Trun smo i tren

За дервише сам први пут чула захваљујући Селимовићу, наравно, а Ахмед Нурудин, шејх текије мевлевијског реда,  остао је један од најживљих и најупечатљивијих ликова у мору оних које сам срела у литератури.

Проучавајући, сасвим површно, грађу о дервишима мевлевијског реда, наишла сам на податак да се тај ред разликује од осталих, између осталог, и по томе што до свог духовног остварења долази плешући, а не само проповедајући и посвећујући се на уобичајен начин вери. Зато су и названи плешућим/окрећућим дервишима.

Прошле године, на летовању, једно вече у хотелу било је етно-вече. Ми, туристи и гости хотела, могли смо да гледамо плес у коме су играчи били у костимима фараона и њихових робова, у ношњама из појединих крајева Египта, али нам је исто тако дата могућност да видимо окрећућег дервиша. Начин на који је баратао круговима, начин на који је тонуо у занос да би се, на врхунцу заноса, погасила светла и, уместо њих, засветлуцала његова вишеслојна сукња, био је један од најчудеснијих плесних бравура које сам имала прилике да видим.

Плес је трајао петнаестак минута, али је мој апарат са камерицом издржао непуних десет. Да је издржао бар још минут-два, било би боље, али се и овде добро види зашто никада нећу заборавити један јулски уторак 2012. године.

 

Окрећући дервиш изводи мистичан плес који се претвара у ритуалну екстазу у којој дервиш комуницира с Богом и космосом, све док не спозна највишу духовну сферу и приступи спознаји стварности.

Како би се, иначе, могла другачије објаснити оваква концентрација, вештина, издржљивост и лепота?!?

Имала сам прилике да гледам плес два окрећућа дервиша. Овај је наступао у хотелу, а други, који је наступао у пустињи, на импровизованој бини, био је само бледа сенка онога што се овде могло видети.

Код овог дервиша, тело је било само жива чигра коју је, на малој бини, (п)окретао и надахњивао виши принцип и смисао, док је сценографија била потпуно занемарљива; док је код другог пустињска сценографија допринела упечатљивости доживљаја, али је плес био само добро научена техника и ништа више од тога.

Египат ми, годину дана након сусрета са њим, делује као једна фатаморгана.
Ево делића те далеке фатаморгане која својим постојањем сведочи да светлост може све, и да је игра светлости нешто најтајанственије и најбајковитије у овом свету! 

Забава се завршила и кренули смо ка излазу. Тамо су нас, испред џипова, чекали возачи.

Наш возач је био једнако брз, луд и расположен као и кад смо кренули у авантуру. Смејали смо се и певушили док смо јездили кроз пустињу, а наш џип скакутао с дине на дину.

Кад смо већ били близу града, одједном се зауставио. Возач је изашао из возила и отворио задња врата, изговоривши, уз широк осмех, само:„The stars“.

Остали су били збуњени и питали се зашто нас избацује напоље, али мени је одмах било јасно - Мали принц је био његов пријатељ. 

Имали смо нешто заједничко! Знао је да је тај призор – звезде над пустињом, нешто што се не заборавља.

Док су моји сапутници збуњено и, рекла бих, тек тако гледали око себе, упркос чињеници да је призор – изнад нас небо осуто милијардама звезда – прапораца који се смеју, испред нас светла града која надвисује, као најсјајнији лампион или највећа улична светиљка, пун месец, а испод нас само топли пустињски песак -  питала сам се  да ли је овца појела ружу.

Умиљати смех који сам само ја чула био је најбољи одговор.

„Гледаћеш ноћу звезде. Моја је исувише мала да бих ти показао где се налази. Боље је овако. Моја звезда биће за тебе једна од звезда. Волећеш дакле да гледаш све звезде... Све ће оне бити твоји пријатељи. А затим, поклонићу ти нешто...

Он се опет насмеја.

- Ах, мали мој, како волим твој осмех!

- Управо то ће бити мој поклон... Биће то као с водом...

- Шта хоћеш да кажеш?

- За све људе звезде не значе исто. За једне, који путују, звезде су водичи. За друге, оне су само мале светиљке. За учењаке, оне су проблеми. За мог пословног човека оне су биле злато. Али све те звезде тамо ћуте. А ти, ти ћеш имати звезде какве нико нема...

- Шта хоћеш да кажеш?

- Кад будеш гледао небо, ноћу, пошто ћу ја становати на једној од њих, пошто ћу се ја смејати на једној од њих, то ће за тебе бити као да се све звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју!

Он се и даље смејао.

- А када се утешиш (човек се увек утеши), биће ти мило што си се са мном упознао. Остаћеш ми увек пријатељ. Пожелећеш да се смејеш са мном. Отворићеш понекад прозор, онако, из задовољства... И твоји пријатељи биће изненађени кад те виде да се смејеш гледајући у небо. А ти ћеш им тада рећи: »Да, звезде ме увек засмејавају!« А они ће помислити да си луд. Ала сам ти подвалио..!

Он се и даље смејао.

- То ће бити као да сам ти дао, уместо звезда, шаку прапораца који умеју да се смеју.

...

- Биће лепо, знаш. И ја ћу гледати звезде. Све звезде ће бити бунари са зарђалим чекрком. Све ће ми звезде сипати да пијем...

Ја сам ћутао.

- То ће бити веома забавно! Ти ћеш имати пет стотина милиона звончића, а ја ћу имати пет стотина милиона извора...

 (Слика са интернета) 

Понекад кажем себи: »Наравно да није! Мали принц затвара сваке ноћи своју ружу под стаклено звоно, и добро пази на своју овцу...« Тада сам срећан. И све звезде се смеју умиљато.

Понекад опет кажем себи: »Каткада је човек расејан и то је довољно! Једно вече заборавио је стаклено звоно, или се можда једне ноћи овца искрала нечујно...« Тада се сви звончићи претварају у сузе!...

Велика је то тајна. За вас, који исто тако волите малог принца, као и за мене, није нимало свеједно да ли је негде, богзна где, једна овца коју не познајемо, појела или није, једну ружу...

Погледајте небо! Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења...

И ниједна одрасла особа неће никада разумети да то има толико значаја!“

Са терасе хотела нисам могла да видим толике звезде. Окруживао ме је вештачки, пригушени сјај светала распоређених по раскошној, егзотичној башти „Ројал паласа“, као и оскудна светла која су означавала границу између мора и копна.

Белина бродова усидрених недалеко од плаже дискретно је давала свој допринос топлој египатској ноћи, док су се гроздови румених урми лагано и достојанствено њихали на благом поветарцу, једнако недоступни као и звезде, чији је умиљати, питоми смех те ноћи био раскошни рам за моје снове.

Виолета Милићевић   

2012-10-21

 

Бедуинско село остало је за нама, али не и све што му је припадало. Наиме, при одласку нам се придружио и пас које је живео у том селу. Пратио нас је дуго, дуго, све до једног бунара који је, наравно, био без воде, али је мене фасцинирало то што он уопште постоји у пустињи.

Прочитала сам негде да бедуини сматрају пса нечистом животињом, те да се чак може догодити да умре од глади, пошто не желе да то мало хране што имају деле са бићем које сматрају носиоцем зла.

Каква неправда према животињи коју ми, Европљани, сматрамо оличењем верности и која се, ето, и тамо, хиљадама километара далеко од наших домова, понаша као пријатељ и љубазни домаћин који испраћа госте!

Да сам га видела пре тзв. ручка, бар би се најео хлеба, а овако смо се растали размењујући само тужне погледе.

Остао је да лежи недалеко од бунара, као да је ту била граница преко које се не сме прећи.

Гледајући у том правцу, обухвативши погледом и њега и бунар, мислила сам на свог пријатеља Малог принца:

„Увек сам волео пустињу. Човек седне на неку пешчану дину. Не види ништа. Не чује ништа. Па ипак нешто светлуца у тишини…

-Оно што краси пустињу - рече Мали принц - то је што се у њој негде скрива бунар.

Изненада схватих ово тајанствено светлуцање песка. Кад сам био мали становао сам у једној старој кући, за коју се причало да је у њој закопано благо. Наравно, нико га никад није нашао, а можда га чак није ни тражио, али је њиме била зачарана цела кућа. Моја кућа је дубоко у себи скривала једну тајну…

-Да - рекох Малом принцу - било да је у питању кућа, звезде или пустиња, оно што чини њихову лепоту невидљиво је!“[1]

 

Поглед ми се зауставио на стени испред нас. На њој је била сасвим видљива и упечатљива, уклесана у камен глава алигатора чије је отворено око будно пратило пролазнике.

Падало је вече на пустињу. Након краће шетње стигли смо у један ограђени простор. Са његове десне стране пружале су се огромне планине, испред којих се налазила импровизована бина, а недалеко од ње - у полукруг постављене клупе и столови. Опрали смо руке (љубазни домаћини су нам поливали), а онда смо прилазили импровизованом ресторану, где је  свако је узимао шта је хтео.

 

Пиринач, салата, пилетина, поврће, воће, сокови и вода – то је био садржај наше вечере у којој смо, усред пустиње, уживали слушајући музику и посматрајући плес трбушне плесачице и окрећућег дервиша.

