Trun smo i tren

 

Normal 0 21 false false false sr X-NONE X-NONE

Јесте ли знали?

Бацила је све низ ријеку

Легенда о песми „Бацила је све низ ријеку” заправо је прича о великој љубави Даворина Поповића и анонимне девојке из Сарајева. Уочи венчања, девојка је абортирала и без трага нестала. Много година касније, на концерту у Шведској, Даворину Поповићу се учинило да је види са бине, оставио је микрофон и сјурио је у публику. Међутим, љубав из студентских дана није нашао и више је никад није видео.

Ђорђе Марјановић 

Ђорђе Марјановић обележио је време када су шансоне суверено владале нашом музичком сценом. Био је родоначелник поп музике. На наступима није марио за тада уврежен став понашања и кретања на бини, већ је акценат стављао на одговорност, према себи, наступу и публици. Ђорђе је први певач забавне музике на просторима бивше Југославије који није само стајао са микрофоном у руци, већ је имао сопствену кореографију, легендарно падање на колена и бацање сакоа у публику. Чим би се сазнало ко је победио на фестивалу у Сан Рему, Ђорђе Марјановић би исте ноћи препевавао песму и сутрадан је изводио на наступима. На првом фестивалу Београдско пролеће, одржаном у Дому синдиката 1961.године, према мишљењу публике неправедно му није додељено прво место. Незадовољни фанови су направили демонстрације и уличне нереде на тргу Маркса и Енгелса (данашњи трг Николе Пашића) тако да је милиција морала да интервенише. Да би некако смирио разбеснелу масу Ђорђе Марјановић се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима. По Србији су постојали клубови обожавалаца Ђорђа Марјановића, које је он редовно обилазио. Члан клуба није могао постати неко ко није био узоран и одличан ђак.

Пар - непар таблице 

Због нафтног шока и светске рецесије, Савезно извршно веће (СИВ) крајем 1979. године издало је уредбу о новој организацији саобраћаја, тзв. пар - непар систем вожње. Према тим прописима, једног дана могла су да се возе само возила чији се број таблица завршава парним, а следећег дана непарним бројем. Тако, ако бисте негде заглавили после поноћи, нисте могли да се вратите аутом којим сте дошли. Како би доскочили овој мери, неки су успевали да прибаве два пара таблица, парне и непарне, па их мењали према потреби. Неки су имали два аутомобила, али је већина имала добре комшије и рођаке, с којима се организовала за вожњу по пар - непар систему.

Битка на Неретви

За потребе снимања филма Битка на Неретви режисер Вељко Булајић је наредио да се два пута сагради и уништи понтонски мост како би што верније дочарао минирање. Такође, уништена су и четири посебно конструисана села, као и једна тврђава.

☛ Плакат за филм Битка на Неретви је насликао чувени шпански сликар Пабло Пикасо, који за свој рад није тражио новац, већ је тражио 12 боца вина из Југославије.

Ко то тамо пева/Андерграунд

У последњој сцени филма "Ко то тамо пева" требало је да буде снимљен бег животиња из зоолошког врта, али је граница, због Титове смрти, била затворена па животиње нису ушле у земљу. Сцена је искоришћена у филму Ундергроунд Емира Кустурице.

Мода 80-их 

Осамдесете најављују промену. Бацају нагласак на силуету, па у моду улазе хеланке, уже фармерке високог струка, рамена су наглашена нараменицама уметнутим у сако, или пак, памучне мајице које откривају једно раме.

Тада инаугурисане као модни хит, хеланке ће доживети ренесансу као радна униформа шверцерки 90-тих.

Осамдесете скраћују мајице изнад пупка, тако да је стомак откривен. Све актуелнији су новооткривени материјали - вискоза, спандекс, ликра. Боје су неонске, а све је присутнији и спортски стил одевања, који подразумева знојнице, грејаче за ноге, спортске кратке сукње. 

Фијат / Застава 75

У Крагујевцу је од 18. октобра 1955. до 18. новембра 1985. произведено тачно 923.487 комада фиће. За ових тридесет година са Заставине траке у просеку је на сваких пет минута излазио један нови фића. Највише их је било у боји "слонова кост".

Већ почетком шездесетих година, фића је постао народни аутомобил. Био је приступачан свим радним људима јер је могао да се купи на кредит. 

На југословенским ауто утркама често се могао видети "набуџени" фијат 750. За посебне прилике дотеривао га је лично Карло Абарт, а могао је да извуче чак 120 коњских снага. Један овакав модел возио је и чувени Брана Митровић Флоjд.

Кокта 

Југословенски одговор на Кока-колу има укус шипка, а кад се промућка, прави пену карамел боје.

