Trun smo i tren

Освежење

Уметност — Аутор trunsmoitren @ 17:19
http://www.dodaj.rs/f/u/wE/2HRiUKfB/aranzmanibanane3.jpg
http://www.dodaj.rs/f/A/bU/13vxNx0z/aranzmani-banane1.jpg
http://www.dodaj.rs/f/n/ii/1FdxsLOK/aranzmani-babane2.jpg
Обожавам воће, без обзира на форму, али кад се мало поради и на сервирању - задовољство је још веће (нарочито за децу, уколико иначе још нису заволела воће).
/Слике су са интернета/

Путници смо (6. део: Маслине, птице и камење)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 20:36
http://www.dodaj.rs/f/39/vK/UpI00Hm/guvija-palma-maslina-456.jpg

Најпре сам била запрепашћена, а потом задивљена, не само бројем маслина (јер нисам одмах ни схватила да их има толико), и не само њиховим природним мирисом, који је необичан, некако густ, али ипак благ док се увлачи у ноздрве и постаје етеричан, већ, пре свега, висином појединих стабала. Засигурно су биле потребне стотине година да би то дрвеће толико израсло.

Континентални човек, који никад није присуствовао брању маслина, кад се нађе пред тим витким, тихим дугајлијама, сасвим спонтано поставља себи питања: „На који волшебан начин се уопште беру маслине које расту на овој висини? Ако се млате мотком, као зреле шљиве које нису саме опале, колика је та мотка и у каквом положају мора бити човек који би то чинио? Ако постоји неко механичко средство, како ли изгледа?“

Ручно брање таквих капиталаца је, закључујем, немогућа мисија.

Гледала сам у Египту како се око урми, док су још у облику огромног, раскошног грозда на палми, стављају вреће, у које оне падају кад сазру, али пошто маслине не расту у гроздовима, већ је свака мали, зелени свет за себе, нисам у стању да дам себи одговор.

Док трагам за њим, није лоше да се подсетим и Дукиних запажања и анегдота са Крфа, везаних за ово благородно дрво: 

http://www.dodaj.rs/f/W/2t/3jG2f77b/lijanderi-palme-masline3.jpg
(Лијандери, палме, маслине, илити: високо, више, највише)

Овим путем су маслинова стабла велика, често по два и три, савијена једна око другог, остављајући у средини стабла крупне прозоре, а у врховима правећи крупне рачве и крошње.

Немачки конзул је знао наизуст да маслинових стабала на овом острву има три милиона и осам стотина хиљада; и то пет хиљада и триста на сваки квадратни километар, што значи четрдесет и седам стабала маслине на сваког крфског становника!“

Маслинове шуме падају овде са брегова у дугим сребрним каскадама. Није чудо што је то лепо дрво проглашено божанским. Без прастарих маслина ово острво не би имало ни своју лепоту, ни своју славу. Све је на овом острву мирно и прозрачно, и лако као сенка.

Један грчки песник даје овде овај нежни епитаф својој драгој: „Лака ти била земља као лист маслине.“

Можда су управо зато, омамљене прозрачношћу и мирноћом предела, своје уточиште ту нашле бројне птице и разна божја створења, захвална свакоме ко им поклони пажњу (а још захвалнија ако им подари мало хране).

http://www.dodaj.rs/f/3n/O/38VwdhuV/labudic-samac-640x348.jpg
(Лепи самотњак)

Откако сам први пут видела лабудове, не могу да се надивим њиховој грациозности, чистоти и миру с којим плове воденим површинама, било језерима, рекама или морима. Никад ми нису били странци, иако је дистанца увек постојала. Дабоме да није било лабуда који не би пришао обали уколико бих имала бар мало хлеба да му бацим, али гувијски лабудови остаће ми у нарочитој успомени, јер су ми прилазили сасвим, сасвим близу, и док сам била у води (ако сам претходно, видевши да ми се приближавају, обично ујутру у осам и у девет, узела из торбе хлеб који сам донела за њих), и док сам била на обали. У води су обично доручковали, а вечерали би кад бих се враћала са плаже, пре него што оду на оближњи спруд, на коме је са њима спавала и плавоока гуска, а ту су долазили и локални рибари које сам скоро сваке вечери могла да видим и чујем како, уз жагор, по свој прилици извлаче мреже или скидају улов са удице.

http://www.dodaj.rs/f/3z/Wb/2qW2JyWO/labudovi-plivanje-posle-.jpg

Један пар лабудова је увек долазио заједно, а постојао је и трећи, самотњак, који им се никада није придруживао, и који је обично на плажу долазио после њих.

Не знам да ли сам умислила или је уистину било тако, али чинило ми се да женка много нежније узима храну из моје руке (уколико смо били на сувом), док је мужјак често шиштао пре него што би халапљиво зграбио хлеб, као да се љути што га храним. Чак ми је два - три пута мало и ољуштио кожу са прстију, али свеједно нисам хтела да се одрекнем тог задовољства да га и даље храним и да се свакодневно дружимо.

http://www.dodaj.rs/f/3Z/GZ/4GlWtHbX/img3211-768x1024.jpg

Вече пред одлазак, добила сам од њега предиван поклон: дугачко, дивно бело перо. Било је ту још неколико малих, којa су заправо паперје, али то перо је добило почасно место на мом писаћем столу (на слици: лабудово перо и још неки сувенири са Крфа: књиге о боравку српске војске на овом острву, 1916).

http://www.dodaj.rs/f/3f/10b/2fbrL9Vy/knjige-sa-krfa-pero1-480.jpg

Осим мене, лабудове су храниле и неке Рускиње и њихова деца. Остали су гледали, сликали, осмехивали се, махали, али очигледно нису хтели ни да купују ни да краду хлеб из хотела како би их хранили.  

