Trun smo i tren

(Слика са интернета)

И у јесен сиву понекад се чудо
својствено пролећу догоди и - лечи.
Ако нема људи, ни вољеног града,
живе су још боје, и звуци, и речи.

Живот је тренутак, ал` је и трен живот,
тај трен који траје и кад крај нас мине.
Можда смо због тога и проткани сетом -
кап меда не блажи океан горчине.

Али та кап меда, кушана бар једном,
и леднике моћне отапа и ништи.
Најпре дрхтај крене, а онда и јецај -
доказ да смо живи чим нас нешто тишти.

Хладан сан нек чека (јесен је тек стигла,
њене боје још су топле, нежне, благе).
А кад дође зима, заклон ћемо наћи
под стрехама срца неке душе драге.

Виолета Милићевић, 13. септембра 2015.

                                                                    ***
Дуго нисам написала ниједну песму. Међутим, недавно, док сам читала песму Војислава Тодоровића ("Окрутно леп тренутак"), испирација се негде досађивала и одлучила да ме поново посети.

Тако је, као одговор на садржај лепе Војислављеве песме, настала и моја "Јесен".
Испод ње постављам и поменуту, мени врло инспиративну песму.

Окрутно леп тренутак

Сваки твој сањани јесењи тренутак,

Могао је бити... неки секунд лета...

Могао је стати у најмањи кутак,

Могао се крити у окрету света.

 

Ништа ти се неће ни у јесен збити,

Што већ није било у пролећу неком.

Узалуд сад мислиш шта ће сутра бити...

Само ће таласи да протекну реком.

 

Моја свест је мирна; не постоји сада.

Не говорим ништа из злобе, незнања.

Призиваћеш можда слику једног града,

У новоме граду, испод голог грања.

 

Застаће ти мисли, срце ће да лупа;

С врха катедрале полетеће јато,

Око тебе биће нека руља глупа,

А небески тиркиз обојиће злато.

 

То ти је тренутак, то је живот цео.

Сећање на сада, већ измиче, бледи.

И онда се вратиш у сан хладан, бео.

Не вреди да дрхтиш! Ништа ти не вреди!

 

Војислав Тодоровић

        Copyright by Vojislav Todorovic 2015.

 

ако је ово љубав,

и ако сви који воле

једном постану песници,

да ми после не пребацујеш

како сам ти нешто ускратила,

како сам те жедног преко воде преводила

и како сам те обмањивала.

Ево, већ данас почињем да је тражим,

мада не знам ни како изгледа,

има ли тако сјајне и топле тамне очи

као ти,

младеже на левом образу

и твоју боју гласа

или бар твој ход.

Мучан је то посао –

тражити оно о чему нико ништа не зна,

а једино ти знаш да постоји,

траћити живот тек тако.

Кад би ми бар рекао 

у које ресторације зaлази,

јеси ли њу водио у „Знак питања“

онда кад сам те видела

са неком девојком за истим столом,

воли ли позориште 

или можда спорт, 

вози ли ролере,

или овако као ја

радије својим стопалима оверава

сваки педаљ Земље.

Има ли она уопште дом

или само тебе непрестано прати у стопу,

као да си јој из ока испао,

као да си баш њу миловао 

читаву ноћ

тим својим дугим уметничким прстима

или си јој шапутао 

оно што се већ шапуће

у тим и таквим успутним комбинацијама?

Бестидниче!!!

Као да ја не знам да би она све учинила 

да баш тебе обрлати! 

А ти, наивко један, 

наседаш на њене трикове!

Није ни она веверица!

И чиме се она уопште бави,

осим тобом?

Има ли неко занимање?

Има ли мужа и децу

или бар кућног љубимца, 

да бар о некоме брине?

Гради ли можда куће или ормаре

или само доколичари 

и сплеткари даноноћно 

са твојим жељама?

Јој, ако је само дохватим 

за оне њене чуперке

или бар рукав,

видеће се одмах ко је ту храбар,

и ко је коме друг!

Баш ме нервира,знаш,

али немам куд.

Видим и сама у шта сам се упустила,

али морам то да урадим.

Морам!

Морам да је пронађем

и да јој кажем 

да се не измотава више

ни са тобом 

ни са мном.

Није она више мала!

И ово што сам јој допустила - 

много је.

Требало би да ми стопала љуби, 

уместо да се прави луда

и избегава ме.

Добро, не мора, али опет...

Нисам ни ја куче од јуче!

Не знам ни зашто ти ово уопште причам.

Толико тога сам ти већ рекла,

а нисам морала.

Ти уопште не заслужујеш

да ти било шта кажем

о себи, о њој или о било чему!

У противном, 

већ би се појавио однекуд

и упитао ме, макар бојажљиво,

јесам ли то ја.

А ја бих се мало правила важна

па бих ти рекла:

„Бог с тобом, Срећо, па ко би био!?!

Познајемо се толико дуго, 

а ти ме свашта питаш.

Ниси ваљда болестан?“

Ако бих видела да си тужан

јер мораш наставити потрагу за Њом,

за коју знаш да је луда за тобом,

али се не усуђује да ти то каже,

него ти годинама само пише некаква тамо писма

а на твоје позиве, кад јој уђеш у траг, 

кад ти остави неки леви број, уопште не одговара,

размислила бих  шта да радим.

Ако те волим, рекла бих ти:

„ Она - то сам ја, млади путниче.

Она - то сам ја“,

а ако те не волим,

и даље бих се правила да сам ти друг,

један од многих које случајно срећеш

јер „оно све што знаш о мени,

то је стварно тако мало.“ 

Идем сад.

Не замајавај ме више

ти, досадњаковићу један!

Наврзао си се на мене 

као смрт на бабу!

Ни стеница ти није равна!

Прођи ме се већ једном!

Имам ја преча посла!

Идем да пронађем ту проклету песму,

ако баш хоћеш да знаш!

Ако је не пронађем, сама ћу бити крива,

а тебе је и онако баш брига.

И да знаш,

ако је не пронађем,

признаћу ти

да сам све измислила,

да никад нисам ни постојала.

И мораћу да ти поклоним ружу,

ону плаву,

о којој сам ти говорила

једног осмог марта,

године 2005,

кад ми се учинило

да живим.

Виолета Милићевић

 

Промичем.. 

И? Шта с тим? 

Као све друго, 

пролазим 

овом долином смеха 

ил суза, 

где осим пораза 

и аплауза 

ништа се друго 

и не броји. 

Течем. 

Не стојим. 

Улићу се 

и сама, знам, 

у ушће исто 

за све реке. 

Па што ме онда 

подсећате 

да сам друкчија 

него неке 

речице брзе 

или хучне, 

кад сви смо реке 

понорнице? 

Неке су реке 

гледаоци, 

а неке глумци, 

сред ове тужне 

позорнице, 

али ниједна 

остати неће 

млада и лепа, 

кад сунце зађе 

и застор падне. 

Сви смо ми реке 

и протичемо, 

с душом у носу 

ил пуној снази: 

Течем.

Пролазим. 

Са осмехом! 

Не дам 

да пакост 

туђа ме згази 

и порази, 

све док сам жива. 

Живим 

без громких аплауза, 

тапшања силних 

по рамену, 

без салви смеха. 

Таква сам река! 

Ћутим и пливам. 

По невремену

бејах и бивам, 

срећна што течем 

и што волим, 

и уживам - 

у протицању.

 

Виолета Милићевић 

(Slika sa interneta) 

Одрекла бих те се ја,

коначно,

да то зависи од мене,

али од мене не зависи

ништа

осим, можда, да ли ће сутра

гранути сунце

или ће се просути дажд

из мојих очију.

 

Отишла бих ја,

далеко,

у потрагу

за Атлантидом

или за Недођијом,

у Легију части

или у ходочаснике,

кад бих била сигурна

да те бар тамо

нећу срести.

 

Заљубила бих се ја,

поново,

да је то у мојој моћи,

да није сваки део овог тела

обележен мојом чежњом

за тобом,

па запечаћен са девет печата

које једино твоје усне

могу растопити.

 

Предала бих се ја,

другом,

да сам те бар у сну пољубила,

да ме је твоја рука миловала

бар једну ноћ,

и знала бих,

ма где била,

коме припадам сва,

од врха до дна,

од настанка до нестанка.

 

Оставила бих те ја,

заувек,

кад би се они голубови

већ једном одселили

са суседног крова,

јер би са њима

одлетела и моја душа

која једино због тебе

на земљи обитава.

 

Виолета Милићевић 

*
У међувремену, након Костиног питања, дошло је до промене.
Нема их на суседном крову, али их има на мом прозору и клими:

 

 

Добро је што се не појављујеш,

ма како те ја звала :

урлајући  да се оре брда,

говорећи тихо у слушалицу

или нечујно сплеткарећи

са силама невидљивим.

 

Истина,

можда би се нешто  и догодило

кад бих те дозвала.

Но, нема ничега јаловијег

од размишљања о томе

шта би било кад би било.

Оно што треба да буде,

свакако ће и бити.

 

Добро је што се не појављујеш.

Овако ми се чини

да је сва слобода овога света

моје власништво.

Зато је и продајем у бесцење

за сваки наговештај твог доласка,

иако ме време непрестано обмањује

и плаши,

а места на која долазим изгледају

као да си их управо напустио

уз обећање да ћеш се брзо вратити.

 

Зато тако пажљиво посматрам

сваки трг,

сваку уличицу,

тек посађено стабло

и птицу у лету,

тражећи у њима

бар сенку твоје сенке,

јер знам да ћеш и ти

стати пред њих,

овако као ја,

и да ће их твој поглед упитати

јесу ли ме видели.

 

Боље је да прећуте истину

јер није лако признати

да су видели само сенку

онога што уствари јесмо.

 

Зато је боље што се не појављујеш.

 

Овде ме не би ни затекао.

Овде је само моје тело,

бледа сенка моје душе

која се ни на тренутак не одваја од тебе,

јер кад би се то десило -

било би равно смрти.

 

Не напуштај ме

када се будеш појавио!

 

Виолета Милићевић

замишљено

отелотворено

или створено 

негде у глави 

или у свемиру

у нечијим сновима 

или на јави

а сви се понашамо 

као да је још нешто 

остало

недоречено

недовршено

или нестворено

па говоримо

пишемо 

градимо

мењамо облике

пресипамо 

из шупљег у празно

рушимо 

да бисмо стварали

стварамо 

да бисмо рушили

зидове

поретке

теорије

завере

измишљамо 

топлу воду

млатимо 

празну сламу

празнословимо

умујемо 

или

умотворимо

а земља смо 

и у земљу 

вратићемо се

неразумни

заумни

или

умни

и сви смо 

само

играчке

у рукама 

Уметности.

 

Виолета Милићевић 

 

јер све траје само док љубави има:

када сејач семе из свог срца баци, 

нема земље која радо га не прима.

И плод потом сазри: купају га кише, 

сунце своју милост на њега излива.

Дође време сласти, време бербе потом, 

и време кад сејач у плоду ужива.

Потом смирај дође, сокови пресуше, 

и сласти нестане у свакоме плоду, 

и трајање свако приближи се крају, 

а сви који дођу неминовно оду.

Удес нам је такав. Неминовно то је:

све што се посеје, мора се и жњети.

Клијање и зрење – љубави су знамен, 

а кад тога нема – време нам је мрети.

Чему жеља болна да се траје вечно

када само смрти још чујемо гласе, 

када срце плаче, болно, неутешно?

Да је могло дуже, трајало би, зна се.

Виолета Милићевић

(16. 11. 2007)