Trun smo i tren

Путници смо (4. део: Оно што није легенда, а јесте чињенично стање)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 23:25
http://www.dodaj.rs/f/3l/Pl/2nhal5hY/img3252.jpg

Све је овде легенда“, записао је, између осталог, мој чести саговорник на путовањима по белом свету, велики Дука[1].

Но, пре него што додам шта сам још од њега сазнала, осврнућу се на нека збитија која би тешко могла ући у легенду.

Прво изненађење које ме је дочекало, чим сам ступила на крфски аеродром, бејаху  рекламе на зидовима. СВЕ су биле на руском. Да се изразим поетски: трипут ми је срце поскочило од радости и веље милоте.

„Како је то могуће?“, питала сам се. „Зар им само баћушке долазе на море? Шта је са енглеским језиком, који је данас - авај!- неприкосновен у свету?"

И тек што сам почела да тонем у романтична сањарења, радујући се унапред што ћу се наслушати лепог руског језика, а све чекајући у реду пред шалтером за пасошку контролу (јер, наравно, цариници треба да погледају сваку придошлицу, упореде њен изглед са сликом из пасоша – на којој сви изгледамо као да су нас на бућкало хватали, како кажу у мом крају, шта год то значило – и онда, уколико процене да нисмо терористи и опасни елементи, лупе печат и пусте нас у братску земљу), отворише се врата на која бејасмо ушли петнаестак минута раније, и нагрну сила народа. Сви стадоше између наша два реда и зачас се направи гужва.

До тада, у реду чекасмо само ми, са чартер лета из Београда. То „предворје“ аеродромчића беше таман толико да се распоредимо у два реда и са пристојне удаљености гледамо како се ти редови споро померају.

Није прошло ни пет минута, кад се појави један цариник и, обративши се гомили, са осмехом рече: „Сви са енглеским пасошима – напред!“.

Пропуштао их је онако како саобраћајац на раскрсници пропушта возила којима је, ко зна зашто, дао предност над онима из других смерова.

Ми, невидљиви за његов благонаклони поглед и недодирљиви за блажени осмех, гледасмо се са помешаним осећањима: туге, чуђења, згражавања, беса. Бејасмо неприпремљени, шта ли?!? Наивно мишљасмо да је лето свима лето и да су бар пред њим сви једнаки.

Прогутасмо кнедле и настависмо да гледамо своја посла, чак се и помало радујући што смо се померили, тј. приближили који центиметар шалтеру. Оде и насмејани цариник.

Кад - не лези враже! Појави се још једна група Енглеза, направи исти призор у року од одмах, и све се понови: опет се појави цариник, изговори исту реченицу и поче да пропушта драге госте. Неке од нас је то болело више („Знаш кад ћу опет да ти дођем? Јуче!“), а неке мање („Жив се човек на све навикне“, понављали су, као мантру, рефрен који пева једна„велика“ уметница).

После тога је све добро прошло. На излазу нас је сачекала насмејана Ива, водич који поштено и ваљано обавља свој посао, упутила нас ка аутобусима и обавестила кад ће у који хотел доћи, претходно нам поделивши одштампан материјал са важним информацијама и препорукама за излете.

http://www.dodaj.rs/f/1D/Ha/2CeEOlj6/strelica-mesto-iskrcavan.jpg

Изабрала сам да будемо у Гувији. Разлог: хтела сам да видим где се искрцала српска војска у јануару 1916. године, када су је савезнички бродови довезли из Албаније на Крф. Одатле су наши одлазили на Лазарет, оближње острвце, где су лекари одређивали ко ће се послати на Видо, а ко ће се распоређивати по оближњим местима.

Гувија је позната по својој лепој марини. Од главног града острва, Крфа, удаљена је 9 км.

У нашем хотелу је био само један брачни пар из Србије, из Новог Сада, али њима је ово пети-шести пут откако долазе на Крф, а први пут у Гувију.

На плажама и у граду највише је било Енглеза, Холанђана, Руса, Француза и Немаца Мислим да би и званична статистика морала да покаже тај редослед, бар што се тиче Гувије. Ива нам је на једном излету рекла да је тог дана у Гувију допутовао и Ерик Клептон, али окрутна судбина није дала да се сретнемо. :-)

Енглези су ми највише упадали у очи увече. Пошто је хотел имао услугу „ол инклузив“ (изгледа да им је тих дана ишло лоше, па су аранжман снизили за 50%, или је неко одустао у последњем часу, а ја се тада појавила), што подразумева да можете до бесвести и да ждерете и да лочете, било је невероватно по колико пута су се једни исти људи враћали за пиће.

За шанком је, поред осталих, радила и једна млада, врло љубазна млада Београђанка с којом сам неколико пута ћаскала. Кад сам јој рекла да сам запањена тиме колико људи лочу, јер ми попијемо по пиће - два за вече, открила ми је како је, пре него што је дошла ту да ради, мислила да су наши људи ако не најгори по том питању, а онда у врху "најгорости", а онда је дошла до закључка да сми ми господа у односу на „неке“ (не бих да прозивам, да не испадне да распирујем мржњу међу народима, али уз мало маште може се доћи до закључка ко су). Такође ми је рекла да је Грцима пукла сезона, и да се не чудимо што нема много људи на плажама. Кад смо се пожалиле на прљаву воду, рекла је да идемо на купање у било које друго место, јер је Дасија, на пример, на три станице одатле.

http://www.dodaj.rs/f/3y/L2/2DTxH8P1/guvija-pogled-sa-nase-pl.jpg

Истина је: прича о кристално чистом и провидном грчком мору - овде не пије воду. Вода је чиста само рано ујутру. После тога се на волшебан начин испрља, чак и кад нема много купача. Као да се са дна мора подиже прљавштина. Никад и нигде то нисам  видела, нигде о томе нисам читала, нити ми је ико ишта рекао. Не знам да ли то има везе са алгама или је логичније да има везе са марином, али то је тако.   

Ако је за утеху, море је врло мирно (понекад га мало узбуркају чамци који возе скијаче  на води, или оне који седе у надуваним, огромним фотељама што скакућу по таласима  док их вуку чамци, или пак кад узлећу они који воле да са висине, из балона, гледају море и нас, мраве на плажи), ушушкано, нежно и пријатно. Нема ни великих таласа, медуза, ни јежева, ни оштрог камења. Ни сунцобрана и лежаљки које се плаћају.

http://www.dodaj.rs/f/3s/hB/2Lm3Jhl1/1/guvija-palme-put-ka-plaz.jpg
http://www.dodaj.rs/f/g/10L/23flOFd9/maca-opusteno2-640x480.jpg 

Тушева има. И има лабудова који долазе на нашу плажу да доручкују, па једу из руке, и у води и на сувом. И дивљих паткица, од којих је једна потпуно слепа. И једна плавоока гуска. И једна необична ћурка која се купа у базену кад оду гости хотела, и која врти репом чим поједе оно што јој је дато, умиљавајући се да добије још. И једна маца која нас чека на истом месту чим сунце престане да пржи.

И има дрвећа. Са наранџама. Са лиметом. Са лимуном. И грожђа које виси са лепо уређених хладњака. И агава. И кактуса. И борова. И чемпреса. И маслина. И маслина. И маслина. И радости.

Виолета Милићевић, август 2015.

http://www.dodaj.rs/f/2h/12H/4v9tFoAx/guvija-drvo-zivota-stoli.jpg

[1] Јован Дучић


Powered by blog.rs