Trun smo i tren

"Уздуж, и попреко, Крф је засејан нашим гробовима, гробовима србијанске војске из Првог светског рата. После неколико дана проведених на Крфу, они се чине безбројни, као да их има под сваком маслином, и сваком стеном.

Имена на тим крстачама над гробовима увек се понављају. Под хумкама леже безбројни Јовановићи, Костићи, Ристићи, Илићи, Симићи, па то још више ужасава.

Пође ли се из Крфа са источне на западну обалу, до Јонског мора, у дужини од седамдесет и шест километара, гробља србијанске војске све су чешћа. Пукови и дивизије једнако се понављају; А личе, сасвим, на сеоска гробља у Србији. Мирна и зарасла травом.

Чим се изиђе из вароши Крфа, крај речице Потамос, крај логора десетога пука, под брегом, где су били смештени старци, и последња одбрана, више једне црквице, нашао сам два гроба.

Поред пута село се тек будило, магарци су рикали, а бабе су разносиле тешке товаре на леђима као да смо негде у земљи Дон Кихота. Козе се веру по кућама. Свет спава још по авлијама, испод венецијанских тремова.

Пењемо се на брдо, зарасло у шуме наранџа, чемпреса, густих и бескрајних, као наши шљиваци. Каква радост у туђини сусрести, изненада, један огроман, стари орах.

Од села Кравакуле, све до мора, спуштају се шуме наранџи и огромне маслине, међу којима има и прастарих.

Међу кактусима, доле, види се море, магла Епира.

Ту, опет међу маслинама, у земљи која личи на далматинску, леже они са Уба, Мораве, Ђетиње, тврди и неми, занемели заувек.

Крај баровитог мора, испод села Кондокали, зарасла лоза. На једном брежуљку опет гробови, испод кукуруза.

У селу Кондокали било је, кад је помор у војсци био опао, године 1916, варијете Дунавске занатлијске чете. Ту, где је сад тишина и где су остали само запуштени гробови, рецитовао је машински бравар Алекса Рајић, терао шегу комичар Добривоје Цветковић, молер, а играо, обучен у банаћанске гаће, Мирко Миличевић, у улози гајдаша Ћире и кочијаша Панте. Александар Поповић, столар, представљао је познатог београдског практиканта Ацу Муту, а хармоникаш Милош Лукић, опанчар, изводио је, према оновременом извештају, „врло тешке пијесе са највећом грациозношћу“.

Сада је тамо потпуно мртвило.

Нико се тога не сећа.

Код имања графа Каподистрије, на једном брежуљку, налазим осам иструлелих крстача, непознатих војника. Једна агава раширила се испод пет маслина. Мало даље, под дивљим јагодама, опет гроб, а поред њега, још четири крстаче.

У близини села Говино, где су били логори, под огромним масивом брда Понтократора, зелене се маслине на имању пуковника Вулгариса, а међу њима, опет, четири гроба.

Мало даље, у кукурузима, опет два гроба. Можда се радују да су у кукурузима, као да су у свом завичају.

Кола нас после возе даље, прашним путем.

Наилазим на четири коца, повезана жицом. Кажу: три србијанска војника, крај пута у Ипсос.

У плићаку мора стоји једна црквица. Ту лежи сахрањен Љубомир Ђукић, из Ужица.

Мало даље, иза једног ћувика, опет два гроба.

Стигли смо на наше државно имање Говино.

Ту, крај канала у море, велико је гробље.

На тој утрини, црвене крстаче, на којима пише:

„ЗА ПРАВДУ И СЛОБОДУ“.

Има их свуд, тако, све до села Катомери.

Пролазимо кроз шуму маслина даље. Једна канта од бензина у трњу. Ту је, исто тако, био логор. У кукурузу видим један гроб. Ко зна чији.

Код села Катомери 500 гробова Шумадијске дивизије.

А ко зна колико је њих у њима сахрањено!

Иза једног ћувика, девет гробова.

Мало даље, код једне црквице, опет два.

Пут води до старог манастира Палео Кастрице, који је сазидан у XIII веку на огромним, феачким, стенама.

На том месту се Одисеј, враћајући се на Итаку, дохватио обале.

Испод урвина ту, плави се и модри, Јонско маре.

А при повратку одатле, гробови се опет ређају крај другог пута.

Између зелених маслина свуд их има.

Забеле се крстови, а на њима пише да до тог гроба почива: Милан Јевремовић из Шетоња, срез млавски, Вучић Вуковић, Огњен Вучићевић, из Добраче, срез ариљски. Са друге стране, на крстачи, пише Љубомир Милановић, свршени матурант из Смедерева.

Месец је, међутим, засјао кроз маслине и мрак се спушта.

Враћамо се у Крф путем који води кроз та гробља.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није на њих потрошило досада ни толико колико кошта, на Крфу, магарац."

Милош Црњански, 1925.

http://fenomeni.me/vracamo-se-u-krf-putem-koji-vodi-kroz-ta-groblja-tema-crnjanski/

(Слика са интернета)

И у јесен сиву понекад се чудо
својствено пролећу догоди и - лечи.
Ако нема људи, ни вољеног града,
живе су још боје, и звуци, и речи.

Живот је тренутак, ал` је и трен живот,
тај трен који траје и кад крај нас мине.
Можда смо због тога и проткани сетом -
кап меда не блажи океан горчине.

Али та кап меда, кушана бар једном,
и леднике моћне отапа и ништи.
Најпре дрхтај крене, а онда и јецај -
доказ да смо живи чим нас нешто тишти.

Хладан сан нек чека (јесен је тек стигла,
њене боје још су топле, нежне, благе).
А кад дође зима, заклон ћемо наћи
под стрехама срца неке душе драге.

Виолета Милићевић, 13. септембра 2015.

                                                                    ***
Дуго нисам написала ниједну песму. Међутим, недавно, док сам читала песму Војислава Тодоровића ("Окрутно леп тренутак"), испирација се негде досађивала и одлучила да ме поново посети.

Тако је, као одговор на садржај лепе Војислављеве песме, настала и моја "Јесен".
Испод ње постављам и поменуту, мени врло инспиративну песму.

Окрутно леп тренутак

Сваки твој сањани јесењи тренутак,

Могао је бити... неки секунд лета...

Могао је стати у најмањи кутак,

Могао се крити у окрету света.

 

Ништа ти се неће ни у јесен збити,

Што већ није било у пролећу неком.

Узалуд сад мислиш шта ће сутра бити...

Само ће таласи да протекну реком.

 

Моја свест је мирна; не постоји сада.

Не говорим ништа из злобе, незнања.

Призиваћеш можда слику једног града,

У новоме граду, испод голог грања.

 

Застаће ти мисли, срце ће да лупа;

С врха катедрале полетеће јато,

Око тебе биће нека руља глупа,

А небески тиркиз обојиће злато.

 

То ти је тренутак, то је живот цео.

Сећање на сада, већ измиче, бледи.

И онда се вратиш у сан хладан, бео.

Не вреди да дрхтиш! Ништа ти не вреди!

 

Војислав Тодоровић

        Copyright by Vojislav Todorovic 2015.

             Драги камен

(јунак: ауто-стопер, почетак радње:двор, важан предмет: накит, непријатељ: старица, пријатељ: старац, несрећна околност: несрећа/пљачка?, срећна околност: чудо, крај: фарма)

            „Продао сам теле. Морао сам. Да нисам, убрзо бих огладнео, а потом и умро од глади. Немам више шта да тражим на двору. Време је да се вратим на своју фарму“, размишљао је млади сељак док се обесхрабрено кретао ка главној капији.

            Живео је сам, у веома лошим условима, као и већина сељака у то доба. Његова мала фарма је била све што је имао, а није била довољна ни за њега самог.

            Пешачио је полако земљаним путем ка фарми, иако је било најмање дан јахања до ње. Пролазиле су разне кочије, неке и са по четири коња који су их уједначено вукли.

            Младић је стопирао многе и питао за превоз. Али нико није хтео да повезе сиромашног сељака. Био је разочаран чињеницом да га нико неће повести па је наставио пешке.

            Срео је једну старију госпођу која је носила пуну корпу воћа. Замолио ју је за једну јабуку. Узела је јабуку из корпе, застала на тренутак, погледала младића и рекла му да има нешто боље за њега.

Извадила је из џепа драги камен и објаснила му његове мистичне моћи – ко год би носио камен са собом био би сит. Тако гладан и изнемогао момак се обрадовао и купио од старице камен за тридесет сребрњака, иако је то био сав новац који је имао.

            Јесте, драги камен га је чинио ситим, као што је старица и обећала. Нажалост, младић није знао да је старица вештица која жели његове преостале године живота, и да камен истовремено представља старосну вагу. Младић јесте био сит, али се осећао изнемогло.

            На путу ка фарми сустигао га је један јахач. Био је то декица који је путовао земљом и писао рад о необичним животињама и лековитом биљу. Добродушни декица је понудио младићу да га на коњу одведе до фарме.

            Стигавши до фарме, момак је толико био захвалан старцу да је одлучио да му поклони драги камен како би му се нашао на путу.

            Приметивши да драги камен има неко ко је старији од ње, вештица је одлучила да узме камен натраг. Од њеног беса земља је почела да се тресе, старац је пао са коња и драги камен се поломио. Дејство зачараног камена се поништило и вештица је умрла од старости.

            Изненада, у сељаковој торбици су се појавили сребрњаци које је дао вештици. Старац се попео на коња и наставио свој пут, а сељак је, срећан, ушао на фарму.

                                                                Душан Богићевић III/3, шк. 2014/2015.

            ***

            Чорба на хаљини

(почетак: бар, главни јунак: директор/менаџер, непријатељ: новинар, пријатељ: мудрац, важан предмет: књига, срећна околност: љубав на први поглед, крај: плажа)

            Јаооо! Опет се убо на тај кактус!

Никад није волео та бодљикава чудовишта. И чему уопште служи та биљка? Да би њега убадала и нервирала? Једино бодљикаво створење које он воли је бодљикаво прасе, поготово на ражњу.

            Као и свакога дана, седи у ћошку бара на Сењаку. Удобно заваљен, испија мартини. Понекад погледа кактус и заколута очима.

            На први поглед нико не би помислио да је човек у љубичастим панталонама и зеленој кошуљи директор највећег предузећа за производњу ротквица и цвекле на Балкану.

            Размишља. Осветиће се он њој. Не може једна обична новинарка да уништи њега. Одакле јој право да пише о његовом начину облачења? Ко је уопште она?

            Откако је на прошлогодишњој свечаној вечери у двору пијан просуо чорбу на њену нову хаљину, она се окомила на њега: те текстови о његовим прељутим ротквицама, те текстови о превише црвеној цвекли, те замерке на рачун жутих панталона! Неће он то више да трпи!

            Да јој се барем није извинио! Међутим, он јој је послао свеже печене лигње са најскупљим преливима које је нашао у радњи, а она тако... Докле ће му бити непријатељ?

            Као и увек, и у овом случају је одлучио да пита Мудраца за савет. Мудрац му је много пута помогао, па се надао да ћу му и овога пута помоћи.

            Мудрац је човек од педесетак година. Живи у кућици која је у шуми близу Сењака, гаји патке. Он је директоров најбољи пријатељ већ неко време. Уједно је и његов једини пријатељ.Прозвали су га Мудрац када је пре неколико година успео да их избави из невоље.

            Био је директоров рођендан. Отишли су на Авалу, било их је десетак. Међу њима је био и Мудрац. Сви су били изузетно пијани. Кренули су ка кући. Никако нису могли да покрену ауто. Сви су покушавали, али једноставно нису могли. Након два сата, Мудрац је дошао до генијалног решења – употребио је кључ и ауто се упалио. Од тада је Мудрац.

            Као и увек када је Мудрац у питању, директор је морао да му донесе две флаше сока од јечма како би разговор почео.

            Чим је пиво испијено, почео је разговор о новинарки. Дошли су до невероватног решења – поклониће новинарки  књигу, и она ће престати да олајава директора по жутој штампи.

            Новинарка ће попустити чим прочита неки патетични љубавни роман. Такве су све жене.

            Купио је "Љубав у доба узгајивача крокодила", и кренуо ка њој.

            Рекли су му да није код куће, већ да је отишла на венчање. Сазнао је адресу у упутио се ка њој.

            Угледао ју је. Био је очаран.

            Ружичаста хаљина… Савршено! Сламнати шешир… Божанствено!

Изгубио је тло под ногама. Сав бес који је осећао према њој – ишчезао је. Јавила су се нова осећања. Знао је да је то љубав. Знао је да ће се овом невероватном женом оженити.

            Пришао јој је. Из разговора је сазнао да и она осећа исто према њему. Хтела је да му приђе још прошле године, али је због прељуте ротквице завршила у болници. Од тада га прогони. 

            Решили су да се одмах венчају. Међутим, директору је зазвонио телефон.

            Мудрац је у затвору. Напио се. Везао је на поводац патке и шетао их је кроз град.

            Мораће да одложе свадбу док Мудрац не изађе на слободу. Не би они чекали Мудраца, али им је потребан кум.

            Петог октобра су решили да се венчају. На годишњицу просипања чорбе.

            Млада је у прелепој перјаној хаљини, а младожења у невероватном сомотском оделу.

            Венчање је на егзотичној дунавској плажи.

            Кум је поклонио младенцима тек донет кактус из Сахаре.

            Директор је вриснуо.

                                                                                  Милица Андић, 3/3, шк. 2014/2015.

***

Крајем прошле школске године одлучила сам да, први пут откако радим, дам ученицима могућност да се поигравају својом креативношћу више него иначе.

Пошто увек има оних који не знају како да почну задатак, или знају како да почну, али се запетљају око заплета, као и оних који све знају и умеју само не знају какав закључак да напишу, а и оних који не знају ни о чему да пишу, без обзира на објашњење тема и слободу која им се нуди, одлучих да свако од њих, бацајући коцкице, извуче и свог јунака, и место где радња почиње, и место где се завршава, и пријатеља, и непријатеља, и важан предмет, и срећну околност, и несрећну околност.

Не, идеја није моја (мада бих волела да јесте). Преузела сам је од Данијеле Милошевић, која ми је предавала француски на курсу који се одржавао у Француском културном центру. Данијела је млађа од мене, али ме је њен метод рада одушевљавао.

Уписала сам се, пре неколико година, на тај курс како бих натерала себе да се вратим језику који сам некад обожавала, и са ког сам, претходно, заједно са Христином Ђурић, а након курса и са Данијелом Милошевић, превела по једну књигу чудесноог швајцарског писца, професора, политичара, поете, музичара, преводиоца (...) Оскара Фрајзингера ( "С оне стране мисли" и " Маслачак"). Данијела је после тога превела и "Живот је кучка".

Толико ми се допао такав начин писања приче да сам одлучила да га и сама понудим другима.

На папиру сам имала по шест јунака, шест почетака и шест завршетака радње, шест пријатеља, итд, и сваки ученик је бацао коцкице за себе.

По завршетку извлачења, прочитала сам свима комбинације које су извукли, и рекла да, након што смисле причу, треба да јој дају и наслов. Могли су да бирају или ту тај експеримент или једну од преостале две теме.

Било је много занимљивих радова, јер су неки добијали наизглед неспојиве елементе. Утолико су неке комбинације биле већи изазов за креативце.

За данас сам изабрала ове две приче које су ми се издвојиле од осталих (поносна сам што су на мом часу настале), мада имам још неколико које иду под руку са њима. 

20. 9. 2015.

Прошлог петка примим позив пријатеља, припрема парти.

„Поведи партнерку“, поручује.

Прихватам позив, природно. Петак, пет поподне, парти.

Предјело, панцета, пршут, пиротски, паприка, па печено. Препуно посластица, примамљиво, признајем прави пир. Пре папања попијем пар пелинковаца.

Поштована партнерка пије пепси. После пршута пукнем по пиву. Понављам пену пет пута. После печеног пијем плавац. Примећујем промене понашања проузроковане пићем.

"Претерујеш, превише пијеш", приговара партнерка.

После поноћи - полазак.

„Пођите пешке, прошетајте!“, предлажу пријатељи.

Поносно, попут пауна, прилазим „пунту“.

„Покрет!“, подвикнем.

Путем проблеми, пех, прилази полиција.

Полицајац поздрави, па пристојно пита:"Пописте"?

Примећује припитост. Пушем, пушем, па попушим! Подоста промила преко прописаног. Прекршај плаћам папрено.

Паркирам пунта покрај пута, па полако пешке. Посрћем пијано, пар пута повратим.

Понижен, посрамљен, повишеног притиска, примам премилу партнерку под пазух.

Пред постељом промуцам,пратећи прекорни поглед:"Поново постимо?!“

Претпостављам привремено.

 ***

Жао ми је што испод ове приче није написано име аутора. Пронађох је на једном занимљивом сајту:   http://www.kreativnopisanje.org

Конкурс који траје до 20. септембра је посебан изазов за оне који би се окушали у стварању прича чија свака реч почиње истим словом. 
Ко воли - нек изволи!

 

Небојша је живео на четвртом спрату; ту је проводио своје последње болесничке дане. Слушао је сирене аутомобила, гледао је сиво небо, кровове солитера и понеки траг авиона. Људи су били далеко; били су ситни и нису били занимљиви за гледање.

Испод његовог прозора растао је велики орах, видео му је крошњу. Још мало па ће моћи руком да је додирне, тако му се чинило. Надао се да ће дочекати бар тај дан да дохвати његове листове. Расли су један према другоме са много љубави.

У крошњи ораха лежала је женка славуја на јајима, док јој је мужјак сваког дана доносио храну.

И певао је.

Славуј је тако лепо певао да је Небојша једва чекао да му отворе прозор, па да слуша песму свог славуја. Био је то само његов славуј. Понекад је ризиковао да му буде хладно, али он је морао бар још једном да чује ту песму. Понекад му се чинило да славуј пева само за њега.

Комшија испод њега се бунио, сметала му је грана, орах, а највише му је сметао баш тај славуј који га је будио свако јутро. Молили су га неки људи да се стрпи само још мало, али његово камено срце није попустило. Сакупио је довољно потписа станара да се дрво посече.

Тако је и било.

Једног дана дошли су неки људи са електричним тестерама и посекли орах. Мачке су појеле јаја, па чак и женку славуја су појеле. Мужјак славуја је узалуд долазио још неколико дана; летео је тужно, без циља, али не – није више имао коме да доноси храну.

Слетео је на Небојшин прозор, отпевао је још једну песму, само за њега и – одлетео је заувек.

Небо је и даље било сиво, трагови авиона су још увек били ту…

Људи су и даље остали мали и неприметни – али сада не више због даљине.

 

Ненад Живковић

http://www.pokazivac.com/slavuj.html#.Vev3E_Cv5-I.facebook