Trun smo i tren

Сад схватам

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 15:56

http://www.dodaj.rs/f/1p/12O/3bRMpzQR/sam-covek-kraj-reke.jpg 

Лактом притискам кваку и наслањам се на врата да их отворим. Улазим пазећи да ми гомила фасцикли не испадне из руку. Палим светло и уздишем. Стан је празан, као и сваке вечери. Сама сам. 

Док се пресвлачим и спремам вечеру, размишљам о послу који морам да обавим. Све папире из фасцикли треба преконтролисати и прекуцати.

„Могла бих да почнем вечерас. И онако немам шта боље да радим“, говорим себи, али ме празан папир и оловка на радном столу убеђују у супротно.

„Одлучила сам. Морам то да завршим данас.“

Телефон звони и моје срце поскаче. „Невена Јовић крај телефона“, јављам се.

На моје разочарање, то је само нека туристичка агенција и говорим им да не желим да учествујем ни у каквој промоцији.

Напокон седам за сто и бленем у празан папир. Већ осећам сузе у грлу. Не знам како да почнем. Пишем:„Драги мама и тата“, а затим прецртавам. Не обраћам се само њима. Дугујем извињење и пријатељима.

Жао ми је. Не знам како да искажем колико ми је жао. Жао ми је што вас нисам више посећивала за време студија. Жао ми је што вам се нисам јављала. Жао ми је што нисам била ту за вас када сам вам била потребна. Жао ми је што сам дозволила да постанемо странци.

Знам да је и вама постало тешко да вам говорим да немам времена за вас. Схватам зашто зовете само када знате да сам на послу и остављате кратку поруку на секретарици. Схватам зашто ме више не зовете да дођем кући за празнике. Мука вам је да вас стално одбијам, а и мени је мука. Нисте ви криви за наш садашњи однос, ја сам. Прекасно сам схватила да није све у каријери, да су ми приоритети били погрешни. Кажу да човек мора нешто да изгуби да би схватио колико му је то значило и у праву су. Узимала сам наш однос здраво за готово. Сад схватам колико сам погрешила...“

Моје сузе падају на папир, а рука ми толико дрхти да испуштам оловку. Не могу да наставим. Цепам папир и одлазим да се умијем. Немам снаге да завршим.

Изнурена одлазим у кревет.

Сутра. Сутра је нови дан. Сутра ће бити боље. Бићу јача и завршићу писмо. 

Ања Стефановић 3/5

***

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

Два сата раније

Доктор Милан и ја већ дуже време радимо на тајном задатку у научним лабораторијама. Поред тога што смо колеге, он ми је и најбољи пријатељ и зато сам њега одабрала за ово истраживање.

Вируси. Када си окружен њима, понекад помислиш да си и сам заражен. Нас двоје покушавамо да искоренимо веома опасан вирус који прети да уништи човечанство. Једном смо били веома близу, али смо на крају доживели неуспех. Тестирањем смо установили да се вирус преноси ваздухом и да заражени није свестан. То је све! Шта ћемо да радимо?

Два сата касније

Све је магловито. Не видим ништа пред собом. Трљам очи, али не помаже. У последње време то се често дешава. Треба само да попијем бакин чај и све ће бити у реду.

,,Катарина, остави тај чај и сместа у лабораторију! Вирус је заразио десет људи из ординације'', виче надзорник истраживања.

Трчим. Где је Милан? Како је могао да дозволи тако нешто? Улазим сама у собу и затичем га како пресипа волоник у вирус. Тако ће га само проширити. Он је тај. Он је покренуо овај вирус. Али, зашто? Да би, као зликовац из филмова, владао светом?

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

,,Ти то не би схватила. Намерно сам те заразио да ми не би сметала'', мирно ми одговара.

У лабораторији све посуде почињу да пуцају, а вирус да се излива из њих. Паничим. Апарати експлодирају и Милан због испарења пада у несвест. Мени није ништа. Како?

Кроз главу ми пролазе догађаји од пре неколико дана. Па да! Све се уклапа. Ја јесам заражена, али сам пронашла лек. Бакин чај са специјалним биљем!

Дан касније

Милан је ухапшен, а ја сам херој. Али није моја заслуга. Бакина је. Ја сам само као полудела поливала чајем људе и себе.

Све је у реду. Схватила сам на време.

Катарина Младеновић,3/5

***

Понедељак подне, понедељак три сата, понедељак увече.
Уторак
. Уторак пола седам, уторак два ујутру.
Среда
, среда увече. Ово је брзо прошло.
Четвртак
. Четвртак пет сати, четвртак пет и петнаест, четвртак седам сати, четвртак увече.
Петак! Петак! Петак! Напокон!

Као и сваког петка, излазим са друштвом. Ове недеље одлазимо у оближњи кафић на живу свирку.

Атмосфера је одлична. Сви смо расположени и туре се врте. Сви у елементу, не обраћамо пажњу ни на шта. Савршена прилика за конобара да нас „одради“.
Стиже рачун. Девет хиљада! У том тренутку ми се то и није чинило као нешто ненормално, док није зафалило пара. Нико није хтео да дода преостали износ, јер су сви вероватно схватили да нас је конобар „клепио по ушима“. Нико осим мене.
Ја сам била расположена као и сваки пут, и нисам ни размишљала о томе.
Да се разумемо, није то било због алкохола, јер сам ја пила само сокиће, него ме је понело друштво, музика, мада ко зна можда ми је неко бућнуо нешто у чашу.
И тако дам ја тих неколико хиљада ресто, онако великодушно, па нек иде живот! Кад оно сви другови љути хоће кафић да развале. Ја реко':„Ма дајте, људи, нема везе! Сад сам ја вас частила, други пут ћете ви. Опуштено.“ 

Куку! Кад су ми рекли да су сви платили своје пиће и да нас је конобар заврнуо, мало је фалило да се претурим. Тек тад сам схватила о чему се ради. 
Па ја сад схватам да сам дала неком тамо средње образованом дечкићу паре на поклон!
Јао, а да је барем био неки „баја“ па да ме запамти! Овако немам никакве користи од своје великодушности.

Сад схватам да нећу имати паре да купим себи онај савршен џемпер! Сад схватам да нећу имати паре за нову маскару! Сад схватам, нећу имати паре за хлеб! Сад схватам, нећу имати да једем! 
Сад схватам, моја деца неће имати шта да једу! Добро, ајде
, сад сам се мало занела. Зауставићемо се код џемпера. 
Како год било, ја сад схватам да сам испала будала.

Понедељак. Уторак. Среда. Четвртак. Петак! Петак! Петак!

Ипак ћу остати код куће.

Ана Порчић,3/3

***

Три занимљива приступа теми "Сад схватам". :-)


Powered by blog.rs