Дружење са дивљим паткама, оним чије се јарке, раскошне боје пресијавају око врата и на перју, не бих можда ни споменула да три дана пред полазак нисам приметила да је једна патка, издвојена од осталих, слепа. Нарочито сам се растужила кад сам схватила да је, по свој прилици, и веома стара, јер ју је, очигледно, издало и чуло мириса. Кад бих јој бацила измрвљени хлеб, и то тако да буде готово испред ње (мада нисам смела да јој много прилазим, јер се очигледно плашила људи), приметила сам да и даље насумце удара кљуном о земљу или камење, понекад и прескочивши храну, коју је очајнички тражила. Загледавши се у њене очи, видела сам да немају боју, да је преко њих навучена бела скрама, и било ми је јасно да је слепа. Помислила сам да је добро што се издвојила (мада ће пре бити да ју је друштво напустило), јер би у противном други појели све што би неко бацио пред њих, пошто су њихова чула непогрешиво регистровала сваку мрвицу и такмичили су се ко ће први зграбити оно што им је дато.

http://www.dodaj.rs/f/1v/iK/4YxjpGiJ/patka-i-galeb-498x640.jpg

Последње две вечери сам је тражила дуж целе плаже, завиривала у жбуње и скривене делове пута којим сам долазила и враћала се „кући“, али је више нисам видела.

„Можда је умрла“, рекла је у једном тренутку моја мајка, „или ју је неко склонио“. Желим да верујем да ју је неко од оних рибара заштитио и да је добро, иако слутим истину.

http://www.dodaj.rs/f/2f/ky/1t4gNxQN/plavooka-guskica-levi-pr.jpg

Плавоока гускица ми је такође постала штићеник. Гледала ме је право у очи пре него што би ми из руке узела храну и, ма како и мени самој звучало чудно, чинило ми се да ми се осмехивала.

Но, нарочито ме је увесељавала необична ћурка, коју сам већ помињала, и сад ми само остаје да поновим колико је била смешна кад би почела да врти репом лево - десно, притом померајући целу другу половину тела, врцкајући и умиљавајући се. Нарочито ћу је памтити по уживању у купању сваке вечери кад гости хотела напусте плажу и базен остане празан.

http://www.dodaj.rs/f/T/jh/2PiSbyxH/curka-s-kupa-uvece-640x4.jpg
.
http://www.dodaj.rs/f/1T/N9/1iphquXH/img2841-1024x768-2-640x4.jpg 

Ви се чудите, је ли, што ја оволику пажњу посвећујем ситницама - биљкама, животињама, понеком предмету?

Чули сте за Епикура?[1] Е па, он би то могао да вам објасни. А можда би могао и Дука:

На овим грчким морима, као по швајцарским глечерима, или по талијанским црквама, или по француским замковима, сретам читаве војске путника који не знају ни толико географије да запамте у којем су граду преноћили. Тај свет је беда за праве путнике – епикурејце, који запамте и сваки камен на који су се наслонили.“

А ви опростите због камења… Ако вас неки камен погоди, узвратите ми истом мером! Бићу вам врло захвална.

http://www.dodaj.rs/f/27/D3/3trTxWUz/img3293-640x481.jpg

[1]  Епикур - оснивач епикурејске школе у Атини (306). Учио је да је задовољство највише људско добро, а тражио га је у изградњи духа и неговању врлине: „Највише добро је потпуна срећа, односно блаженство, које се састоји у безболности и душевном миру (атараксија). Кад кажемо да је уживање циљ, ми не мислимо на уживање распусника, нити на гастрономска задовољства, као што то мисле неки неупућени, или они који се држе другачијих схватања, или они који су лоше расположени према нама. Наш је циљ: не патити телесно и не узнемиравати се душевно. Ни непрестане пијанке и игре, ни уживање с младићима или женама, ни уживање у риби и свему што пружа раскошна трпеза — ништа то не даје плодан живот. Њега даје разум.“

Главне тачке његовог учења су Демокритов атомизам као основа физичког објашњења света, срећа и спокојство као животни идеал, одбацивање страха од гневних богова, одбојност према политичком животу и неговање пријатељства. (Википедија)

В. М, август 2015.


Путници смо (5. део: Алкинојеви рајски вртови, Одисеј и Керкира)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 10:41
http://www.dodaj.rs/f/l/29/4rFJszbk/paleokastrica-640x480.jpg
(Палеокастрица, поглед на Одисејев окамењени брод)

"Кад су синови Хроноса поделили свемир, Зевс је добио небо, Посејдон море, а Плутон загробни свет.

Посејдон, азијско божанство, од свих простора је највећма волео грчко море, а од свих острва сматрао је Крф за најлепше. Зато је постао и његовим првим краљем и родоначелником свих других  и доцнијих његових владара. Али то није све.

Једна нимфа, Керкира, направила је овде град, и дала му своје име, које је ово острво носило кроз цео век. Затим је владао овде њен син Наиситоис, који му је дао најлепше вртове на свету. Људима је поделио куће, а боговима храмове.

Ви знате седмо певање Одисеје, где Хомер опева лепоту тих вртова. То је најлепши, чак и први опис природе који нам је остао од старих песника.“(Ј. Дучић: Градови и химере)

За оне који су „заборавили“ тај опис Алкинојевих вртова, ево како изгледа његов делић:

Ту су лисната многа израсла висока дебла,

Крушке гранате и јабуке с обиљем плодова лепих;

Ту су и смокве слатке и зелене маслине уз то.

Од свега се овога воћа не премиче ништа нит гине

Зими ни лети када, но читаву годину траје.

Зефир непрестано пирка, те стабло цвета за стаблом.

Крушка за крушком зре, за јабуком јабука руди,

Грозди за гроздима зру, за смоквом дозрева смоква…“         

             (Хомер, Одисеја, 7. певање)

Сам Алкиној, владар Крфа (некадашње Схерије), био је врло занимљив лик:

 „Био је ожењен Аретом, која му је родила кћер Наусикају и пет синова. Живео је у благостању, срећи и миру; народ га је поштовао, а богови су га волели. Поседовао је чудесне лађе, брже и од самих мисли, којима није била потребна ни крма ни крманош, и које су се саме кретале ка циљу, сигурне у магли и у олуји. Његова палата, која је сијала као сунце и месец, имала је сребрне степенице и стубове, као и златна врата, а чували су је златни и сребрни пси, које је начинио Хефест. У његовом ограђеном врту расле су све врсте воћака, које су током целе године непрекидно цветале и сазревале.

