Trun smo i tren

 

Лево од Главног трга на коме се налази бронзани француски војник, налази се и натпис са именом Људевита Штура.

За словачку књижевност, а посебно писменост, Људевит Штур је оно што је за нашу књижевност Вук Караџић, с тим што је поље Вуковог деловања било много шире, али по питању увођења народног језика у књижевност – сличност ова два културна прегаоца из времена романтизма је очигледна.

Људевит Штур, филолог, окупио је око себе бројне културне посленике који су били носиоци националног препорода, и који су поставили основе савременог словачког књижевног језика, утемељеног на средњословачком дијалекту.

Штур je написао 1846. године Граматику словачког језика и бројне филолошке расправе из словакистике.

Скренемо ли поглед са тог натписа, угледаћемо испред себе мноштво круница боје злата утиснутих у камене плоче. Те крунице показују пут којим је некада пролазила поворка која је пратила управо крунисаног владара.

Први угарски краљ крунисан у Братислави, тадашњем Пресбургу, био је Максимилијан Други, 1563.

Крунисане главе имале су величанствене и свечане церемоније приликом крунисања. Том чину претходили су витешки турнири на коњу или борбе на Дунаву, позоришне представе и уличне забаве за широке народне масе.

После церемоније, краљ је пролазио градом  све до Главног трга и фрањевачке цркве, где су га дочекивали војници на коњима. Након тога краљ је на коњу јахао до порте катедрале светог Мартина, где је полагао заклетву. Затим је одлазио до Дунава, где се, попевши се на узвишицу и подигавши мач на све четири стране света, заклињао да ће бранити земљу од непријатеља. Тиме се завршавао званични и почињао је свечани део.

Трагове тог свечаног дела могу пратити и данашњи посетиоци уколико следе крунице посејане по пешачкој зони.

Традиција се одржава и данас, једном годишње, увек прве суботе у септембру, и хиљаде људи из разних делова света присуствује тим бајковитим призорима који евоцирају  историју, витешке игре и борбе, крунисање.

Видели смо и Михаљску брану (капију), која подсећа на Прашну брану у Прагу, кроз коју путник намерник може ући у град са било које стране света долазио. Приликом крунисања, краљеви су најпре пролазили кроз Црну капију, затим ишли у катедралу светог Мартина на крунисање, а онда долазили до Михаљске бране, како би се руковали са бискупом.

У центру града налазе се још неки објекти које треба видети, као што је Надбискупска  (примацијална) палата, испред које се налази статуа светог Георгија који убива аждаху (волим да користим те архаичне облике, кад год се помене тај светац и његов подвиг).

Данашњи изглед добила је 1871. године.На њеној фасади може се видети 150 кг тежак гвоздени бискупски шешир .

То је данас палата у којој обитава градоначелник Братиславе.

Њена унутрашњост грађена је по узору на „Дворану огледала“ у Версају, у којој је потписан чувени Пресбуршки мир (о коме сам писала).У њој се налази и збирка ретких енглеских гоблена из 17. века.Ту су некада наступали Моцарт, Бетовен, Барток и Лист.

Занимљива је и прича везана за статуу Свете Елизабете, заручене када је имала четири године. Тај део приче подсетио ме је, наравно, на причу о нашој краљици Симониди, византијској принцези обећаној нашем краљу Милутину.

Наиме,  Елизабетин отац, Андрија Други Мађарски, обећао ју је Лудвигу Четвртом 1211. године. Четворогодишња Елизабета однета је у дворац у Вартбургу, где је обављено венчање 1221.Међутим, пошто је радно остала удовица, одлучила је да напусти дворац и да посвети свој живот сиромашнима и болеснима, због чега је проглашена 1235. године светицом.

Ван тог градског језгра налазе се још и Грасалковића палата, садашње седиште председника Словачке. Испред се налази велика земаљска кугла.Тај гроф, Антон Грасалковић је такође био „зверка“, саветник Марије Терезије, један од најмоћнијих људи тог времена.

У једној од тих соба је, кажу, чувени Јохан Волфганг фон Кемпелен, дворски механик и саветник, показао свој изум – справу за играње шаха, а говори се да је и сам Наполеон играо у Шенбруну тај шах.

На палати се налази и словачка застава, која има црвену позадину, а на њој, у дну, насликана три плава планинска врха, на које се надовезује двоструки бели крст. Када је председник у земљи, застава се вијори на врху палате, а када је ван земље – спуштена је. Нешто слично смо, после видели, и у Прагу.

Атракција Братиславе је и Нови мост, на чијем је врху ресторан у облику НЛО –а, тј. летећег тањира. Порушено је око четрдесет кућа и велика пијаца да би се саградио мост који је заиста необична и ултра модерна креација.

Десно, преко пута, налази се Братиславски храд (тврђава), који смо посматрали само издалека, преко Дунава, као и НЛО, у који је свако од нас пожелео да уђе, али смо то оставили за следећи долазак, ако нас пут буде нанео опет тамо.

Вечност је пред нама, те је сасвим оправданa нада да ћемо једном попити кафу у НЛО – у, одакле се пружа, кажу, савршен поглед на лепоте Братиславе.

В. Милићевић 

 

Братислава нам је била два пута успут: први пут, кад смо из Мађарске ишли ка Прагу, и кад је остала по страни, и други пут, кад смо смо се враћали из Карлових Вари, и кад смо видели њене најважније знаменитости.

Кадa смо се искрцали из аутобуса да бисмо разгледали град, приметила сам, десно од аутобуса – Дунав. У стопу нас је пратио, где год смо кренули, само што је некада показивао да је ту, као тада, а некада се вешто скривао где год је знао и умео.

Дунав је, заправо, велико дете, схватила сам, јер деца воле да се играју до бесвести, а да им игра никад не досади.

Народно позориште 

Прво чега се сећам је зграда Народног позоришта (Словенске народне свадло), коју су пројектовали бечки архитекти Фелмер и Хелмер, чији се „потпис“ види и у Прагу и у Карловим Варима, јер су у питању зграде у облику брода окренутог наопако.

Испред зграде Народног позоришта налази се фонтана на којој је приказан велики орао како носи Ганимеда. Прича о Ганимеду потиче из грчке митологије и веома је занимљива:

„Ганимед је био је син Троса, оснивача Троје, и Калироје. Сматрали су га најлепшим смртником. Име „Ганимед“ у преводу значи „радост у зрелости”.

Ганимед је проводио детињство у Фригији, на брду Идa, где је чувао овце, учио, плесао и играо, а како је био изузетно леп, по мишљењу многих људи, а и самих богова, био је најлепши дечак на свету, запазио га је и бог Зевс и одмах се заљубио у њега.

Зевс је послао је орла, своју свету птицу, да доведе Ганимеда на Олимп. Многи верују да се сам Зевс претворио у орла и однео га на Олимп.

На Олимпу, Ганимед је заменио Хебу, богињу вечне младости, и постао уместо ње виноточа богова на Олимпу. Сви богови су се, због Ганимедовог доласка на Олимп, радовали, али је богиња Хера била та која га је презирала и била веома љута на њега. Многи су тврдили да је Ганимед био један од разлога зашто је она у Тројанскоме рату била против Тројанаца.

После отмице, Ганимедов је отац туговао за својим сином, а Зевс је, сазнавши за то, наредио Хермесу да му одведе на поклон два коња који су били тако брзи да су по води могли трчати. Хермес је, подаривши коње, уверио Троса да му је син постао бесмртан и да точи вино боговима са Олимпа, да нема шта више да се брине и да престане да жали сина.

Зевс је поставио Ганимеда као сазвежђе Водолија (Aquarius) које је блиско повезано са сазвежђем Орла (Aquila).

Ганимед је, касније постао симбол плодности, дух реке Нил, симбол хомосексуалне љубави. По Ганимеду је назван и Јупитеров природни сателит - Ганимед.“

Роландова фонтана

Шетња братиславским улицама заправо је била један брзоход, а највише смо се задржали на Главном тргу (Hlavné námestie), на коме се налази и Роландова фонтана (коју називају и Максимилијановом фонтаном), изграђена 1572. године, након крунисања Максимилијана Другог Хабзбуршког за мађарског краља.

Том приликом је један део Братиславе страдао у пожару који је изазвао велики ватромет којим се окончало Максимилијаново крунисање.

Назив „Роландова“, заправо је настао у 19. веку, када су овог краља почели да упоређују са Роландом, витезом и заштитником Братиславе (као што је заштитник Прага свети Вацлав, па се по њему тамошњи главни трг назива Вацлавские намјести).

Легенда каже да се кип који се налази на врху те фонтане окреће на супротну страну (по једнима: на сваких сто година, а по другима сваке Нове године) како би  одао почаст јунацима који су у прошлости бранили град.

На тргу се налази и много ресторана и кафеа, кажу – у бечком стилу, са одличним колачима и кафом, али је општепознато да ја спадам у туристе којима су гладније очи него стомак, тако да сам наставила свој „ лет“ не бих ли што више тога видела, сликала и упамтила.

Лепи Наци

 

Аустроугарски војник на стражи

Наполеонов војник 

 

Ћумил 

Братиславу називају, с правом, и градом кипова, јер има много кипова који симболизују људске особине или занимања.

Сликала сам Ћумила (фигуру чији је назив још и „ Човек који ради“), Shoner Naci -ja (најпре сам мислила да је то Фред Астер, који као да је тог тренутка подигао шешир да би поздравио присутну публику, а касније сам открила да је тај Лепи Наци заправо био угледан и углађени братиславски господин кога су  суграђани овековечили тако углађеног), француског војника наслоњеног на клупу, како будно прати дешавања у центру Братиславе, аустроугарског војника на вечној стражи,  као и папараца. 

 
Папарацо у акцији

Поред наведених и виђених и сама сам се сликала јер је изазов био превелик а њихове бронзане фигуре тако инспиративне да сам одлучила да и ја, која не љубим превише себе на сликама, не пропустим прилику да се бар на тренутак „дружим“ са њима и да тај тренутак овековечим.

Такође нисам пропустила прилику да пробам словачки специјалитет који нам је препоручио водич – халушке (халушки) са сланиницом. Халушке су заправо њоки преливени топљеним сиром и сланиницом сецканом на коцкице. О њима ћу рећи само: ммммммм хмхмхмхм мммммм, а ви их пробајте кад вас пут нанесе у Братиславу па ћемо видети хоћете ли имати неки другачији коментар.

Виолета Милићевић 

 

Никад ме ништа није вукло у Словачку, иако признајем да ме је оно „слов“ у њеном имену мало голицало, јер упућује на неке јаке речи  као што су : словити, благословити, празнословити, насловити, а то свакако опет указује на потребу за (до)говором, одувек присутном у људима.

Словачка је створена 1. јануара 1993. године, када су се састали тадашњи чехословачки председник, Вацлав Хавел, и још неки политичари  и споразумно, без ратова, договорили се о разлазу: 1/3 територије Чехословачке припала је Словачкој, а 2/3 Чешкој. И мирна Бачка!И тачка.:-)

Овом земљом доминирају равнице, иако су на истоку Карпати који се настављају у Ниске и Високе Татре, познате по развијеном зимском туризму.

Подаци говоре и да је 41% словачке територије под шумама, што указује на јаку дрвну индустрију.

Становништво је углавном младо, природни прираштај се увећава (за разлику од ситуације у Мађарској и код нас), а захваљујући високом степену образовања и солидној економској основи, ова земља је једна од земаља са добрим изгледима у Европској унији, чији је члан од 2004. године.

Братислава, највећи град у Словачкој, једини је главни град на свету који се налази нa тромеђи држава: Аустрије, Мађарске и Словачке.

До 1919. године, када је тако названа, Братислава је неколико пута мењала име. Старо име је Пожари, Прешпорок (Пресбурн), као и Претислав , мађарски Poszony, у латинским изворима Bosonium i Posonium, иако се први пут у аналима спомиње 907. године као Brezalauspurch, што, кажу, потиче од имена једног словенског владара. На српском се некада звала Пожун.

Историја тврди да су на простору данашње Братиславе најпре живела келтска племена. После су дошли Римљани, Германи, па Словени, у седмом веку, кад су основали Велику Моравску, нама познату из мисије солунске  браће, Ћирила и Методија, који су у тим крајевима проповедали хришћанство на словенском језику, заснованом на говору македонских Словена из околине Солуна.

Историјски извори говоре да је крајем деветог века у близини данашњег дворца постојало словенско утврђење са великом црквом и гробљем.

Дакле, историја је на овим просторима била врло бурна, нарочито од X-XXI века. У петнаестом веку настало је прво утврђење на брду, а после и град.

По једној легенди, владари и витезови нису могли да одлуче како да изгледа утврђење, а у једном тренутку неко од њих је ударио једну столицу која се окренула тако да су јој све четири ноге биле увис, те су то схватили као знак, и саградили утврђење које подсећа на такву столицу, са своје четири куле које га надвисују. 

Братислава је најпре била у саставу Аустроугарске монархије (од 1563 до 1746. била је престоница  Угарске). После битке на Мохачу, 1526. године, када су Турци потукли Угаре, угарска круна се налазила на територији данашње Словачке, и многи угарски краљеви крунисани су у цркви Светог Мартина (десет краљева, осам њихових жена, краљица, и једна краљица - владарка, Марија Терезија, ујединитељка Хабзбуршке монархије, 1741. године), јер је од 1536. године Братислава била престоница целог царства.

(Црква Светог Мартина у Братислави) 

У овој цркви, код олтара, налази се један сребрни ковчег где су похрањени посмртни остаци александријског патријарха светог Јована Елемозинског, као и остаци Емериха фон Естерхазија, естергомског архиепископа.

Црква Светог Мартина је место на коме су се одвијали неки важни музички догађаји: године 1834. овде је изведен Моцартов Реквијем, а 1835. Бетовенова Missa solemnis.Франц Лист је1840. године ту дириговао оркестром, а 1884. године излазио је на бис са својом Мисом компонованом за церемонију крунисања.

Када је 1741. године Марија Терезија дошла у Пресбург да затражи војну помоћ од угарске властеле, сусрет завршио повицима:“Vitam et saguinem pro regina nostra!” (Живот и крв за нашу краљицу)

(Споменик Марији Терезији у Братислави) 

Први аустороугарски краљ крунисан је 1563. у Братислави, у Катедрали светог Мартина.Занимљиво је да се од 1765. године на врху звоника ове цркве, на платформи 2х2 м, налази позлаћена круна светог Стефана, тешка око триста килограма, за коју је утрошено око осам килограма злата.

У време Марије Терезије Братислава је доживела процват, јер је она обновила зидине тврђаве, увела обавезно школовање и многе друге реформе, али је Јосиф Други напустио ту тврђаву са својом свитом и преселио се у Будим, па у Беч, где је пренео и краљевску круну.

Братиславу није заобишао ни Наполеон. Наиме, 26. децембра 1805. године, после битке код Аустерлица (данас у Чешкој, у Славкову), закључен је Пресбуршки мир, у Сали огледала у Надбискупској палати .

Једна од париских улица, недалеко од Јелисејских поља, названа је и Пресбуршка улица (Rue de Presburg). 

Међутим, Французи нису мировали нити су испоштовали договор о миру – вратили су се 1809. године, запалили град и освојили га.

 

(Пресбуршки мир, Братислава, Надбискупски двор) 

Године 1919, када је град добио садашње име, припојен је новоствореној Чехословачкој држави.

У Википедији пише и ово:„ За време рата Братиславу су бомбардовали савезници, окупирали Немци1944, и на крају ослободили Совјети, 4. априла 1945. године.“ .

Падом комунистичког режима,1989. године, ова земља је ослобођена својих ослободилаца, а Братислава је од 1993. постала престоница Словачке. 

 

Пут у Бохемију водио је преко Мађарске (чије смо бисере Будимпешту, Естергом и Сент Андреју видели и у њима провели по неколико сати) и био је пријатан, праћен песмом и смехом који су одзвањали аутобусом, и повременом сменом сунца и кише, у зависности од тога ко је када однео превагу на небеским бојиштима.

Пролазили смо путевима којима су некада ходили Келти, Римљани, Авари, Хуни, Германи и Словени...

Најрадије сам себе замишљала као путника кроз Доњу Панонију, јер сам од оних чија чежња за морем изгледа као да је исконска, те се понекад осећају као панонски морнари који пате за морем које их је чекало па пресушило.

Ђоле, пријатељу, има још много панонских морнара (и морнарки) на брдовитом Балкану!

Кроз Будимпешту сам и раније пролазила. Једном сам чак и боравила у њој три дана, кад сам са ондашњим матурантима такође била на екскурзији коју памтим само по лепим догодовштинама, пре свега оним хотелским, али и по дугим шетњама будимпештанским улицама, трговима и парковима.

Интригантан ми је био податак да се туда својевремено врзмала и Клеопатра, која је лудовала за накитом, нарочито за оним начињеним од зелено-жуте смоле зване ћилибар (за којом и сама лудујем, иако од ћилибара имам само један прстен који се већ дуже време не усуђујем да ставим на руку, јер је његово дејство на мене у најмању руку необично), која се у тим пределима могла наћи.

Знала сам и од раније да је Будимпешта састављена из две целине: али сам тек сада сазнала да име дугује Буди, Атилином брату, али и кречу, јер реч „пест“ значи кречана, пошто су први досељеници, на прелазу из старог у нови век, ту подигли насеља налик на кречане.

Стари Будим се још звао Обуда, и постао је престоница у тринаестом веку, што је био све док Турци нису освојили (после Мохачке битке, 1526. године, Угарска је пала под Турску власт, која је трајала 15о година, до краја 17. века) , када је примат преузела Пешта.

Године 1873. Буда и Пест спојили су се у Будапест.

Била ми је занимљива и прича о Атили, Бичу Божјем, нарочито онај део о сахрани, јер кажу да је сахрањен усправно, на коњу, у речном кориту, а са њим је сахрањено и двеста верних жена (колико ли је имао оних других, неверних? – питала сам се), и о робовима који су, након обављене сахране, побијени да не би одали тајну о месту на коме почива хунски вођа.

Занимљива ми је била и прича о племену Међера, које је дошло са простора данашње Русије, под вођством кнеза Арпада, родоначелника династије Арпадхази, чији споменик доминира Тргом хероја (испод анђела, који је изнад свих седам племенских вођа и изван овоземаљског живота, наравно) и гледа право у зграду некадашње југословенске, а сада српске амбасаде коју је наш Дука, кнез песника, добио од мађарске богате грофице, љубавнице, а онда тестаментом одредио да, после његове смрти, припадне његовој домовини.

Зграда српске амбасаде налази се у булевару којим је некада ходала искључиво угарска аристократија,  и који носи име националног хероја Андраша.

После распада СФРЈ било је повуци – потегни, али је у тестаменту наглашено да је човек био Србин изнад свега веровао у Бога и у српство, те је зграда ипак припала народу и земљи којима је припадао и власник виле, Јован Дучић.

В. Милићевић 

 

(Астрономски сат у Прагу) 

Постоје места која заволимо много пре него што их сопственим очима видимо; постоје она која заволимо током боравка у њима, али и она која заволимо тек кад одемо из њих.

Кад сам, у мају 2008. године, сазнала да ћу ићи са одељењем на екскурзију у Праг, и кад сам погледала неке слике, ништа се у мени није заталасало. Само сам се обрадовала једном новом путовању, али и застрепела, знајући да ћу први пут водити више од двадесет малолетних лица, трећака,  ван земље.

Матуранти су ипак углавном пунолетни, што ме је тада тешило.

То што се на неким језицима Чешка и данас зове Бохемија било ми је, признајем, интригантно, као и чињеница да се радња Кундерине „Неподношљиве лакоће постојања“, култне књиге за моју маленкост, одвијала на прашким улицама, да су и Томаш, и Тереза, и Сабина ту открили ко су, и то тек кад су открили да нису то у шта су целог живота веровали.

Исто тако, била сам свесна да је Кафка управо ту стварао „Процес“.

Теразије су биле у равнотежи.

Златни град сам заволела тек након дводневног боравка у њему, након искреног признања да је све то лепо, али да и даље осећам равнодушност (пошто је Петроград на листи виђених дивота први, па остављам бар пет празних места пре него што се усудим да било који други геогафски појам шапатом споменем), и након искрено постављеног питања („Оли, да ли сам ја, која себе сматрам љубитељем уметности, а равнодушна сам док ово гледам, нормална?“) на које сам, уместо одговора добила само ћутање и слегање рамена.

Неколико пријатеља из мог најужег окружења видело је Праг и сви су се вратили одушевљени, без обзира да ли су га видели у сунчаним, ветровитим, снежним или кишним издањима, а ја сам, и након што сам прошетала његовим најлепшим деловима, и даље сумњала у своја осећања.

Тек кад сам, дан пред повратак, схватила да се ближи час растанка, осетила сам да ми се увукао под кожу и да је узалудан сваки отпор – заволела сам га.

 

В.  Милићевић