Trun smo i tren

Вечити путник - Милан Ракић

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 08:05
http://www.dodaj.rs/f/2k/z/1EGLIwwg/ruke-geo-karte.jpg

Ја сам био створен, Госпо, да се родим,

да живим и умрем, све у истој кући,

да целог живота, никуд не мичући,

у истоме куту разговоре водим.

 

А ја белим светом расух живот цео;

и на обалама где је вечна плима,

и у сваком граду, сваком месту, има

по кап моје крви и мог срца део.

 

Ко раскинут ђердан, снизали се моји

дани, разбацани, туђи један другом,

и у луталачком мом животу дугом

нигде један спомен уз други не стоји.

 

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,

на северу мртвом, где се мрзне море,

где ни једна тица пропевала није,

где прастаре шуме никад не шуморе,

 

и где снежне јеле сто пролећа броје

као беле дувне непомично стоје.

Све су јутрос јеле обвијене снегом,

и дрвене куће, ко од снега целе,

 

под црквеним торњем спокојно се беле,

ко шатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела.

У мени се буди опет чежња стара,

 

и шапћући тајно, ко вечерња врела,

пред очима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе и боје

друге, с пуно сунца, с две големе воде,

 

где шлепови ниски укотвљени стоје

и бродови пуни у даљину броде,

где над мирном водом, у вечерње вреле,

Бде старинске куле с мрке цитаделе.

 

"Никад!..." Стара Госпа рече: "Нек Морава,

која нас је отхранила, и гроб буде."

И у српској души никада не спава

жеља да се лежи сред рођене груде.

 

Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим

да ли ће ми туђа земља кости крити,

и, нимало занет убеђењем старим,

ја знам, ма где да су, шта ће с њима бити.

 

Али сад! Још једном! Душа ми је рада

добре моје земље и њезиних дражи,

где први пут слушах (и веровах тада)

причу о животу, о Шареној Лажи.

 

Можда никад више! - Збогом. - Снег још пада,

све трагове брише, завејава све,

и под тешким белим покровом, без јада,

ко огроман лабуд, сва природа мре.

 

Милан Ракић


Франкфурт

Франкфурт — Аутор trunsmoitren @ 07:48

http://www.dodaj.rs/f/i/sW/1xQPDCay/avion-u-oblacima.jpg 

http://www.dodaj.rs/f/2N/j1/1VR4OHZb/za-razglednicu-iz-f2.jpg 

http://www.dodaj.rs/f/1j/11k/3vm84RmK/dva-labuda-majna.jpg  


Месечина

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 12:40
http://www.dodaj.rs/f/2x/C8/35oFrEiP/mesecina-2.jpg

У Врање нема лагање, а ни у Босни ништа мање

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 10:03

http://www.dodaj.rs/f/1M/yl/2jGgq08H/veverica-i-kamera.jpg

(Слика са интернета) 

О босанским антропонимима[1]

Како се зове Босанка која ради у рачуноводству? Сабира.
 
Како се зове Босанка која увеличава? Зумка.
 
Како се зове усамљена Босанка? Самка.
 
Како се зове Босанац који не пуши? Недим.
 
Како се зове Босанка која студира на ДИФ-у? Садифа.
 
Како се зове Босанац који прави џем? Џемо.
 
Како се зове Босанка која тражи нану? Ђенана.
 
Како се зове Босанац који никад није био на Месецу? Муневер.
 
Како се зове Босанка нимфоманка? Небира

***

Градација на врањски начин:

Ружна – поружна – најружна – греота

Пијан – попијан – најпијан – целива се сас бетон

Јефтин – појефтин – најефтин – браћа Кинези

Мерак – померак – најмерак – комшијина жена

Глуп – поглуп – најглуп – булча – дудук

Голем – поголем – пасент – гарнишла - мотка потпираљка

Слаб – послаб – осушија се – притка

Богат – побогат – најбогат – Ђура – још га несу уватили

Сиромашан – посиромашан – најсиромашан – работија у Јумко или Коштану

 *** 

Драги мајке и татко!

