Trun smo i tren

Прича једне свеће, II

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:44

http://www.dodaj.rs/f/38/LQ/29iZWTDx/sveca-sveska-caj.jpg 

Сада је дан. Сад му нисам потребна. Некад дан стварно зна дуго да траје.

Док око мене све врви од живота, сви некуд журе, ја чекам. Чекам да прође дан, да сунце зађе, јер сам тада ја најбитнија. Тада постајем мета брижних погледа.
Можда је чудно, али навикла сам. Такав је мој живот.

Међутим, ја знам да ме он воли. Знам да воли и перо и хартију, али мене на неки посебан начин. Осећам то.

Свако вече, отприлике у исто време, почиње наш заједнички живот. Он не воли много да прича, али се ми и ћутањем разумемо.

Понекад зна да немо посматра неку тачку, док су му мисли негде далеко. Тада ја стрпљиво чекам.

Научила сам временом да ствараоца не треба ометати.  Можда смо баш зато толико дуго заједно. Он ствара један нови свет, далеко од стварности, а ја сам ту да му у свему томе помогнем. Једном приликом ми је рекао да он зависи од мене. Ја сам за њега извор светлости и инспирације.

Некад зна и по неколико минута да  ме посматра. Тада видим у његовим очима одсјај свог лика. А онда затреперим од стида.

Свако вече са њим је посебно.

Срећна сам што живим са њим. Уметнику као што је он потребна сам свако вече, јер он сваки свој слободан тренутак посвећује писању и стварању нечега новог. Захваљујући њему, и ја сам посебна, јер заједно са њим учествујем у томе.

Када људи читају неко дело, почну да се диве писцу. Желе да сазнају како је дело настало, где је писац нашао инспирацију. Међутим, неке слатке тајне се никада не открију.

Други можда неће знати, али ја сам сведок кроз шта је све писац прошао док је стварао. На тај начин он ће живети вечно, а с њим и ја.

Ивана Фукс, 4/3

***

У тамном собичку једног старог хотела играла је страсно и жустро, по зиду, сенка налив-пера.

Под слабом светлошћу свеће писана је песма, песма у којој су били исписани  најлепши љубавни стихови посвећени вољеној особи.

Трудио се да јој се што дивнијим речима обрати. Писао је, писао, па очајнички прецртавао сваку реч, сматрајући је недостојном и безвредном.

Све успомене и слике навирале су му у сећање: дивне шетње ноћу крај реке, њих двоје заједно, загрљени и срећни, далеко од свега што би им покварило срећу.

Уплашен да је толика љубав не повреди, није ништа могао написати.

Сати су пролазили, а свећа је полако тињала, као да ни она није желела да се та ноћ заврши.

Гледао је у њену слику и замишљао да је она ту, крај њега, да га је загрлила и дала му снаге да доврши започето.

Сва своја осећања пренео је на лист папира. Био је срећан, весео и спокојан. Волео ју је више од свега и желео је да она што пре добије ту песму. Од толиког узбуђења понестајало му је ваздуха.

Када је отворио прозор, хладан ветар срушио је свећу, а љубавна песма је почела да  гори. Реч по реч губила се у пламену страсти, а он није имао снаге да своје дело спасе.

У последњем тренутку угасио је свећу и узео нагорели лист папира. Био је црн и прљав, и само једна реченица се назирала из тог црнила ,,Волећу те до краја живота!"

Свећа је и даље ту. Стоји на старом декином столу, као и тај нагорели, сада већ од старости жут лист папира.

Дека је на неком лепшем месту, али је свећа остала - да својим пламеном дочара ту ноћ пуну страсти и љубави, и можда опет буде сведок неке нове љубавне приче.

Александра Живановић, 4/3

***

Хо – хо! Овде је баш вруће. Сви се гурају. Осећам топлоту по целом телу.

Бам! Пао је!Мора да му је позлило од оволике врућине. Срећа па га је придржао онај што стоји поред њега. Једва и видим од оволике светлости. Баш нас је много. То мора да је био неки добар човек.

Нимало ми није пријатно овако збијеном у овој кућици. Власи косе прелепе девојке са моје десне стране нежно ме додирују и голицају.

Топим се. Помало је и загушљиво, али светлост наша као да је магијом везала оне људе; они тако помно гледају у нас.

Проседа жена крупних зелених очију, чини ми се, гледа право у мене. Малочас ме је пољубила, а потом распламсала живот у мени. Њене очи делују тако тужно док ме гледају. Као да покушава да ми каже нешто, као да има да ми саопшти неку поруку, али ја тај њихов чудан језик не разумем. Оно је вероватно био њен муж.

Почео је да дува ветар. Наше косе вијоре на ветру, укрштају се, преплићу. Чини ми се – леп призор за све тако тужне и ожалошћене људе.

Опет се смањујем, тело ми се повија. Ово је већ пети пут како пролазим кроз то, а сваки пут се пробудим другачији. Морам признати да ми се то допада, мало нас је који смемо да се играмо ватром.

Надам се да ће жени зелених очију, сада удовици, неко услишити молбе, јер кратак је живот свеће.

Милица Недељковић, 4/3

***


Powered by blog.rs