Кад је Одисеј доспео на Схерију, Алкиној га је срдачно примио[1], иако га је отац опоменуо да ће, због пријема странаца и помоћи коју им указује, богови упропастити неку од његових лађа и затворити град великом планином. Пошто је у току гозбе саслушао целу причу о Одисејевим лутањима, Алкиној је госту дао лађу која ће га вратити на Итаку. Ту лађу, која је Одисеја повела у завичај, Зевс је, на Посејдонову молбу, при повратку претворио у стену[2]. Алкиној је тада почео да приноси боговима жртве како би спречио догађаје који су му предсказани, али, упркос томе, град и луку су опколиле и затвориле велике планине.

http://www.dodaj.rs/f/K/Vv/360kOfaM/paleokastrica-odisejev-b.jpg

Алкиној се помиње и у миту о Аргонаутима; он је гостољубиво дочекао Медеју и Јасона при њиховом повратку из Колхиде и, уз Аретину помоћ, успео да Медеју спасе од гонилаца.“(Александра Цермановић - Кузмановић и Драгослав Срејовић: Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Бгд, 1992)

Медејин несрећни отац је, каже легенда, кренуо у потеру за ћерком, стигао на ово острво и - ту и остао. Направио је колоније по Епиру, а саградио је и на далматинској обали град Полу, најстарије место словенског приморја. То ми је причао и Дука, који је закључио: „Дуж целог овог пута стоје успомене велике као прашуме. И где не говори историја, туда кличе легенда.“

Историју ћемо чути мало касније, јер је оно што митологија има да каже увек примамљивије, ако ни због чега другог, а оно бар зато што је овијено тајном и жељом  да човек искорачи из сфере обичног у сферу необичног (помислим ли на Алкинојеве чудесне лађе, брже од мисли, осећам да је тај искорак већ начињен, и да би машта имала пуне руке посла, само кад бих јој дозволила; ево, док гледам околне планине које опасују град, у опасности сам да поверујем како је Зевс остварио жељу свог брата и казнио Алкиноја).

Иако вртови које помиње Хомер нису ни налик неким савременим вртовима које уређује људска рука (паде ми на памет да би неко могао да очекује призор налик на Версај или Шенбрун), већ се мисли на обиље палми, борова, чемпреса, лијандера, смокава, а највише маслина, чији је број и распоред утврдила мајка природа - савремени путник ће, чак и ако му митологија није блиска, нађе ли се на овом делу Јонског мора, сасвим извесно осетити благост и мир крфског пејзажа, и то ће му већ бити довољан разлог за уживање.

Што се маслина тиче, и оне су довољан разлог за уживање, али оне заслужују посебну пажњу, коју ћу им већ у следећем запису и посветити.

http://www.dodaj.rs/f/3n/gD/2ApQGoRo/narandze-640x480.jpg
http://www.dodaj.rs/f/3D/11b/1uzXLdHC/limun-zut-640x480.jpg
http://www.dodaj.rs/f/X/8d/2P2cHLAv/limeta-640x481.jpg

[1] Томе је претходио Одисејев и Наусикајин сусрет на обали. Одисеј је, после одласка са Калипсиног острва, претрпео бродолом и после два дана допливао до феачке земље. Нашао је заклон у шипражју и ту заспао. Наусикаја је тог дана дошла са својим слушкињама да пере рубље. Док се одећа сушила, девојке су се играле лоптом. Њихова цика је пробудила Одисеја и он се, изашавши из жбуња, нашао наг пред њима. Уплашене, девојке су се разбежале, а храбра Наусикаја се суочила с њим и услишила молбу странца да му подари одело и покаже пут у град:“Девојке су му дале кошуљу и огртач, а затим су му наложиле да се окупа. Пошто је Одисеј спрао со са тела, Атена га је облила милином по глави и плећима, и он је постао сличан боговима. При поновном сусрету са Одисејем, Наусикаја је, задивљена његовом лепотом, пожелела таквог човека за супруга. Пошто се ближила ноћ, Наусикаја је предложила Одисеју да се растану, објаснила му како ће стићи до Алкинојевог двора и посаветовала га да се најпре обрати за помоћ њеној мајци Арети. Она је само још једанпут видела лепог странца, и то пред његов полазак на Итаку. Одисеј је на растанку обећао Наусикаји да ће је у свом дому свакодневно помињати као спасиоца и да ће је поштовати као богињу. Нежна Наусикајина осећања према Одисеју послужила су каснијим митографима да створе причу о љубави и браку Одисејевог сина Телемаха и лепе Наусикаје. У том браку рођен је Персеполид (Александра Цермановић - Кузмановић и Драгослав Срејовић: Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Бгд, 1992).

[2] Стена се налази у Палеокастрици, недалеко од кристално чисте тиркизно – смарагдне плаже (слика се налази у прилогу).


Свети Николај о путу и путницима

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 10:23
http://www.dodaj.rs/f/3r/TY/1PP1JiSn/sv-nikolaj-o-putu.jpg
(Слика са интернета: ако се не варам, аутор је Причалица)

Путници смо (4. део: Оно што није легенда, а јесте чињенично стање)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 23:25
http://www.dodaj.rs/f/3l/Pl/2nhal5hY/img3252.jpg

Све је овде легенда“, записао је, између осталог, мој чести саговорник на путовањима по белом свету, велики Дука[1].

Но, пре него што додам шта сам још од њега сазнала, осврнућу се на нека збитија која би тешко могла ући у легенду.

Прво изненађење које ме је дочекало, чим сам ступила на крфски аеродром, бејаху  рекламе на зидовима. СВЕ су биле на руском. Да се изразим поетски: трипут ми је срце поскочило од радости и веље милоте.

„Како је то могуће?“, питала сам се. „Зар им само баћушке долазе на море? Шта је са енглеским језиком, који је данас - авај!- неприкосновен у свету?"

И тек што сам почела да тонем у романтична сањарења, радујући се унапред што ћу се наслушати лепог руског језика, а све чекајући у реду пред шалтером за пасошку контролу (јер, наравно, цариници треба да погледају сваку придошлицу, упореде њен изглед са сликом из пасоша – на којој сви изгледамо као да су нас на бућкало хватали, како кажу у мом крају, шта год то значило – и онда, уколико процене да нисмо терористи и опасни елементи, лупе печат и пусте нас у братску земљу), отворише се врата на која бејасмо ушли петнаестак минута раније, и нагрну сила народа. Сви стадоше између наша два реда и зачас се направи гужва.

До тада, у реду чекасмо само ми, са чартер лета из Београда. То „предворје“ аеродромчића беше таман толико да се распоредимо у два реда и са пристојне удаљености гледамо како се ти редови споро померају.

