Trun smo i tren

За ту књигу сазнала сам тек крајем године, сасвим случајно. Заинтригирала ме је чињеница да су савремени приповедачи, велика имена наше књижевности, за јунака својих прича изабрали Иву Андрића и да је збирка сачињена од тридесет прича чији је он јунак. Горела сам од жеље да je што пре држим у рукама.
Сутрадан ми је, након што се завршио састанак секције коју водим, једна ученица рекла како ју је библиотекарка из друге смене замолила да ми пренесе да што пре свратим у библиотеку по књигу. Била сам збуњена јер од ње тих дана нисам тражила никакву књигу, али сам свратила до библиотеке и – гле чуда!- у Мирелиној руци су се налазили  Лагунини „Земаљски дугови“.

-         - Мислила сам да би, можда, желела да прочиташ ову књигу. Купила сам је на Сајму…Желиш ли је или да је понудим неком другом?

Пошто је журила, нисам стигла да јој испричам како сам баш дан раније сазнала да та књига постоји, и да ме баш занима шта је све из Андрићевог живота било инспиративно нашим ствараоцима.

Збирка је, очигледно, добила назив  на основу приче која отвара ову књигу, „Дуг“, Данила Киша, која говори о Андрићевим последњим земаљским данима, оним проведеним у болници. Последња прича, „Последњи дани и смрт Иве Андрића“,Светислава Басаре, као што јој и назив каже, такође говори о Андрићевим последњим данима, али на други начин, са приметном дозом ироније, сарказма, хумора.

Између  те две налази се још двадесет и осам приповедака, потпуно различитих по тематици, стилу, начину приповедања, а опет – са једним циљем: да осветле или бар једним зраком додирну неки делић Андрићевог живота: оно што му се дешавало или оно о чему је сањао.

Не могу да кажем да сам одушевљена свим причама које су ушле у овај избор, али су све занимљиве на свој начин јер показују да су писци врсни познаваоци Андрићевог дела, живота и начина приповедања, те на свој начин комуницирају са великим писцем и његовим делом.

Ево неколико препорука и цитата: 

„Лепо писање“ Драгослава Михајловића, за приповедача има пензионисаног универзитетског  професора Леку, на прагу осме деценије живота, који одлази на Гоч, где пише студију о Бори Станковићу, али и повлачи драгоцену паралелу са Андрићем и говори о њиховом пријатељском односу. Читајући, пратимо две приче: оно што се дешава приповедачу и оно што се дешавало Андрићу и Станковићу, односно реакције њихових савременика на оно што су писала и чинила та два великана из два туркоидна србијанско-босанска градића, Врања и Травника.

„Морао је сваког јутра, и то све раније, да излази на њиву своје свеске као да га тамо чекају већ упрегнути волови“

„Далеки, далеки сусрет“, Васе Павковића, дирљива је причао о детињству дечака разапетог између очеве глади за женама и мајчине несрећне судбине, али и прича о заједничким одласцима са мајком у престоницу, у којој дечак, на своју велику радост, среће Андрића, и то памти као изузетан догађај: „У једном моменту дечак је рекао: „Тата, видели смо Иву Андрића“, а отац је одговорио:“А ја сам се нагледао риба и рибица на кеју!“, церећи се некако неприродно мајци у лице. Мајка је рекла: „Свако види само оно што жели!“, а после као да је цео призор потонуо у тамну ноћ, а ноћ потонула дубоко у тамно сећање човека који је некада, пре више од пола века, био дечак у једној другој земљи, у једном другом свету, у једној другачијој,светлој причи“ .

„Песма са 60. стране“, Виде Огњеновић, о сусрету са Андрићем у књижари такође је прича дубоке оданости: „Да, знамо то добро, књиге имају своју судбину, а наше се само преплићу са њима. Посвећујем вам данас ову малу причу-успомену, мудри мајсторе прозе. За вас ме везује и дубока читалачка оданост вашем делу, коме се дивим од првих научених слова…//Не угледам се ја на вас, учитељу, ја од вас преписујем све приче, и романе и драме, и овај неспретни, младалачки превод, и ово што сада говорим, све сам то од вас преписала. Да ми је како да и ваше ћутање препишем, то бих хтела да научим, чујете ли ме, велики мајсторе…“

„Крај пута“, Игора Маројевића:“Српски језик је страшно сиромашан,“, рекао је, „али кад читаш Андрића, чини ти се да није. Проширио га је за архаизме и неологизме, као и синониме који могу да прођу. Ако он каже `с времена на време`, а не `повремено`, видиш да због нечега то тако мора. Исто је кад он каже`на махове` а не `с времена на време`.Или `неприступно`, а не `неприступачно`.“

„Историја се храни калорично: тонама људског меса и књига. Када се једном буде најела довољно да пукне, да нестане као област важнија од свог истинског значаја, од свих наших књига, неће се усудити да прогута једино оне истински важне - романе, приповести и мисли Ива Андрића.“

„Леонардо, пљачкаш бензинске пумпе“, Михајла Пантића:“Све то остало је на једној страни када сам открио Андрића. Сви други некако су ми постали сувишни, сад читам само Андрића и Гогоља, врло ретко и нешто друго, шта ће ми више од тога. Човек не треба да јури за новим књигама, него да нађе свог писца и да му се посвети.“

„Аграмерски домино“,Вулета Журића:“Европа је, мој ти“, Бора Станковић спусти руку на Винаверово раме, „као оне сличице што их деца купују и пресликавају. Изгубили су, бре, смисао за пролеће, еј! Заборавили су небо како изгледа.“

„Слепи колосеци чекања“, Мирка Демића (о Андрићевој служби у Берлину, познанству са Ненадом и Милицом Јовановић): “Ускоро ће се навршити пола века како иза свог каменог лица покушавам да зауздам олује и претворим их у поветарце, чинећи све да прикријем како се од свакодневних удара увијам попут влати траве.Предано радим на прикривању своје несигурности и слабоштине, градећи се бољим и већим, постојанијим и непоколебљивијим, никад не знајући колико у томе успевам.“

„Након толико година познанства и дружења, схватили смо да је узајамна брижност са којом се опходимо потврдила нашу блискост. Сувише тога смо делили да бисмо кроз преостали део живота одвојено носили тај терет. Наше је венчање постало декларативна потвда тегљења заједничког товара.“

„Мртве ствари“, Дејана Стојиљковића (о Андрићевој мисији у Берлину, у Трећем рајху, када је био опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевског посланства):“Мисија Иве Андрића у Трећем рајху била је, по његовим сопственим речима, најтежи и најмучнији период у његовом животу. У тој служби он је остао готово пуне две године и тако био сведок зачетка једног зла које ће донети Еввропи и свету године смрти и разарања…“

„Отисак“, Дејана Симоновића (о изложби на Калемегдану, 1951, посвећеној устанку 1941; на изложби се нашла и фотографија са Андрићем који присуствује потписивању Тројног пакта,, након чега ће Андрић од Ђиласа тражити да га одсеку са те фотографије; приповетка је посвећена том догађају):“Погледај ме, погледај! – та фотографија виче до неба. Застају пред њом. Дуго. Помно је разгледају. Ха, овај овде, зар то није?...Показују прстом. Наравно да јесте, ко би други могао бити? Хм, ко би то рекао, ишчуђавају се, притворно. Тако, тим прстом, почиње сваки прогон. Покажу на човека. Затим се баце на њега, да га растргну.“

„Хоћу ли више икада са тог шеталишта посматрати протегљасту Саву, мишићави Дунав? Острво које се угнездило између две реке? Земун у даљини? Или ће ме отуда заувек отерати та изложба, због које ми игра пред грлом?

Кочопериће се ту читавог лета, разметаће се њоме до јесењих студени. Појели би ме ти дани. Ако ме дотле не прогута мрак. Па и када се експонати склопе, остаће зебња. Зебња увек остаје.

Ту око запиње за мене, као да сам понечем најважнији. Са пером у руци, нагнути над хартију, и Рибентроп о сироти Драгиша пре личе на ђаке који дрљају диктат него на људе који потписима печате судбину једне земље.

Никада ниси довољно неупадљив. Оставиш отисак и тамо где не би требало. Да те упропасти.“

„Андрић и ђаво“, Николе Маловића:“Нису чиста посла с Андрићем, то желим рећи. Савршенства сличне природе нужно произилазе или из божанске надахнутости или исходе с друге стране. Нобеловац Томас Ман у делу „Доктор Фаустус“ говори о музичару Адријану Леверкину коме је лично нечастиви диктирао ноте. У једној сцени видимо Цајтблома, Леверкиновог пријатеља, како вири у Адријанову радну собу: Диктирај брже! – чује Цајтблом музичара где некоме невидљивоме говори. И заиста, дела Андрићева, пре свега она написана током Другог великог рата у Београду, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, не пишу се – за рата. Не пишу се за четири године. …“

„Као да зна шта ће бити послије Другог великог рата, Андрић је заптивен у кући у окупираном Београду писао све вријеме на линији југословенства, на линији експерименталне наднационалности. Тако је умјетношћу спасао себи живот. Зарадио је ловор, а не вериге или омчу, што је становито чудо – јер је био краљев амбасадор. Дучић је, иако и сам амбасадор, био невидљив у читанкама; деценијама није постојао. Јер је био националан. Био је Србин.“

„Кад свеци марширају“, Зорана Ћирића:„Дрина није река“, чуло се како мрак проговара тик испред мог лица.  „Дрина је Црвено море. Оно што је остало након Мојсијеве катаклизме.“

„Писати о мени-то је бескорисна тегоба. Као да удари град усред зиме. Коме то треба, за име света? Нарочито у ова ратна времена. А друга времена ни не постоје. Е сад, у рату је све допуштено. То немојте никада заборавити. Људи то почесто сметну с ума јер рат никада не престаје.“

„Дрина на ћуприји“, Саве Дамјанова:„Када је Вук Стефановић Караџић постао први југославенски лауреат Нобелове награде за књижевност, фра Џиво Андрић још беше дечак. Тачније, не дечак, већ новорођенче које је мајка у бошчи носила и љуљушкала, јер су колица за бебе и колевке у та давна времена била привилегија најбогатијих. Зли језици рећи ће да у та давна времена није постојала ни Нобелова награда, али треба ли демантовати такве тврдње после Ајнштајнових открића теорије релативитета, а посебно након доказа које је квантна физика пружила о временско-просторној мултидимензионалности и реверзибилности Универзума.“
„Ваше сијатељство“, приупитао је старији нобеловац млађег, „зашто вук длаку мења, али Смрт не?“

„Зато што је сваки Вук потајни Караџић“, одговорио му је овај као из топа. „што даље значи да и ја могу стотину длака променити, али ћу остати исти фра Иван бег, најсамотнији створ под капом небеском, смртнији од оних који су проживли своје животе изван књига. Као што сте ви, уважени колега, вазда мењајући длаку, безбројне непријатеље уништавали, али таквијем начином нисте успели насамарити госпођу Смрт. ..“

„Алзо, ондак нас је обојицу Смрт побиједила, иако смо вјеровали да својијем књигама бесмртност од свога милога рода задобијамо?!“

„Да, да, јавол“, распричао се Андрић, али су га важне дипломатске обавезе спречиле да развије своју мисао у антологијски есеј.“

„Последњи дани и смрт Иве Андрића“, Светислава Басаре: „Отписали су ме, рекао је Андрић сестри Андрић. Од мене се очекује да што пре умрем. Али ја –рекао је Андрић- нећу да умрем пре него што позавршавам своје послове и не пре него што спречим оснивање Андрићеве задужбине. Немојте мислити, рекао је Андрић сестри Андрић, тако је рекла сестра Андрић, да се ја плашим смрти. Далеко од тога. Истина, осећам извесну нелагоду, али мени ће смрт заправо доћи као избављење…“

„Дођу тако, драги мој, времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати, знала је да каже сестра Андрић много година пре него што ћу на ту реченицу наићи у роману На Дрини ћуприја. С временом сам, под утицајем сестре Андрић, и сам подлегао андрићоманији. Читаво једно лето провео сам у Вишеграду, издржавајући се као амалин, да бих На Дрини ћуприју  прочитао на оригиналу, на правом месту, на чувеној софи Мехмед-пашиног моста овенчаног Нобеловом наградом…“