Неколико вечери пре тога први пут сам видела окрећућег дервиша - плесао је у „Гаражи“, сали за забавне садржаје при хотелу, где су се приказивали скечеви, играло се и певало или само пило, по потреби.

Остала сам без даха. Сетила сам се да сам, проучавајући својевремено грађу о дервишима мевлевијског реда, реда коме је припадао и Селимовићев Ахмед Нурудин, читала о суфи дервишима и њиховом плесу, само што тада нисам могла ни да замислим да тај плес изгледа онако како је изгледао на тој малој позорници у Хургади, претвореној у чудесни светлећи покретни празник.

Дервишов плес трајао је петнаестак минута, а он се све то време окретао, непрестано држећи и вртећи у рукама разне предмете: кругове или покретне делове светлеће, слојевите хаљине, које је скидао један по један са себе не престајући да се врти.

„Суфи понекад игра, али док игра, у његовом центру остаје апсолутно непокретан – центар циклона.

Плес је циклон, цело његово тело је у покрету, флуидно је, динамично, али у центру свест пребива у тишини, неузнемирена и прибрана. Споља се може само научити вежба. 

Споља се не може никада открити шта се дешава у плесачу. А права прича је унутра.“ [2]

Иако је и овај, „пустињски“ дервиш био добар, никако се није могао упоредити са претходним, "нашим", како сам звала онога кога смо гледали у хотелу, или, ако би се морало, то би било као поређење чигре и лопте коју је неко завртео.

Док је плесао, пустиња је све више тонула у мрак, а његов плес осветљавали су само рефлектори.

Део забаве биле су и наргиле. На сваки сто је донета по једна, а водич је сваком путнику дао по један у целофан увијен пластични писак, како би свако увлачио дим кроз свој. Пошто никада раније то нисам пробала, удахнула сам неколико пута и, за дивно чудо, тај воћни мирис и укус ми се допао. Освежио ме је. Чак сам се носила мишљу да купим једну наргилицу за успомену, али схвативши да не припадам том свету и да не бих имала с ким да уживам у тој врсти порока – одустала сам.

У мраку више нисам могла да разлучим врх планине, на коме сам само ја видела огромног, уклесаног мушкарца како седи испред дугокосе девојке чије су руке пуне поклона, те ћаскају. Тој каменој "композицији" дадох тајни назив „Младенци“..

Узалуд сам убеђивала мајку да је то то. Један фина госпођа ми је, да ли из куртоазије или зато што је имала исти поглед на свет као ја, рекла да и она види исто, и да свуда по Египту постоје у камену уклесани дивови, што откривени што неоткривени, налик на оне у Луксору.

Лепо је, романтично и неизбежно размишљати о тајанственим грађевинама, догађајима и могућностима усред пустиње, док топли песак упорно голица стопала...и машту...

Виолета Милићевић 

 

 

„Обавезно иди на сафари!“, рекла ми је Биља, коју сам неколико пута звала како бих од ње добила потребне информације о must see у Египту. „Не пропусти вожњу квадовима!“, додала је, убеђујући ме да слободно седнем у то чудно возило звано квад и сама га возим, без обзира на мој страх од вожње, који је у међувремену нарастао као брдо.

На сафари се, иначе, иде џиповима чији возачи у договорено време чекају путнике испред хотела.

Чим смо напустили град и угледали пустињу, авантура је почела.

Наш возач је возио онако како нико од нас није ни замишљао да се може возити. Истина, сви су возачи брзо возили, јер им је познато колико то утиче на адреналин авантуре гладних туриста, али онај наш – није што је наш, али је стварно тако ;-))) - био је сасвим посебан. „Тек ћете се ви чудити!“ – што би рекао Лаза.

Састали смо се на месту које су водичи унапред уговорили са нашим возачима, негде усред пустиње, и ту су нам возачи, водичи и њихови помоћници везали мараме на арапски начин. Речено је да цело лице мора да нам буде покривено (наочаре ће штитити очи, наравно) како бисмо избегли да нам песак улази у очи или се лепи за лице. 

Са тог места смо могли да видимо фатаморгану (која, нажалост, није тако уочљива на мојим снимцима, али ко има машту – нека јој пусти на вољу). Илузија је била толико савршена да бих и сама, да нисам била окружена толиким људима, сигурно пошла ка тој непостојећој води, чврсто убеђујући себе, упркос разуму и ономе што знам о појави фатаморгане усред пустиње, да ћу моћи је додирнем и оперем прстиће у њој.

Ту нам је Тања, наш водич, испричала причу о Мухамеду и његовој мајци која се такође нашла у пустињи и чије је чедо било жедно па је мајчинска љубав учинила чудо - да једна фатаморгана ипак не буде само то, већ да се претвори у извор...

Тања, иначе наша жена удата за Египћанина, по сваку цену је желела на нагласи колико је поштовање мајке важно у исламу, и колика је моћ мајчинске љубави.

Авантура је настављена. Наш возач је возио као Шумахер, а ми смо све у шеснаест поскакивали са својих седишта и повремено, кад би нам дао знак или кад бисмо проценили да је за то време, подизали бисмо руке окрећући дланове ка крову џипа, како бисмо спречили ударац главом о кров, или га бар амортизовали.

Са цд-а је одјекивала врло брза и ритмична музика, а рефрен у коме се бесомучно понављало „оли, оли“ орио се у комбију.

Моја мајка, седећи на месту сувозача, повремено нас је, запрепашћена и озбиљно забринута за свој живот, као и за животе свих сапутника, засмејавала својим спонтаним кометарима. Два млада пара Црногораца и Црногорки и ја, убеђени да смо у добрим рукама, ниједног тренутка нисмо бринула за своје животе, без обзира што је возач достизао неке невероватне брзине а онда се изненада заустављао на врху стене или дине како би видео наше реакције и чуо крике, а онда настављао да се тако игра и, рекла бих, ужива у нашем узбуђењу.

Замислите да се у року од тридесетак минута неколико пута нађете на литици на коју се ауто попне, застане на средини па са ње брзо сиђе, па се опет брзо попне на другу, па ту застане тек да помислите да ће се сад претурити, па сиђе, и тако стално, док се за вама диже облак прашине и не видите ништа осим песка и камења!

Наш возач, осим што нас је лудо возио, засмејавао, давао ритам и певушио, указивао би нам на призоре које смо, у незнању, могли да пропустимо.

Нећу заборавити тренутак кад ми је, усред вожње, затражио апарат како би сликао оно што је претходно показао свима, а пошто сам ја седела у ћошку ваљда је  помислио да нисам то могла да видим - главу лава у стени. Срећом, мом будном оку тај „детаљ“ није промакао, па нисам остала ускраћена за фотографије.

Следећа „станица“ била нам је огромна пешчана дина, са чијег је врха требало да се спустимо у  подножје, где су били паркирани џипови. Ту сам се горко кајала што нисам упамтила Биљин савет да ни случајно не пођем на сафари без патика и чарапа.

Песак је био врео толико да ми се чинило да ће ми остати опекотине на свим местима на којима ми додирне кожу. Да зло буде веће, имала сам црвене сандалице са каишићима око чланака који су остали на свом месту и након што се део испод стопала изврнуо и одвојио од ногу, због чега су ми стопала додиривала тај паклено врели песак, те сам брзином светлости, да се не бих саплела о каишиће, морала и њих да се отарасим, и са сандалама у руци, тако боса, претрчим пола дине готово лебдећи на том ужареном песку, на тој бодљикавој ватри, након чега је уследио аплауз.

Свему томе претходило је једно Веркино неславно урањање у песак, оног тренутка кад се прекинуо ланац руку, па је била разапета између напред и назад (јер су „паметни“ водичи смислили да се цела група држи за руке приликом силаска, што није било идеално решење, с обзиром на то да су млади појурили из све снаге и брзине, а старији то нису могли да испрате, па је дошло до незгода, али мислим да је она најгоре прошла јер није одмах ни схватила шта се догодило, а песак је био немилосрдно врео).

   

Силазак је снимао и камерман, али када сам, после силних перипетија, дошла до тог цд-а, на њему се није видео тај величанствени зарон, из простог разлога што смо за камермана сви били ситни, као мрави, а није на време уочио тај спектакл. Ми, који смо тамо били, свакако га нећемо заборавити, без обзира што га камера није овековечила. 

Виолета Милићевић 

 

Постале су да би биле место починка великих фараона, и остале су ту да би, као њихова постојбина, сведочиле о снази, прецизности и несагледивој лепоти људског ума, али и о вештини људских руку и истрајности у раду.

У њима су наталожени вера, нада и оданост египатског народа свом владару и врховном божанству; зној фелаха и генијалност пројектаната; камен довучен на волшебан начин из египатских планина и исклесан као да су древни Египћани имали снагу дивова  и механизацију савременију од оне коју сматрамо најсавременијом.

Пирамиде – споменици и уметничка дела, опипљиве а несагледиве, трошне а неуништиве, подсећање и тајна, вечита су инспирација и неизбрисива успомена свих којих су икада ишта о њима чули и, нарочито, оних који су их видели. Зато је неко и рекао да се човек боји времена, а време древних пирамида.