Убаво се проводимо на овој камповање. Учитељ ни тера да ви пишемо да се не секирате. Ми смо добро, само је шатор и два џака за спање вода однела, беше не река поплавила. Срећа ники се неје удавија, јер ми т'д бемо у планину , тражимо Трајче. Кажите ги на његови татка у мајку му да је он добро, с'мо не мож' да пише, руку је искршија к'д је бегаја од дивљу свињу. Трајче никад га не би нашли у мрак, да не беше муња. Иначе,  ја сам се т'д возија у јед'н од спасилачки џипови к'д се врћамо из планину. Беше убаво. Леле што је пуцало, к'д пукне џип одрипа, на возача му испаде волан из руке, па ударимо у неки камен, и искрши ги фарови, једва дођомо до шатори. Учитељ вика на Трајче што је отишаја сам да лови зајци, а неје се на никога казаја, и да пушка заноси к'д пуца, па је могја некога да медведа утепа, па после кој ће плаћа казну. Трајче се брани, вика: „Казаја сам ти бе учитељу к'д беше пожар.“ Ма ја верујем на Трајче да се је казаја, сигурно га неје чуја, учитељ беше мортус пијан.
Мамо и тато, знали ли сте, бе, да к'д се плинска боца тури у ватру, да експлодира? Несте сигурно. Ма несам ни ја знаја до њекња, док гу не тури у ватру. Туго мајке к'д пуче, мене ме експлозија качи на дрво. Једва ме скинаше од дрво бе, а Стојана су морали да поврћав из несвес колко га је ошамутило. Киша врне по цел д'н, такој да мокра дрва неће да горив, али је затој изгореја јед'н шатор. И моје панталоне ми изгореше, али си имам бермуде. Еј , а што је Стојан смешан без косу, исцепимо се од смешку к'д га видимо. Ми ће дођемо у недељу ако учитељ поправи комби. Неје била његова грешка к'д слетемо с пут, вика да су кочнице работиле к'д кренамо на пут. Учитељ вика да је комби по стар од њега, и да ништа неје чудо што слетемо. На нас ни је лепо к'д се возимо, пушта ни да држимо волан док он одмори очи малка. Пошто је Тома по стар од нас, он му дава и да вози по планински путеви, јер вика нема путнички кола да проодев, само тешки камиони, што вучев дрва из гору.
Јутрос сви идомо на купање у језеро, и мене ме не пушти да идем. Пита ме знајем ли да пливам, ја га заеба, каза му да знајем. Беше убаво, само бе још има грањке по воду од поплаву, једна око теше ми искара, ал' ја избего само ми зуби искрши. Ма ће пораснев други, не се секирам. Учитељ је баш добар, неје викаја на нас ни к'д скинамо гуме за пливање. Ми смо исто фини спрема њега, док поправља комби ми се скријемо, по цел д'н такој да никад не знаје куде смо. У почетку му тој сметаше, ал' с'д се је навикја. Он вика да смо сви прошли курс на прву помоћ, оно к'д се Јована беше давила, и к'д је Иван исекја два прста, док је секја дрва у шуму са моторно тестере. Ja и Ђоке повраћамо, ал учитељ вика да знаје од што је, и да је тој уреду. Ја мислим да је од онуј твоју пилетину што понесо од дом, јер забравимо да гу одма поједемо. Сетимо се тек к'д ни вук извуче кесу из шатор, отемо му гу и т'г гу поједомо. Кој ти ги знаје вучишта, па мож се довучев по рану. Ће морам с'д да идем, идемо у село да крадемо маркице за писма, паре ги све потрошимо на пиво. Идомо и да беремо печурке да не поцрцамо од глад, викав све се једев само неке јенпут.
Ма не брините ја сам добро. Еј теше забравим, учитељ ми је рекја да ве питам, примаја ли сам тетанус. Што је тој тетанус? Toj ли је оној што се прима против тровање? Нешто ми се смучи у стомак, не могу више да ви пишем. Ако се не врнемо у недељу, ја па ће ви па пишем ако нађем неку артију.
Ај , ај не цмиздрите више, заебавам ви! Тој ви је за оној што ми несте купили мобилан к'д сам пошја на камповање, па да си разговарамо како људи, а не у 21. век да ви пишем писмо.
Е такој!
***
(Сва три прилога стигла електронском поштом. Аутори непознати) 
 

[1] Антропоними су властита имена људи. Њима се бави ономастика, грана лексикологије. 


Молитва за Франсоа Вијона - Булат Окуџава

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 22:06

http://www.dodaj.rs/f/S/Ib/15vOMoPU/devojka-prozor-noc.jpg 

Док Земља још се креће и постоји њезин сјај,

оно што неко нема, Ти му то, Господе, дај!

Мудроме подај главу, плашљивом коња - да крене,

срећнику даруј новца...и не заборави мене!

 

Док Земља још се врти, Господе, Твоја је власт,

ономе ко власти тежи - нек му буде у сласт;

Ко другоме не крати новца, нек предахну очи му снене.

Каину кајање даруј...и не заборави мене!

 

Верујем у Твоју мудрост и свемоћи познајем сјај,

као што убијен војник у вечни верује рај;

као што верује ухо у тихог Твог говора шум,

ко човек што верује срцем, а дела му не схвата ум.

 

Господе, мој Боже, зеленооки мој,

док Земља још се врти и све то чудно је њој;

и док још времена има и ватре да је покрене

свакоме понешто даруј...И не заборави мене!

 

Булат Окуџава

 


Рецепт Мике Антића за успешну годину

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 10:47

http://www.dodaj.rs/f/1a/my/3lZWkIzk/dve-palme-voce.jpg

(Слика са интернета) 

Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора -

уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта.

Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га сваког дана, са обавезном ведрином,

уз шољу доброг освежавајућег чаја.

Мирослав Антић


Apsolutno neodoljivi

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 16:34


Одраз

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 10:21
http://www.dodaj.rs/f/21/Ez/1yctRAUD/odrazvogue2.jpg

Земаљски дугови

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 23:56

http://www.dodaj.rs/f/3h/Aq/4i3jyaFl/zemaljskidugovi-grupaaut.jpg

За ту књигу сазнала сам тек крајем године, сасвим случајно. Заинтригирала ме је чињеница да су савремени приповедачи, велика имена наше књижевности, за јунака својих прича изабрали Иву Андрића и да је збирка сачињена од тридесет прича чији је он јунак. Горела сам од жеље да je што пре држим у рукама.
Сутрадан ми је, након што се завршио састанак секције коју водим, једна ученица рекла како ју је библиотекарка из друге смене замолила да ми пренесе да што пре свратим у библиотеку по књигу. Била сам збуњена јер од ње тих дана нисам тражила никакву књигу, али сам свратила до библиотеке и – гле чуда!- у Мирелиној руци су се налазили  Лагунини „Земаљски дугови“.

-         - Мислила сам да би, можда, желела да прочиташ ову књигу. Купила сам је на Сајму…Желиш ли је или да је понудим неком другом?

Пошто је журила, нисам стигла да јој испричам како сам баш дан раније сазнала да та књига постоји, и да ме баш занима шта је све из Андрићевог живота било инспиративно нашим ствараоцима.

Збирка је, очигледно, добила назив  на основу приче која отвара ову књигу, „Дуг“, Данила Киша, која говори о Андрићевим последњим земаљским данима, оним проведеним у болници. Последња прича, „Последњи дани и смрт Иве Андрића“,Светислава Басаре, као што јој и назив каже, такође говори о Андрићевим последњим данима, али на други начин, са приметном дозом ироније, сарказма, хумора.

Између  те две налази се још двадесет и осам приповедака, потпуно различитих по тематици, стилу, начину приповедања, а опет – са једним циљем: да осветле или бар једним зраком додирну неки делић Андрићевог живота: оно што му се дешавало или оно о чему је сањао.

Не могу да кажем да сам одушевљена свим причама које су ушле у овај избор, али су све занимљиве на свој начин јер показују да су писци врсни познаваоци Андрићевог дела, живота и начина приповедања, те на свој начин комуницирају са великим писцем и његовим делом.

Ево неколико препорука и цитата: 

Лепо писање“ Драгослава Михајловића, за приповедача има пензионисаног универзитетског  професора Леку, на прагу осме деценије живота, који одлази на Гоч, где пише студију о Бори Станковићу, али и повлачи драгоцену паралелу са Андрићем и говори о њиховом пријатељском односу. Читајући, пратимо две приче: оно што се дешава приповедачу и оно што се дешавало Андрићу и Станковићу, односно реакције њихових савременика на оно што су писала и чинила та два великана из два туркоидна србијанско-босанска градића, Врања и Травника.

Морао је сваког јутра, и то све раније, да излази на њиву своје свеске као да га тамо чекају већ упрегнути волови

Далеки, далеки сусрет“, Васе Павковића, дирљива је причао о детињству дечака разапетог између очеве глади за женама и мајчине несрећне судбине, али и прича о заједничким одласцима са мајком у престоницу, у којој дечак, на своју велику радост, среће Андрића, и то памти као изузетан догађај: „У једном моменту дечак је рекао: „Тата, видели смо Иву Андрића“, а отац је одговорио:“А ја сам се нагледао риба и рибица на кеју!“, церећи се некако неприродно мајци у лице. Мајка је рекла: „Свако види само оно што жели!“, а после као да је цео призор потонуо у тамну ноћ, а ноћ потонула дубоко у тамно сећање човека који је некада, пре више од пола века, био дечак у једној другој земљи, у једном другом свету, у једној другачијој,светлој причи“ .

