Trun smo i tren

Никад нисам била на острву. Ипак, слутила сам да мора постојати разлика између угођаја које нуде копнени делови неке земље окружене морем само на ободу, и угођаја које нуди острво запљускивано морем са свих страна. Не, није реч само о разлици коју може видети око, већ о нечему што се доживи другим чулима, чак и кад предели личе на неке већ виђене.

Ударају ли таласи снажније о обалу? Саплиће ли се поветарац док тихо гази кроз крошње дрвећа? Расту ли алге брже него другде? Заплићу ли се око наших ногу? Какво је растиње? Какви су посетиоци? Који су најбројнији? Да ли трешти музика из сваког локала поред којег прођем? Можда ћу се, кад се нађем на острву, осетити издвојено, изоловано, усамљено? Само би ми то фалило – меланхолија на мору! Или је, једноставно, море ко море, сунце ко сунце, песак ко песак, а људи, по потреби, како би себи улепшали бар те летње дане, који треба да се разликују од свакодневице, воле све  да мистификују па се труде из петних жила да свој боравак на острву представе лепшим него што јесте?

Ако је већ острво, добро је што је грчко. И што се зове Крф. Најпре због близине, а онда и због вере и историје. То што су браћа Грци, становници Крфа, учинили за нас током 1916,  али и 1917. и 1918, ретко се и реткима дешавало у историји људског рода, и то ниједна генерација не сме да заборави. Како год окренеш - наши смо.

Кад је Бајрон, који је видео света, могао да дође чак из Енглеске (истина, преко Италије  и, истина, у Кефалонију), претходно давши велике суме новца (вероватно све што је имао) грчким устаницима како би се ослободили мрског турског јарма (мада Турци, на пример, никад нису освојили Крф), и да ту остави (буквално) своје срце, у Мисалонгију, мора бити да је знао шта и зашто то чини.

Ма колики пустолов био, он није био жељан ни грчког сунца, ни мора, ни плаже, већ њене уметности, мада се сама Грчка у то време (1823/24. године) није много бавила  уметношћу, пошто је била под турском чизмом. Био је, попут многих, заљубљен у стару Хеладу, у њену славну и богату прошлост, у њену уметност и науку, једнако као што је хронично био заљубљен у путовања и жене, и желео је да, бар у најпознатијој поеми (чији назив је код нас преведен као „Путовање Чајлда Харолда“, уместо „Ходочашће Ч. Х“), врати сјај и достојанство земљи која је поробљена. Чак је био један од највећих критичара свог сународника, пљачкаша и кријумчара грчких античких драгоцености, лорда Елгина, који је те антиквитете слао у Енглеску. Западњачки музеји су пуни туђих антиквитета из туђих земаља, у шта сам се и сама уверила и у Паризу, и у Риму, и у Фиренци, Берлину, Франкфурту (а у Енглеску још нисам крочила, али то у овом случају није ни битно).

Нисам планирала да тамо оставим срце, али понеки килограм и понеки евро – да, јер је Грчкој, веле, сада најтеже.

За сваки случај, ради споразумевања, научила сам оно што је најважније: калимера, калиспера, калинихта, евхаристо и сагапо[1]

За не дај боже, ту су и грецизми које користимо као да су наше речи (мада су, признајем, неке и праве посластице из литературе, оне са фином патином): апокалипса, анатема, анђео, ђаво, ђаконија, икона, тамјан, дијалог, динар, камата, комад, катаклизма, хиљада, ливада, сидро, липсати,монолог, дијалог, пизма, тр(а)пеза, дидаскал, хартија, окт/а/опод, аспида, јефтино, кантар, аспида, пита, море/мори, а ту су и: логика, парадокс, симбол, сфера, феномен, симпатија, патос, хаос…

Ако неком киру (под условом да није кир Јања) нешто не би било јасно, ту су и модерне кованице на бази грчког језика, телефон, биоскоп, па и аеродром (злу не требало). Од мене - доста. Ипак сам ја становник копна, па ко схвати - схватиће, а ко зна – имаће.;-)

На крају, размишљајући о острву, не могу а да се не сетим чувеног цитата који је користио Хемингвеј као мото за своје ремек-дело „За ким звона звоне“, а који нас подсећа да је свачији живот драгоцен (иако нам се у тренуцима малодушности или туге понекад чини да смо усамљени и препуштени себи, да смо јединке, а не део целине), те је свачији одлазак са овог света губитак за читаво човечанство: „Ниједан човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део континента, део земље; ако комад земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И зато никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.“ 

Нисам заборавила да донесем једно мало, плаво керамичко звоно са Крфа, иако нема потребе да ме подсећа ни на овако широко и племенито поимање човечанства, а ни на чињеницу да живим у веку у коме многи нити чују та звона нити знају какве су њихове моћи. 

На такве меланхоличне мисли надовезује се и чудесни руски филм „Острво“, прича о покајању и искупљењу, о снази молитве и моћи чистог срца.

Онда се сетим зеленог шапата маслиновог грања и нежних миловања Јонског мора и – вратим се у те тихе, рајске пределе.

Нема ту никакве мистификације: море није било као свако друго море, ветар није био као сваки ветар, мириси нису били налик на дотад познате.

Крф (или Керкира, како га зову потомци старих Хелена) јесте ипак једно сасвим, сасвим посебно, мило, удобно, угодно, миомирисно и заносно острво. Часна реч!

Керкира, с`агапо!:-)