Као и сваки просечан туриста, била сам на платоу у Гизи, до кога сам стигла пратећи Шарм ел Ахрам[1] .

Од стотинак пирамида које су некада постојале на седамдесетак км од Каира до пустиње остале су четири: Кеопсова (највећа), Кефренова ( Кеопсов син) и Микеринова.

 

Над њима бди Сфинга која и данас својим каменим погледом улива страх и изазива  дивљење.

Сусрет са Сфингом посебна је светковина. Приђемо ли јој, осетимо се сићушним и немоћним јер она својим лављим телом од 73, 5 м апсолутно господари тим простором, чувајући гробни сан фараона.

Неки научници сматрају да је је антропоморфни део њеног тела, глава, заправо глава фараона Кефрена, а други да је то кип Амона Ра са кобром на врху главе. Тело лава симболизује снагу фараона.

Сфингин нос је окрњен. Има оних који тврде да су га окрњили Наполеонови војници који су вежбали гађање, а има и других који сматрају да је то резултат температурних разлика, смене топлоте и хладноће, услед чега долази до скупљања или ширења кречњака.

Иако је за Кеопса чуо готово сваки иоле образован човек, чињеница је да се о његовом животу и изгледу мало тога зна.

У каирском музеју чува се његова једина статуета висока целих седам центиметара, и то је све о великом фараону коме је посвећена највећа пирамида, дугачка и широка по 230 м и висока 146. Када се ти бројеви помноже са милион, добија се магични број који означава раздаљину Земље од Сунца, оличеног у Амону Ра.

Ово камено здање тешко је 6,5 милиона тона и начињено од 2, 3 милиона камених блокова између који се не може ставити ни лист папира.

Немачки научници су 1993. пронашли четврту просторију у пирамиди, али до данас није није из ње ништа изнео, иако није немогуће да се тамо налази Кеопсова мумија и његово благо.

 

Кажу да је Наполеон проценио да би од камења уклесаног у ове три пирамиде могао да се сагради три метра висок зид око Француске.

Кад смо већ код Наполеоновог царства, ред је да кажемо да је управо ова, Кеопсова пирамида, била највећа грађевина на свету до изградње Ајфелове куле, 1889. године, а од 1931. године њену “владавину” је потиснуo Емпајер Стејт Билдинг у Сједињеним Државама. Сада је и он малi у односу на неке огромне зграде од челика, гвожђа и новца.

Научници тврде да је у време грађења пирамида Нил протицао близу платоа Гизе,и да је због тога било лакше довожење материјала из Горњег Египта, али ми никако није јасно какви су морали бити ти бродови и какви су били ти људи који су утоваривали и истоваривали онолике громаде камена, и након тога их постављали на ову величанствену грађевину.

Пирамиде је градило преко 100 хиљада људи, а унутар њих налазе се бројни лавиринти како би спречили пљачкаше да лако дођу до блага. Иначе су углавном грађене од пешчаника који се могао наћи у оближњим мајданима.

Бројне су приче о проклетству египатских фараона:„Улаз у Микеринову пирамиду откривен је 1922.године. Постоји легенда да је Микерин бацио проклетство да ће првих двадесет и двоје који уђу у пирамиду умрети страшном смрћу. Сам Дејвидсон, научник који је открио улаз у пирамиду, умро је у болници у страшним мукама, а у том тренутку је нестало струје у целом Каиру.“

Ове пирамиде некада су биле обложене алабастером, захваљујући коме су ноћу светлеле и виделе се издалека. Захваљујући том сјају биле су једно од три места која су космонаути могли да виде из свемирских пространстава (поред Кинеског зида и Свете Горе, иако Света Гора нема струју) .

Но, то више није случај. И владари и обични људи скидали су алабастер са врха пирамида како би га ставили на џамије или приватне куће (кажу да је алабастером прекривена и највећа џамија у Каиру, џамија Мухамеда Алија, копија цариградске Аја Софије.

  

Поред Кеопсове пирамиде видели смо и велико удубљење у коме је некада био огроман сунчани брод који се и данас може видети у засебном делу за који се улаз плаћа, као и улаз у ту пирмиду.

Уместо тога изабрала сам да уђем у пирамиду чије је стражаре било лако потплатити - свако је дао по неколико фунти и могао је чак и да слика онај бљештави мермер унутра.

Улазили смо чучећи, милећи и бауљајући, а тако је једино могло и да се изађе. Не би ме изненадило да је неко том приликом добио и упалу мишића.

Надала сам се да ћу унутра видети неки саркофаг, цртеж или неколико хијероглифа, али ништа од тога - само глатка испрљана белина камена и изненађена лица туриста који је гледају и осврћу се око себе, сликају се и једва чекају да изађу напоље, на тропску врелину и сунце.

 

(Унутрашњост пирамиде) 

Неки тврде да ваздух у пирамидама има чудесно дејство, да подмлађује и има посебну енергију, те да управо због тога многи долазе на то место. Но, ја нисам приметила да ме је тај боравак подмладио, али је сигурно да ми је пружио једно несвакидашње искуство и мирис вечности – устајали, згуснут, тежак, онај од кога се може изгубити (или бар отежати) дах.

Помишљам на то како је поред тих истих пирамида некада прошла и Света Породица када је из северног дела пустиње левог крака Нила, прешла на десну обалу реке, о чему сведоче отац и син Драган и Стефан Дамјановић, први хришћани из Европе у истраживачком ходочашћу на целом библијском путу Свете Породице (http://svedok.rs.mali-isus-rukom-zadrzao-planinu), а како сада пролазе хорде туриста којима је циљ да фотографијама овековече присуство на том месту, не зато што би желели да ту векују, већ зато што су се ту дешавала чуда, и што су призори који се и данас могу видети – подсетник на некадашњих седам светских чуда старог света, или пак зато што су туда прошле и свете стопе.

Помишљам на то колико сам далеко од Победника, Калемегдана, Авалског торња и осталих чудеса Београда и Србије, а како постоји нешто што видим, мислим и осећам и на том месту – тајном овијена Лепота, свест о важности свих путева на којима смо били и свих сазнања која смо стекли и повезаност времена прошлих и тренутка садашњег, чији сам и ја делић.

Виолета Милићевић 

- Посетићемо и фабрику парфема - рекао нам је водич. - Заправо, реч је о есенцијама које од Египћана купују сви велики светски произвођачи, а онда их продају под разним именима као што су: Шанел, Версаће, Бос, Карера, Шалимар... Од тих есенција се праве, разблаживањем или миксовањем, сви парфеми које купујете по свету. Само реците продавцу који парфем желите, и он ће вам донети његову есенцију.

Пут до мануфактуре парфема у Каиру водио је кроз густо насељени део града, једнако прљав и прометан као и остали делови кроз које смо прошли. Ни трага од ексклузиве.

Зато сам се, ваљда, и изненадила кад сам на натпису видела податке о власнику: Гамал ал Фајед.

- То мора да је рођак оног Ал Фаједа – рекох Зверчици која, кад поменух Додија, одмах направи тужан израз лица јер је осетљива на приче о несрећним принцезама, нарочито на трагичан крај једне од њих, у једном париском тунелу у коме је страдала заједно са својом последњом љубављу, богатим египатским плејбојем (како су тада писале новине).

При уласку у продавницу, ексклузивну али са домаћинском атмосфером, готово да нас је ошамутио пријатан мирис парфема.  Каква разлика у односу на „мирисе“ каирских улица!

Дочекали су нас љубазни домаћини: насмејана промотерка и неколико њених помоћника и помоћница.

Најпре нам је понудила каркаде[1] и кафу, након чега су се пред нама створиле насмејане девојке са тим мирисним ужицима на послужавницима.

Рекла нам је да је власник радње веома цењен у свету и да има свој ланац продавница у Лондону и другим европским градовима, а онда је говорила о самој радњи и о квалитету парфема који се ту продају.

Указала нам је на разлику између есенција (које изгледају као уље, али се растварају у води), и уљаних парфема (чије уље остаје на површини воде), а онда је акценат ставила на постојаност тих парфема (могу да трају и по 48 сати).

Пажљиво сам је слушала, али ми је поглед непрестано скакутао од ње до ормара постављених свуда унаоколо, како бих уживала у бојама, облицима и лепоти бочица разних величина, флакончића у које су се парфеми сипали (у зависности од тога који купац жели). Били су тако лепи, крхки, од танушног стакла за које ми се чинило да би га лако здробио мало јачи стисак руке, иако нам је продавачица рекла да је то стакло врло квалитетно и јако.

Узгред, негде сам прочитала да је стакло, када је тек почело да се обрађује у старом Египту, било вредније од драгог камења, те су из тог разлога прављени разни украси од тог тада драгоценог материјала.

Док сам гледала бочице које су ме очаравале својим бојама и чудесним облицима, чинило ми се да разумем зашто је то тако.

Речено нам је да је Клеопатра користила три капи парфема који је стављала на лице и врат формирајући облик пирамиде: једну кап парфема ставила би насред чела, а друге две испод десног и левог ува.

- И то је било довољно да постане и остане  неодољива - помислих уз осмех, и обећах себи да ћу првом приликом испробати ту „технику“.

