежим на калдрми. Жива. Неко лежи преко мене и говори на француском.

,,Не разумем... Жао ми је...'', одговарам на српском. Одмахујем рукама и убацујем мало енглеског. Не вреди, младић ме и даље гледа.

,,Ви сте из Србије'?', пита ме.

Помаже ми да устанем и тек тада схватам колико је леп. Смеђа коса му пада преко ушију, усне су му пуне, а руке јаке. Очи... Никад нисам видела такве очи.

Време стаје. Сви људи планете су у могућности да чују откуцаје мога срца.

,,Да, из Београда сам'', враћам се у стварност.

,,Дозволите да Вас одведем до свог пријатеља, он је лекар. Колено Вам крвари''.

Како да одбијем те очи? Климам главом.

И тако, све је постало једноставно. Имала сам осећај да га познајем годинама.

Причао ми је о свом детињству у Београду, шалили смо се, смејали... Нажалост, стигли смо до ординације, а мене колено више није болело.

Његов пријатељ, Француз, заиста је вешт. Осмехује ми се док превија колено. Одбија мој новац и прати нас до врата. Поздравља нас.

Опет смо сами.

,,Да ли желите да идете са мном на плес вечерас? У једном сокаку у центру отворен је танго клуб. Свидеће Вам се''.

Из неба па у ребра или како већ каже наш народ, али мене је ово питање... не знам... оживело?

,,Ја не знам да играм танго, жао ми је'', одговарам несигурно.

,,Ја ћу Вас научити''.

(Две године касније)

Сама. Летње вече. Београд.

Мој дивни град живи, а ја сам мртва. Или се тако осећам. После Париза ништа не може да ме усрећи.

Где ли је он? Да ли памти оне прелепе дане које смо провели? Не знам.

Шетам Скадарлијом. У пролазу ме неко случајно удара раменом. Окрећем се.

Сунце. Песма. Лето. Звезде. Месец. Вино. Плес. Париз. Београд. Он!

Гледа ме и знам да се осећа као ја.

,,Свуда сам те тражио'', трчи ми са осмехом у сусрет. Грли ме и поново сам жива.

Катарина Младеновић, 3/5

***

Ново јутро, нови дан, али као и обично летња врелина пржи.

Устао сам нерасположен и нервозан. На леву ногу. Прве уобичајне, устаљене, јутарње егзибиције. Да ми је бар нешто променити!

Исцрпљено корачам. Вучем ноге за собом. Осећам: земља ће се сурвати испод мене јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. Узалуд.

Најзад! Старо, излизано седиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу и без поздрава заузимам своје место.

Некултурно је, знам, али није ми до приче. Није ми ни до чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами смо, дама и ја.

Изгледа пристојно, мада је та хаљина коју носи некако... хмм...

Наравно да не узимам цигарете које ми нуди, ни марамицу, такође. А она-упорна. Села до мене и ставља руку на моје колено. Као гром из ведра неба.

Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам, можда зато што их никад немам. Али једно знам: и сиромаштво, када га имаш са ким поделити, постане слатко.

Удала се због новца, желела је лагодан живот. Добила је старца и бригу о туђем детету. Од те приче постајало ми је све теже.

Устао сам да средим амбијент око себе. Прво-избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је зауставио руку: ''То је моје!'

Морам да се искупим. Мало се фолирам и правим се да ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво.

Спомињала је слугу, нотароша, љубоморног мужа, а ја сам само климао главом.

Ех, па да! Запамтио сам да је спомињала коње, само не знам да ли су се две кобиле ождребиле или су угинуле.

Ноћ...Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари...

Части ми, ни данас не знам како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе која се таласала на промаји. Плашио сам се да ветар не науди њеном прамену, ниједној њеној власи.

Јутро..Нестала је. Од ње ни трага ни гласа. Не желим да мислим о њој.

Нема говора да сам се заљубио. Она је потпуни странац за мене. Случајно је сретох, случајно јој име заборавих.

Из торбе вадим неку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим.

Отроваћу се. Што да не? Испушићу целу кутију цигарета.

Вучем последњи дим прве цигарете и већ ми је мука. Прилазим прозору.

Мирис кочења. Воз нагло стаје. Из руке испаде књига. Стигао сам да прочитам само да се главна јунакиња зове Сара. Лепо име, зар не?

Дејана Милијaшевић, 3/5

***

Ево још два занимљива, младалачка писмена задатка о случајним сусретима: један је романтично-полетан, а други романтично-тужан.

Два у којима је на посебан начин обрађена тема смрти, оба настала у истом одељењу, 3/5, чувам до фебруара, када ће бити објављени резултати једног конкурса, за који је услов да нису нигде претходно објављени.

До тада ћу објавити још неке на исту тему, пошто је била врло инспиративна, што се, надам се, види  и из приложеног.:-)