Trun smo i tren

14 ÐÐ, 2013

Прича једне свеће (III)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 22:05
14. 12. 2013.
http://cokosmoki.files.wordpress.com/2010/11/plamicak_488_01.jpg
(Слика са интернета)

Полако се спушта мрак. Напреже очи јер жели да прочита остатак књиге, али се помрчина стапа са словима и разлива у бескрај црнила кроз који је тешко пронићи.

Дубок уздах. Лагано устаје и прилази витрини, чије шкрипање разара тишину којом је прожета цела соба.

Са највише полице узима велику свећу. Још само да пронађе шибицу којом ће је упалити!

"Ах, ево једне!", рече, а затим се стресе због језе која ју је прошла нежно као дашак ветра.

Велике беле пахуље су падале полако и прекривале најлепше рељефе. Пришла је прозору са свећом у руци.

Месечевим прахом била је посута беспрекорна белина, али је сав тај призор у њој будио само досаду. Разева се, фркну двапут, а затим врати на своје место не би ли довршила започето читање књиге.

Клатно старог сата је умрло још прошле зиме. Ваљда се уморило од непрестане буке, као старац који је читавог живота звоцао о ономе што никога не занима. Било је време за спавање, али она остаде будна. Заклопила је књигу и загледала се у пламен свеће. Горео је свим својим сјајем.

Некада је и она желела да се уздигне до највећих висина, да стоји право као пламен те свеће. Али не! Истопила се као восак, не одолевајући топлоти којом је зрачила њена амбиција. Управо она ју је сагорела.

Бол који ју је раздирао при помисли на то доба био је снажан као зима са друге стране њеног прозора. Осећала се лоше због тога. Неки терет јој је растао у грудима. У тишини је одзвањало само тупо лупање очајног срца.

Грчевито се подигла са столице, али ју је уназад вукао бол раван убодима ножа.

Борила се за дах, за живот, за нову светлост дана. Борила се као никада у животу. Нагла се над свећу, ни сама не знајући зашто.

Суза је канула. Свећа се угасила.

Христина Веселиновић, 4/1

***

У углу просторије гори мала свећа. Црвена је, слути на радост, као и њен пламичак који повремено поскочи.

Посматрам је већ неко време. Њен облик се мења, али пламен је још увек ту. Гори мирно и усправно, али нешто константно покушава да га одвуче на леву страну.

Да ли је то жеља да његов пламен обухвати још нешто?Да ли у околини тражи нешто запаљиво да гори са њим?

Чудно је када посматрате неку ствар дуже време. У једном тренутку помислите да жели нешто да вам каже. Где год да скренете поглед, опет се враћате на њу и тражите одговор.

На белој површини иза ње осликава се њен сјај, и то је све што се види. Не види се ни да ли је црвена, црна, бела, већ само пламен који осветљава ту површину.

Почињем да размишљам о себи, о свом животу. Моје тело је тај восак који се троши, док у мени гори пламен живота.

Восак није битан све док постоји тај пламен. Само се пламен види, само он говори о мени, као и тај одраз свеће на белој површини, одраз који не одаје њен облик, величину или боју.

И ја, као тај пламичак, тражим нешто што ће горети заједно са мном, да направим већи пламен, па да наш сјај буде још већи.

Биле би то две ствари које везује један пламен. То нико више не би могао да раздвоји, а ако би успео да га угаси, оба пламена би престала да горе.

Свећа још увек гори, али сада је пламен миран и сталожен - као да је успео да ми пренесе све што је желео.

Срећна сам!

Маја Пуповац, 4/1

*** 

Почела је да гори. Исто као моја жеља за тобом. Била је црвена и наизглед мала, али чинила се јаком. Исто као моја љубав према теби.

Стајала је тако мирно, наизглед поносно и спокојно, а опет јој је пламен подрхтавао, иако у соби није било ветра.

Тако смо и ми изгледали јако и недостижно у очима свих. Чврсто смо стајали на земљи са једном истином у коју смо, сигурна сам, дубоко веровали, чак и на крају – да ћемо успети; а са друге стране плашили се и стрепели да нам то живот неће дозволити. Знаш, сад стварно верујем да је страх најгора ствар у људима.

Гледам је и дивим јој се. Између сваке моје мисли и скренутог погледа, она се не мења. Чак и не примећујем да је мања. Тако је и са нашом љубављу, јер након толиких година и свега у њима, она и даље букти и буди оно најлепше у нама.

Чудно. Никад нисам ни размишљала о томе колико свећи треба да догори, или љубави да престане.

Ових пола сата, колико ми скреће поглед и мисли са било чега другог, чине се као вечност, вечност која пружа мир и слободу, и колико год да је оставим саму – она је и даље на свом месту.

Заклела бих се да је исте јачине као на почетку , иако сваки нови поглед буди искрен осећај радости. Нешто наизглед тако мало може да значи много.

Тако си и ти мени био само један од људи које сам волела али, за разлику од свих и свега осталог, тебе никада нисам престала да волим.

Сад се већ видно смањила, премда је пламен истрајан. Пристижу сећања на сам крај и на речи које си тад изговорио. Јављају се редом бес, љутња, сета.

Да, недостајеш ми, али је сада жеља за мирним сном јача. Чудно је и то како си ти некад био синоним за све то.

Полако се гаси. Мислила сам да ћу бити тужна, али заправо сам испуњена и смешим се.

Част је и привилегија што сам имала прилику да уживам у свакој секунди њеног пламена, сјаја, топлине, па и саме сенке. Исто то могу да кажем и за наше године и љубав.

Јелица Ерцег, 4/1

***

Сетих се, разгледајући "архиву", да сам намеравала да објавим и ове радове из некадашњег 4/1 (шк. год. 2011/2012), написане на тему "Прича једне свеће", јер су ми и они својевремено привукли пажњу. Штета је да их, због изобиља лепих радова написаних на неке друге теме, тек тако оставим тамо где су до сада били.

Зато и њих износим на блог, док се са осмехом присећам једног драгог 4/1. :-)


Коментари

  1. Док читам, размишљам како се свећа, и кад се чини да је догорела, одједном пламеном пребаци и настави да живи. Тако бива и са животом, са љубави, са свиме што је добро и лепо на овом свету. Ништа не умире, већ се, попут, семена, пренесе и на другом месту засветли. :)

    Аутор pricalica — 15 ÐÐ 2013, 20:23

  2. Мислиш,Причалице,преточила се, након што је догорела, у мисао, у осећање, у реч?
    А кад је постала реч, онда је стекла и право на бесмртност...
    Чини ми се да јесте, чим и ми о њој говоримо и пишемо, чим нас наводи да размишљамо о сопственом животу и о животу уопште.
    Дивно и мудро си то све рекла.
    Између редова можемо прочитати и то да све што је добро и лепо - остаје да светли и након физичког нестанка, а оно што је њихова супротност заувек нестане у тами. Чврсто верујем да је тако. :-)

    Аутор trunsmoitren — 16 ÐÐ 2013, 17:17

  3. Како год, јер пламен је симбол живота, а све што је животно не гаси се. :)
    Нашла сам једну причицу која има везе и са овим саставима и са нашим коментарима па ћу је, кад стигнем, поставити, ако Бог да. Љубим!

    Аутор pricalica — 20 ÐÐ 2013, 18:40

  4. Претпостављам да је то ова прича, Причалице:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/biserje-sa-net-a.../2013/12/30/plamen-male-svece
    Да, јесте дивна и сасвим у скла. Хвала ти, пламену мој лепи.

    Аутор trunsmoitren — 27 ÐÐ 2014, 21:55


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs