Trun smo i tren

19 ÐÐ, 2012

Сад схватам

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 15:56

http://www.dodaj.rs/f/1p/12O/3bRMpzQR/sam-covek-kraj-reke.jpg 

Лактом притискам кваку и наслањам се на врата да их отворим. Улазим пазећи да ми гомила фасцикли не испадне из руку. Палим светло и уздишем. Стан је празан, као и сваке вечери. Сама сам. 

Док се пресвлачим и спремам вечеру, размишљам о послу који морам да обавим. Све папире из фасцикли треба преконтролисати и прекуцати.

„Могла бих да почнем вечерас. И онако немам шта боље да радим“, говорим себи, али ме празан папир и оловка на радном столу убеђују у супротно.

„Одлучила сам. Морам то да завршим данас.“

Телефон звони и моје срце поскаче. „Невена Јовић крај телефона“, јављам се.

На моје разочарање, то је само нека туристичка агенција и говорим им да не желим да учествујем ни у каквој промоцији.

Напокон седам за сто и бленем у празан папир. Већ осећам сузе у грлу. Не знам како да почнем. Пишем:„Драги мама и тата“, а затим прецртавам. Не обраћам се само њима. Дугујем извињење и пријатељима.

Жао ми је. Не знам како да искажем колико ми је жао. Жао ми је што вас нисам више посећивала за време студија. Жао ми је што вам се нисам јављала. Жао ми је што нисам била ту за вас када сам вам била потребна. Жао ми је што сам дозволила да постанемо странци.

Знам да је и вама постало тешко да вам говорим да немам времена за вас. Схватам зашто зовете само када знате да сам на послу и остављате кратку поруку на секретарици. Схватам зашто ме више не зовете да дођем кући за празнике. Мука вам је да вас стално одбијам, а и мени је мука. Нисте ви криви за наш садашњи однос, ја сам. Прекасно сам схватила да није све у каријери, да су ми приоритети били погрешни. Кажу да човек мора нешто да изгуби да би схватио колико му је то значило и у праву су. Узимала сам наш однос здраво за готово. Сад схватам колико сам погрешила...“

Моје сузе падају на папир, а рука ми толико дрхти да испуштам оловку. Не могу да наставим. Цепам папир и одлазим да се умијем. Немам снаге да завршим.

Изнурена одлазим у кревет.

Сутра. Сутра је нови дан. Сутра ће бити боље. Бићу јача и завршићу писмо. 

Ања Стефановић 3/5

***

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

Два сата раније

Доктор Милан и ја већ дуже време радимо на тајном задатку у научним лабораторијама. Поред тога што смо колеге, он ми је и најбољи пријатељ и зато сам њега одабрала за ово истраживање.

Вируси. Када си окружен њима, понекад помислиш да си и сам заражен. Нас двоје покушавамо да искоренимо веома опасан вирус који прети да уништи човечанство. Једном смо били веома близу, али смо на крају доживели неуспех. Тестирањем смо установили да се вирус преноси ваздухом и да заражени није свестан. То је све! Шта ћемо да радимо?

Два сата касније

Све је магловито. Не видим ништа пред собом. Трљам очи, али не помаже. У последње време то се често дешава. Треба само да попијем бакин чај и све ће бити у реду.

,,Катарина, остави тај чај и сместа у лабораторију! Вирус је заразио десет људи из ординације'', виче надзорник истраживања.

Трчим. Где је Милан? Како је могао да дозволи тако нешто? Улазим сама у собу и затичем га како пресипа волоник у вирус. Тако ће га само проширити. Он је тај. Он је покренуо овај вирус. Али, зашто? Да би, као зликовац из филмова, владао светом?

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

,,Ти то не би схватила. Намерно сам те заразио да ми не би сметала'', мирно ми одговара.

У лабораторији све посуде почињу да пуцају, а вирус да се излива из њих. Паничим. Апарати експлодирају и Милан због испарења пада у несвест. Мени није ништа. Како?

Кроз главу ми пролазе догађаји од пре неколико дана. Па да! Све се уклапа. Ја јесам заражена, али сам пронашла лек. Бакин чај са специјалним биљем!

Дан касније

Милан је ухапшен, а ја сам херој. Али није моја заслуга. Бакина је. Ја сам само као полудела поливала чајем људе и себе.

Све је у реду. Схватила сам на време.

Катарина Младеновић,3/5

***

Понедељак подне, понедељак три сата, понедељак увече.
Уторак
. Уторак пола седам, уторак два ујутру.
Среда
, среда увече. Ово је брзо прошло.
Четвртак
. Четвртак пет сати, четвртак пет и петнаест, четвртак седам сати, четвртак увече.
Петак! Петак! Петак! Напокон!

Као и сваког петка, излазим са друштвом. Ове недеље одлазимо у оближњи кафић на живу свирку.

Атмосфера је одлична. Сви смо расположени и туре се врте. Сви у елементу, не обраћамо пажњу ни на шта. Савршена прилика за конобара да нас „одради“.
Стиже рачун. Девет хиљада! У том тренутку ми се то и није чинило као нешто ненормално, док није зафалило пара. Нико није хтео да дода преостали износ, јер су сви вероватно схватили да нас је конобар „клепио по ушима“. Нико осим мене.
Ја сам била расположена као и сваки пут, и нисам ни размишљала о томе.
Да се разумемо, није то било због алкохола, јер сам ја пила само сокиће, него ме је понело друштво, музика, мада ко зна можда ми је неко бућнуо нешто у чашу.
И тако дам ја тих неколико хиљада ресто, онако великодушно, па нек иде живот! Кад оно сви другови љути хоће кафић да развале. Ја реко':„Ма дајте, људи, нема везе! Сад сам ја вас частила, други пут ћете ви. Опуштено.“ 

Куку! Кад су ми рекли да су сви платили своје пиће и да нас је конобар заврнуо, мало је фалило да се претурим. Тек тад сам схватила о чему се ради. 
Па ја сад схватам да сам дала неком тамо средње образованом дечкићу паре на поклон!
Јао, а да је барем био неки „баја“ па да ме запамти! Овако немам никакве користи од своје великодушности.

Сад схватам да нећу имати паре да купим себи онај савршен џемпер! Сад схватам да нећу имати паре за нову маскару! Сад схватам, нећу имати паре за хлеб! Сад схватам, нећу имати да једем! 
Сад схватам, моја деца неће имати шта да једу! Добро, ајде
, сад сам се мало занела. Зауставићемо се код џемпера. 
Како год било, ја сад схватам да сам испала будала.

Понедељак. Уторак. Среда. Четвртак. Петак! Петак! Петак!

Ипак ћу остати код куће.

Ана Порчић,3/3

***

Три занимљива приступа теми "Сад схватам". :-)


Коментари

  1. Pokusavam da pronadjem sebe u ovim nacinu pisanja i drago mi je da provirujem iz svakog ;)
    Ovo me podseti na "Cekanje" moje i Emilijino na Vasem "Trgu cuda" ... ovde i dalje ona ozivljavaju (cuda).
    Veeliki pozdrav, draga razredna.:*
    ps. kako mi nedostaju ove teme...

    Аутор Tijana — 19 ÐÐ 2012, 16:35

  2. Хвала што си се огласила, Тијана. Моји ученици ретко остављају коментаре код оваквих постова.
    Васкрснуће ваша "Чекања", не брини, јер вреде и треба да их прочитају они који то нису учинили на "Тргу",а они који то јесу -могли би да се подсете. :-)
    Иако знам да има лопова који ће искористити делове ових радова (или идеје) за своје писмене задатке, волим да се зна ко је први почео, тј. ко је размишљао на овај начин.
    Хм...Недостају? Има решења, драга!;-)
    Ево теме, а ти, ако имаш деведесет минута - оловку у руке и приони на писмени! Разредна ће то после прегледати и оценити, па ако буде као што претпостављам да ће бити - тражиће дозволу да објави резултате.;-)))

    Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 16:46

  3. *ovom
    *Emilijino i moje

    (ipak sam ja bila koleginica - "To su bili dani")

    Аутор Tijana — 19 ÐÐ 2012, 16:54

  4. Javicu se, nadam se sa dobrim rezultatom, cim zavrsim.
    Heh, cesto se vracam na ove strane, drage su mi jer bude drage uspomene.
    Jos jednom veeliki pozdrav za Vas, topao kao i ovaj oktobarski dan. :)

    Аутор Tijana — 19 ÐÐ 2012, 16:59

  5. Procitah prvi tekst i tu sam se zaustavio. Jako me je dirnuo.

    Da, ja sam morao da dodjem cak u ovu daleku zemlju da bih shvatio koliko su mi znacile neke svakodnevne stvari koje sam tamo imao.

    Prelep tekst.

    Аутор Kosta — 19 ÐÐ 2012, 19:31

  6. Не сумњам да ће резултат бити добар,Тијана, само ако пожелиш да поново поделиш своје мисли, а посебно осећања, са папиром.
    Узвраћам једнако топлим загрљајем, малена.:-)

    Аутор trunsmoitren — 20 ÐÐ 2012, 00:45

  7. И мене, Коста. Опако!:-)
    У њему има много нас. Као да смо га ми писали, а не једна седамнаестогодишњакиња, зар не?
    Друга два задатка су врло занимљива, али у њима нема нас.;-)

    Аутор trunsmoitren — 20 ÐÐ 2012, 00:49

  8. Јеси ли сигурна да те нема у сва три писмена задатка? :) Неко те зарази грипом, а бакин чај излечи, или ти негде узму паре и среде "шишање" какво ниси `тела? Мислим да нас има у свим задацима, а ја сам очарана младалачким размишљањима. Ма имамо талената итекако! :)

    Аутор pricalica — 20 ÐÐ 2012, 19:25

  9. Нисам, Причалице.
    Кад ми то овако пластично представиш, тј."нацрташ", лако је да се пронађем и ја, а сигурно и многи други.
    Имам много дивног материјала, толико да би могао да испуни читав блог, али постављаћу с времена на време, као и раније...
    Драго ми је да те и нови радови једнако радују као и стари, које ћу опет објављивати. Знам да си их ти пратила пажљивије него сви други.:-)

    Аутор trunsmoitren — 20 ÐÐ 2012, 20:25

  10. Сјајно ! Текст са бакиним чајем и вирусом морам да издвојим, због оригиналности пре свега.

    Аутор Јанакис — 21 ÐÐ 2012, 11:12

  11. И сама сам била очарана идејом и једноставношћу са којом ју је Катарина уградила у задатак.
    Потребни су нам људи који ће нас подсећати да су лекови за све што нас снађе - у природи.
    Оригинално је, а у вези са исконским врадностима - довољно да свима измами осмех.
    О оцени да и не говоримо.:-)

    Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2012, 21:31


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs