Велики је то
празник, Петровдан!
Сваки празник
указује на људску потребу за сједињењем са нечим божанским како би се срце
испунило радошћу. Дакле, иако сам назив „празник“, можда упућује на празнину,
на испразност, то је само варка, пошто је смисао празновања - превазилажење
празнине, осећај испуњености, а тај осећај је можда и нај-интензивнији уколико
настаје спајањем са божанским, које је доступно људима преко божанске
литургије.
Овога пута, на
Петровдан, дошла сам у храм Христа Спаситеља, да бих се, након литургије, по
трећи пут откако сам у Ру-сији причестила.
Шта сам знала о
овом празнику и о светитељу коме је литургија посвећена?
Свети Петар је
био рођени брат Андреја Првозваног, који је и донео хришћанство у Русију. После
Васкрсења и силаска Светог Духа на апостоле, Петар је изговорио проповед после
које је три хиљаде људи одједном примило Христову веру.
У Антиохији је као
епископ управљао црквом седам година и тамо су Христови следбеници први пут
названи хришћанима (до тада су се звали браћом).
Чинио је многа
чудеса, а по једној легенди чак је и његова сенка лечила болесне.
У једном српском
народном календару пише: “Кад је Бог делио
улоге, светом Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од небеског царства.
Зато он седи на вратима раја и испитује умрле. Свети Петар је такође поставио и
небеског ковача на Месец да га окује и сачува за Земљу. Он шета Млечним путем и
моли се пред небеским крстом; учвршћује гвоздени стуб на ко-ме лежи земља и
који страшни црни пас стално гризе. Са Светим Савом је заменио вериге па се
зато дешава да си на Савин-дан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.“
Житије каже да је
свети Петар, кад су га привели крсту да би га разапели, молио своје мучитеље да га на крст прикују са главом
надоле и ногама нагоре, сматрајући да није достојан да умре истом смрћу као и
његов Учитељ. Тако су га и разапели.
Тог истог дана,
недалеко од Рима, посечен је мачем и апо-стол Павле, јер њега, римског
грађанина, по тадашњем закону нису могли разапети на крст.
Пошто су за време
Неронове владавине обојица умрли мученичком смрћу, црква празнује истог дана
свете апостоле Петра и Павла.
Литургија беше
почела кад смо нас три ушле. Свечано и смирено, кротко и дисциплиновано, свако
ко је сматрао да му је тог дана место било под благословеним сводом овог храма,
нашао је то место и слушао литургију.
С обзиром на то
да храм има три нивоа и да су градитељи на све мислили, анђеоски гласови хора,
удружени са гласовима бројних свештеника, као да су долазили са небеса, и са
свих страна допирали до присутних верника.
Утисак су
појачавале и одоре свештеника претежно у златним нијансама, као и обреди који
је пратила та песма.
Сви ти људи
приносили су себе Богу, а приносећи себе – приносили су и друге, оне на које су
мислили, којима су желели добро, а који из неког разлога нису могли да буду ту.
Добро је док су у сећању и мислима, да их неко спомене, да се неко и за њих
помоли.
Сви су били
учесници чина који се, откад је хришћанства, непрестано понављао: жртвујемо
понекад и оно што нам је дра-гоцено, одричемо се онога што је пролазно (ако смо
у стању да разлучимо пролазно од непролазног, важно од неважног), ма колико
нам се чинило важним у неком тренутку, да бисмо се искупили за грешне мисли и
дела, да бисмо прочистили душу и тако заслужили милост. Дакле, дајемо себе
ономе у шта верујемо. Али, није то пуко давање, успутно, већ давање оног што је
најбоље у нама, онога што је остало једино чисто у овом огрехов-љеном свету,
коме и сами често дајемо данак, грешни, али смо се између греха и причешћа
искрено покајали, те имамо право да се надамо милости и да се опет радујемо
свом и туђем постојању.
Проскомидија је
обиловала сценама из Христовог живота. Иако нисам умела да разграничим неке
сцене, да са сигурношћу знам шта су представљале, осећала сам да се пред мојим
очима понављало оно што обележава и живот свакога од нас: рођење, љубав према
животу, жртвовање, страдање...