Песма са 60. стране“, Виде Огњеновић, о сусрету са Андрићем у књижари такође је прича дубоке оданости: „Да, знамо то добро, књиге имају своју судбину, а наше се само преплићу са њима. Посвећујем вам данас ову малу причу-успомену, мудри мајсторе прозе. За вас ме везује и дубока читалачка оданост вашем делу, коме се дивим од првих научених слова…//Не угледам се ја на вас, учитељу, ја од вас преписујем све приче, и романе и драме, и овај неспретни, младалачки превод, и ово што сада говорим, све сам то од вас преписала. Да ми је како да и ваше ћутање препишем, то бих хтела да научим, чујете ли ме, велики мајсторе…“

Крај пута“, Игора Маројевића:“Српски језик је страшно сиромашан,“, рекао је, „али кад читаш Андрића, чини ти се да није. Проширио га је за архаизме и неологизме, као и синониме који могу да прођу. Ако он каже `с времена на време`, а не `повремено`, видиш да због нечега то тако мора. Исто је кад он каже`на махове` а не `с времена на време`.Или `неприступно`, а не `неприступачно`.“

Историја се храни калорично: тонама људског меса и књига. Када се једном буде најела довољно да пукне, да нестане као област важнија од свог истинског значаја, од свих наших књига, неће се усудити да прогута једино оне истински важне - романе, приповести и мисли Ива Андрића.“

Леонардо, пљачкаш бензинске пумпе“, Михајла Пантића:“Све то остало је на једној страни када сам открио Андрића. Сви други некако су ми постали сувишни, сад читам само Андрића и Гогоља, врло ретко и нешто друго, шта ће ми више од тога. Човек не треба да јури за новим књигама, него да нађе свог писца и да му се посвети.

Аграмерски домино“,Вулета Журића:“Европа је, мој ти“, Бора Станковић спусти руку на Винаверово раме, „као оне сличице што их деца купују и пресликавају. Изгубили су, бре, смисао за пролеће, еј! Заборавили су небо како изгледа.“

Слепи колосеци чекања“, Мирка Демића (о Андрићевој служби у Берлину, познанству са Ненадом и Милицом Јовановић): “Ускоро ће се навршити пола века како иза свог каменог лица покушавам да зауздам олује и претворим их у поветарце, чинећи све да прикријем како се од свакодневних удара увијам попут влати траве.Предано радим на прикривању своје несигурности и слабоштине, градећи се бољим и већим, постојанијим и непоколебљивијим, никад не знајући колико у томе успевам.“

Након толико година познанства и дружења, схватили смо да је узајамна брижност са којом се опходимо потврдила нашу блискост. Сувише тога смо делили да бисмо кроз преостали део живота одвојено носили тај терет. Наше је венчање постало декларативна потвда тегљења заједничког товара.“

Мртве ствари“, Дејана Стојиљковића (о Андрићевој мисији у Берлину, у Трећем рајху, када је био опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевског посланства):“Мисија Иве Андрића у Трећем рајху била је, по његовим сопственим речима, најтежи и најмучнији период у његовом животу. У тој служби он је остао готово пуне две године и тако био сведок зачетка једног зла које ће донети Еввропи и свету године смрти и разарања…“

„Отисак“, Дејана Симоновића (о изложби на Калемегдану, 1951, посвећеној устанку 1941; на изложби се нашла и фотографија са Андрићем који присуствује потписивању Тројног пакта,, након чега ће Андрић од Ђиласа тражити да га одсеку са те фотографије; приповетка је посвећена том догађају):“Погледај ме, погледај! – та фотографија виче до неба. Застају пред њом. Дуго. Помно је разгледају. Ха, овај овде, зар то није?...Показују прстом. Наравно да јесте, ко би други могао бити? Хм, ко би то рекао, ишчуђавају се, притворно. Тако, тим прстом, почиње сваки прогон. Покажу на човека. Затим се баце на њега, да га растргну.“

Хоћу ли више икада са тог шеталишта посматрати протегљасту Саву, мишићави Дунав? Острво које се угнездило између две реке? Земун у даљини? Или ће ме отуда заувек отерати та изложба, због које ми игра пред грлом?

Кочопериће се ту читавог лета, разметаће се њоме до јесењих студени. Појели би ме ти дани. Ако ме дотле не прогута мрак. Па и када се експонати склопе, остаће зебња. Зебња увек остаје.

Ту око запиње за мене, као да сам понечем најважнији. Са пером у руци, нагнути над хартију, и Рибентроп о сироти Драгиша пре личе на ђаке који дрљају диктат него на људе који потписима печате судбину једне земље.

Никада ниси довољно неупадљив. Оставиш отисак и тамо где не би требало. Да те упропасти.“

Андрић и ђаво“, Николе Маловића:“Нису чиста посла с Андрићем, то желим рећи. Савршенства сличне природе нужно произилазе или из божанске надахнутости или исходе с друге стране. Нобеловац Томас Ман у делу „Доктор Фаустус“ говори о музичару Адријану Леверкину коме је лично нечастиви диктирао ноте. У једној сцени видимо Цајтблома, Леверкиновог пријатеља, како вири у Адријанову радну собу: Диктирај брже! – чује Цајтблом музичара где некоме невидљивоме говори. И заиста, дела Андрићева, пре свега она написана током Другог великог рата у Београду, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, не пишу се – за рата. Не пишу се за четири године. …“

Као да зна шта ће бити послије Другог великог рата, Андрић је заптивен у кући у окупираном Београду писао све вријеме на линији југословенства, на линији експерименталне наднационалности. Тако је умјетношћу спасао себи живот. Зарадио је ловор, а не вериге или омчу, што је становито чудо – јер је био краљев амбасадор. Дучић је, иако и сам амбасадор, био невидљив у читанкама; деценијама није постојао. Јер је био националан. Био је Србин.“

Кад свеци марширају“, Зорана Ћирића:„Дрина није река“, чуло се како мрак проговара тик испред мог лица.  „Дрина је Црвено море. Оно што је остало након Мојсијеве катаклизме.“

Писати о мени-то је бескорисна тегоба. Као да удари град усред зиме. Коме то треба, за име света? Нарочито у ова ратна времена. А друга времена ни не постоје. Е сад, у рату је све допуштено. То немојте никада заборавити. Људи то почесто сметну с ума јер рат никада не престаје.“

Дрина на ћуприји“, Саве Дамјанова:„Када је Вук Стефановић Караџић постао први југославенски лауреат Нобелове награде за књижевност, фра Џиво Андрић још беше дечак. Тачније, не дечак, већ новорођенче које је мајка у бошчи носила и љуљушкала, јер су колица за бебе и колевке у та давна времена била привилегија најбогатијих. Зли језици рећи ће да у та давна времена није постојала ни Нобелова награда, али треба ли демантовати такве тврдње после Ајнштајнових открића теорије релативитета, а посебно након доказа које је квантна физика пружила о временско-просторној мултидимензионалности и реверзибилности Универзума.“
„Ваше сијатељство“, приупитао је старији нобеловац млађег, „зашто вук длаку мења, али Смрт не?“

„Зато што је сваки Вук потајни Караџић“, одговорио му је овај као из топа. „што даље значи да и ја могу стотину длака променити, али ћу остати исти фра Иван бег, најсамотнији створ под капом небеском, смртнији од оних који су проживли своје животе изван књига. Као што сте ви, уважени колега, вазда мењајући длаку, безбројне непријатеље уништавали, али таквијем начином нисте успели насамарити госпођу Смрт. ..“

„Алзо, ондак нас је обојицу Смрт побиједила, иако смо вјеровали да својијем књигама бесмртност од свога милога рода задобијамо?!“

„Да, да, јавол“, распричао се Андрић, али су га важне дипломатске обавезе спречиле да развије своју мисао у антологијски есеј.“

Последњи дани и смрт Иве Андрића“, Светислава Басаре: „Отписали су ме, рекао је Андрић сестри Андрић. Од мене се очекује да што пре умрем. Али ја –рекао је Андрић- нећу да умрем пре него што позавршавам своје послове и не пре него што спречим оснивање Андрићеве задужбине. Немојте мислити, рекао је Андрић сестри Андрић, тако је рекла сестра Андрић, да се ја плашим смрти. Далеко од тога. Истина, осећам извесну нелагоду, али мени ће смрт заправо доћи као избављење…

„Дођу тако, драги мој, времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати, знала је да каже сестра Андрић много година пре него што ћу на ту реченицу наићи у роману На Дрини ћуприја. С временом сам, под утицајем сестре Андрић, и сам подлегао андрићоманији. Читаво једно лето провео сам у Вишеграду, издржавајући се као амалин, да бих На Дрини ћуприју  прочитао на оригиналу, на правом месту, на чувеној софи Мехмед-пашиног моста овенчаног Нобеловом наградом…“ 


Из "Савршенства ватре"

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 11:17
http://www.dodaj.rs/f/o/Zi/4hPj7dvQ/savrsenstvo-vatre-ustav1.jpg

Зов за недостижном лепотом - Бора Дугић

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 10:49

Анегдота о Нушићу

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 10:39
http://www.dodaj.rs/f/43/RO/3H2EnzbX/anegdota-o-nusicu.jpg

Прича једне свеће, II

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:44

http://www.dodaj.rs/f/38/LQ/29iZWTDx/sveca-sveska-caj.jpg 

Сада је дан. Сад му нисам потребна. Некад дан стварно зна дуго да траје.

