Trun smo i tren

( Слика са интернета) 

Блог је, званично, дневник који пишемо на интернету. Пошто је 21. век – век интернета, а интернет подразумева сталну комуникацију са светом, то је измишљен и блог како би свако ко има или бар жели нешто да каже (свима)  то и рекао.

Ја сам, међутим, блог замислила мало другачије – као виртуелни простор у који смештам оно што сама стварам или оно што су створили други, а део је мог начина мишљења, вољења, једном речју – света.

Дневнике сам писала у средњој школи и током студија, као и писма, и за тим више немам потребу, али нека мешавина тзв. читалачких дневника (где је избор из онога што смо прочитали и што нам се допало) и повремених сопствених записа – сасвим је прихватљива.

Нешто слично сам већ поседовала, и то много година, на сајту Леонардо, али је једног дана све нетрагом нестало па сам одлучила да нађем неки нови домен који ће постати мој виртуелни дом.

Највише захваљујући Причалици, тј. њеном избору (пошто је њен блог на овом домену, а ја њен блог обожавам), по принципу: „Ако је добро њој - биће сигурно добро и мени“, створих „Трун смо и трен“.

Истина, планирала сам да мој званични потпис буде моје пуно име и презиме, из простог разлога што стојим иза свега што овде поставим, али пошто се нисам баш најбоље снашла док сам укуцавала тражене ми податке – у потпису је остало „трунсмоитрен“, што ће, ако Бог да и срећа јуначка, бити назив збирке песама коју ћу једног лепог дана објавити, пошто сам до сада објавила само једну, 2005. године, а од тада сам написала много песама.

Као и сваки блог, и „Трун смо и трен“ има различите категорије. Већину сам пренела са бившег „Трга чуда“, а додаваћу и нове. 

Моја концепција блога састоји се у објављивању линкова ка музици коју волим, ка сликама које су ми занимљиве и у објављивању текстова које сматрам квалитетним и важним за сентиментално васпитање свакога од нас (мислим првенствено на туђе текстове). 

Но, мислим да ће највећи број објављених постова садржати ауторске текстове, моје, из простог разлога што је ово моја виртуелна кућица и окућница, моја ливада, моја земља и моје небо, и што је свет издаваштва свет који ми се не мили превише, тако да је блог Богом дан да се на њему нађе и оно што можда никада неће стићи до материјализације у виду штампане књиге.

Данас објавих десети наставак, а испланирала сам још шест које још нисам потпуно уобличила. Ваљда те приче чекају своје зрење. Нарочито ми се отима прича о једном писару, која је прилично захтевна, али се надам да ћу је ускоро уобличити. 

Зато данас додајем још неколико постова, пошто пет-шест дана неће бити нових садржаја, тако да путници намерници, уколико им се допадну коцкице мозаика који састављам и који чини мој свет, могу да се зауставе и предахну на овом месту, да  заиграју, запевају или путују са мном, како се коме свиди.:-) 

Остајте ми добро и здраво!

Представљам вам Причалицу и њен блог "Све у причама бива", за случај да сте прво видели овај блог и да је не познајете (мада ми то делује мало вероватно).

Поносна сам што ми је пријатељ и што уме на један једноставан, али изнад свега продуховљен начин да нас дотакне својим причама, било у краткој форми (као што су ове две), или дуже - као што су њене приповетке и бајке. 

На претходном блогу објављивала сам и рецензије Јелениних књига и њене риповетке (што неће изостати ни овде), али за први сусрет са њеним стваралаштвом изабрала сам ове две дирљиве приче које ће вас натерати да се замислите јер својим по(р)укама, као и све друго што је Јелена написала, оплемењују.

Аутор текста и "графике", како се то већ каже у овом виртуелном свету, исти је - Јелена Јергић.