Trun smo i tren

14 ÐÐ, 2012

Сафари: џипови, фатаморгана и ужарена дина (12)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 00:44

 http://www.dodaj.rs/f/2m/8S/2dvNSI4t/safari-dzipovi.jpg

Обавезно иди на сафари!“, рекла ми је Биља, коју сам неколико пута звала како бих од ње добила потребне информације о must see у Египту. „Не пропусти вожњу квадовима!“, додала је, убеђујући ме да слободно седнем у то чудно возило звано квад и сама га возим, без обзира на мој страх од вожње, који је у међувремену нарастао као брдо.

На сафари се, иначе, иде џиповима чији возачи у договорено време чекају путнике испред хотела.

Чим смо напустили град и угледали пустињу, авантура је почела.

Наш возач је возио онако како нико од нас није ни замишљао да се може возити. Истина, сви су возачи брзо возили, јер им је познато колико то утиче на адреналин авантуре гладних туриста, али онај наш – није што је наш, али је стварно тако ;-))) - био је сасвим посебан. „Тек ћете се ви чудити!“ – што би рекао Лаза.

Састали смо се на месту које су водичи унапред уговорили са нашим возачима, негде усред пустиње, и ту су нам возачи, водичи и њихови помоћници везали мараме на арапски начин. Речено је да цело лице мора да нам буде покривено (наочаре ће штитити очи, наравно) како бисмо избегли да нам песак улази у очи или се лепи за лице. 

Fatamorgana

Са тог места смо могли да видимо фатаморгану (која, нажалост, није тако уочљива на мојим снимцима, али ко има машту – нека јој пусти на вољу). Илузија је била толико савршена да бих и сама, да нисам била окружена толиким људима, сигурно пошла ка тој непостојећој води, чврсто убеђујући себе, упркос разуму и ономе што знам о појави фатаморгане усред пустиње, да ћу моћи је додирнем и оперем прстиће у њој.

Ту нам је Тања, наш водич, испричала причу о Мухамеду и његовој мајци која се такође нашла у пустињи и чије је чедо било жедно па је мајчинска љубав учинила чудо - да једна фатаморгана ипак не буде само то, већ да се претвори у извор...

Тања, иначе наша жена удата за Египћанина, по сваку цену је желела на нагласи колико је поштовање мајке важно у исламу, и колика је моћ мајчинске љубави.

Mama suvozac

Авантура је настављена. Наш возач је возио као Шумахер, а ми смо све у шеснаест поскакивали са својих седишта и повремено, кад би нам дао знак или кад бисмо проценили да је за то време, подизали бисмо руке окрећући дланове ка крову џипа, како бисмо спречили ударац главом о кров, или га бар амортизовали.

Са цд-а је одјекивала врло брза и ритмична музика, а рефрен у коме се бесомучно понављало „оли, оли“ орио се у комбију.

Моја мајка, седећи на месту сувозача, повремено нас је, запрепашћена и озбиљно забринута за свој живот, као и за животе свих сапутника, засмејавала својим спонтаним кометарима. Два млада пара Црногораца и Црногорки и ја, убеђени да смо у добрим рукама, ниједног тренутка нисмо бринула за своје животе, без обзира што је возач достизао неке невероватне брзине а онда се изненада заустављао на врху стене или дине како би видео наше реакције и чуо крике, а онда настављао да се тако игра и, рекла бих, ужива у нашем узбуђењу.

Замислите да се у року од тридесетак минута неколико пута нађете на литици на коју се ауто попне, застане на средини па са ње брзо сиђе, па се опет брзо попне на другу, па ту застане тек да помислите да ће се сад претурити, па сиђе, и тако стално, док се за вама диже облак прашине и не видите ништа осим песка и камења!

Lavlja glava u kamenu

Наш возач, осим што нас је лудо возио, засмејавао, давао ритам и певушио, указивао би нам на призоре које смо, у незнању, могли да пропустимо.

Нећу заборавити тренутак кад ми је, усред вожње, затражио апарат како би сликао оно што је претходно показао свима, а пошто сам ја седела у ћошку ваљда је  помислио да нисам то могла да видим - главу лава у стени. Срећом, мом будном оку тај „детаљ“ није промакао, па нисам остала ускраћена за фотографије.

Следећа „станица“ била нам је огромна пешчана дина, са чијег је врха требало да се спустимо у  подножје, где су били паркирани џипови. Ту сам се горко кајала што нисам упамтила Биљин савет да ни случајно не пођем на сафари без патика и чарапа.

Песак је био врео толико да ми се чинило да ће ми остати опекотине на свим местима на којима ми додирне кожу. Да зло буде веће, имала сам црвене сандалице са каишићима око чланака који су остали на свом месту и након што се део испод стопала изврнуо и одвојио од ногу, због чега су ми стопала додиривала тај паклено врели песак, те сам брзином светлости, да се не бих саплела о каишиће, морала и њих да се отарасим, и са сандалама у руци, тако боса, претрчим пола дине готово лебдећи на том ужареном песку, на тој бодљикавој ватри, након чега је уследио аплауз.

Свему томе претходило је једно Веркино неславно урањање у песак, оног тренутка кад се прекинуо ланац руку, па је била разапета између напред и назад (јер су „паметни“ водичи смислили да се цела група држи за руке приликом силаска, што није било идеално решење, с обзиром на то да су млади појурили из све снаге и брзине, а старији то нису могли да испрате, па је дошло до незгода, али мислим да је она најгоре прошла јер није одмах ни схватила шта се догодило, а песак је био немилосрдно врео).

   Na vreloj dini

Силазак је снимао и камерман, али када сам, после силних перипетија, дошла до тог цд-а, на њему се није видео тај величанствени зарон, из простог разлога што смо за камермана сви били ситни, као мрави, а није на време уочио тај спектакл. Ми, који смо тамо били, свакако га нећемо заборавити, без обзира што га камера није овековечила. 

Виолета Милићевић 


Коментари

  1. Citajuci ovo, setio sam se tvoje Rusije. I tada, kao i sada, imao sam osecaj da sam sam to sve proziveo, doziveo, bio tamo svedoh tvoji nestasluka.

    Nadam se da cu sledece godine citati putopise i sa ovog kontinenta.

    Аутор Kosta — 15 ÐÐ 2012, 19:26

  2. svedok*

    Аутор Kosta — 15 ÐÐ 2012, 19:26

  3. :-))))
    Несташлуци у Русији?!? Е, баш сам се слатко насмејала!
    Па добро, назовимо тако и те догађаје. Још ми лепше звуче ако их и тим именом назовемо, мада се тај тип несташлука разликује прилично од египатских.
    Теби хвала што ме пратиш и након повратка са путовања и што на тај начин имам утисак да сам поново ишла на тај пут са новим сапутницима.
    Као што знаш, неки утисци дуго чекају пре него што их ставим на папир, али сам сигурна да бих имала шта да кажем и о континенту на који никад нисам желела да крочим, али сам ове године почела да размишљам о ревидирању тог става. :-)

    Аутор trunsmoitren — 15 ÐÐ 2012, 22:09

  4. Zapravo, kada sam upotrebio rec nestasluk, mislio sam na desavanja iz Turske. Znam te-znas me:))))

    Stav je revidiran vec! Barem sto se mene tice:)
    Cekam te:)

    Аутор Kosta — 15 ÐÐ 2012, 22:14

  5. Види ти њега! Пише: Русија, а мисли на Турску. Па то ни мени не може да се догоди!
    Но, пошто је код нас на снази то "знам те-знаш ме",онда могу да схватим.
    Ревидирање у току, за сваки случај,;-), а одбројавање је на стенд бају.
    Вероватно си чуо да ће нас (ј)Европа највероватније поново частити визама, па ће њеним стопама вероватно ићи и УСА (у ствари, они је никад нису ни укидали, зар не?), па ће неки путници хтели-не хтели можда одустати од тих путовања, али да не размишљамо сад тако далекосежно.
    Све у своје (не)време...:-)

    Аутор trunsmoitren — 15 ÐÐ 2012, 22:26

  6. Cuo sam. Ali to nema veze sa vizama za Ameriku, one su tu jos uvek, stamene i ne verujm da ce se menjati.
    Kao sto rekoh ranije, pusticu te do Nove godine, a onda cu upotrebiti sva diplomatska sredstva da te ubedim.

    Vidimo se na kafici u Cikagu sledeceg leta:)

    Аутор Kosta — 15 ÐÐ 2012, 22:31

  7. :-)
    Онда ја морам да се мењам (или ништа од дипломатије).;-)
    Сутра преговарам(о) са једним правим дипломатом који долази да ћаскамо о "Партнерству на делу", а презива се као твоје женче.
    Мош` мислити - неко са тим презименом представља Немце!
    Свет је заиста постао чудо!:-)

    Аутор trunsmoitren — 15 ÐÐ 2012, 22:38

  8. Svet je globalno selo, a mi onda dodjemo globalni seljaci:)

    Аутор Kosta — 15 ÐÐ 2012, 22:50

  9. Па да, у глобалу.;-)))

    Аутор trunsmoitren — 15 ÐÐ 2012, 23:04

  10. Bilja ima pravo. Safari i kvad su neponovljivi dozivljaji, pogotovo za prvi puta: poslije se naviknes i postane malo dosadnije. Preporucam safari u Keniji i Tanzaniji. Tamo su jos iskonski, iz vremena Hemigveja. U drugim zemljama su prilicno industrijalizirani.

    Аутор http://kenyasafari.altervista.org — 15 ÐÑ 2013, 16:13

  11. Чини ми се да ретко ко има прилику да се навикне, с обзиром на не идемо баш сваке године на море, а онда, и ако идемо, не идемо увек на егзотичне дестинације, а и ако одемо, можда није увек згодно да за то одвојимо дан и новац, тако да је појам навикавања мало дискутабилан.
    Не сумњам да је у Кенији и Танзанији доживљај много интензивнији и упечатљивији, и волела бих да и то доживим, али ако се то не деси, бар си ми оставио могућност, захваљујући линку и прилозима на њему, да то замислим.
    Захваљујем на коментару и новим, макар виртуелним доживљајима.
    Блог ти је врло богат, занимљив и леп, и тектовима и сликама.
    Велики поздрав!

    Аутор trunsmoitren — 19 ÐÑ 2013, 11:11


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs