Trun smo i tren

Дозволите да вам се обратим :-)

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 11:08

путник 

( Слика са интернета) 

Блог је, званично, дневник који пишемо на интернету. Пошто је 21. век – век интернета, а интернет подразумева сталну комуникацију са светом, то је измишљен и блог како би свако ко има или бар жели нешто да каже (свима)  то и рекао.

Ја сам, међутим, блог замислила мало другачије – као виртуелни простор у који смештам оно што сама стварам или оно што су створили други, а део је мог начина мишљења, вољења, једном речју – света.

Дневнике сам писала у средњој школи и током студија, као и писма, и за тим више немам потребу, али нека мешавина тзв. читалачких дневника (где је избор из онога што смо прочитали и што нам се допало) и повремених сопствених записа – сасвим је прихватљива.

Нешто слично сам већ поседовала, и то много година, на сајту Леонардо, али је једног дана све нетрагом нестало па сам одлучила да нађем неки нови домен који ће постати мој виртуелни дом.

Највише захваљујући Причалици, тј. њеном избору (пошто је њен блог на овом домену, а ја њен блог обожавам), по принципу: „Ако је добро њој - биће сигурно добро и мени“, створих „Трун смо и трен“.

Истина, планирала сам да мој званични потпис буде моје пуно име и презиме, из простог разлога што стојим иза свега што овде поставим, али пошто се нисам баш најбоље снашла док сам укуцавала тражене ми податке – у потпису је остало „трунсмоитрен“, што ће, ако Бог да и срећа јуначка, бити назив збирке песама коју ћу једног лепог дана објавити, пошто сам до сада објавила само једну, 2005. године, а од тада сам написала много песама.

Као и сваки блог, и „Трун смо и трен“ има различите категорије. Већину сам пренела са бившег „Трга чуда“, а додаваћу и нове. 

Моја концепција блога састоји се у објављивању линкова ка музици коју волим, ка сликама које су ми занимљиве и у објављивању текстова које сматрам квалитетним и важним за сентиментално васпитање свакога од нас (мислим првенствено на туђе текстове). 

Но, мислим да ће највећи број објављених постова садржати ауторске текстове, моје, из простог разлога што је ово моја виртуелна кућица и окућница, моја ливада, моја земља и моје небо, и што је свет издаваштва свет који ми се не мили превише, тако да је блог Богом дан да се на њему нађе и оно што можда никада неће стићи до материјализације у виду штампане књиге.

За ове две недеље, колико блог постоји, поставила сам највише постова који се односе на Египат. То је зато што сам ту земљу посетила овог лета и што желим да испричам своју причу о њој (повремено се ослањајући и на друге изворе који се уклапају у оно што видех и осетих), како бих након тога испричала неке друге приче о местима и земљама које сам посетила (пошто има тога поприлично), а ујутру, у цик зоре, крећем на ново путовање – ка Златном граду, Берлинском зиду и још неким занимљивим местима, па ће бити још материјала.

Данас објавих десети наставак, а испланирала сам још шест које још нисам потпуно уобличила. Ваљда те приче чекају своје зрење. Нарочито ми се отима прича о једном писару, која је прилично захтевна, али се надам да ћу је ускоро уобличити. 

Зато данас додајем још неколико постова, пошто пет-шест дана неће бити нових садржаја, тако да путници намерници, уколико им се допадну коцкице мозаика који састављам и који чини мој свет, могу да се зауставе и предахну на овом месту, да  заиграју, запевају или путују са мном, како се коме свиди.:-) 

Остајте ми добро и здраво!


Све у причама бива, Мисли у зрењу

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 10:53

Срећа

сведок 

Представљам вам Причалицу и њен блог "Све у причама бива", за случај да сте прво видели овај блог и да је не познајете (мада ми то делује мало вероватно).

Поносна сам што ми је пријатељ и што уме на један једноставан, али изнад свега продуховљен начин да нас дотакне својим причама, било у краткој форми (као што су ове две), или дуже - као што су њене приповетке и бајке. 

На претходном блогу објављивала сам и рецензије Јелениних књига и њене риповетке (што неће изостати ни овде), али за први сусрет са њеним стваралаштвом изабрала сам ове две дирљиве приче које ће вас натерати да се замислите јер својим по(р)укама, као и све друго што је Јелена написала, оплемењују.

Аутор текста и "графике", како се то већ каже у овом виртуелном свету, исти је - Јелена Јергић. 


Нил и ја (10. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 10:52
Каиро, Нил

Није нам се десила љубав.

Можда зато што превише волим Дунав и Саву, па чак и Млаву која нечујно тече недалеко од мог прозора у граду мог детињства и ране младости, или зато што сам претходно видела и Арно и Сену, а Неву заволела онако како се могу волети само истинска чуда на овом свету, тек – вратила сам се из Египта а да се нисам заљубила у Нил.

Нису помогле приче о његовој моћи да земљу учини плодном кад тропске кише натопе абисинске горе па се он излије из корита и од августа до октобра претвори у језеро све чега се дотакне, а после повлачења у своје корито омогући ново бујање природе.

Нису помогле ни приче о његовом 6 400 км дугом току, као ни безбројне химне спеване у његову част или пак слике на којима је приказан као божанство.

Ни Херодотова мисао да је Египат дар реке ништа није променила, као ни Дучићев став да је Нил најлепша и најмирнија река на свету, да ништа величанственије не пролази по земљи и да је све друго спрам њега делимично, сићушно, смртно, илузорно.

Заправо, можда је време које смо имали на располагању било прекратко, као и брза,  получасовна вожња бродићем захваљујући којој смо могли да видимо део Каира из друге перспективе, управо са те реке.

Можда је и доба дана било превише банално и неромантично, јер је и сумрак био далеко, а камоли ноћ.

Можда је требало да стигнем до Мемфиса и да поверујем Дуки да је тамо све другачије[1].

Било како било,  ако се сретнемо поново, можда ће се нешто и променити.

До тада ћемо Нил и ја, свако у свом кориту, жуборити, роморити, шкргутати, цвркутати, брујати или шапутати одвојено.

Виолета Милићевић 


[1] „У Мемфису је чаробно и пуно живота брујање Нила у грању палминих шума, као фанфаре издалека, а који иначе доле поред обале,на неколико корачаја, тече потпуно нечујан. Уосталом, ја сам овај Нил, који нигде не пушта гласа од себе, чуо свугде у Египту, где год сам изнад себе имао макар једну палмину лепезу, или једну тамну гранчицу сикоморе. Значи да Нил истпвремено тече и у ваздуху као музика, докле по земљи тече као светлост.“(Ј. Дучић, Градови и химере)


Powered by blog.rs