Није прошло ни пет минута, кад се појави један цариник и, обративши се гомили, са осмехом рече: „Сви са енглеским пасошима – напред!“.

Пропуштао их је онако како саобраћајац на раскрсници пропушта возила којима је, ко зна зашто, дао предност над онима из других смерова.

Ми, невидљиви за његов благонаклони поглед и недодирљиви за блажени осмех, гледасмо се са помешаним осећањима: туге, чуђења, згражавања, беса. Бејасмо неприпремљени, шта ли?!? Наивно мишљасмо да је лето свима лето и да су бар пред њим сви једнаки.

Прогутасмо кнедле и настависмо да гледамо своја посла, чак се и помало радујући што смо се померили, тј. приближили који центиметар шалтеру. Оде и насмејани цариник.

Кад - не лези враже! Појави се још једна група Енглеза, направи исти призор у року од одмах, и све се понови: опет се појави цариник, изговори исту реченицу и поче да пропушта драге госте. Неке од нас је то болело више („Знаш кад ћу опет да ти дођем? Јуче!“), а неке мање („Жив се човек на све навикне“, понављали су, као мантру, рефрен који пева једна„велика“ уметница).

После тога је све добро прошло. На излазу нас је сачекала насмејана Ива, водич који поштено и ваљано обавља свој посао, упутила нас ка аутобусима и обавестила кад ће у који хотел доћи, претходно нам поделивши одштампан материјал са важним информацијама и препорукама за излете.

http://www.dodaj.rs/f/1D/Ha/2CeEOlj6/strelica-mesto-iskrcavan.jpg

Изабрала сам да будемо у Гувији. Разлог: хтела сам да видим где се искрцала српска војска у јануару 1916. године, када су је савезнички бродови довезли из Албаније на Крф. Одатле су наши одлазили на Лазарет, оближње острвце, где су лекари одређивали ко ће се послати на Видо, а ко ће се распоређивати по оближњим местима.

Гувија је позната по својој лепој марини. Од главног града острва, Крфа, удаљена је 9 км.

У нашем хотелу је био само један брачни пар из Србије, из Новог Сада, али њима је ово пети-шести пут откако долазе на Крф, а први пут у Гувију.

На плажама и у граду највише је било Енглеза, Холанђана, Руса, Француза и Немаца Мислим да би и званична статистика морала да покаже тај редослед, бар што се тиче Гувије. Ива нам је на једном излету рекла да је тог дана у Гувију допутовао и Ерик Клептон, али окрутна судбина није дала да се сретнемо. :-)

Енглези су ми највише упадали у очи увече. Пошто је хотел имао услугу „ол инклузив“ (изгледа да им је тих дана ишло лоше, па су аранжман снизили за 50%, или је неко одустао у последњем часу, а ја се тада појавила), што подразумева да можете до бесвести и да ждерете и да лочете, било је невероватно по колико пута су се једни исти људи враћали за пиће.

За шанком је, поред осталих, радила и једна млада, врло љубазна млада Београђанка с којом сам неколико пута ћаскала. Кад сам јој рекла да сам запањена тиме колико људи лочу, јер ми попијемо по пиће - два за вече, открила ми је како је, пре него што је дошла ту да ради, мислила да су наши људи ако не најгори по том питању, а онда у врху "најгорости", а онда је дошла до закључка да сми ми господа у односу на „неке“ (не бих да прозивам, да не испадне да распирујем мржњу међу народима, али уз мало маште може се доћи до закључка ко су). Такође ми је рекла да је Грцима пукла сезона, и да се не чудимо што нема много људи на плажама. Кад смо се пожалиле на прљаву воду, рекла је да идемо на купање у било које друго место, јер је Дасија, на пример, на три станице одатле.

http://www.dodaj.rs/f/3y/L2/2DTxH8P1/guvija-pogled-sa-nase-pl.jpg

Истина је: прича о кристално чистом и провидном грчком мору - овде не пије воду. Вода је чиста само рано ујутру. После тога се на волшебан начин испрља, чак и кад нема много купача. Као да се са дна мора подиже прљавштина. Никад и нигде то нисам  видела, нигде о томе нисам читала, нити ми је ико ишта рекао. Не знам да ли то има везе са алгама или је логичније да има везе са марином, али то је тако.   

Ако је за утеху, море је врло мирно (понекад га мало узбуркају чамци који возе скијаче  на води, или оне који седе у надуваним, огромним фотељама што скакућу по таласима  док их вуку чамци, или пак кад узлећу они који воле да са висине, из балона, гледају море и нас, мраве на плажи), ушушкано, нежно и пријатно. Нема ни великих таласа, медуза, ни јежева, ни оштрог камења. Ни сунцобрана и лежаљки које се плаћају.

http://www.dodaj.rs/f/3s/hB/2Lm3Jhl1/1/guvija-palme-put-ka-plaz.jpg
http://www.dodaj.rs/f/g/10L/23flOFd9/maca-opusteno2-640x480.jpg 

Тушева има. И има лабудова који долазе на нашу плажу да доручкују, па једу из руке, и у води и на сувом. И дивљих паткица, од којих је једна потпуно слепа. И једна плавоока гуска. И једна необична ћурка која се купа у базену кад оду гости хотела, и која врти репом чим поједе оно што јој је дато, умиљавајући се да добије још. И једна маца која нас чека на истом месту чим сунце престане да пржи.

И има дрвећа. Са наранџама. Са лиметом. Са лимуном. И грожђа које виси са лепо уређених хладњака. И агава. И кактуса. И борова. И чемпреса. И маслина. И маслина. И маслина. И радости.

Виолета Милићевић, август 2015.

http://www.dodaj.rs/f/2h/12H/4v9tFoAx/guvija-drvo-zivota-stoli.jpg

[1] Јован Дучић


Путници смо (III део: Острво)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 08:10
http://www.dodaj.rs/f/2l/11b/4BVfbpan/kerkira-sagapo-479x640.jpg

Никад нисам била на острву. Ипак, слутила сам да мора постојати разлика између угођаја које нуде копнени делови неке земље окружене морем само на ободу, и угођаја које нуди острво запљускивано морем са свих страна. Не, није реч само о разлици коју може видети око, већ о нечему што се доживи другим чулима, чак и кад предели личе на неке већ виђене.