И док је
литургија трајала, васкрсавале су изнова и вера, и љубав и
нада...
Како, примивши
благодат литургије, не благодарити Створитељу што нам је подарио живот? Зар се
може, после овакве светковине, изаћи у свет, а не понети са собом овај мир и
благодат?
О, кад би се то
могло пренети на оне који очајавају свуда у свету, који не верују у промисли
Божје, којима је сопствена или туђа охолост, завист или мрзост помрачила ум!
А тамо, у мојој
Србијици, неко ко неће ни данас крочити ни у једну Божју кућу, у овом тренутку
смишља како да некоме напакости, како да се некоме освети, како да оствари по
сваку цену свој циљ, надајући се срећи чак и ако то буде противно Божјим
законима.
И тамо, као и
свуда, неко сада помишља како је најнесрећни-ји на свету и како нема разлога да
живи... И проклиње онога кога би, да је само мало мање горд, морао да
благосиља...
И тамо, као и свуда, болест разара нечије тело и душу и доводи га у
искушење да хули на Бога, да помишља на то како има права да прекрати муке и у
тренутку поништи све добро што је икада учинио, заборавајући на то да је живот
најдрагоценији дар...
И тамо, у тишини својих скромних домова, у сјају раскошних палата или
међу зидинама солитера,
као и овде, међу овим благословеним зидовима, неко осећа да је много тога доброг
још могао да учини, и каје се, и много је лепих речи још могао да каже, или
бар утешних, и много је горких могао да прећути, свес-тан да реч кости нема а
кости ломи, и душу сече на комаде, ако се погрешно схвати...
И тамо, као и другде, неко пати зато што је остављен, повређен,
несхваћен...
И тамо, као и овде, неко је данас срећан што је ту где јесте и што је
жив.
Носићу све ове слике и осећања пробуђена у храму посвеће-ном Сину
Божјем свуда са собом. Слике на којима је представ-љен Христов земаљски живот,
као и слике везане за историју хришћанске Русије, где је Русија приказана као
земља коју Бог штити јер ју је изабрао зарад великог подвига, удружују се са
милозвучним гласовима, као и са благим погледима људи који су, као и ја, тог
12. јула, дошли да се причесте телом и крвљу Христовом.
Није ни чудно што је у овом храму руска историја представ-љена као
саставни део приче о стварању света (почевши од самог стварања, прародитељског
греха, Христове жртве и најаве његовог новог доласка), тј. као низ догађаја
које је благословио Бог да би се помогло људском роду да се ослободи греха.
Приликом изласка из храма купих књигу о православним светињама у
Италији. Нисам ни слутила да их толико има!
Купих и једну књижицу о самом храму, претпостављајући да више нећу улазити унутра (мада је то
тако релативно). Идући ка мосту, који ће ме одвести до Берсењевке, препустих
се блаженству.
Кад бих могла да са собом понесем ову благодат, кад бих могла да је
пошаљем тамо одакле долазим!
Кад бих могла да пренесем дејство ове литургије бар на оне људе које
познајем - пре свега овај мир, ову кроткост, ову утешну смиреност, ову тиху
радост постојања!...
Кад би остатак живота могао да ми буде једна продужена литургија!
(В. М, Из путописа "Из Русије с љубављу", објављеног 2008. године)
***
Као и други велики празници, Ускрс ме увек подсети на Петровдан 2007. године, када сам била у Москви, у Храму Христа Спаситеља, ни на небу ни на земљи, и присуствовала светој литургији.
Пошто до сада нисам овде поставила ниједан одломак из свог јединог објављеног путописа, одлучих да то учиним.:-)
Моја љубав према "јединој земљи која се граничи с Богом", како то рече Рилке, која је несагледива као и та земља, управо је на том ходочашћу, које је трајало непунијх једанаест дана, постала таква каква јесте. Од тада па у вјеки вјеков Русија остаје за мене она најсветлија звезда у бескрајном плавом кругу, као и за Црњанског.
***
Линк ка јединој сачуваној страни мог првог блога на Леонардовом сајту:
http://archive.is/ENRx
