Trun smo i tren

Боје калеидоскопа

Есеји — Аутор trunsmoitren @ 19:08

http://www.dodaj.rs/f/1B/2g/4hfeWUh6/boje-kaleidoskopa-andrej.jpg

 Кад сте професор књижевности и кад вам неко каже да је објавио првенац, а ви притом знате да се остварио у некој другој струци (економији), и знате да је ово време такво да у њему има више писаца него читалаца, није вам свеједно, нарочито уколико се често срећете у истом колективу. Зато сам читање романа своје колегинице, професорке економске групе предмета, одлагала све до недавне промоције. Стрепела сам.

Андреа ме никада није запиткивала да ли сам роман прочитала и шта мислим о њему. Мудро је чекала јер је одавно научила да све дође на своје, да добре књиге нађу пут до оних који чезну за њима. Она је своје урадила, учинила све да би роман угледао светлост дана, и то је највише што је могла да уради и за себе и за друге, а на нама је да ли ћемо себи приуштити то задовољство – да упознамо један нови свет, свет њеног књижевног дела, у коме ћемо открити трагику и лепоту једног младог бића чији је лет прекинут, али које успева, захваљујући чврстим и неприкосновеним вредностима стицаним у породици и блиском окружењу, у Далматинској Загори, да све преброди и, оснажено, настави живот, далеко од завичаја.

Роман „Боје калеидоскопа“, Андрејане Дворнић, занимљив је и по својој композицији и по садржини. Он садржи четири целине: „Сећања“, „Круг“, „Лавиринт“ и „Излаз“, с тим што се између „Круга" и „Лавиринта“ налази песма „Егзодус1995“.

И заиста, тај догађај, та олуја, што је и названични назив за протеривање Срба са њихових вековних огњишта у Крајини, стоји усред ове књиге као граничник, као бљесак после којег завлада тама и после којег се чини да је свитање само сан.

Читајући овај роман, исплакала сам море суза. То је зато што је свака реченица умивена сузом аутора и обасјана осмехом: сузом због изгубљеног топлог породичног гнезда које је потојало и које је срушено због туђе обести, и осмехом који је знак победе живота над свим недаћама.

Роман почиње реалистично, описом малог Места, што је назив места у коме живи јунакиња. Већ прва реченица наговeштава да је Место наизглед обично. Оно личи на остале кршевите крајинске пределе, пределе Далматинске Загоре, али ће опис живота у њему бити обојен најразличитијим бојама и прожет најразличитијим осећањима.
Помислићете најпре како је пред вама роман који, попут многих, говори о судбини једне просечне породице (мада у овом делу можемо пратити судбину великог броја породица, захваљујући пажљиво изабраној грађи), али убрзо ћете схватити да је пред вама породица чији су корени веома јаки, а карактери неуништиви и чврсти као камен на коме су поникли.

Сећања на детињство обојена су светлим бојама, најраскошнијим, које се преливају и стварају чудесне и очаравајуће слике, као и мали калеидоскоп који је јунакиња овог романа нашла на тавану, а који је у Далматинску Загору, у Место, доспео из Америке, као поклон очевог несрећног стрица Николе, рудара који је у Америци и умро:

Дрвена справа делује попут левка. Кад боље погледам, ужа на почетку па се шири при дну. Ситна слова, напола видљива, што од прашине, што од година, урезана по средини. Успем прочитати, приносећи светлости слова: „Како гледаш, тако видиш.“
“Шта ли је то значило?“, питала сам се.
Прислоним око на стаклену површину и приказаше ми се боје у дубини справе. Схватим да се доњи део може окретати и да се тиме мењају боје, размењују и мешају се, затворене и ограничене простором. Задиви ме то чудо боја и упитам се шта би се десило да разбијем справу. Боје би се сигурно расуле и изгубиле своју лепоту. Да, то је та лепота трајања запечаћена у времену и простору, као и живот
.“

Шта следи кад се оствари највећа јеврејска клетва „Дабогда имао па немао“ и како и где наћи снагу за нови почетак?

Младост је осенчена ратом: изгнанством са огњишта, прилагођавањем брзом животу у Велеграду, пријатељствима која трају, породичном слогом и вредностима које човеку дају снагу да издржи све и опстане, упркос свему.

Ане трага за сопственим идентитетом, али покушава и да схвати постојање и  суштину различитости у свету. У томе јој помаже Мићко, сеоски мудрац налик на античке мудраце и пророке, са којим често разговара.

Различитости се морају помирити и прихватити, а ако је то немогуће – човек се мора издићи изнад свега.

Овај роман је чежња за складом, који иначе постоји у природи, али не и у људском друштву у коме одувек и заувек постоји рат (ауторка користи за њега метафору немирна киша).

Уместо склада, ту је туга у Велеграду, сиромаштво, навикавање након напуштања Места. Ту је и мешање ијекавице и екавице (Пажња! Ауторка овог романа и ту је доследна: у дијалозима користи ијекавицу, а у приповедању екавицу). Уметничка истина у потпуности је усклађена са стварношћу.

У Велеград су многи избегли да би сачували живу главу, али судбина Старе, жене чија је ћерка, као велики стручњак, лекар, отишла у Америку, говори о трагици оних људи који су остали сами јер су њихови најмилији својом вољом, а опет у потрази за бољим животом, напустили родну земљу, отишли главом без обзира, и окренули леђа свима, па и родитељима. Туга има хиљаду лица.

Година 1995 - затворене границе према Србији и према Босни. Људи у Крајини одсечени од света. Егзодус: „Туку по њима немилице и без престанка. У приколицама јаучу жене, старци и нејака деца. Нека се усудише и извезоше тракторе, а десетак им година. Уместо игре, допао их рат. Претвори их у велике људе малих година. У рукама завежљаји, нешто сиротиње покупљене с руке. Напушта српски народ своја стољетна огњишта...“

Живот се наставио, уклопио у вреву Велеграда. Боје калеидоскопа поново су оживеле...

А онда опет – мрак. Бомбардовање, 1999.

Многим речима не погодиш прави смисао док их не доживиш, била то сопствена бол или заједничка трагедија. А кад се потврди значење изговорених и понекад прећутаних речи, останем запрепашћена колико се ствари врте у круг, без обзира на време и људе, па чак и векове.“  

“Помири се, суочи и опрости!“

Кад прочитате ову књигу, схватићете колико сте још осетљиви и колико је људска несрећа у стању да вас дирне и помери с места, како саосећате са онима који страдају. И волећете више себе због своје рањивости, јер само рањив човек може да саосећа и да зна вредност живота.

Кад прочитате ову књигу, добићете још једну потврду о духовној снази човека који је остао човек у правом смислу те речи, и биће вам драго што сте открили још једну драгоцену књигу и драгоценог аутора.

Схватићете да је човек најпротивуречније биће на планети јер, како је то говорила моја посестрима Слађана, човек је тврђи од челика и мекши од памука.

У рукама имамо све боје живота, све боје калеидоскопа, како то каже Андрејана Дворнић, посвећујући роман својој мајци:

Кроз стакло каледоскопа видећете у дубини боје, онако како желите да их видите, јасно или мутно.
Многе ћете видети онако како вам се прикажу саме, а многе између њих ће се прелити, утопити једна у другу и измаћи вашем погледу.
Исто тако, доживет` ћете људе и проживети свој живот кроз различите боје калеидоскопа.
А кад се он разбије, боје се распу, распрше и нестају негде далеко у свемиру
.“

Да, то је лепота трајања, запечаћена у простору и времену, као и живот.“

Ова књига, писана срцем, без патетике, говори о победи духа над материјом, о снази обичног човека који се нашао у ковитлацу историје и - опстао, упркос свему.

Виолета Милићевић, 1. мај 2013. 

***

Данас се навршава 18. година од „Бљеска“ (после којег је, у августу, уследила „Олуја“), у коме су са својих вековних огњишта из Крајине отеране бројне српске породице.
Настављају се прогон, погром и страдање српског народа. И неслога, њихова верна  пратиља.

Као да се некадашње „Само слога Србина спасава“ преиначило у „Само страдање Србина спасава“... Остаје нам нада да ће једном ипак доћи до срећног преокрета и времена у коме ће српско страдање престати.


"Крилата прича" или: исцелитељска моћ речи

Есеји — Аутор trunsmoitren @ 13:35

http://www.dodaj.rs/f/2R/y4/YNIMutG/krilata-prica.jpg

 (Цртежи и идејно решење за корице: Маја Д. Недељковић, графичко обликовање: Марко М. Урошевић)

Запожарило свуда у нама и око нас, а воде која би донела спасење - нема па нема. Пламен се разгорева, а ми, изгубљени по шумама својих илузија и морима незадовољства, тражимо кривца уместо да пронађемо извор – јер извори нису пресушили чак ни у пустињи - и настављамо свој огреховљени пут.

Они који имају среће или, боље, они који имају очи да виде и уши да чују, приметиће један путоказ на коме пише „Крилата прича“ и зауставиће се крај њега. Након тога, њихово корачање путевима земаљским биће лакше и лепше, јер ће и њихове ноге, и њихова мисао и њихово срце окрилатити.

„Крилата прича“ је пета објављена књига Јелене Јергић, која је до сада објавила две збирке приповедака („Све у причама бива“ и „Причом да ти кажем“), и две бајке („Језерску принцезу“ и „Бајку о Сејачу“).

Заједничко свим овим књигама јесте човекољубље, а оно произилази из љубави према Створитељу и свим његовим делима, а с обзиром на то да је човек круна Божјег стварања и да је створен по Божјем обличју, то значи да је брига о човеку и његовој души – брига о свему што постоји, јер је све повезано и потребни смо једни другима.

Зато нас књиге Јелене Јергић уче несебичности и мудрости: „Један дом не сме да почива на оном што је „моје“, већ на оном што је „наше“. Да уграђујемо, дакле, а не да зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас“.

Чак и кад останемо без дома, не треба да заборавимо да је он део једне целине за коју смо одговорни, део света створеног „за ход наших ногу и за живот речи“, како би то рекао песник. Зато сова, јунакиња „Крилате приче“, након што је остала без дома који је изгорео у пожару, каже: „Али је ово и даље моја шума, за чију сам будућност и те како одговорна.“

Зато су књиге Јелене Јергић истовремено и књиге о родољубљу, јер је љубав према родној груди сливена са свеукупним доживљајем људи, природе, Бога и живота.

„Крилата прича“ садржи неколико слојева, што значи да је могу читати и на свој начин разумети читаоци различитих узраста и интересовања: деца као причу о животињама, а одрасли као причу о путевима и странпутицама на које ступамо, односно као причу о потрази за истином у овом свету привида. А само је један пут, једна истина и један живот, и једно је име за све то – Исус Христос.

Читате ли „Крилату причу“ очима детета, биће вам, најпре, занимљив приповедач, јер он је Земљин и Сунчев брат, онај који је свуда био, све видео и има потребу да приповеда о томе. Приповедач је ветар.

Он је на почетку представљен као роб пустоловина, онај коме није страна ни вода, ни земља, ни небо. Упознајемо га приликом боравка у воденом царству, из којег израња и бежи на земљу, а након испричане приче, поново ће уронити у морске дубине: „Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштао сам им се на милост и немилост, а оне су ту ватрену приврженост њима и те како зналачки умеле да награде. Из дана у дан односиле су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.

Он је сведок великог пожара у шуми, али и нехотични кривац за његово распламсавање.

Ветар прати најпре лисицу и сову, а потом и остатак шумског живља које је остало без дома. Ту су још и: птице, корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад,  змије, жабе, жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи, медведи, али и лав, краљ животиња, о чијој ће се смрти изненада пронети вест која ће окупити све животиње, а састанку ће председавати сова и лисица.

Човек се помиње као евентуална опасност из угла лисице и других брзоплетих животиња, али и као пријатељ из угла сове.

Све ће се добро завршити, али ће та два немила догађаја, пожар и дезинформација о смрти краља, показати природу свих живих бића, и указаће на неопходност памћења таквих ситуација, како се не би понављале.

„Крилата прича“ је и прича о пријатељству које оплемењује и уноси светлост истине тамо где влада тама и неразумевање.

Ево како сова објашњава настанак ветра, а самим тим и промене које настају у људском друштву, у зависности од наших мисли и жеља: „Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротни западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.“

То је и прича о понављању неких догађаја-искушења, који служе да би опоменули и освестили  људски род: „Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком.“

Свако од нас треба да нађе своје место у овом свету, да схвати ком јату, тору или царству припада: да ли жели да на зло у овом свету одговори својом питомошћу, незлобивошћу и отвореним срцем, или пак ничеовском „вољом за моћ“. Зато средишње место у „Крилатој причи“ заузима „Повест о Пастиру“: „Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“

Упитате ли аутора шта се, заправо, крије у најдубљем слоју ове занимљиве и надасве поучне приче, чућете објашњење које ће вас и изненадити и обрадовати, али ће вам се учинити јединим могућим, иако сами до таквог закључка нисте могли да дођете: „Тајна ове приче крије се у томе што то није басна, нити прича о животињама, попут многих, већ, заправо, о животињама које су служиле за обожавање код незнабожаца и идолопоклоника, односно време пред долазак Христов, након чега  је он дошао да нађе изгубљену овцу.

У неку руку, то је прича о свему ономе што се покушавало, у непознавању Бога, пронаћи у природи, с тим што се предање о доласку Христовом ширило и било је познато многима, што знамо из многих епова или онога што налазимо у појединим религијама, aли нико сем Христа није нашао ништа вредно у овци, то јест у кроткости и послушности, већ су се величале дивље звери. Сем тога, споменух и да је стално лето, придодавши то као култ сунца, и шуму и море као народе. Људи су ту споменути као народ изабрани, као они који преносе мудрост онима који мудрости теже.

Са доласком Спаситељевим, људи су прогледали: „Видели су и разумели да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.

И ето нас пред кључем ове приче, а то је: одбацивање идолопоклонства, чије очи воде дух и ум, уместо да буде обрнуто.

Антоан де Сент-Егзипери је у „Малом принцу“ ту истину рекао на свој начин: „Очи су слепе, треба тражити срцем“; а Јелена Јергић у „Крилатој причи“ каже: „Не храни се ум стомаком, већ стомак умом јер, где главе нису сите и на месту – без њих се лако остаје.“

Иво Андрић је записао: „На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне асоцијације које читалац већ носи у себи а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем  само оне видике које је он, читалац, способан да сагледа.“

„Крилата прича“ вођена је лепотом људског духа, срца и ума, а таква лепота нуди нам утеху за све патње и има исцелитељску моћ. Препустите јој се и спознајте себе! То ће бити једна од најпотребнијих и  најдрагоценијих спознаја до које свако од нас може доћи.

Виолета Милићевић    

(Причалица: Све у причама бива)


52. Сајам књига у Београду - препоручујем

Есеји — Аутор trunsmoitren @ 19:00

http://www.dodaj.rs/f/20/qi/Ht2yXaK/knjige-ovom-sluze.jpg 

Почео је 57. Сајам књига, празник за све оне којима је књига светиња.

Они који се запуте на Сајам сигурно већ имају своје разлоге и фаворите, било да је реч о многорекламираним књигама, било о онима о којима се, из оправданих или неоправданих разлога, није много говорило.