Ударају ли таласи снажније о обалу? Саплиће ли се поветарац док тихо гази кроз крошње дрвећа? Расту ли алге брже него другде? Заплићу ли се око наших ногу? Какво је растиње? Какви су посетиоци? Који су најбројнији? Да ли трешти музика из сваког локала поред којег прођем? Можда ћу се, кад се нађем на острву, осетити издвојено, изоловано, усамљено? Само би ми то фалило – меланхолија на мору! Или је, једноставно, море ко море, сунце ко сунце, песак ко песак, а људи, по потреби, како би себи улепшали бар те летње дане, који треба да се разликују од свакодневице, воле све  да мистификују па се труде из петних жила да свој боравак на острву представе лепшим него што јесте?

Ако је већ острво, добро је што је грчко. И што се зове Крф. Најпре због близине, а онда и због вере и историје. То што су браћа Грци, становници Крфа, учинили за нас током 1916,  али и 1917. и 1918, ретко се и реткима дешавало у историји људског рода, и то ниједна генерација не сме да заборави. Како год окренеш - наши смо.

Кад је Бајрон, који је видео света, могао да дође чак из Енглеске (истина, преко Италије  и, истина, у Кефалонију), претходно давши велике суме новца (вероватно све што је имао) грчким устаницима како би се ослободили мрског турског јарма (мада Турци, на пример, никад нису освојили Крф), и да ту остави (буквално) своје срце, у Мисалонгију, мора бити да је знао шта и зашто то чини.

Ма колики пустолов био, он није био жељан ни грчког сунца, ни мора, ни плаже, већ њене уметности, мада се сама Грчка у то време (1823/24. године) није много бавила  уметношћу, пошто је била под турском чизмом. Био је, попут многих, заљубљен у стару Хеладу, у њену славну и богату прошлост, у њену уметност и науку, једнако као што је хронично био заљубљен у путовања и жене, и желео је да, бар у најпознатијој поеми (чији назив је код нас преведен као „Путовање Чајлда Харолда“, уместо „Ходочашће Ч. Х“), врати сјај и достојанство земљи која је поробљена. Чак је био један од највећих критичара свог сународника, пљачкаша и кријумчара грчких античких драгоцености, лорда Елгина, који је те антиквитете слао у Енглеску. Западњачки музеји су пуни туђих антиквитета из туђих земаља, у шта сам се и сама уверила и у Паризу, и у Риму, и у Фиренци, Берлину, Франкфурту (а у Енглеску још нисам крочила, али то у овом случају није ни битно).

Нисам планирала да тамо оставим срце, али понеки килограм и понеки евро – да, јер је Грчкој, веле, сада најтеже.

За сваки случај, ради споразумевања, научила сам оно што је најважније: калимера, калиспера, калинихта, евхаристо и сагапо[1]

За не дај боже, ту су и грецизми које користимо као да су наше речи (мада су, признајем, неке и праве посластице из литературе, оне са фином патином): апокалипса, анатема, анђео, ђаво, ђаконија, икона, тамјан, дијалог, динар, камата, комад, катаклизма, хиљада, ливада, сидро, липсати,монолог, дијалог, пизма, тр(а)пеза, дидаскал, хартија, окт/а/опод, аспида, јефтино, кантар, аспида, пита, море/мори, а ту су и: логика, парадокс, симбол, сфера, феномен, симпатија, патос, хаос

Ако неком киру (под условом да није кир Јања) нешто не би било јасно, ту су и модерне кованице на бази грчког језика, телефон, биоскоп, па и аеродром (злу не требало). Од мене - доста. Ипак сам ја становник копна, па ко схвати - схватиће, а ко зна – имаће.;-)

На крају, размишљајући о острву, не могу а да се не сетим чувеног цитата који је користио Хемингвеј као мото за своје ремек-дело „За ким звона звоне“, а који нас подсећа да је свачији живот драгоцен (иако нам се у тренуцима малодушности или туге понекад чини да смо усамљени и препуштени себи, да смо јединке, а не део целине), те је свачији одлазак са овог света губитак за читаво човечанство: „Ниједан човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део континента, део земље; ако комад земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И зато никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.“ 

Нисам заборавила да донесем једно мало, плаво керамичко звоно са Крфа, иако нема потребе да ме подсећа ни на овако широко и племенито поимање човечанства, а ни на чињеницу да живим у веку у коме многи нити чују та звона нити знају какве су њихове моћи. 

На такве меланхоличне мисли надовезује се и чудесни руски филм „Острво“, прича о покајању и искупљењу, о снази молитве и моћи чистог срца.

Онда се сетим зеленог шапата маслиновог грања и нежних миловања Јонског мора и – вратим се у те тихе, рајске пределе.

Нема ту никакве мистификације: море није било као свако друго море, ветар није био као сваки ветар, мириси нису били налик на дотад познате.

Крф (или Керкира, како га зову потомци старих Хелена) јесте ипак једно сасвим, сасвим посебно, мило, удобно, угодно, миомирисно и заносно острво. Часна реч!

Керкира, с`агапо!:-)



[1] Добро јутро, добар дан, добро вече, хвала и волим те (прим. аут.)


Слово

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 08:06
http://www.dodaj.rs/f/1a/wf/1FgzoEd9/krasnopis-slovo.jpg
(Преузето са интернета)

Чик прочитај! :-)

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 16:33
http://www.6yka.com/upload/images/0000000000000000000%20Juli%202015/sre%C4%87ko.jpg

D4 L1 ST3 ZN4L1 D4 LJUDSK1 M0Z4K 1M4 SP0S0BN0ST D4 T3KST P0SM4TR4 K40 C3L1NU, T3 D4 PR3P0ZN4J3 1 B3Z PR0BL3M4 Č1T4 1 R3Č1 K0J3 N1SU 1SPR4VN0 N4P1S4N3? 0V4 P0J4V4 N4Z1V4 S3 T1P0GL1K3M1J4, 4 14K0 J0Š UV3K N1J3 ZV4N1ČN0 Z4V3D3N4 U KNJ1G4M4, SV0J3 UP0R1ŠT3 PR0N4L4Z1 U G3ŠT4LT PS1H0L0G1J1.

 DUG0 V3Ć 1NT3RN3T0M KRUŽ3 T3KST0V1 S4 P0TPUN0 P0BRK4NJ1M SL0V1M4, 4L1 V1 1P4K B3Z PR0BL3M4 M0Ž3T3 D4 1H PR0Č1T4T3 1 D4 SHV4T1T3 0 Č3MU S3 R4D1. 1ST0 V4Ž1 1 Z4 T3KST0V3 U K0J1M4 SU SL0V4 Z4M3NJ3N4 BR0J3V1M4. 0V4 P0J4V4 J3 N4ZV4N4 T1P0GL1K3M1J0M, 4 14K0 1NT3RN3T0M KRUŽ3 T30R1J3 D4 0N1 LJUD1 K0J1 0V0 N3 M0GU D4 Č1T4JU 1M4JU N3KU VRSTU N3UR0L0ŠK0G PR0BL3M4, PS1H0L0G N4T4Š4 D0S3VSK4 0BJ4ŠNJ4V4 D4 J3 0VD3 U P1T4NJU Č1ST PS1H0L0ŠK1 F3N0M3N. 
- 0VD3 S3 R4D1 0 PS1H0L0G1J1 0P4Ž4NJ4 1 0 T0M3 K4K0 LJUDSK1 UM SHV4T4 STV4RN0ST 0K0 S3B3. N41M3, M1 N3 P0SM4TR4M0 D3L0V3, V3Ć N4ST0J1M0 D4 UV3K V1D1M0 C3L1MU, T4K0 D4 J3 0VD3 U P1T4NJU G3ŠT4LT PS1H0L0G1J4 K0J4 N4S 1 U Č1 T0M3 D4, N4 PR1M3R, R3Č N1J3 S4M0 N1Z SL0V4, V3Ć J3 V1Š3 0D T0G4. LJUDSK1 M0Z4K T4K0 UV3K N4ST0J1 D4 GL3D4 C3L1NU, 4 N3 D3L0V3 0D K0J1H J3 ST4ST4VLJ3N4, P4 Z4T0 D0L4Z1 D0 T0G4 D4 M0Ž3M0 D4 PR0Č1T4M0 R3Č1 K0J3 N1SU D0BR0 N4P1S4N3 - 0BJ4ŠNJ4V4 PS1H0L0G. 

0VD3 D0L4Z1 D0 K0MB1N4C1J3 1SKUSTV4 1 ZN4NJ4, T4ČN1J3 D4 B1 PR0Č1T4L1 0V4K4V T3KST B3Z PR0BL3M4 M1 S3 0SL4NJ4M0 N4 0N0 ŠT0 V3Ć ZN4M0. J3D1N0 PR4V1L0 J3ST3 D4 PRV0 1 P0SL3DNJ3 SL0V0 U R3Č1 M0R4JU D4 BUDU N4 PR4V1LN0M M3STU - N4Š M0Z4K 0P4Ž4 T4 SL0V4, PR0C3NJUJ3 DUŽ1NU R3Č1 1 V1D1 0ST4L4 SL0V4, 1 4UT0M4TSK1 SKL4P4 R3Č. 

Ikao vleika vićena ljdui mžeo da čtia okvave testokve bez porbelma, psotjoi mnaji porecnat oinh kjomia to nkikao ne plozai za rkuom, čak i ako se dboro knocertišu. Odve se ne rdai ni o kovkam proemćejau, kao što trvde nkei šljiavi sjatvoi, već pnovoo - o pihsolgoiji ljdui. 

- Vreotvnao se tu rdai o ljimuda kjoi se iztunzeo knocenštriu na dtealje, pa ih ztao duračgiji rsaproed sovla otema u čatinju i ne mgou da se knocnertišu na clineu jer dolevi nsiu ivprasno preoađni. Njmia ta pornema u rodelsedu solva vrevoanto perdsatvlja perveilku ditasrkicju da bi poritčali šta zpavaro pšie - kžae nšaa sgovaonrica. 

Blio kkao blio, čtiava ova pitrča je kerunla 2005. gdonie, kdaa su kenrlui da se šrie mjelvoi satsaljveni "topigliemkisjki". Ikao se ipsvra msililo da je u ptainju šlaa, urzbo su sručtnjaci svathili da se rdai o vomea znmiailjvoj maifnesatciji ljdukse pihse.

***

Текст преузет са сајта: http://www.6yka.com/novost/86436


Путници смо (II део: Границе)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 16:17

http://www.dodaj.rs/f/2v/zE/3yrnOpxP/galeb-brod-kasiopi-800x6.jpg

Они који нису били гастарбајтери морали су да чекају у редовима испред страних амбасада уколико су хтели да виде бели свет (чија је белина већ тада постала дискутабилна). Морали су да гарантују да ће се вратити у своју земљу: било да их на то обавезују студије, посао или туристичка агенција на чијем су групном списку били.  У противном, на њих се гледало као на persone non grate у земљама у које су желели да путују, чијег су (лажног или само вештачког) сјаја и благостања били жељни.

Путовања су тада била за многе недостижан сан, а пред нас су искочилe границе које деле „цивилизоване“ дивљаке од осведочених варвара (а то смо у овом делу света били ми). Срушен је један важан зид, који је један народ и град делио на исток и запад, а онда је сукоб између Истока и Запада почео да поприма несагледиве размере, док су се, истовремено, укидале границе између држава како би се увећала „породица“ земаља чији је званични назив ЕУ. Исцртавале су се нове границе, неке видљиве, а неке невидљиве -  очигледан знак да није битан ни пол, ни узраст, ни занимање, већ порекло, на основу којег се врши прегруписавање и одмеравање снага у свету.  И битан је новац, наравно, а његово се порекло не преиспитује, нарочито ако њиме треба „ослобађати“ територије од оних чији су их преци крвљу бранили, или ако треба стварати нове нације и језике, а све под окриљем „милосрдних анђела“ који уместо крила користе авионе, тенкове и бомбе обогаћене осиромашеним уранијумом, којима пошкропише оранице, тела и душе голоруких „терориста“, припадника народа чији су синови:  Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Милева Ајнштајн, Сава Владиславић, Лазар Хиландарац, Руђер Бошковић, Дејан Илић, Питер Богданович, Карл Малден, Ден Тана, Емир Кустурица, Стив Тешић, Владимир Величковић, Борислав Станковић, Новак Ђоковић, Иво Андрић и Меша Селимовић (да, и они, јер су видели, знали  и осетили више од других и изабрали да њихова дела припадају нашој културној баштини), …, па, ако ћемо поштено, и Мехмед - паша Соколовић, Омер - паша Латас, Скендер - бег, Шандор Петефи и многи други који су, стицајем околности, носили нека друга имена. Наравно, навела сам само имена оних који су светски а наши, а нисам навела ни Светог Саву, ни Светог владику Николаја и осталих четрдесетак светитеља, н читаву армију људи који су значајни за историју, уметност или науку своје земље.

