Trun smo i tren

Пробуди се, нешто се дешава (октобар 2012)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 01:10

http://www.dodaj.rs/f/2i/LF/4iC7MfSS/zivot-zove.gif

Ало, буди се! Ајде, устани! Ајде, само мало! Отвори очи, пробуди се! Види, нешто се дешава!

Почиње нова модна сезона: лишће облачи браон мантилиће; облаци се фарбају у другу, тамнију боју; путеви добијају нове модне детаље које им дрвеће певајући наноси; цвеће шиша оштећене крајеве и мења фризуру.

Нове боје су сада у тренду: браон, сива, маслинасто зелена, окер...

Панталоне су замениле шорцеве и сукњице, дуксеви и џемпери мајчице и топиће. Патике полако мењају сандале. Све чешће нам друштво праве кишобрани, ређе лепезе. Ових дана највише се грлимо са ешарпама и шаловима. Нешто се дешава. Све се мења...

Ајде, можеш ти то! Тргни се, касније ћеш спавати и наспавати се! Ајде! Отвори очи, види, нешто се дешава!

Нови трендови су сада заступљени, друге ствари су сада "ин": сунце се раније буди и иде на одмор; облаци се чешће зноје, више тренирају; дрвеће активније игра и пева; лишће мења средину; трава и цвеће се чешће купају. Сви нешто раде, нешто се дешава!

Више се не спава до подне. Базени више нису актуелни, као ни изласци до ситних сати. Почео је нови тренд - школа!

И зато: смени шорцеве панталонама, сандале патикама, топиће дуксевима! Почни да носиш кишобран да ти се не поквари фризура! Промени навике, уозбиљи се!

Пробуди се, нешто се дешава!

Марија Јовановић, 3/3

***

Живиш, а спаваш. Ако тако наставиш, преспаваћеш младост, преспаваћеш живот.

За тебе је сваки дан исти, а када би загребао само мало дубље, само мало испод површине и ближе суштини, схватио би да нису ни слични..Дани су сунчани, сиви, понекад црни. Теби је свеједно. Важно ти је шта ће други да кажу, ураде, мисле.

Ствари се дешавају, велике и мале. Нисам ни сигурна да ли се ствари могу поделити на велике и мале. Све су на свој начин велике и важне за некога.

Време пролази, а тебе нико не чека, имају и паметнија посла. Са или без твоје дозволе коса ће ти оседети. А шта си у међувремену радио? Седео на клупи. Казаљке неће чекати да ти сазриш. Нећеш наћи пријатеље на компјутеру и нико се неће борити и залагати за тебе заувек.

Немој тако да ме гледаш! Ти псећи, тужни погледи не пале код мене. Само ти говорим оно што јесте, баш онако како мора бити, свидело ти се то или не.

Мораш да пазиш на себе! Људи гину на најразличитије начине - неки у саобраћајним несрећама, а неки емотивно одумиру. Смрт је најкреативнија жена на свету.

Среди се док још има времена и наде! Смеј се и уживај! Буди паметан! Научи како да функционишеш сам, јер ни мене неће бити вечно!

Срећно, пријатељу!

Ана Суботић, 3/5

***

Пробуди се, нешто се дешава! Осврни се око себе и погледај све ове људе!... Живот пролази…Искористи га и проживи га најбоље што можеш!

* * *
Доктор ми предаје лист, да потпишем да ли желим операцију или не. Гледам га, али мисли ми лете. Враћам се мислима у свој живот у претеклих годину дана, у дан када сазнајем да ће ми се живот променити, да ће се променити и живот мојих вољених, да ништа неће бити као пре...
* Годину дана раније *

Пијем јутарњу кафу и разгледам тек уређену башту. Затим излазим на трем испред куће и узимам новине и пошту. Разгледам и узимам једно писмо на ком је моје име.
Писмо из Ирака...
Срећан што је мој јединац нашао времена да ми пише, отварам и читам.
Сузе крећу низ лице. Као да ми је неко пробоо срце. Осећам хладноћу, трне ми тело, падам на под и не устајем.
Њега нема...

* * *

Будим се у болници, а око мене лекари, сестре и жена, моја Магдалена.
,, Господине, имали сте срчани...Молимо Вас да се не нервирате и да мирујете. Примите наше искрено саучешће.''
Оставља картон на дно кревета и излазе сви из собе. Остајемо само жена и ја. Не могу да је погледам у очи.
"Ја сам крив за све.''
"Не, ниси...Његова је жеља била да иде у Ирак, ми смо је испоштовали. Не криви себе.''
Покушавам да устанем из кревета, али ме она враћа.
Од лекова сам малаксао и тонем у сан. 

* Пре шест месеци *

Не могу да се помирим са смрћу сина јединца. Само родитељи знају колика је то туга, колики је то терет сваким даном се будити са надом да ће се појавити на недељном ручку, да ћемо отићи на голф, да ћемо заједно гледати филмове, поправљати наш Олд тимер, смејати се, уживати, причати...
Мог сина нема...
Не могу тај притисак да поднесем...
Покушавам себи да одузмем живот.
Бацам се с моста. Река је ледена. Срце ми стаје. Тонем... Нема ме.

* * *

Ипак ме има, у болници сам поново. Стари рибар ме је спасао. Око мене исти призор као и пре пола године. Лекари, сестре, али жене овај пут нема.
"Господине, жао ми је што морам то овако да Вам саопштим, али Ваша жена није могла да се носи и са вашим губитком, није сазнала да смо успели да Вас спасемо и изгубила је разум и сад се налази на психијатрији. Надамо се да ће јој бити боље за који месец. И још једна вест... Остали сте непокретни.''
Тајац. Ништа више не чујем, не видим, не осећам. Почињем полако да губим разум.
Више не схватам зашто сам покушао да одузмем себи живот. Зашто нисам мислимо на своју Магдалену? 

* Пре три дана *
 
Опет сам доживео срчани, и опет сам у болници... За све крив... На све гледам песимистички, на живот, на људе, на свет...
Чини ми се да не могу више, да слабим, да нестајем.
Не могу више да се борим. Гасим се...
Схватам да не желим да своје дане проводим у болници, да желим да вратим свој живот у нормалу. Не знам како.
Доктор ми нуди операцију, али не може да гарантује да ћу преживети. То сам и желео пре шест месеци, да одузмем себи живот, али више не! Желим да све ово прође, да се није ни десило или да заборавим на све.
Жена улази у собу. Сва ван себе. Плаче...
"Зашто све што је лепо у мом животу Бог да ми узме? Молим те, преклињем те, не дај да останем сама. Једва смо се изборили са смрћу сина, не могу још и са твојом да се борим. Буди јак... Заједно ћемо се борити. Још само мало... Волим те! ''
Грло ми је суво. Не могу ништа да јој кажем. Зашто? Па ја њу волим... И тада схватам да још није време да одем. ,, Волим те '' ће бити моје последње речи, али не сада, и не овде. Још дуго ћемо живети. Потребан сам јој.
Пробуди се, човече. Нешто се дешава око тебе...
Твој живот не стаје, он се наставља. Мења се... Неће се више дешавати ништа лоше јер ти то нећеш дозволити...
* * *
Мисли ми се враћају и узимам лист од доктора. Потписујем... Желим ову операцију...Желим да ми најзад нешто крене на боље, желим да живим, желим да сам заувек са својом Магдаленом...
Недељковић Јована, 3/5

***

Једна тема, једна од мени омиљених које већ десетак година дајем разним генерацијама и увек добијем нове, занимљиве приступе, и овога пута је била инспиративна и донела много петица мојим ученицима.

Ево три занимљива и лепа приступа!


Powered by blog.rs