Док око мене све врви од живота, сви некуд журе, ја чекам. Чекам да прође дан, да сунце зађе, јер сам тада ја најбитнија. Тада постајем мета брижних погледа.
Можда је чудно, али навикла сам. Такав је мој живот.

Међутим, ја знам да ме он воли. Знам да воли и перо и хартију, али мене на неки посебан начин. Осећам то.

Свако вече, отприлике у исто време, почиње наш заједнички живот. Он не воли много да прича, али се ми и ћутањем разумемо.

Понекад зна да немо посматра неку тачку, док су му мисли негде далеко. Тада ја стрпљиво чекам.

Научила сам временом да ствараоца не треба ометати.  Можда смо баш зато толико дуго заједно. Он ствара један нови свет, далеко од стварности, а ја сам ту да му у свему томе помогнем. Једном приликом ми је рекао да он зависи од мене. Ја сам за њега извор светлости и инспирације.

Некад зна и по неколико минута да  ме посматра. Тада видим у његовим очима одсјај свог лика. А онда затреперим од стида.

Свако вече са њим је посебно.

Срећна сам што живим са њим. Уметнику као што је он потребна сам свако вече, јер он сваки свој слободан тренутак посвећује писању и стварању нечега новог. Захваљујући њему, и ја сам посебна, јер заједно са њим учествујем у томе.

Када људи читају неко дело, почну да се диве писцу. Желе да сазнају како је дело настало, где је писац нашао инспирацију. Међутим, неке слатке тајне се никада не открију.

Други можда неће знати, али ја сам сведок кроз шта је све писац прошао док је стварао. На тај начин он ће живети вечно, а с њим и ја.

Ивана Фукс, 4/3

***

У тамном собичку једног старог хотела играла је страсно и жустро, по зиду, сенка налив-пера.

Под слабом светлошћу свеће писана је песма, песма у којој су били исписани  најлепши љубавни стихови посвећени вољеној особи.

Трудио се да јој се што дивнијим речима обрати. Писао је, писао, па очајнички прецртавао сваку реч, сматрајући је недостојном и безвредном.

Све успомене и слике навирале су му у сећање: дивне шетње ноћу крај реке, њих двоје заједно, загрљени и срећни, далеко од свега што би им покварило срећу.

Уплашен да је толика љубав не повреди, није ништа могао написати.

Сати су пролазили, а свећа је полако тињала, као да ни она није желела да се та ноћ заврши.

Гледао је у њену слику и замишљао да је она ту, крај њега, да га је загрлила и дала му снаге да доврши започето.

Сва своја осећања пренео је на лист папира. Био је срећан, весео и спокојан. Волео ју је више од свега и желео је да она што пре добије ту песму. Од толиког узбуђења понестајало му је ваздуха.

Када је отворио прозор, хладан ветар срушио је свећу, а љубавна песма је почела да  гори. Реч по реч губила се у пламену страсти, а он није имао снаге да своје дело спасе.

У последњем тренутку угасио је свећу и узео нагорели лист папира. Био је црн и прљав, и само једна реченица се назирала из тог црнила ,,Волећу те до краја живота!"

Свећа је и даље ту. Стоји на старом декином столу, као и тај нагорели, сада већ од старости жут лист папира.

Дека је на неком лепшем месту, али је свећа остала - да својим пламеном дочара ту ноћ пуну страсти и љубави, и можда опет буде сведок неке нове љубавне приче.

Александра Живановић, 4/3

***

Хо – хо! Овде је баш вруће. Сви се гурају. Осећам топлоту по целом телу.

Бам! Пао је!Мора да му је позлило од оволике врућине. Срећа па га је придржао онај што стоји поред њега. Једва и видим од оволике светлости. Баш нас је много. То мора да је био неки добар човек.

Нимало ми није пријатно овако збијеном у овој кућици. Власи косе прелепе девојке са моје десне стране нежно ме додирују и голицају.

Топим се. Помало је и загушљиво, али светлост наша као да је магијом везала оне људе; они тако помно гледају у нас.

Проседа жена крупних зелених очију, чини ми се, гледа право у мене. Малочас ме је пољубила, а потом распламсала живот у мени. Њене очи делују тако тужно док ме гледају. Као да покушава да ми каже нешто, као да има да ми саопшти неку поруку, али ја тај њихов чудан језик не разумем. Оно је вероватно био њен муж.

Почео је да дува ветар. Наше косе вијоре на ветру, укрштају се, преплићу. Чини ми се – леп призор за све тако тужне и ожалошћене људе.

Опет се смањујем, тело ми се повија. Ово је већ пети пут како пролазим кроз то, а сваки пут се пробудим другачији. Морам признати да ми се то допада, мало нас је који смемо да се играмо ватром.

Надам се да ће жени зелених очију, сада удовици, неко услишити молбе, јер кратак је живот свеће.

Милица Недељковић, 4/3

***


Запитате ли се некад где сам

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 10:16

Запитате ли се некад где сам:
да ли сам овде, где ми је тело,
или сам тамо где срце стално
жели да буде - крај Вас зацело?

Нема тог пута на коме нисам
бар једном видела Ваше лице :
кад сунце своју милошту проспе
на земљу издашно, нештедимице,

усред тог сјаја - Вашег ја ока
јединствен бљесак разлучујем,
и истог трена тамо где Ви сте
трагом тог сјаја допутујем.

А кад се небом проломи прасак,
кише све заглуше својим брујем,
тада ме смири и све надгласа
мили Ваш глас ког једино чујем.

Тако сам с Вама свакога дана:
кад зора свиће, ја се радујем
и као да Вас уснама нежним
и прстима њеним тад милујем.

Где ли сте Ви док сам ја с Вама:
да ли сте тамо где Вам је тело
или сте овде где непрестано
моје Вас љуби биће цело?
 
Виолета Милићевић 

Прича једне свеће, I

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 20:11

http://www.dodaj.rs/f/12/rH/3oA0PYeB/sveca-koja-gori.jpg 

(Слика са интернета) 

„Пепе, дођи овамо!“

„Нисам ја Пепе, ја сам Петар!“, јогунасто узврати дечак.

„Знам, соколе, ја то теби тепам“, нежно одговори деда. „Хоћу да ти дам нешто.“

„Шта то?“, радознало упита дечак.

„Једну свећу.“

„А шта ће ми?“

„Хоћу да је узмеш и да упамтиш добро шта ћу ти рећи. Узми је, али је немој користити! Ма колико мрачно било, немој је палити! Само оног тренутка када твој пут постане превише стрм, мрачан и безизлазан, ти је упали.“
Дечак га је гледао широм отворених очију и, иако није разумео дедине речи, оне су се дубоко урезале у његову главицу.
Године и године су прошле од тог чудног разговора. Наш Пепе је порастао, оженио се и за месец дана очекивао рођење првог детета.

Можда ово није идилично, али стварност се сурово поиграла са нашим јунаком. Тог магловитог поподнева је пожелео да се није ни вратио кући.

Откључавши врата, стропоштао се, онако обувен, на кревет и бесциљно зурио у слику преко пута. У руци је држао полуотворени папир, уредно пресавијен на пола. Од свих речи које је прочитао, њему су се по глави мотале: решење, технолошки вишак, хвала на доприносу, колектив, управни одбор.

Од шока није ни приметио да му супруга није код куће. Непријатну тишину је прекинула звоњава телефона.

„Љубави, ја сам. Само да ти се јавим да сам у болници. Немој ништа да бринеш! Доктор је рекао да...“

Испустио је слушалицу. Шта му се у том тренутку мотало по глави, само он је знао. Да ли од немоћи, да ли од умора, чврсто је зажмурио.

Учинило му се да чује неки глас. Отворио је очи, али никог није било. Поново је зажмурио и, овога пута јасније, чуо је глас који шапуће: „Сети се, упали!“

Глас је био толико познат, толико близак...

„Деда!“, повика наглас и као опарен скочи с кревета. Иако је у том тренутку имао  да обави важније ствари, он се, не размишљајући, инстинктивно спусти у подрум и извуче свећу.

Дрхтећи је извукао упаљач из џепа фармерки и, готово хистерично, упалио свећу.
Очи су му грозничаво колутале. Није разумео ништа. Тада је приметио нешто чудно. Свећа уопште није сагоревала. Како, зашто, није знао, али се восак није ни загревао, а камоли топио.

Трепнуо је и, на своје изненађење, лагано се осмехнуо. Разумео је.

Полако је подигао поглед и прошапутао:“Хвала!“

Кратким покретом руке угасио је свећу, одложио је и, са осмејком, изашао напоље.

Зашто свећа није сагоревала, никада није разумео. Оно што је он разумео било је много важније. То што је схватио те вечери у подруму постало је његов мото. Свима га је говорио. И мени га је рекао: „Огањ живота ће те прогутати само ако му то дозволиш. Упамти: нема огња који се не може угасити, и нема искре која се не може разбуктати.“

Када би га питали где је то чуо, са осмејком би говорио: „Испричала ми једна свећа“.

Стефан Сикимић, 4/3, 2011/2012.

***

Шибице! Где су? Не, боље узми упаљач, лакше ћеш створити пламен. Неће па неће! Не вреди, било је влаге ових дана. Чекај, чекај, ево! Успело је, свећа гори! Погледај тај мали пламен који несигурно трепери! Неће се угасити, неће! Само да се навикне на своје окружење, ништа више.

Дечак је. Честитам, мама! Порођај је био тежак, али успели сте. Плаче, навикава се. Први пут удише ваздух, гледа те чудне људе око себе. Неће мама помоћи, ово морам сам.

Гледај, више не трепери, није се угасио! Пламен је стабилан. Додуше, мали је, али то није битно. Св док гори, добро је. Е, то је живот!

Дечак спава. Миран је. На сигурном је. Има већ месец дана како је код куће, у свом топлом дому, са родитељима. И тек понекад пламен затрепери, постане немиран. Треба му нешто. Жедан је, гладан је, можда хоће да се игра. Мама је ту да помогне, да врати стабилност пламену.

И тако, из сата у сат, пламен  је све већи, Стубови свеће се смањују. Восак се топи. Пламен нестаје.

Не, није нестао. Не види се. Треба узети нож и исећи део свеће који заклања пламен, улепшати свећу.

Младић има нову фризуру, своје прво свечано одело, и сада је спреман да започне свој први дан на послу. Настају  нови проблеми, али сада нема маме.

Младић мора сам да се потруди и да заустави треперење пламена свеће, да врати стабилност пламену. Он то може, исто као и онда давно, давно, кад је дошао на свет, кад је први пут удахнуо ваздух  и осетио чари живота. Пламен је стабилан.
И све тако у круг. Свећа и даље гори, пламен је стабилан па је немиран, потребно је исећи део свеће који заклања пламен.

Она гори, живот иде даље, али једног дана пламен ће се угасити, ветар ће однети све њене тајне и остаће само восак.

Марија Ђурић, 4/2, 2011/2012.

***

Гледам у свећу. Црвена је, а на њој је фигурица пчеле. Свећа је запаљена. Док гледам у пламен, размишљам о начину на који се пламен извија у ваздух, као спретна балерина на сцени: час је усправан, час иде на једну, час на другу страну
У тренутку када помислим да ће се свећа угасити, пламен као да поново оживи, постајући све већи и заноснији.

Свећа може да буде леп украс, али може да буде много више од тога. У временима када струја није постојала, свећа је била једини извор светлости у мраку. Људи су, захваљујући том разиграном пламену, могли да читају књиге, да пишу, да се крећу кроз мирне ходнике или да само седе и рзмишљају.

Данас се свеће најчешће пале у лепим и свечаним тренуцима, на романтичној вечери или у току празника.

За рођендан се на торту стављају свећице и онда дете прво замисли жељу, дуне у свећицу и тек тад се осећа да је годину дана старије.

Та игра коју пламен изводи изгледа тако невино и лепо, али може да буде опасна. Може да опече, а може чак из тог пламена да се роди велика ватра, да настане пожар и направи велику штету.

Живот се може посматрати као једна свећа која гори. Свећа брзо изгори, док живот траје много дуже. Ипак, живот је сувише кратак, иако је то нешто најдуже што човек уради – живи. Што је виши пламен и што се више увија, то је живот узбудљивији и лепши; што је пламен слабији, живот је досаднији и као да у том животу не постоји нада.

Тај пламен за мене представља наду, коју налазим у тешким тренуцима. Подсећа ме својим лелујањем на то да у животу могу наићи и на успоне и на падове, али да не смем да очајавам, већ морам да наставим да живим, као што и пламен наставља да гори.

Само ми је жао што пламен мора једном да се угаси. Ветар ће јаче дунути или ће неко просути воду. Чак и ако се то не деси, свећа ће се истопити и пламен ће се сам угасити.

Волела бих да људи буду као свећице које сам једном ставила на рођенданску торту. Те свећице су биле посебне: нису могле да се угасе, без обзира колико пута дували у њих. Биле су непоколебљиве, баш као што желим да свако од нас буде.

Ксенија Живковић, 4/1, 2011/2012.

***
Ови писмени задаци су својевремено били објављени на "Тргу чуда",али сматрам да, пошто Трга више нема, они заслужују да буду стављени на увид и старим и новим читаоцима, јер сам уживала у свакој реченици младих аутора који су сада вредни студенти економије. Радо се сећам и њих и њихових писмених радова, а ово је, надам се, најбољи начин да то и докажем.

Powered by blog.rs