Кад сам уписала студије и након тога једном приликом причала са оцем о томе шта бих желела као награду кад их завршим, иако сам била свесна да већина мојих вршњака тражи ауто или неки скупљи поклон (мање је битно да ли то и добије, али се подразумева да нешто очекује), изјаснила сам се за пут у Париз. Сматрала сам да нема веће награде од те, и да је треба заслужити, а ја сам је, ето, са диплому у руци, заслужила.

То путовање ми је било важно, пре свега, зато што је представљало искорак у велики, непознат и сањани свет, у (како сам тада веровала) нешто најлепше чиме он располаже - Град светлости.

Сматрам то путовање најзначајнијим до тада, јер је било свесно, годинама жељено и сањано. За њега сам се припремала учећи језик, читајући књиге и чланке о њему, убеђена да после тога више ништа неће бити исто.

„Види Париз и - умри“, говорила сам себи, јер ми је све што сам икада пре тога видела изгледало сићушно и мање вредно, или зато што није било по мојој вољи, или зато што се подразумевало, било део школског програма или пак породичних дружења (зато ми је у магловитом сећању једини одлазак у Линц, код ујака и ујне, након трећег разреда основне школе, кад сам била уплашена због преласка из села у град, односно варошицу Петровац, где су моји родитељи купили стан и видели будућност за мене - сећам се једино одласка на Дунав и дружење са групом људи и деце из села; као и одласци у Франкфурт, где су моји родитељи радили, мада тешко могу рећи и живели, а да та реч „живели“ подразумева још нешто осим мукотрпног рада, чак и кад смо ми, деца, одлазили на распуст, јер се на прстима једне руке могу избројати заједнички одласци у парк или на неко лепо место, у просторе безбрижности и слободе; чак ни први сусрет са морем, одлазак у Неум после 7. разреда, преко школе, не рачунам у нешто значајно, због своје повучености, ничим оправданог, али тада непобедивог осећаја ниже  вредности и болног несналажења у друштву).

Тај велики искорак у свет обухватио је пет мајских дана и донео ми је много незаборавних утисака и успомена, али исто тако и питања која су изронила из мени незнаних дубина, изненадивши ме својом дрскошћу: „И, шта сада? Зар је то све? Где је она неисцрпна енергија од које сам мислила да ћу живети још месецима, а можда и годинама? Где је тај perpetuum mobile?“ А онда је уследила још страшнија провокација: „Сигурно постоји нешто више од овога! Можда је то Атина? Или Рим? Или Фиренца? Мораш да сазнаш!“

И видех и Атину и Солун, и Халкидики уздуж и попреко; и Рим (са Ватиканом), и Фиренцу, и Пизу, и Лидо ди Језоло, и Венецију; и Азурну обалу (Кан, Ница, Монте Карло),и  Барселону, Љорет де Мар и Коста Браву, и Андору, и Мармарис и Бодрум, и Праг и Карлове Вари, и Братиславу, и Берлин  и Дрезден и Франкфурт и Улм, и Софију и Несебар и Боровец, и Беч и Салцбург, и Будимпешту … Крочих ногом и на други континент, афрички, у његову  најмистичнију земљу, Египат, где видех његове бисере Хургаду и Каиро.

Опчинише ме и разболеше од лепоте Москва и Санкт Петербург, и сваки педаљ свете руске земље.

Одлазих и враћах се, срећна при одласку, а још срећнија при повратку у једини град на свету који доживљавам као уточиште, јер ми је дао све што ми је потребно, онако како то чини одувек са свим невољницима, иако му нису сви добрим вратили. Понекад ми се чини да и мени, а и многима другима који га ослушкују ноћу, шапуће Тагорине речи:„Све што дају твоје дарежљиве руке – примам/, иначе не молим ни за шта“. Те стихове му је, гарант, рекао сам аутор кад је долазио у Београд, ономад, у октобру 1926. године, и био дочекан онако како се данас у Србији дочекују само спортисти.

Сва та одлажења и враћања, ти затворени кругови (а накупило их се) асоцирају ме на једно од најснажнијих места у „Дервишу и смрти“, на Хасанову формулу среће и слободе, утемељену на разликовању бесциљног тумарања и лутања по свету од смисленог одлажења и још смисленијег враћања: „И то непрестано кружење, са једном тачком на земљи која одређује смисао том кретању, која га чини одлажењем и враћањем а не лутањем, значило је за њега стварну или замишљену слободу, што је свеједно на крају крајева. Без тачке за коју си везан, не би волео ни други свет, не би имао куд да одеш, јер не би био нигде."

И зато, знајући и ко сам и где сам, одлучих да ове године, ако ми се отворе путеви, одем тамо где ћу осећати да, осим сунца и мора, постоји и нешто што ме снажно дозива, не само издалека, већ и из мене саме, из најдубљих дубина, нешто што је део мене иако тамо никад нисам била, нешто што ће радовати и моје тело, и срце и мозак, нешто плаво и зелено, што ће ме опустити па оснажити, што ће ме дирнути, али и донети нове слике и сазнања. У годинама сам кад само такве опције сматрам потребним и благотворним. Насушним.

У четвртак и петак обневидех од претраживања интернета, у суботу се запутих у агенцију и уплатих аконтацију, у понедељак потврдише да има места у жељеном хотелу, те измирих дуг, у уторак отпутовах.

Запутих се „тамо далеко, где цвета лимун жут“ и где је некад – во времја када се моја отаџбина изместила из себе саме (што је јединствен случај у досадашњој историји), „српској војсци једини био пут“.

И указа ми се Крф. 

Виолета Милићевић, август 2015.


Путници смо (1. део)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 22:42
http://www.dodaj.rs/f/1f/Py/3N9xKAKr/galeb-oblak-guvija-1024x.jpg

Путници смо - од тренутка кад отворимо очи и угледамо први знак Божјег свеприсуства, светлост,  до тренутка кад их последњи пут затворимо и кад нас овије тама непостојања.