Потом су нам понудили неколико типично египатских парфема: са мирисом лотоса[2], јасмина и сандаловог дрвета, а онда и оне који имају терапеутско дејство – за инхалацију или масажу.

Девојке и младићи су нам прилазили и најпре свима ставили по једну мирисну ноту на исто место (онде где опипавамо пулс, или на прегибу руке или где бисмо након тога пожелели) нудећи нам „ Secret of the desert“, “Sandalwood”, “Frankincense”…

Све је ту било налик на извесни ритуал у славу чула, чула мириса пре свега.

Постојбина парфема пред нас је износила своје мирисно изобиље и мирисом преносила нашим чулима причу о својој прошлости:

„На древним египатским гробницама, хијероглифима је исписана прича о првом облику парфема и његовом значају у животима Египћана. 

Познато је да је краљица Хатшепсут, једна од најчувенијих у историји ове цивилизације, слала читаве експедиције у потрази за тамјаном и другим вредним мирисним биљкама. Приче с таквих путовања забележене су на зидовима пирамида њој у част. У њеном храму постојала је ботаничка башта у којој се узгајао тамјан чије су младице доношене с чувених експедиција. Зарезивањем коре тамјана добијала се смола која се такође назива тамјан.

Пре златног доба Египта, парфеми су се користили искључиво у верским обредима, у част богова и фараона. Убрзо су тамјан и остале ароматичне биљке постале доступне многим Египћанима, па је грађанима било наређено да парфем користе у козметичке сврхе, и то једном недељно.

Претече луксузних купатила Грка и Римљана јављају се управо у Египту.

Египћани су тела утапали у воду с ароматичним уљима, што им је помагало да заштите кожу од јаких сунчевих зрака. Купање у мирисној води, некад и до три пута дневно, доносило им је и задовољство па су парфеме свуда носили са собом.

Мириси су се остављали и у гробницама да би покојнику кожа била свиленкаста у загробном животу. Том гесту је покриће поимање Египћана о животу после смрти. Они су, наиме, веровали да је душа везана за небо и да ће преци помоћу мириса моћи да прате њен траг. Парфеми су коришћени и у процесу балсамовања. У Египту су осмишљене мирисне ноте за различите делове тела и прве мирисне креме.

Клеопатра, чувена египатска владарка, веровала је у моћ мириса. Како историја сведочи, на броду Марка Антонија, на којем је била гошћа, једра су била парфемисана.

Просторије у којима је боравила Нефертити, једна од три египатске владарке чувене по својој лепоти (друге две су Хатшепсут и Клеопатра), биле су испуњене мирисом смирне, врсте смоле. Поседовање слатког мирисног биља био је доказ богатства.»

 

Седели смо као добри ђаци у учионици, мирно и послушно, гледајући пред собом насмејана лица и руке које су држале боце од дебелог стакла испуњене сјајном густом течношћу у разним нијансама жуте. Њихови мирисни чепови додиривали су нам кожу и остављали на њој влажан, сјајан траг који смо осећали и пре него што бисмо сасвим приближили носу тај део руке.  

Они који су пробали више од три парфема узимали би са сточића испред нас, сточића начичканих  бочицама разних боја и облика, шољицу са зрнима кафе, јер нам је речено да нос има ограничен капацитет за примање мирисних сензација, те се после три различита мириса морају неутралисати претходни, а то се најбоље постиже тако што дубоко удахнемо мирис печених зрна кафе.

На том месту је готово сваки парфем деловао очаравајуће, а глас насмејане продавачице мамио попут гласова сирена. 

Не одолех, те понех са собом „Тајну пустиње“, мирис сандаловине и здружене мирисе нане, мирте и још неких мени незнаних састојака. Добих уз плишано паковање краљевскоплаве боје (јер, кажу, нестало им је црвених) и четири лепе бочице, како бих из оригиналних бочица могла да сипам у њих и некоме поклоним ту драгоцену течност.

На излазу из „Ramses perfumes palace- а” сликах се поред једне статуе фараона, за успомену, још једну у низу, али овога пута овијену тајанственим мирисима тог поднебља.    

И само спремање парфема налик је на тајанствени ритуал који захтева много вештине пре него што коначни производ доспе до наше коже. У почетку су се спаљивали тамјан, разне мирисне траве и смоле како би се створио мирис који узноси чула приликом верских ритуала.

О томе сведочи и етимологија, јер реч парфем дугујемо латинском изразу„per fumum“, што значи „кроз дим“. 

Дакле, како то наш народ мудро каже: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја“ (и парфема не наужива).;-)

Виолета Милићевић 

[2] У једном миту о настанку света, истиче се да је цвет лотоса био прво што је човек извукао из реке Нун. Управо је ова мирисна нота била омиљена лепој Нефертити.(Извор: интернет)

 

„Када су Картер и Карнавон најзад ушли у прву гробну комору, обузело их је дубоко узбуђење, јер је протекло преко три хиљаде година откад је ту последњи пут ступила људска нога. Оно што су угледали потпуно их је ошамутило. 

Соба је без икаквог реда била претрпана безбројним предметима изузетне лепоте. Чим су им се очи привикле на тај хаос, почели су да разликују редом оне веће примерке.

Поред зида су стајала три позлаћена кревета, чије је оквире резбар украсио обличјима спљоштених животиња с главама лава,  краве или фантастичних створова који су подсећали на нилске коње или крокодиле.Поред зидова лежала је гомила растављених делова четирију ратних двоколица, потпуно окованих златним лимом и украшених украсним фигуралним орнаментима.  Чак и точкови и осовине имали су златне окове.

Највећи утисак оставиле су ипак две фигуре природне величине, које су стајале као на стражи са обеју страна зазиданог улаза. Дрвене појаве, најочевидније Тутанкамонови ликови, држале су у рукама дуге штапове и биле обучене у ланено одело, златне кецеље и златне сандале. На челу су имале знак краљевског достојанства: змију исковануод тешког злата.  Узвишене,  несхватљиве у својој отуђености,  те су појаве будиле немир и сујеверно поштовање.

У једном од бочних зидова Картер је открио још један скривени улаз.  Кад су га отворили,  ушли су у цешто мању комору,  такође испуњену најразличитијим предметима.  Лежали су у таквом нереду да се чинило да их је разбацао неки земљотрес.  Несумњиво су ту некад продрли пљачкаши,  но ипак су били уплашени или ухваћени на делу.

Само набрајање нађених уметничких дела испунило би целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица. Стога се ограничимо на кратки опис највреднијих налаза.

Пре свега, налазио се тамо велики број најразноврснијих шкриња, мајсторски израђених од злата,  сребра,  слоноваче, алабастeра, као и од абоносовог и кедровог дрвета.  То су прави бисери златарске и резбарске уметности, богато украшени инкрустацијама, интарзијама и сликама које представљају ловачке и даталистичке сцене. Те шкриње садржале су краљевеку одећу извезену златом и опшивену перлама, златне сандале,  дијадеме, украсне лукове, стреле и тобоце, свештеничку одећу од леопардове коже обрубљену златним и сребрним розетама, и мноштво других предмета.

Неизмерну вредност представљали су уз то пехари од алабастера, злата, бронзе, вазе у којима је била храна као, на пример, печене патке, као и свећњаци од злата и бронзе, у којима су се још налазили стењци од плетених ланених влакана.  Били су тамо кревети од абоносовине, позлаћени балдахини, капелице са статуетама од ливеног злата, скарабеји инкрустирани бојеном глазуром, безбројна количина накита од злата и фајанса, краљевско жезло од масивног злата обложено камењем лазурита.

Посебну пажњу заслужују многобројне раскошне столице и хоклице на склапање, које представљају права ремек-дела дуборезачког заната, украшене златом, слоновачом и шареним вулканским стаклом, са седиштима од коже с мајсторски утиснутим шарама. Међу тим столицама блистао је раскошношћу Тутанкамонов престо, инкрустиран одозго до доле златом, сребром, вулканским стаклом, фајансом и полудрагим камењем. Стајао је на лављим ногама, а приручје је имао извајано у облику крилате змије.

Засењујуће, ваљда најизворније дело египатске уметности које је икад нађено, јесте ослонац престола.  Видимо на њему у злату утиснуту престону дворану са стубовима обавијеним гирландама. На светлости сунчевих зрака који упадају кроз отвор на таваници, Тутанкамон седи слободно и природно на престолу покривеном јастуцима, ослањајући се једном руком о приручје. Пред њим стоји краљица девичанског изгледа и маже супруга уљаним мирисима. То је сцена израђена техником инкрустације, која игра суптилном гамом боја. Тела супружника израђена су од ружичасто-риђе глазуре, украс главе од фајанса боје топлог тиркиза, а одећа од сребра које се од старости превукло племенитом, пригаслом патином.  Краљевски накит блиста од злата или се прелива различитим тоновима бојеног фајанса.

Картер је био свестан колики га је огроман, одговоран рад чекао да би се обезбедило ово баснословно благо.  Поједине предмете ваљало је најпре фотографисати, прецртати и измерити на месту, испитати њихову издржљивост на додир, изнети с највећом пажњом из гробнице, упаковати и пренети у лабораторију у Каиру да би одмах били подвргнути неодложним хемијским конзерваторским поступцима. Морао је да има поред себе читав штаб научника, египтолога, историчара уметности, хемичара, огромну количину сандука, хемикалија,  аутомобила и материјала за паковање. Стога је гробницу затворио и отпутовао у Каиро да организације лабораторију и изабере сараднике за овај велики задатак.

Међутим, вест о открићу муњевито се проширила по свету. Штампа је бучним насловима саопштавала о проналаску Тутанкамонова гроба, распредајући о томе сензационалне домисли и маштарије. У Долину краљева су као скакавци долетели туристи, репортери и археолози који су за Картера постали права напаст.

Радови на пражњењу предсобља и побочне собе трајали су преко седам недеља. Срећом, за време пресељења ниједан предмет није оштећен, што Картер с поносом у извештајима подвлачи као заслугу својих сарадника и арапских радника.

Најзад је дошло на ред да се отвори главна крипта, која је крила највећу тајну гробнице.  На тај велики тренутак Картер је позвао најистакнутије научнике из целог света и представнике египатске владе.  Док су они у свечаном расположењу седели на столицама, размештеним дуж зидова предсобља, Картер је лично приступио отварању зазиданог улаза.

Када се на улазној прегради указао први отвор, присутне је обузело велико чуђење. На раздаљини мањој од метра заблистао је позлаћени зид, покривен рељефним орнаментом и украсима од плавог фајанса.

После извесног времена отворен је улаз, и тајна овог баснословног зида је објашњена. Била је то огромна шкриња, налик на параван с кровом, и у њој се крио фараонов саркофаг. Картер је опрезно ушао у комору. Показало се да је шкриња толико велика да је између ње и стеновитог зида крипте остао само узак пролаз, кроз који је с тешкоћом могао да се провуче, утолико пре што су тамо били најразличитији погребни поклони:  жбанови(?) за вино,  свећњаци,  вазе,  пехари од алабастра и друго ритуално посуђе. Зидови коморе били су покривени фигуралним сликама и хијероглифима. На једној страни шкриње налазила су се двокрилна врата, незапечаћена и затворена засуном од абоносовог дрвета. Картер их је отворио и загледао унутра. Показало се да је унутра стајала друга, слична шкриња. Њена врата била су снабдевена краљевским печатом, чему се Картер неизмерно обрадовао, јер је то значило јемство да пљачкаши нису оштетили краљев саркофаг.  Значи,  од двадесет и осам фараона сахрањених у Долини краљева једино је Тутанкамонов гроб остао нетакнут током више од тридесет и три столећа. 

Картер је поново притворио врата и разгледао уски ходник. У једном зиду приметио је зазидан улаз у другу собу. Кад је прекорачио праг, уверио се да је то ризница, дупке испуњена веома вредним споменицима културе. На супротној страни била је дрвена капелица, сва окована златним лимом и украшена златним светим змијама. Окруживале су је четири богиње-чуварке, са заштитнички раширеним рукама,  као да бране светињу од уљеза. Њихова лица била су природно жива, пуна саосећања и нежности. Капелица је - како се уверио - служила за чување срца, мозга и утробе покојног краља, извађених за време балсамовања тела.  На позлаћеној лектици снабдевеној салинцима(*) лежао је, као погружен у сан,  бог-шакал Анубис, обучен у рухо од ланене тканине.  Поред зидова стајало је мноштво шкриња од слоноваче, алабастера и дрвета, инкрустираних златом и плавим фајансом. У њима је, сем многих предмета за свакодневну употребу, било и неколико статуета од чистог злата, које су представљале Тутанкамона; била је ту и лепеза од паунових пера,  зачудо добро очувана. У комори су биле још једне двоколице и низ модела једрењака. Насупрот осталим собама, овде није било никаквих трагова пљачке: предмети су стајали на истим местима на којима су их оставили египатски свештеници за време погребних свечаности. Тек после дугих припремних радова приступило се отварању златних гробних шкриња. Одваливши краљевски печат,  Картер је отворио прва и друга двокрилна врата.  И ту га је чекало ново изненађење: унутра су се криле још две друге, мање шкриње, не мање лепе од двеју претходних. Отворивши их редом, стајао је најзад пред краљевским саркофагом,  испуњен дубоким узбуђењем и дивљењем. Саркофаг, исклесан од жутог кварцита, почивао је на дебелој плочи од алабастера и био покривен капком од руменог гранита. На четири угла виделе су се извајане богиње са заштитнички раширеним рукама и крилима.

 
(Слика са интернета)

Пре отварања саркофага требало је уклонити четири шкриње-паравана.  То им је одузело готово три месеца,  јер су се шкриње састојале од осамдесет тешких и ломљивих делова, спојених кукама и жљебовима. Да би их могао изнети из гробнице, Картер је морао разрушити цео зид који је делио главну крипту од предсобља. Том приликом откривени су ваљда најстарији трагови фушерског рада у историји човечанства.  Иако су поједини делови били нумерисани, египатски радници су их саставили погрешним редом, тако да нису ваљано приањали једни уз друге. Уз то су на неколико места оштетили позлату и орнамент, а поред саркофага су оставили гомилу шушки и комадића дрвета.

Тешка плоча саркофага дигнута је помоћу ужади и чекрка. Мртвачки ковчег је почивао под покровом од ланеног платна,  које је од старости добило боју мрке рђе.  Чим је скинут,  показао се заиста засењујући призор.  Мртвачки ковчег,  извајан у облику мумије, био је дрвен и обложен златним листићима, док је Тутанкамонову главу и руке древни уметник исковао од дебелог, златног лима. Спокојна лепота главе, загонетно лице пуно замишљености, очи од вулканског стакла и обрве и очни капци од глазуре тиркизне боје стварали су жив и дубоко дирљив утисак.  На челу је мозаиком боја светлео краљевски грб - змија и суп -  који симболизују Доњи и Горњи Египат.

Картерову пажњу привукла је ипак наизглед ситна појединост. „Оно ипак", пише у успоменама, „што је сред тог засењујућег богатства стварало најјачи утисак, био је венчић од пољског цвећа, који је на ковчег ставила млада удовица; при погледу на тај венчић човеку се срце цепало. Сав краљевски блесак, сва краљевска наочитост, бледели су поред ове скромне увеле прегршти цвећа, које је још сачувало трагове својих некадашњих свежих боја. Оно нас је неодољиво речито подсећало на то како су миленијуми само ништаван тренутак."

После уклањања капка показао се други ковчег који је фараона приказивао у лику бога Озириса. Бокови ковчега просто су вређали очи позлатама и украсима од лазурита и тиркизне глазуре. Било је то дело чудесне резбарске и златарске уметности, дело од непроцењиве уметничке вредности.

Највеће откриће чекало је Картера тек при отварању другог поклопца. Под њим се крио и трећи ковчег у људском облику, цео израђен од дебелог златног лима и тако тежак да је осам радника једва успело да га дигне. Сам метал употребљен за његову израду представљао је колосалну вредност. Ковчег су украшавали полудраги камени, а фараонов лик био је окићен огрлицом од жутих,  плавих и златних зрнаца. Није тешко замислити какво се благо морало крити у осталим краљевским гробовима, ако је овако снабдевен млади фараон који није стекао велики значај. Мумија која је почивала у ковчегу била је угљенисана и обливена неком ароматичном масом која је подсећала на смолу. Али главу и рамена мумије покривала је златна маска која је приказивала тужни и замишљени лик младог фараона. Руке, такође извајане од златне руде, биле су скрштене на грудима. Кад је уклоњена маска и развијени завоји,  показало се право лице мумије. И тада је постало јасно да су све маске, статуе и слике нађене у гробници показивале несумњиву сличност с фараоновим ликом, што сведочи о томе колико су се египатски уметници трудили да реалистички израде лик умрлог краља.

Анатомист доктор Дери одмах је приступио прегледу краљевских телесних остатака.  Током одвијања завоја нађено је у појединим слојевима сто четрдесет и три предмета неоцењиве уметничке вредности: дија деме, бодежи, амајлије,  огрлице, нарамници и прстени. Прсти ногу и руку почивали су у златним тобоцима, на којима су сечивом обележени нокти. Највеће узбуђење побудила су ипак два железна предмета, наиме, бодеж и узглавље, јер су они представљали најстарији доказ да је у Египту употребљавано железо. Доктор Дери утврдио је да је Тутанкамон умро у осамнаестој или деветнаестој години, но није ипак могао да утврди узрок његове преране смрти."

(Картеров проналазак, Из књиге Зенона Косидовског "Кад је сунце било Бог") 

 

(Каиро, Сфинга испред музеја) 

 

Приближавање центру Каира није ми личило на приближавање центру једне велике престонице, већ на пролазак кроз неко предграђе које су заборавили и градоначелник и Бог. Нека ми опросте они чије су очи виделе нешто друго, али ја то нисам умела.

 

Успут нам је водич рекао да се због сопствене безбедности нећемо задржавати на главном тргу, где се обично одржавају протести, па и онај кој је део „арапског пролећа“, а чији је резултат свргавање председника Мубарака и постављање Морсија.