Вегета 

Од Вардара до Триглава, од Јадрана до крајњег севера Југославије, домаћа кухиња народа и народности одликовала се богатством у разликама. А онда је дошла вегета и постала кохезиони елеменат свих југословенских укуса.

(П.С. Информације су са званичног сајта о изложби)
***
Приредила: некадашња пионирка, такорећи другарица:

(Споменари, лексикони - свеске у којима смо се трудили да будемо искрени и своји)

 

 
Уз шта смо одрастали: Калеидоскоп

Прве калеидоскопе у југословенске школе донела су деца чији су родитељи путовали у иностранство. Убрзо, цев са огледалима, у којој се налазе ситни шарени предмети, каменчићи, перле, стаклена зрнца или шарени папирићи, постала је доступна свима. Најтеже је било правилно изговорити и запамтити име – калеидоскоп. Најчешће, калеидоскопе су добијала деца кад би са родитељима пошла на Првомајски уранак. Забављена игром облика и боја, деца су дуго остајала мирна, а мајско сунце правило је најлепше шаре.

 

Директор

Бити директор у условима радничког самоуправљања значило је имати више главобоља него привилегија. Директор је над главом имао комитет с једне стране, а раднички савет с друге. Имао је притисак да запошљава и притисак да буде продуктиван да би могао да исплати плате. Јесте да је све било заједничко, па тиме и ничије, али ако директор није хтео да изађе из оквира закона, његова канцеларија била је место великих мука и напора. Ипак, директорска фотеља, ма како скромна или похабана, имала је и у време СФРЈ, као и после и свуда, магијску привлачну моћ.

Службеник 

Јесте службеник био службеник, али је био и самуправљач. Кад стигне на посао, морао је да попије кафу. Ако је дуго у фирми, могао је директору да говори ти. Могао је да телефонира деци и да се свађа са женом преко телефона на радном столу. Могао је да се жали на малу плату, на колеге и на директора, а нарочито на директорову секретарицу. Али је могао и да дигне кредит, да води породицу на море и да дрмне вињак с ногу кад изађе на паузу. Зато је службеник сваког дана долазио у своју канцеларију и љубоморно чувао своју столицу, ма како расклимана била.

***

(Напомена: текстови узети са званичног сајта изложбе)

За дервише сам први пут чула захваљујући Селимовићу, наравно, а Ахмед Нурудин, шејх текије мевлевијског реда,  остао је један од најживљих и најупечатљивијих ликова у мору оних које сам срела у литератури.

Проучавајући, сасвим површно, грађу о дервишима мевлевијског реда, наишла сам на податак да се тај ред разликује од осталих, између осталог, и по томе што до свог духовног остварења долази плешући, а не само проповедајући и посвећујући се на уобичајен начин вери. Зато су и названи плешућим/окрећућим дервишима.

Прошле године, на летовању, једно вече у хотелу било је етно-вече. Ми, туристи и гости хотела, могли смо да гледамо плес у коме су играчи били у костимима фараона и њихових робова, у ношњама из појединих крајева Египта, али нам је исто тако дата могућност да видимо окрећућег дервиша. Начин на који је баратао круговима, начин на који је тонуо у занос да би се, на врхунцу заноса, погасила светла и, уместо њих, засветлуцала његова вишеслојна сукња, био је један од најчудеснијих плесних бравура које сам имала прилике да видим.

Плес је трајао петнаестак минута, али је мој апарат са камерицом издржао непуних десет. Да је издржао бар још минут-два, било би боље, али се и овде добро види зашто никада нећу заборавити један јулски уторак 2012. године.

Окрећући дервиш изводи мистичан плес који се претвара у ритуалну екстазу у којој дервиш комуницира с Богом и космосом, све док не спозна највишу духовну сферу и приступи спознаји стварности.

Како би се, иначе, могла другачије објаснити оваква концентрација, вештина, издржљивост и лепота?!?

Имала сам прилике да гледам плес два окрећућа дервиша. Овај је наступао у хотелу, а други, који је наступао у пустињи, на импровизованој бини, био је само бледа сенка онога што се овде могло видети.

Код овог дервиша, тело је било само жива чигра коју је, на малој бини, (п)окретао и надахњивао виши принцип и смисао, док је сценографија била потпуно занемарљива; док је код другог пустињска сценографија допринела упечатљивости доживљаја, али је плес био само добро научена техника и ништа више од тога.

Египат ми, годину дана након сусрета са њим, делује као једна фатаморгана.
Ево делића те далеке фатаморгане која својим постојањем сведочи да светлост може све, и да је игра светлости нешто најтајанственије и најбајковитије у овом свету!