Између првог тренутка, кад се светлост усели у наше очи , и последњег, кад из њих оде, пред нама се смењују слике свега што је материјално, а остала пробуђена чула, после чула вида, убирају свој данак: мирисе, звуке, укусе и додире.

У почетку то бива спонтано, а после се у нама буди потреба (која код неких постаје насушна и временом прераста у незајажљиву глад) за новим сликама, мирисима, звуцима, укусима и додирима, а самим и тим за урањањем у свеопште постојање, проналажењем свог места у свету и стапањем са њим.

Једноличан живот у детињству, сведен на родно место и околину, нарочито продубљује чежњу за новим просторима, а самим тим и људима, причама, доживљајима. Но, ни они који су, стицајем околности, морали или хтели да мењају места боравка од малих ногу такође нису лишени те чежње.

Уколико су морали, претпостављам да ће у зрелијим годинама имати снажну жељу да се што пре смире, укорене, и остатак живота проведу  на једном месту, а уколико су имали избора и били жељни промена  - то вероватно значи да им је радозналост постала свакодневица и да, чак и кад пристану на миран и једноставан живот и негде се укорене, заправо живе за ретке, али неопходне сусрете са новим пределима.

Спадам у оне који су, стицајем околности, од малих ногу (од прве године живота) морали да мењају места боравка, а онда, кад су се стекли услови, кад су остварили неки од зацртаних циљева, хтели су да виде (а самим тим и осете и доживе) све што ће им отворити неке нове видике. У праву је био Хенри Милер: „Наша дестинација никада није место, већ нови начин посматрања ствари.

Својим првим значајним путовањем сматрам матурску екскурзију, те срећне 1987. године, кад сам једини пут у животу видела Дубровник и Мостар, и кад сам први пут видела Сарајево. Спавали смо на Палама и у Млинима (како ми је необично, топљиво у устима и етерично било то име док сам га изговарала у себи, а док су се собама у којима је било скоро цело одељење ориле песме са другог албума „Црвене јабуке“, објављеног тог пролећа, након велике трагедије у којој су погинула два члана бенда. „Тууууго, туууго, несреећооо, никога ниииисааам тако волииииииииоооо…“

Тада сам први пут видела и сат који је, као у песми, зазвонио на кули крај Бегове џамије (иако ономе на кога сам тих месеци мислила нисам могла да признам све и „шапнем ријечи те: `Ммм …волим те`…“, ма колико ми прилике и амбијент ишли на руку).

Имали смо своје јунаке, „Пишоњу и Жугу“, Сашку и Трифуна, који су се окупали у Дубровнику, у хладном Јадрану, тајно, да не знају професори (као да се то може сакрити), а после добили температуру, на којој сам им ипак завидела јер су били храбрији од свих нас.

Много тога смо имали: и праве пријатеље, и црвене пасоше, и „наше“ песме и безброј отворених путева и наивних схватања. Слушали смо „Биће рата, кажу сви, ал` ја ћу умријети од љубави“, не схватајући да ће прве речи овог рефрена бити прави разлог за умирање, а не љубав, чије су жртве биле само умишљене.  А онда „када падне ноћ, ја зовем упомоћ, јер тебе нема туууууу…уууу…“.

Тада сам први и једини пут осетила благодат Зупчевих и мостарских киша које сам неизлечиво заволела читајући истоимену поему. Краткотрајан пролећни пљусак трајао је колико и мој прелазак преко моста, или мало дуже, тек да разбије неке ћутње и разбистри младалачке магле, а можда мало и Спинозу („У природи ствари нема ничег случајног, него је све одређено из нужности божје природе да на известан начин постоји и функционише“, „Кад љубав говори, разум мора да ћути“ ). 

„Онда су долазиле њене ћутње дуге

Предуге

Могао сам слободно мислити о свему

Разбистрит Спинозу

Сате и сате могао сам комотно гледати

Друге, бацати облутке

Доле низ стење, могао сам сасвим отићи

Некуд отић далеко

Могао сам умрети онако сам у њеном

Крилу, самљи од свију

Могао сам се претворити у птицу, у воду

У стену, све сам могао.“

После је дошло време кад нисмо могли све, па ни „сасвим отићи, некуд отић далеко“… Југославија је могла. Отишла је неповратно из наших живота, пасоша, личних карти. Заправо, најпре су са ње, као јефтина дугмад са скупоцене хаљине, спала два слова: С и Ф. Оно Р се још мало клатило, а онда је, суновративши се у бездан, повукло и Ј. Тако је васкрсла Србија и остала на ветрометини, „под кишом од олова, гвожђа и крви“, како би рекао Превер, сама, обешчашћена, опљачкана, све мања и све мање слободна. Вратило јој се оно Р, покајнички. Ми никуда нисмо ни ишли. И остали смо јој ми, који само њу имамо и волимо.

 Виолета Милићевић, август 2015.

"Дај, стани на час!..."

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 16:36


"Дај, стани начас
и дај ми снаге
да опростим се..."

Млади "лингвисти" у аутобусу, илити: We don't need no education

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 16:21

 

 

 

Београд, 21. век, 2015. година, аутобус 53

 

Први разговор угодни младих "лингвиста":

Из звучника допире глас спикера који саопштава на којој се станици аутобус зауставио:

- Вазнесењска црква.

- КАКВА црква? - готово згрануто упита свог познаника младић од двадесетак година.

- Вазнесењска - одговори овај.

- Колико је некоме морало да буде досадно да да то име цркви! - додаде млади "лингвиста" и "хришћанин", те наставише, задивљени овим закључком, да се смеју том називу.                          ***

 

Други разговор угодни младих "лингвиста"

 

Гледајући, очигледно, неку рекламу (или налепницу) у аутобусу, један од поменутих актера чита слово по слово:

- B - R - I - C- K... Брате, шта беше значи B - R - I - C - K? - упита свог "брата"?

- Хм... Не знам... Не могу да се сетим...

- Ни ја... Ал` има онај бенд " Brick in hands" - констатује добар познавалац музичке сцене. - Знам да је хендс канта, али не могу да се сетим шта је брик.

- ...?...

- Рисајкл брик - рече први, смејући се и показујући на омању импровизовану канту у  бусу, баци "петака", саговорнику и, видевши да је аутобус стигао до Мостара, изађе из буса.

(Забележено негде у фебруару 2015)


Powered by blog.rs