Trun smo i tren

Ни трага од Каироса, Марс је закон (5.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:53

Kairo, muzej
(Каиро, музеј) 

Кад год се срећем са нечим новим, за шта знам да је значајно и велико, волим да сазнам што више о његовом настанку, али и о настанку његовог имена.

 

Оно латинско „Omen - nomen[1]“ увек ме подстакне на разна истраживања.

 

Занимало ме је откуд египатској престоници то име, да ли оно има везе са Каиросом[2], грчким богом срећног тренутка, или са нечим другим.

 

Навијала сам свим силама за тог младог бога који хода на врховима прстију и никуда не жури, а све престиже, и који има на ногама крила, како би летео са ветром.

 

Питала сам се колико је пута прошао поред мене, и колико пута сам пружала руке ка његовом несташном чуперку на челу, понекад успевајући да га бар додирнем, ако не и шчепам, а понекад ништа од тога: тужна, гледах му само леђа и голу главу, јер од срећног тренутка, кад прође поред нас, остане само љуштура чија нас празнина погађа.

 

У „Кармини бурани“ налази се можда најлепша химна Каиросу као срећном тренутку: "Verum est quod legitur, fronte capillata, sed plerumque sequitur occasio calvata“ (Истина је оно што кажу: Срећа има чуперак на челу, али када прође поред нас, постаје ћелава.“

То је јасна алузија на чињеницу да, у часу када се срећни тренутак приближи, можемо да га зграбимо за чуперак косе који му се налази на челу, али у тренутку кад се удаљи – он покаже своју голу главу, што значи да је губитак неминован, тј. да се срећа не може задржати“.

 

Каиро је, међутим, добио име по планети Марс, како тврди етимологија. Легенда каже да је та планета била у зениту у тренутку када је генерал Jawhar ту почео да подиже град, 969. године, у име  калифа фатимида, који су градом владали од 973. до његовог пада 1171. године. Пошто је Марс (арапски: Al- Qahira) планета која управља ратовима, име би, према томе, значило: ратнички, ратоборни, онај који припада Марсу.

 

Можда је тиме била одређена судбина овог града у свим временима: да много и често ратује и да, чак и кад у њему званично завлада мир, његови становници, потомци славних фараона, буду принуђени да живе на ивици сиромаштва, да се стално боре за голи опстанак, док странци профитирају од њихове муке и блага које им је остало од давнина.   

 

Каиро, иако највећа престоница у Африци, сасвим је споредна ствар у Египту. Чаробни град на Нилу, између две жуте пустиње, Либијске, и Арабијске, то је звоно живота у једном пределу смрти...//

 

Овде је сусрет Истока и Запада, значи онај апсурдум  који увек у нашој памети и пред нашим очима направи збрку какву ништа друго није у стању направити.

 

Постоји половина Каира са познaтим муслиманским компонентама: џамијама, безистанима, текијама, чесмама, небројеним широким гробљима...Али постоји и европска половина Каира која се састоји од енглеских компонената: клубова, тениса, дансинга, вискија, викенда, и затим презирања свакога ко није Енглез. Додајте још и да овде живи двадесетина разних других народа, и толико исто раса, са свима нијансама њихове епидерме...

 

Каиро данашњи није стога град као други градови, него једно случајно људско насеље. Стари Каиро, у коме је некада живео и умро филозоф јеврејски Маимонид, и у који је чак и Наполеон ушао, налази се, запуштен и безначајан, на истој обали Нила, неколико километара удаљен, где још Грци и Копти имају своје цркве и нарочито своја гробља...“

 

У Каиро смо из Хургаде кренули у 2.00 ујутру, неколико сати након што нам је агенција понудила излете. Рекоше нам да се путује шест-седам сати у једном правцу.

 

Тада сам први пут видела пустињу, кроз коју смо пролазили сатима пре него што смо угледали јутарњим сунцем окупану египатску престоницу. Разређено растиње, налик на мало жбуње, искрсавало је и нестајало из нашег видокруга. (слика ветрењача)

 

Ветрењаче у пустињи 

Велико изненађење усред пустиње биле су ми и ветрењаче, оне које производе струју. Стотине хектара пустињске површине прекривено је ветрењачама које машу својим белим дугачким рукама, разбијајући монотонију пустињског предела. То је један контраст више у овој земљи контраста - спој тековина новог доба, и  старог, вишемиленијумског наслеђа: модерне, витке ветрењаче налик су на пушке уперене у небо и забодене у бескрајна таласаста пространства пустињског песка.

 

Видели смо успут још неколико приморских градова и њихових плажа; много довршених, а још више недовршених кућа (јер Египат је, као што већ рекох у једном од претходних записа, једно велико градилиште), а сви виђени призори су ме уверавали да је Хургада дефинитивно била најбољи избор.

 

Због високих температура, туристички аутобуси су климатизовани а клима појачана максимално, што свакако утиче и на здравствено стање појединих путника. Неудобан, а крцат аутобус, клима и непријатни мириси (за које смо најпре мислили да су последица ознојених ногу изувеног младића, а после смо се уверили да нису) били су наша стварност на путу ка Каиру. Но, били смо убеђени да све то треба издржати јер ће оно што ћемо видети бити вредно претрпљених мука: музеј, аутентична мануфактура парфема, вожња Нилом, пирамиде...

 

Ибн Халдун, арапски средњовековни филозоф, историчар и социолог, који је умро у овом граду, рекао је:“ Оно што човек може да замисли обично превазилази оно што види, будући да машта превазилази стварност, осим када је у питању Каиро, где човек види оно што не може да замисли.“

 

Истина је, у Каиру сам видела оно што нисам могла да замислим.

 

Оно што се налази у Националном музеју превазишло је сва моја очекивања - обасјало ми је очи својим сјајем и лепотом, а оно што сам видела као свакодневницу тог града, такође је превазишло моја очекивања, бацивши тамну сенку на моју веру у бољу будућност света, нарочито земаља Трећег света, а то значи и тамну сенку на веру у човека као круну Божјег стварања.

 

Човек- како то гордо и истовремено понижено звучи!

 

30. 8.2012.

 

[1] Име је знамење.

 

[2] Каирос (grč. καιρός, Kairós) је најмлађи Зевсов син, бог срећнога тренутка. Представљен је као младић који на глави има само један чуперак косе.

Кад се нађе у нашој близини, постоје три могућности: 1) да га и не приметимо ; 2) да га приметимо, а не учинимо ништа ; 3) у тренутку у коме пролази пружимо руку да га ухватимо за чуперак, што значи да ћемо зграбити прилику, тј. срећу.


Љубав не побеђује - Ђорђе Балашевић

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 19:32

Љубав не побеђује, ниједна од стотине.

То су само древне заблуде, више измишљотине;

масло лудих песника, превејаних лисаца,

разних музиканата, глуматала и писаца.

 

Знам, љубав руши зидине поноса и таштине,

али бајке да побеђује - то су будалаштине.

Лако је изиграју, као трску сломе је.

Никога не порази сем онога у коме је.

 

Ромео и Јулија правила су кршили,

ситним словом почели па крупном тачком ту причу завршили.

На верност се заклели, само срца следили...

Да је тужно - тужно је, ал' нисам убеђен да су победили.

 

Љубав је тек акростих, рефрен старе арије,

(такви никад не побеђују, то су којештарије).

утврда без стражаре, похарама круњена,

наивна и рањива, занесена и збуњена.

 

Орфеј се оглушио о претње и придике,

давни хадес прошао па опет остао без Еуридике.

Несретна Карењина, црни жар на аури...

Иницијал Пушкина зором угравиран на кобној чаури.

 

Окрај ока тињају мали златни грумени...

Дај ми, Боже, стих да утешим један носић румени!

Па да! Љубав носи доламу од вилинског предива,

и можда не побеђује, али је зато - непобедива.

 

Ђорђе Балашевић 

Египат на први поглед и додир ( 4.део )

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 00:54
Фатаморгана
(Фатаморгана) 

Зар ми, који смо пецали ситну рибу у каквом потоку нашег завичаја, или ловили ракове по нашим малим шкољевима, зар можемо сад без узбуђења помислити како нас у Африци чекају реке у којима живе коњи и крокодили?

 

И зар ми, који смо гледали мирне заласке сунца над нашим малим долинама, где зачас смркне, можемо сада овде без извесног страха да уђемо у пустињу са њеним фатаморганама и самумима? Све је у Африци најпре неизмерно и стравично; све у обести сунца и у понорима дубоких ноћи..“ 

 

Не, нисам се уплашила када сам ступила на египатско тло. Нисам, зато што сам знала да ништа није препуштено случају, али је једно извесно: сама или са још  једном особом својих година не бих се осећала сигурном.

 

Страх, то исконско осећање присутно у сваком бићу када се нађе пред непознатим, свакако би се пробудио и широм отворио своје огромне очи. У овом случају, радовала сам се што корачам простором који је колевка цивилизације и што су ту некада људи својим подвизима били равни боговима.

 

За људе који нису некад открили Америку, а који ни сада не откривају сваки дан по један континент, овај проналазак Африке у пустом мору јесте велики празник срца. Већ сама помисао да за леђима остаје један свет, а да сад пред нама почиње други свет, јесте доживљај који омађијава.

Тако исто и осећање да далеко иза нас остаде, прошле ноћи, такозвани стари свет, а да се пред нама појављује још старији и најстарији свет људски, представља за нашу памет неупоредиво збивање.

Не помињем и чудно осећање које човек има мислећи да далеко већ осташе за нашим леђима бели људи, а да сада улазимо међу људе црне, са њиховим наравима првог човека.“[1]

 

Египат треба видети, упркос ономе што савременом, помало размаженом и у сопствено (не)задовољство уљуљканом Европљанину може да смета.

 

Треба оставити све добро познато, један стари свет, и открити нови.

 

Треба видети та насмејана лица људи којима живот протиче у непрестаној комуникацији са странцима из целог света, у непрекидној смени лица и језика, у сталној борби за опстанак, јер је земља врло сиромашна.

 

Треба видети Египат како бисмо схватили у каквом благостању живимо и шта све имамо у односу на становнике тзв. трећег света.[2]

 

Њихове прљаве уџерице и исто тако прљави, прашином и песком засути солитери, стари модели аутомобила (наш југо и остали “Заставини“ модели често се могу видети на улицама), намештај који је стар и служи све док се потпуно не распадне, неуморно убеђивање туриста да баш код њих купе нешто што ће понети у своју земљу, уздржавање од хране и пића и на температури преко 40 степени (јер је време рамазана) сведоче о издржљивости и неуништивости људи који се одмалена уче трпљењу и уздржљивости.    

 

Треба видети Египат како бисмо схватили колико су драгоцена наша природна богатства: шуме и свакојако растиње, вода, ваздух, и колико смо немарни према њима.

 

Можда тек када видимо свуда око себе само пустињу, њене безбројне пешчане дине и таласасте наносе по којима јуре џипови са туристима жељним авантуре и нечега несвакидашњег, а у којима могу опстати само шкорпије, змије, камиле и ретко растиње;кад уђемо у бедуинско село и упознамо се на извору са таквом организацијом живота; кад видимо на улицама аутомобиле који се возе и по тридесет-четрдесет година, или који се уопште не возе, али их нико не уклања са места где су издахнули; кад видимо улице без семафора и навикнемо се на угашене фарове и стални звук сирена ноћу; кад видимо са каквом лакоћом се превозна средства престројавају из траке у траку, из улице у улицу; кад испред марине угледамо дечаке који се брчкају у баруштини пуној блата, и смеју се као да им се дешава нешто најлепше у животу; кад помислимо да у престоници једне државе постоји Град мртвих, део у коме живе хиљаде изопштених људи који никада неће напустити ту насеобину у којој су стари гробови – њихови једини домови; кад у пустињи угледамо фатаморгану која нас опомиње да ништа није онако као изгледа; схватимо да је живот у Србији миран, сређен и известан, за разлику од онога којим живе милиони људи у тој и у другим афричким земљама.

 

За једног Американца, видети први пут Европу, то је као доћи у посету своме деди и својој баби.

За Азијата, каквог Кинеза или Индијца, доћи у Европу, то је доћи код оних који су покрали све њихове стилове кућа, цркава, прозора, тканина.

За Африканца, доћи у Европу, то је пре свега ужас од белог човека.

Међутим, за Европљанина, ући у Африку, то је вратити се у доба препотопско, скоро предисконско. То је почети све изнова.“

 

Има нешто у менталитету тих људи што ће вам се чинити, упркос сумњама, чисто и искрено. Онда када вас питају како сте, увек изнова, чиниће вам се да их то заиста  занима и да је једино што желе да чују: Харашо, фајн, гут, добже, супер, екселант...

Када затражите помоћ, учиниће вам се да за њих нема ничега важнијег на свету од тога да вам изађу у сусрет, а да за узврат не очекују ништа осим вашег задовољства.

После два-три дана сви ће почети да вам личе једни на друге и чиниће вам се да све о њима знате, али тек после неколико дана схватићете да сте опет били у заблуди и да вам је оно најважније промакло, и да сте и даље на почетку.

 

Сам Египат, у првом додиру, ничим нарочито не изненађује. Са равнице мора закорачимо у равницу земље, и то мирно као да се тиме није ништа ни догодило. Египат изгледа земља без своје границе; где не улазимо на нека врата; где видимо неку земљу која нема, као све друге земље, свој почетак и свој свршетак. Већ са првим погледом чини вам се да сте у Египту све одједном сагледали, обухватили и објаснили. Одиста, ова земља нема него свега два-три предмета, који се, увек истоветни, понављају до накрај света. Нешто неизмерно, једнолико и празно, то је прво човеково осећање у Египту.“

 

Срећом, то прво осећање брзо нестаје, и замењује га задовољство због тога што сте део тог света и што је све баш онако како треба да буде.

20.8.2012. 

 

[1] Јован Дучић: Писмо из Египта

 

[2] Трећи свет је појам који се односи на све земље које су економски неразвијене, али су у развоју. Потиче из времена Хладног рата, када су ове земље формирале покрет несврстаних (првим и другим светом су се сматрали САД, СССР и њихови савезници). Окончањем Хладног рата и падом социјализма, појам је проширен на све земље у развоју.(Википедија)


Шекспир, 18. сонет

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 00:50

Powered by blog.rs