 

На улазу у музеј дато нам је неколико минута како бисмо сликали оно што се налази у дворишту, а након тога су нам одузети фото-апарати јер је унутра строго забрањено сликање. Водич нам је рекао да не покушавамо да било шта сликамо ни мобилним телефонима јер би, у противном, чувари могли да буду врло непријатни.

 

Помишљам како су то добро смислили они који знају да широм света постоје људи очарани древним Египтом, јер су многа његова блага однета у Париз, Лондон, Берлин и ко зна где све, а оно што је остало потомцима фараона или освајачима њихове земље - не може се тек тако износити, чак ни помоћу апарата или камера.

 

Поштено! Заслужена казна за потомке и симпатизере бивших освајача, и све потенцијалне освајаче који би приграбили туђе само кад би им се указала прилика.

 

На разним сајтовима постоје информације о староегипатској уметности, као и бројне фотографије, али пошто смо ми, људи, често оно што видимо својим очима, онда се треба помучити и доћи баш на то место, у Национални музеј, јер то је једино место где се може догодити прави сусрет са прошлошћу.

 

Испред музеја налазе се статуе сфинги и божанстава, али и омањи базен по коме се, елегантно и поносно, шепуре лотоси. Лотос је, заједно са папирусом, света биљка у Египту.

 

Марија, наш водич, опремила нас је техничким помагалима, слушалицама и пријемницима, како бисмо могли све време да слушамо њен глас и причу о појединим експонатима. Након обавезног дела оставила нам је извесно време да сами погледамо оно што нас занима.

 

Најпре смо се зауставили код копије чувеног камена из Розете захваљујући коме је Шамполион, то чудо од детета (са тринаест година, он је већ говорио грчки, латински, арапски, хебрејски, сиријски,  халдејски,  коптски,  старокинески и санскрит), дешифровао хијероглифе. На камену је исти текст исписан на три језика: хијероглифима- на староегипатском, грчким алфабетом - на грчком, и абецедом – на латинском.

 

Заокружени су картуши који су му помогли приликом дешифровања. Оригинал се налази у Лондону, јер су у то време Енглези успели да га се докопају, иако су се они и Французи утркивали ко ће више националног, непроцењивог блага изнети из Египта, а локална власт била је лако поткупљива.

 

Потом смо се заустављали код статуа фараона, о којима нам је Марија износила  најразличитије податке. Занимљива ми је била и прича о Хатшепсут, фараонки, и митовима везаним за њено порекло, удају, владавину, а статуе на којима је представљена у различитим ситуацијама, а које наглашавају њено божанско порекло - посебно су занимљиве, живописне и лепе (и, наравно, као да су јуче направљене).

 

Пролазили смо ходницима и улазили у просторије у којима је извршена периодизација уметности, и све врло пажљиво обележено и класификовано: безброј предмета различитих величина, облика, оних који представљају владаре, писаре, свештенике, народ; мноштво оруђа и оружја и предмета за личну употребу; саркофази, шкриње, вазе, кревети, столице, штапови, скарабеји, свећњаци, пехари, и све то од најразличитијег материјала – злата, сребра, дргаог камења, слоноваче, кедровог и абоносовог дрвета, вулканског стакла, коже; одевни предмети и накит, мноштво статуа обојених живим бојама и нашминканих тако да би им данашње генерације могле позавидети. Ту је и мноштво списа и цртежа на папирусима на којима су боје сазреле на лакој грани времена, како би рекао наш Попа, и свићу на ивицама незаборава.

 

Чудесно је колико су боје старе неколико хиљада година и данас постојане и колико сваки експонат делује живописно и животно!

 

Постоји и посебан део са мумијама, али тамо нисам залазила (осим што сам видела мумије животиња, за које се не плаћа посебно) страхујући да ћу се изгубити негде или да ћу пропустити да видим многе друге експонате (мумије сам видела једном приликом у франкфуртском музеју, и то ми је било довољно, па сам одлучила да се вратим статуама писара, о којима ћу накнадно писати).

 

Садржај Тутанкамонове гробнице такође се чува у овом музеју. То пљачкаши нису успели да пронађу и однесу.

Зенон Косидовски у својој књизи „Кад је сунце било бог“ каже да би само набрајање нађених уметничких дела испунило целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица.  

 

Срећом те је Хауард Картер, енглески археолог, био поштени налазач, одговоран и  према прошлим и према будућим генерацијама, те је то благо оставио онима којима припада, али то ни њега ни чланове његове експедиције и многе друге који су на било који начин учествовали у ископавању није спасло необичне смрти, те су новине биле пуне прича о фараоновом проклетству које ће стићи свакога ко узнемири вишемиленијумски сан египатског владара који је умро у деветнаестој години, али је оно што је остало иза њега овијено велом бесмртности.

 

Наш Дука је, међутим, неким чудом избегао то проклетство, а његово је тело, и много година након погреба, остало целовито, што доводи до само једног закључка – да је знао тајну нетрулежности, односно да је, очигледно, и са његовим телом учињено оно што и са телима фараона како би остало целовито.

 

Занимљиво ми је и Дучићево сведочанство о посети гробници неколико година након њеног проналаска:

 

„Био сам једног дана са самим енглеским археологом, мистер Картером, у гробници младог фараона Тутанкамона, коју је сам пре неколико година открио. Изгледало ми је да сам са Колумбом који ме води за руку да ми покаже Америку, сутрадан пошто ју је пронашао. Овај човек срећне звезде први је открио саркофаг од злата, и објавио фараона који непуне четири хиљаде година спаваше свој младићки сан у блеску који засењује као сунце, и чекаше свој повратак међу људе, обучен како није никад био ниједан владар ни Европе ни Азије.

 

Човек, гледајући златарске и вајарске радове из његове гробнице, постане горд на своје људско порекло, и горд на ово ново сведочанство колико је људство одувек живело у трагању за лепотама и величинама.

 

Ја сам истински одвећ мало био охол на своје европејство, стојећи поред мумије овог младића у Долини краљева, или поред раскошне посмртне опреме изложене у Каиру.

 

Зар је било могућно, питао сам се, да је изнад старе Атине било ишта љупкије и отменије, изнад старог Рима ишта поносније, изнад краљевског Париза ишта раскошније?

 

Међутим, ко није видео Египат у његовој фараонској магији, тај нема целу идеју о животу. И ко није на месту видео египатску уметност, тај није имао целу идеју о људском генију.“

 

Овај је музеј толико богат да, кажу, кад би се посетилац задржао поред сваког експоната по три минута, морао би да проведе у музеју 33 године, а ја нисам имала толико на располагању у датом тренутку. Но, идеја о људском генију указала ми се у свој својој величини и лепоти, и то је утеха коју сам понела са овог драгоценог места.

 

В.М, 31. 8. 2012.

"Египат остаје, пре свега, земља смрти. То је смрт која стварно испуњава сваки део простора, и сваки тренутак пустињског времена. Смрт се овде на сваком кораку испречила између света и  човека: смрт тиха, резигнирана, безмерна, осунчана. Зато су стари Египћани имали идеју о смрти огромнију него икакву другу идеју. Човек би рекао да су идеју о смрти уопште измислили Египћани. Таква идеја је постала затим обожавање сасвим природно: јер је смрт одиста једино што је ненадмашно, једино апсолутно, једино коначно, једино решено...“[1]

Сама помисао на „Египатску књигу мртвих“, на те безбројне свитке папруса који су се стављали у саркофаге покојника, били они фараони, краљеви, градитељи или обични људи, помисао на натписе на зидовима пирамида и других староегипатских грађевина, одувек је у мени изазивала страхопоштовање.

Указивала је на непоколебљиву веру у загробни живот, у богове, у важност и моћ ритуала.

 

Читав овај живот заправо је припрема за вечни живот, тј. постојање, или за вечну смрт, непостојање – поручују нам стари Египћани, они који су веровали како су њихови представници миљеници или потомци богова, те су своје животе свесно и радосно приносили божанству, величајући владаре и у зноју тела свога градећи дела непролазне лепоте.

 

Зар није оваква несебичност обичног човека заправо доказ његове неуништиве вере у Бога (или, у овом случају, богове)?

 

Кад сам први пут прочитала Дучићеве реченице : „Мојих десет година проведених у Атини и Египту, то је златни век моје мисли. Отад сам најдубље поверовао да Бог постоји“[2], помислила сам како су оне још један апсурд у низу оних које Египат ствара кад размишљамо о његовим тајнама.

 

Како би захваљујући једној многобожачкој религији, која се служи чак и магијом и чинима, неко могао да дубље верује у једног Бога? Зар није природно да се то догоди негде где је монотеизам већ присутан, и где је религија строго одвојена од магије, врачања, сујеверја?

 

Логика није увек у спрези са стварношћу. Важно је само спознати сопствену, људску ништавност пред временом и Оним Који Свиме Управља, и потом чинити оно што је у људској моћи, бити зрно песка у пустињи времена, али зрно песка које је ту с рзлогом, и бити захвалан на томе.

 

Египћани су, верујући у вечни живот,  веровали и у моћ знања. Зато су умрлима стављали у саркофаге свитке са упутствима за савладавање препрека на путу ка вечном животу. Уколико поседују потребна знања о свету мртвих, постићи ће циљ. У супротном, незнање ће их одвести у ништавило, у тмину подземни свет. А ко би то себи пожелео?

 

Но, док се не превали пут до вечног живота, ваља открити шта нам то још нуди овај овоземаљски, који вијуга кроз Каиро.

 

Стресох се приликом уласка у тај град. После импозантне Мухамед-Алијеве џамије, грађене по угледу на цариградску Аја Софију, кроз прозоре аутобуса на супротној страни улице угледах дугачки зид.

 

-Зна ли неко шта би ово могло бити? – упита нас водич.

 

Неко из позадине самоуверено, али и некако сабласно, добаци:

 

- Град мртвих.

 

- Мртвих?-прође ми кроз главу. - Зар у двадесетомилионском граду може постојати нешто што се тако зове? Зар тај број становника не подразумева жагор, цику, вриску, једно стално врење и превирање свега и свачега?

 

- Тако је - одговори водич, након чега нам објасни да на том месту језивог назива живи, по неким претпоставкама, око два милиона људи који ту проведу цео свој животни век и не мешају се са остатком света. Ти људи живе у остацима старих гробница.

 

Наиме, некада су на том гробљу сахрањивани они који су погинули далеко од својих домова, бранећи своју земљу од страних завојевача, а родбина би, кад би већ превалила дуг пут, ту градила трошне кућице како би провела неколико дана крај гроба покојника. Временом је та градња узела маха, те су и врло сиромашни људи, бескућници нарочито, почели да се досељавају у тај део града, стварајући поред гробница картонске кућице или станишта од приручних материјала.

 

У Град мртвих не долази ни полиција, а прича се да су пре десетак година његови становници појели двоје туриста који се нису плашили да зађу у тај део Каира.

 

Да иронија буде већа, на само неколико десетина или стотина метара одатле налазе се резиденцијални делови Каира (они које ја не видех, било да је реч о онима прожетим француским духом, било о оним енглеским).

 

Све што видех беше уједначених боја, у неколико нијанси пустињског песка, и уједначеног изгледа, и све је указивало на неминовно, брзо и незаустављиво пропадање: и кућице сиротиње, и виле богаташа, и огромни (углавном недовршени) солитери, и џамије и минарети.

 

Куће без фасада, палме којима недостаје лишће а које нико не уклања већ штрче као осакаћени прсти уперени ка небу,  градске четврти без воде, друге без канализације, издувни гасови који чине Каиро једним од најзагађенијих градова на свету, прашином засути покварени аутомобили остављени на милост и немилост времену, избачени ормари који стоје испред зграда, мириси ужеглог уља, сумпора, бензина, прашине – то је слика данашњег Каира који је доступан просечном туристи.  

 

Застрашујући ми је и градски саобраћај у престоници у којој, како нам рече водич, постоји само један семафор (а ни он углавном не ради). Све и да ради, никакве вајде од њега, јер нико не поштује прописе: на свим улицама возила су начичкана једна до других, сви се истовремено крећу, претичу једни друге, престројавају се по принципу: „Ко пре другом ауту-тај се успешно престројио“, свирају, машу рукама кроз прозор, довикују се.

 

„Мали број аутомобила је без огреботина или удубљења од судара“, рече нам водич, „ а за те ситније прекршаје нико и не зове полицију. Све је то нормално.“.

 

Пешаци се такође боре да остваре своје пешачко право. Не знам да ли је шала или истина да на семафору пешак не стоји као на нашем семафору, већ трчи, али се не бих зачудила да је истина, јер нема другог начина да се пређе улица.

 

„Само да се вратим у Србију! Нема тог возача коме ћу, кроз прозор аутомобила, добацити:“Ко ти даде дозволу, коњу један?!?“ нити помињати списак имена чланова његове породице. Србија је мајка!“- дође ми да викнем и да замолим Каироса да ме на тренутак пребаци у моју отаџбиницу, док ме још држи одушевљење.

(Лотоси испред Националног музеја у Каиру) 

 

Каиро, дакле, врви од живота, и као такав је умањена слика целе своје земље.

 

Зато ћу овај запис о њему завршити још једним Дучићевим цитатом:

 

„За Европљане, пресићене својим безбројним лепотама грчког  хришћанског света, Египат најпосле постане земљом самих парадокса и апсурдума, најбогатије тло, а најсиромашнији народ! Најстарија култура, а најнекултурније људство!Најбоља клима, а сви људи болесни! Земља са највише воде – пошто цео свет живи поред Нила- а најпрљавија чељад! Највише сунца, а највише прозеблих и реуматичних! Сви побожни, а сви зулумћари! И, најзад, свуда пустиња а нигде самоће!

 

Јер где год има пута, не можете се пробити од навале људи, бивола, кола, камила, магаради. Ова зелена трака, бачена на жуту пустињу, а што се зове Египтом, то је најужурбанија земља на свету. А све ово изгледа да траје одувек, и да траје вечито. Све у праисконској граји и збрци, у дрању људи и крику животиња.[3]“

 

Некада су, дакле, од Каира водила два путића: један у живот, други у смрт.

 

Данас, како ми се чини, живот је однео победу, упркос томе што га Црна Госпа у стопу прати; граја је однела превагу над тишином, а садашњи тренутак над вечношћу.

 

С`est la vie, my friend!

 

В. М, 31. 8. 2012.

 

("И смрт и живот једнаки су оба" - стихови из Петраркиног"Канцонијера")

 

[1] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

[2] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

[3] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

 

(Каиро, музеј) 

Кад год се срећем са нечим новим, за шта знам да је значајно и велико, волим да сазнам што више о његовом настанку, али и о настанку његовог имена.

 

Оно латинско „Omen - nomen[1]“ увек ме подстакне на разна истраживања.

 

Занимало ме је откуд египатској престоници то име, да ли оно има везе са Каиросом[2], грчким богом срећног тренутка, или са нечим другим.

 

Навијала сам свим силама за тог младог бога који хода на врховима прстију и никуда не жури, а све престиже, и који има на ногама крила, како би летео са ветром.

 

Питала сам се колико је пута прошао поред мене, и колико пута сам пружала руке ка његовом несташном чуперку на челу, понекад успевајући да га бар додирнем, ако не и шчепам, а понекад ништа од тога: тужна, гледах му само леђа и голу главу, јер од срећног тренутка, кад прође поред нас, остане само љуштура чија нас празнина погађа.

 

У „Кармини бурани“ налази се можда најлепша химна Каиросу као срећном тренутку: "Verum est quod legitur, fronte capillata, sed plerumque sequitur occasio calvata“ (Истина је оно што кажу: Срећа има чуперак на челу, али када прође поред нас, постаје ћелава.“

То је јасна алузија на чињеницу да, у часу када се срећни тренутак приближи, можемо да га зграбимо за чуперак косе који му се налази на челу, али у тренутку кад се удаљи – он покаже своју голу главу, што значи да је губитак неминован, тј. да се срећа не може задржати“.

 

Каиро је, међутим, добио име по планети Марс, како тврди етимологија. Легенда каже да је та планета била у зениту у тренутку када је генерал Jawhar ту почео да подиже град, 969. године, у име  калифа фатимида, који су градом владали од 973. до његовог пада 1171. године. Пошто је Марс (арапски: Al- Qahira) планета која управља ратовима, име би, према томе, значило: ратнички, ратоборни, онај који припада Марсу.

 

Можда је тиме била одређена судбина овог града у свим временима: да много и често ратује и да, чак и кад у њему званично завлада мир, његови становници, потомци славних фараона, буду принуђени да живе на ивици сиромаштва, да се стално боре за голи опстанак, док странци профитирају од њихове муке и блага које им је остало од давнина.   

 

„Каиро, иако највећа престоница у Африци, сасвим је споредна ствар у Египту. Чаробни град на Нилу, између две жуте пустиње, Либијске, и Арабијске, то је звоно живота у једном пределу смрти...//

 

Овде је сусрет Истока и Запада, значи онај апсурдум  који увек у нашој памети и пред нашим очима направи збрку какву ништа друго није у стању направити.

 

Постоји половина Каира са познaтим муслиманским компонентама: џамијама, безистанима, текијама, чесмама, небројеним широким гробљима...Али постоји и европска половина Каира која се састоји од енглеских компонената: клубова, тениса, дансинга, вискија, викенда, и затим презирања свакога ко није Енглез. Додајте још и да овде живи двадесетина разних других народа, и толико исто раса, са свима нијансама њихове епидерме...

 

Каиро данашњи није стога град као други градови, него једно случајно људско насеље. Стари Каиро, у коме је некада живео и умро филозоф јеврејски Маимонид, и у који је чак и Наполеон ушао, налази се, запуштен и безначајан, на истој обали Нила, неколико километара удаљен, где још Грци и Копти имају своје цркве и нарочито своја гробља...“

 

У Каиро смо из Хургаде кренули у 2.00 ујутру, неколико сати након што нам је агенција понудила излете. Рекоше нам да се путује шест-седам сати у једном правцу.

 

Тада сам први пут видела пустињу, кроз коју смо пролазили сатима пре него што смо угледали јутарњим сунцем окупану египатску престоницу. Разређено растиње, налик на мало жбуње, искрсавало је и нестајало из нашег видокруга. (слика ветрењача)

 

 

Велико изненађење усред пустиње биле су ми и ветрењаче, оне које производе струју. Стотине хектара пустињске површине прекривено је ветрењачама које машу својим белим дугачким рукама, разбијајући монотонију пустињског предела. То је један контраст више у овој земљи контраста - спој тековина новог доба, и  старог, вишемиленијумског наслеђа: модерне, витке ветрењаче налик су на пушке уперене у небо и забодене у бескрајна таласаста пространства пустињског песка.

 

Видели смо успут још неколико приморских градова и њихових плажа; много довршених, а још више недовршених кућа (јер Египат је, као што већ рекох у једном од претходних записа, једно велико градилиште), а сви виђени призори су ме уверавали да је Хургада дефинитивно била најбољи избор.

 

Због високих температура, туристички аутобуси су климатизовани а клима појачана максимално, што свакако утиче и на здравствено стање појединих путника. Неудобан, а крцат аутобус, клима и непријатни мириси (за које смо најпре мислили да су последица ознојених ногу изувеног младића, а после смо се уверили да нису) били су наша стварност на путу ка Каиру. Но, били смо убеђени да све то треба издржати јер ће оно што ћемо видети бити вредно претрпљених мука: музеј, аутентична мануфактура парфема, вожња Нилом, пирамиде...

 

Ибн Халдун, арапски средњовековни филозоф, историчар и социолог, који је умро у овом граду, рекао је:“ Оно што човек може да замисли обично превазилази оно што види, будући да машта превазилази стварност, осим када је у питању Каиро, где човек види оно што не може да замисли.“

 

Истина је, у Каиру сам видела оно што нисам могла да замислим.

 

Оно што се налази у Националном музеју превазишло је сва моја очекивања - обасјало ми је очи својим сјајем и лепотом, а оно што сам видела као свакодневницу тог града, такође је превазишло моја очекивања, бацивши тамну сенку на моју веру у бољу будућност света, нарочито земаља Трећег света, а то значи и тамну сенку на веру у човека као круну Божјег стварања.

 

Човек- како то гордо и истовремено понижено звучи!

 

30. 8.2012.

 

[1] Име је знамење.

 

[2] Каирос (grč. καιρός, Kairós) је најмлађи Зевсов син, бог срећнога тренутка. Представљен је као младић који на глави има само један чуперак косе.

Кад се нађе у нашој близини, постоје три могућности: 1) да га и не приметимо ; 2) да га приметимо, а не учинимо ништа ; 3) у тренутку у коме пролази пружимо руку да га ухватимо за чуперак, што значи да ћемо зграбити прилику, тј. срећу.

(Сфинга: приближавање) 

ЕГИПАТ:

Е јер је егзотичан;

Г, јер је Гиза његов драгуљ;

И, јер је Изида неприкосновена;

П, јер има пирмиде и папирус;

А, јер се поноси Александријом, Абу Симбелом и Асуаном, Амоном Ра;

Т, јер је Тутанкамон тајна.

 

Египат је одувек мамио и оне који су жељни авантуре, и оне који су жељни мира, и оне који су жељни знања. А он је  био и остао тајна.

 

Иако постоје бројни материјални докази о духовној надмоћности старих Египћана и о знањима која превазилазе остатак света, чији су резултати, између осталог, и невероватне грађевине и бројна уметничка дела која почивају у престижним европским музејима (првенствено у Француској и Енглеској), мада је много тога, срећом, остало и у земљи порекла, оно што је у Египту највредније и најважније остаје непознаница.

 

Гледамо пирамиде и Сфингу, застаје нам дах од Тутанкамоновог златом уоквиреног погледа, златне маске, накита који нема цену, оружја и оруђа,задивљени смо лепотом и величином храма у Луксору и осталих тебанских красота, плаши нас оно о чему размишљамо док посматрамо мумије и остатке прастарих животиња, али оно што је њихова суштина – остаје нам недоступно и недодирљиво.

 

Јављају се нове претпоставке и теорије, модерни приступи старој цивилизацији, али ова земља, библијски Мисир, из које је Мојсије извео свој народ после четрдесетогодишњег лутања пустињом, земља у којој су своје краткотрајно прибежиште нашли и Богородица и Богочовек и у којој и данас Копти чувају успомену на своје хришћанско порекло и живе у слози са већинским, муслиманским становништвом, остаје привлачна за безбројне туристе из целог света.

 

У Хургаду, кажу становници, највише туриста долази из Русије, а у Шарм ел Шеик, друго најпознатије летовалиште, има више Италијана и западњака.  

Уживах слушајући на сваком кораку руски језик. О, како лепо и меко Египћани говоре руски, да само знаш, а како набадају инглиш...!

 

Извори кажу да су египатску земљу која је плодна, ону која је давала живот онда када се Нил излије, називали црном земљом, црницом, за разлику од пустињске земље, која је названа црвеном.  Црвено и црно – две су боје које су се нашле и на застави ове земље.

 

Иако се симболика боја на египатској застави другачије тумачи («Застава је подељена на три хоризонтална дела, црвене, беле и црне боје. На белој подлози се налази египатски национални симбол: Саладинов орао (златни орао прекривен штитом на којем арапском словима пише име земље).Црвена боја се односи на период пре револуције који је био окарактерисан борбом против окупације Велике Британије. Бела је симбол револуције из 1952. која се завршила без крвопролића, а црна је симбол краја британског колонијализма и монархије. Ове боје су постале традиционалне панарапске боје и налазе се и на заставама Јемена, Сирије и Ирака. Заставе ових земаља се разликују по амблему у свом центру», каже Википедија), мени се чини да те две боје, између којих стоји бела, нису случајно на том месту.

 

Египат је други/другачији континент- црна, тајанствена, дивља, динамична, пуна изненађења Африка.

 

Египат је други/другачији свет (тачније, спада у земље тзв. Трећег света), менталитет, исхрана, ритам...

 

Египат  је друга/другачија клима (суптропска).

Киша и магла су ретке појаве. Сунце, песак, море, небо, гранит - много чешће.

 

Египат  је земља контраста: величанствена и чудесна историја наспрам сиромашне, неизвесне и, чини ми се, тужне садашњости...

 

Египат је сјај фараона и беда потомака.

 

Египат је сунце на небу и топлота на земљи, у земљи, око нас. Мој наклон, Амоне Ра.

 

Египат је Нил, Сфинга, папирус, хијероглифи, пирамиде, камиле, Луксор, Абу Симбел, Асуан, Александрија, Књига мртвих, Амон Ра, Озирис и Изида, Хорус, Анубис, Птах, Тутанкамон, Нефертити, Клеопатра...

 

Египат је више од деведесет посто пустиње, мање од десет посто копна и осамдесет милиона становника.

 

Египат је деведесет посто становника муслиманске вероисповести и десет посто хришћана, Копта.

 

Египат је Црвено море, најраскошније и најтоплије море које видех. Пред полазак на пут, рекох у себи: «Ако треба да је крај, нека буде у црвеном.»

О. Памук ми објасни: »Значење је бојâ да буду пред нама и да их видимо.Ономе који не види, није могуће објаснити што је то црвено.« Видим и не треба ми објашњавати.

 

Египат је песак, прах, запуштеност и немар на све стране; велелепни хотели и рајски вртови наспрам безбројних започетих зградетина и хотела које прекрива прашина и који можда никада неће бити завршени (јер би власници морали да плате велики пораз). Оно што доврше, већ је начето зубом времена, топлим ветровима, засуто песком и прашином. Читав Египат је једно велико градилиште.

И кал (изузев то мало хотела уз море).

 

Египат је сиромаштво. Месечна плата хотелских радника је око 50-60 евра, и од ње треба да исхране бројне породице. Да није бакшиша од туриста, на чију неопходност нам указују водичи, ко зна шта би било...А сви насмејани, дружељубиви, жељни приче (и нарочито белих жена).

 

Египат су камиле. Бај д веј, највећа понуда дата онима са којима бејах (за мене) је- 500 камила. Срећа те ме моји «чувари» воле па ме не дадоше, мада размишљаху;-).

 

Египат је непрестано удварање белој жени и удовољавање туристима. 

 

Египат је непресушни осмех, трпљење, достојанство у беди.  

 

Било како било, вредело је проћи кроз пустињу, видети фатаморгану, возити се џиповима и посетити бедуинско село; вредело је гледати плес окрећућих дервиша (што је нешто потпуно невероватно и прелепо), уронити у Рајско острво, па макар корали разрезали десно стопало, и пливати по Црвеном мору; вредело је видети Каиро и његов музеј (безбројне драгоцености у музеју, рачунајући и садржај Тутанкамонове гробнице, али и оно што ме је нарочито дирнуло – статуе писара изложене у музеју, лепше од оне најпознатије која почива у Лувру, писара чије ме  живе очи и сада гледају); вредело је возити се Нилом...

 

Вредело је све!

 

Nota bene, човече - путниче:

Египат је на карти твог срца и твоје мисли condizio sine qua non!

 

Виолета Милићевић