Trun smo i tren

О хвалоспевима и покудама

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 15:13
О хвалоспевима

Староегипатска уметност-лепота пред којом је време немоћно (7.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 14:25

Каиро, музеј, сфинга испред музеја 

(Каиро, Сфинга испред музеја) 

 

Приближавање центру Каира није ми личило на приближавање центру једне велике престонице, већ на пролазак кроз неко предграђе које су заборавили и градоначелник и Бог. Нека ми опросте они чије су очи виделе нешто друго, али ја то нисам умела.

 

Успут нам је водич рекао да се због сопствене безбедности нећемо задржавати на главном тргу, где се обично одржавају протести, па и онај кој је део „арапског пролећа“, а чији је резултат свргавање председника Мубарака и постављање Морсија.

 

На улазу у музеј дато нам је неколико минута како бисмо сликали оно што се налази у дворишту, а након тога су нам одузети фото-апарати јер је унутра строго забрањено сликање. Водич нам је рекао да не покушавамо да било шта сликамо ни мобилним телефонима јер би, у противном, чувари могли да буду врло непријатни.

 

Помишљам како су то добро смислили они који знају да широм света постоје људи очарани древним Египтом, јер су многа његова блага однета у Париз, Лондон, Берлин и ко зна где све, а оно што је остало потомцима фараона или освајачима њихове земље - не може се тек тако износити, чак ни помоћу апарата или камера.

 

Поштено! Заслужена казна за потомке и симпатизере бивших освајача, и све потенцијалне освајаче који би приграбили туђе само кад би им се указала прилика.

 

На разним сајтовима постоје информације о староегипатској уметности, као и бројне фотографије, али пошто смо ми, људи, често оно што видимо својим очима, онда се треба помучити и доћи баш на то место, у Национални музеј, јер то је једино место где се може догодити прави сусрет са прошлошћу.

 

Испред музеја налазе се статуе сфинги и божанстава, али и омањи базен по коме се, елегантно и поносно, шепуре лотоси. Лотос је, заједно са папирусом, света биљка у Египту.

 

Марија, наш водич, опремила нас је техничким помагалима, слушалицама и пријемницима, како бисмо могли све време да слушамо њен глас и причу о појединим експонатима. Након обавезног дела оставила нам је извесно време да сами погледамо оно што нас занима.

 

Најпре смо се зауставили код копије чувеног камена из Розете захваљујући коме је Шамполион, то чудо од детета (са тринаест година, он је већ говорио грчки, латински, арапски, хебрејски, сиријски,  халдејски,  коптски,  старокинески и санскрит), дешифровао хијероглифе. На камену је исти текст исписан на три језика: хијероглифима- на староегипатском, грчким алфабетом - на грчком, и абецедом – на латинском.

 

Заокружени су картуши који су му помогли приликом дешифровања. Оригинал се налази у Лондону, јер су у то време Енглези успели да га се докопају, иако су се они и Французи утркивали ко ће више националног, непроцењивог блага изнети из Египта, а локална власт била је лако поткупљива.

 

Потом смо се заустављали код статуа фараона, о којима нам је Марија износила  најразличитије податке. Занимљива ми је била и прича о Хатшепсут, фараонки, и митовима везаним за њено порекло, удају, владавину, а статуе на којима је представљена у различитим ситуацијама, а које наглашавају њено божанско порекло - посебно су занимљиве, живописне и лепе (и, наравно, као да су јуче направљене).

 

Пролазили смо ходницима и улазили у просторије у којима је извршена периодизација уметности, и све врло пажљиво обележено и класификовано: безброј предмета различитих величина, облика, оних који представљају владаре, писаре, свештенике, народ; мноштво оруђа и оружја и предмета за личну употребу; саркофази, шкриње, вазе, кревети, столице, штапови, скарабеји, свећњаци, пехари, и све то од најразличитијег материјала – злата, сребра, дргаог камења, слоноваче, кедровог и абоносовог дрвета, вулканског стакла, коже; одевни предмети и накит, мноштво статуа обојених живим бојама и нашминканих тако да би им данашње генерације могле позавидети. Ту је и мноштво списа и цртежа на папирусима на којима су боје сазреле на лакој грани времена, како би рекао наш Попа, и свићу на ивицама незаборава.

 

Чудесно је колико су боје старе неколико хиљада година и данас постојане и колико сваки експонат делује живописно и животно!

 

Постоји и посебан део са мумијама, али тамо нисам залазила (осим што сам видела мумије животиња, за које се не плаћа посебно) страхујући да ћу се изгубити негде или да ћу пропустити да видим многе друге експонате (мумије сам видела једном приликом у франкфуртском музеју, и то ми је било довољно, па сам одлучила да се вратим статуама писара, о којима ћу накнадно писати).

 

Садржај Тутанкамонове гробнице такође се чува у овом музеју. То пљачкаши нису успели да пронађу и однесу.

Зенон Косидовски у својој књизи „Кад је сунце било бог“ каже да би само набрајање нађених уметничких дела испунило целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица.  

 

Срећом те је Хауард Картер, енглески археолог, био поштени налазач, одговоран и  према прошлим и према будућим генерацијама, те је то благо оставио онима којима припада, али то ни њега ни чланове његове експедиције и многе друге који су на било који начин учествовали у ископавању није спасло необичне смрти, те су новине биле пуне прича о фараоновом проклетству које ће стићи свакога ко узнемири вишемиленијумски сан египатског владара који је умро у деветнаестој години, али је оно што је остало иза њега овијено велом бесмртности.

 

Наш Дука је, међутим, неким чудом избегао то проклетство, а његово је тело, и много година након погреба, остало целовито, што доводи до само једног закључка – да је знао тајну нетрулежности, односно да је, очигледно, и са његовим телом учињено оно што и са телима фараона како би остало целовито.

 

Занимљиво ми је и Дучићево сведочанство о посети гробници неколико година након њеног проналаска:

 

Био сам једног дана са самим енглеским археологом, мистер Картером, у гробници младог фараона Тутанкамона, коју је сам пре неколико година открио. Изгледало ми је да сам са Колумбом који ме води за руку да ми покаже Америку, сутрадан пошто ју је пронашао. Овај човек срећне звезде први је открио саркофаг од злата, и објавио фараона који непуне четири хиљаде година спаваше свој младићки сан у блеску који засењује као сунце, и чекаше свој повратак међу људе, обучен како није никад био ниједан владар ни Европе ни Азије.

 

Човек, гледајући златарске и вајарске радове из његове гробнице, постане горд на своје људско порекло, и горд на ово ново сведочанство колико је људство одувек живело у трагању за лепотама и величинама.

 

Ја сам истински одвећ мало био охол на своје европејство, стојећи поред мумије овог младића у Долини краљева, или поред раскошне посмртне опреме изложене у Каиру.

 

Зар је било могућно, питао сам се, да је изнад старе Атине било ишта љупкије и отменије, изнад старог Рима ишта поносније, изнад краљевског Париза ишта раскошније?

 

Међутим, ко није видео Египат у његовој фараонској магији, тај нема целу идеју о животу. И ко није на месту видео египатску уметност, тај није имао целу идеју о људском генију.“

 

Овај је музеј толико богат да, кажу, кад би се посетилац задржао поред сваког експоната по три минута, морао би да проведе у музеју 33 године, а ја нисам имала толико на располагању у датом тренутку. Но, идеја о људском генију указала ми се у свој својој величини и лепоти, и то је утеха коју сам понела са овог драгоценог места.

 

В.М, 31. 8. 2012.


Powered by blog.rs