Trun smo i tren

25 СÐ, 2012

Панонски морнари и остали путници (2)

Процес — Аутор trunsmoitren @ 00:09

Пogled-sa-tvrdjave-na-.jpg 

Пут у Бохемију водио је преко Мађарске (чије смо бисере Будимпешту, Естергом и Сент Андреју видели и у њима провели по неколико сати) и био је пријатан, праћен песмом и смехом који су одзвањали аутобусом, и повременом сменом сунца и кише, у зависности од тога ко је када однео превагу на небеским бојиштима.

Пролазили смо путевима којима су некада ходили Келти, Римљани, Авари, Хуни, Германи и Словени...

Најрадије сам себе замишљала као путника кроз Доњу Панонију, јер сам од оних чија чежња за морем изгледа као да је исконска, те се понекад осећају као панонски морнари који пате за морем које их је чекало па пресушило.

Ђоле, пријатељу, има још много панонских морнара (и морнарки) на брдовитом Балкану!

Кроз Будимпешту сам и раније пролазила. Једном сам чак и боравила у њој три дана, кад сам са ондашњим матурантима такође била на екскурзији коју памтим само по лепим догодовштинама, пре свега оним хотелским, али и по дугим шетњама будимпештанским улицама, трговима и парковима.

Интригантан ми је био податак да се туда својевремено врзмала и Клеопатра, која је лудовала за накитом, нарочито за оним начињеним од зелено-жуте смоле зване ћилибар (за којом и сама лудујем, иако од ћилибара имам само један прстен који се већ дуже време не усуђујем да ставим на руку, јер је његово дејство на мене у најмању руку необично), која се у тим пределима могла наћи.

Знала сам и од раније да је Будимпешта састављена из две целине: али сам тек сада сазнала да име дугује Буди, Атилином брату, али и кречу, јер реч „пест“ значи кречана, пошто су први досељеници, на прелазу из старог у нови век, ту подигли насеља налик на кречане.

Стари Будим се још звао Обуда, и постао је престоница у тринаестом веку, што је био све док Турци нису освојили (после Мохачке битке, 1526. године, Угарска је пала под Турску власт, која је трајала 15о година, до краја 17. века) , када је примат преузела Пешта.

Године 1873. Буда и Пест спојили су се у Будапест.

Била ми је занимљива и прича о Атили, Бичу Божјем, нарочито онај део о сахрани, јер кажу да је сахрањен усправно, на коњу, у речном кориту, а са њим је сахрањено и двеста верних жена (колико ли је имао оних других, неверних? – питала сам се), и о робовима који су, након обављене сахране, побијени да не би одали тајну о месту на коме почива хунски вођа.

Занимљива ми је била и прича о племену Међера, које је дошло са простора данашње Русије, под вођством кнеза Арпада, родоначелника династије Арпадхази, чији споменик доминира Тргом хероја (испод анђела, који је изнад свих седам племенских вођа и изван овоземаљског живота, наравно) и гледа право у зграду некадашње југословенске, а сада српске амбасаде коју је наш Дука, кнез песника, добио од мађарске богате грофице, љубавнице, а онда тестаментом одредио да, после његове смрти, припадне његовој домовини.

Зграда српске амбасаде налази се у булевару којим је некада ходала искључиво угарска аристократија,  и који носи име националног хероја Андраша.

После распада СФРЈ било је повуци – потегни, али је у тестаменту наглашено да је човек био Србин изнад свега веровао у Бога и у српство, те је зграда ипак припала народу и земљи којима је припадао и власник виле, Јован Дучић.

В. Милићевић 


Коментари

  1. Е тако се то некад радило: љубав се наплаћивала и земљи завештавало, а данас се љубав продаје и све раздаје...

    Аутор pricalica — 01 ÐÐ 2012, 11:05

  2. Стара прича, моја Причалице: једни стичу и граде, други расипају и разграђују. Но, овде смо сви на добитку.
    Ма коли ко се неки смешкали кад сазнају ову причу о пореклу наше амбасаде и о Дучићевој неодољивости, и гест дотичне даме и Дучићев гест су вредни наше пажње и поштовања. Њу није било стид да поклони вилу ономе ко јој је поклонио пажњу, а њега није било стид да призна како је до ње дошао.
    На овом путовању водич нам је испричао да је Дучић добио још једну вилу у близини, што се сазнало након смрти још једне мађарске грофице, али ту информацију још нисам проверила. И личи ми и не личи на рекла-казала, нарочито кад се узме у обзир да су дотичне даме биле времешне, а Дука ту и тамо, али то су опет приче о нечијом несебичности и о нечијем шарму.:-)

    Аутор trunsmoitren — 01 ÐÐ 2012, 19:53


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs