Одлазак
(Слика са интернета)
Оде
и претвори се у вечност.
Срце ти се распрсне у парампарчад,
иако те заварава да и даље куца.
Земља отвори своја недра
и испуцалим, храпавим длановима
прихвати још једно тело,
а ти наставиш да корачаш
и грлиш оне који су преостали,
све тише, тише.
Коме да кажеш да не знаш
како да заборавиш
и да се ниси нагледао
једне непоновљиве лепоте?
Сви су некога изгубили.
Говориш,
а знаш да су изговорене речи
само празне шкољке -
бисери су дубоко у теби.
Наставиш да гледаш
у то непостојеће, бистро око,
да милујеш ту непостојећу, драгу главу
и љубиш те хладне дланове,
певајући у себи камену успаванку.
И чини ти се и даље да ће ти,
чим отвориш врата,
кренути у сусрет,
а знаш:
можете се опет срести
само кад и ти одеш
и претвориш се
у нечију вечност.
Виолета Милићевић