Са посебним задовољством препоручујем вам књиге Оскара Фрајзингера, које можете купити на штанду издавачке куће „Легенда“ из Чачка.

Има много разлога због којих бих свакоме препоручила Оскарова дела.

Оскар Фрајзингер, швајцарски писац (романописац, приповедач и песник), политичар и професор, и званично је члан српског Удружења књижевника.
Његових пет књига преведено је на наш језик: прве две, „Спиралу шаха“ и „Крхке светове“, превео је са немачког Златко Красни; трећу, „С оне стране мисли“(која је пре две године промовисана на нашем Сајму), превеле смо са француског Христина Ђурић и ја; четврту, „Маслачак“, превеле смо са француског Данијела Милошевић и ја; и пету, „Живот је кучка“, са француског је превела Данијела Милошевић, а ја сам била лектор и рецензент.    

С обзиром на то да сам имала прилике да се упознам са саджином четири Оскарова дела у оригиналу, и да сам била међу онима који су српским читаоцима покушали да пренесу део лепоте и духовног блага овог изузетног писца и човека, с поносом изговарам и пишем ово име, у нади да ће се једног дана орити у нашој овог земљи и да ће овај изванредан писац и у нашој земљи имати много нових читалаца.

***
ЖИВОТ ЈЕ КУЧКА - Оскар Фрајзингер
(део овог приказа налази се на корицама књиге)

Господин Ван Клиф, четрдесетогодишњи комерцијалиста у банци, узоран супруг и отац двоје деце, приликом рутинске посете лекару сазнаје да му је, због рака који је метастазирао, остала још једна година живота, и одлучује да постане одметник, оставивши иза себе миран и сређен, досадом и навикама испуњен живот.

Тог тренутка пред нашим очима почиње да се одвија прави road movie.

Мењајући изглед, идентитет, градове, сценарије и улоге, обишавши велики део САД-а и вешто уклањајући трагове својих преступа и авантура, поистовећиваће се са ликовима из омиљених филмова у жељи да се освети животу који му је одувек наметао своја правила, и тиме победи и судбину и смрт: „Смрт ме је чекала, свакако, али неће она одлучивати о томе где ће ме наћи. Ја ћу одредити начин, место и тренутак.“

Уредан и предвидљив тип, какав је био, уступа место потпуној мистерији која се, попут фантома, појављује у Тексасу, Каролини, Флориди, Пенсилванији, Охају, Индијани, Илиноису, Ајови, Небраски, Јути, Невади, Калифорнији, у свету који је изгубио сваку меру, гледајући људе огрезле у грех, понижавање и стицање материјалних задовољстава, и постајући један од њих.

Предуго осуђени да вегетирају у сенци, назадовољени и снажни нагони испливаће из најмрачнијег кутка његовог мозга и светиће се једноличном животу обичног и до тада пасивног грађанина.

Но, баш када помисли да је успео, живот ће му показати другачије лице.Тај живот – кучка извући ће кеца из рукава и неће престати да га изненађује, као што ни Оскар Фрајзингер не престаје да изненађује своје верне читаоце, нудећи им несвакидашњу, провокативну причу пуну преокрета, узбуђења и авантура, зачињену фином иронијом, сарказмом, вештим вербалним досеткама и анегдотама, филмским кадровима, музиком Т. Вејтса, Б. Дилана и Дорса,  али надасве маштовитом и непрекидном борбом против апсурда, борбом у којој тријумфује воља за животом и живот сам.

Ако сте икада помислили да је живот неправедан према вама и пожелели да се против њега борите бесмислом и апсурдом, не пропустите да прочитате ову књигу Оскара Фрајзингера!

Изненадићете се и, сасвим сигурно, променити мишљење о њему – не о Фрајзингеру, јер он остаје на висинама које је освојио и својим већ објављеним књигама – већ о животу, и заволећете га оном љубављу која је неуништива и непобедива!

Виолета Милићевић  


Powered by blog.rs