Trun smo i tren

Уговор, III

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 11:10
http://www.dodaj.rs/f/2c/vm/4To5SMQO/6-marija-j-605x800.jpg
(Успомена од разредне, сачињена од ставова свих нас)
***

Дана 30.05.2014. године,

у Првој економској школи у Београду,

сачињен је

Уговор о споразумном растанку између двадесет и четири ученика одељења 4/3.

Марко Божовић, блажен међу својим женама, важи и за једног од најбољих ученика тог одељења. Све зна и увек има урађен домаћи и лекције спремљене на време. У слободно време воли да пева.

Весна Васић, једна разиграна и витка девојка са веома специфичном бојом гласа, није увредљиве природе. Увек је насмејана и врло лако може некоме да улепша дан.

Мина Војиновић, веома смирено биће. Смирено и успорено. Увек изгледа као да је све у реду и да је ништа не нервира. Ужива у неком свом свету.

Валентина Ђорђевић, најнижи ученик у одељењу. Ко би рекао да из тако мале особе може да се чује тако далеко! Веома је грлата и импулсивна, уме да забави остале својим реакцијама. Много је добра и превише заљубљена. Цео живот је прате неке несрећне и несуђене љубави.

Биљана Јовановић, такође важи за једног од најбољих ученика у одељењу. Зна увек да појасни и поједностави све. Веома је успавана, па јој се деси понекад и за време часа да залута у свет снова или да закасни на исте.

Рајка Ковачевић, стрпљива је и увек спремна да помогне колико год може. Права је вредница и добрица. Увек има све урађено и спремно на време. И она спада у ону групу најбољих.

Милан Крајачић, дон Милан. На први поглед ћутљив и повучен, али када се неко упусти у причу са њим, схвати да је он тотална супротност. Залуђен аутомобилима и техником, тежи ка томе да постане прави господин.

Немања Курћубић, дечко који седи мирно у својој клупи, слуша музику, не чује и не види шта се све дешава око њега. А кад скине слушалице, постаје помало нервозан и лако се може десити да плане или поломи хемијску!

Ђурђа Марјановић, весела девојка, увек спремна на шалу и забаву. Вредно тренира, али деси се и да да себи мало одушка, или мало више. Успешно оставља цигарете. Живи здрав живот.

Тамара Марковић, веома ситна и мирна ученица. Има дара за прављење фризура. Главни је фризер у разреду. Муку мучи са математиком, али бар зна да је, ако пропадне као економиста, чека блистава каријера у свету кикица.

Ана Мартиновић, спада у групу најбољих, а оно што је најбоље код ње је то да може да једе колико хоће, а да се не угоји. Све девојке јој завиде на томе, неке више, неке мање. Ужива у свом свету хаус музике.

Милица Мијатовић, наша Хурем. Веома је занимљива и отворена, увек спремна да препричава свима своје доживљаје. Када јој дођу жуте минуте, узме коректор и одмах све прође. Са њом никада не може бити досадно.

Јована Милосављевић, увек пажљива и вредна. Једна од најбољих, како у школи, тако и у сређивању. Ретко јој се може десити да дође несређена, а и када се нађе у таквој ситуацији, два-три потеза и једно „умивање“, и све је на месту. У слободно време обожава да се слика.

Теодора Милошевић, ученица која је најмање времена провела са осталима. Ту је била на почетку и, ево сад, на крају. Веома је фина, тиха и мирна. Увек је спремна да помогне.

Александра Младеновић, познатија као Беба, наша будућа прва председница Србије. Увек је на неким дијетама, али и без њих одлично изгледа. Главни модни детаљ јој је мобилни. Нигде не иде без њега!

Драгана Николић, прави је весељак. Ако она не зна неку песму, то значи да та песма није хит, као да не постоји. Веома је драга, занимљива и добра. Када причате са њом, осећате се као да разговарате са неком дамом. Има префињени глас.

Катарина Никшић, весела је и увек спремна за шалу и забаву, али кад се изнервира није баш тако слатка. Највећи непријатељ јој је промаја.

Стефан Петричевић, веома духовит и занимљив, увек има спремне нове шале и штосове, али опет не би требало да му се замерате, тада није баш толико занимљив. Сналажљив је, увек нађе начин да се извуче. Омиљени предмет му је немачки.

Ирена Павловић, добар познавалац језика. Увек има спреман коментар на сваку реченицу.

Ана Порчић, најпричљивија особа у одељењу сигурно! Када лупка длановима, значи да је све у најбољем реду! Одлична је домаћица, нема јој равне. Ради све по принципу: кратко и јасно, па тако, када се учи нешто, она је увек ту да то скрати и поједностави. Много је весела, понекад и превише.

Милица Радојичић, последња у низу најбољих. Не зна шта ће са силним удварачима и својом витком линијом. Вредна је, радна и пажљива.

Јелена Реповић, велика је спавалица. Зато и седи у ћошку у ком је нико не може ометати. Болешљиве је природе. Иначе је искрена, занимљива и опуштена.

Никола Церовић, веома је фин и добар, иако не жели то да показује. Обожава да забавља професоре и остале, поготово за време часа, тада је најпричљивији. Пише лепе саставе, прави је романтик.

Након четири године смеха, забаве, љубави, прослава, свађа и учења, сложили су се да би најбоље било да се споразумно растану. Схватили су да је време да свако крене својим путем - да се унапређује, усавршава, напредује и бори.

Сведоци су сви професори који су им предавали и биће саслушани до краја маја. А главни судија, који ће прегледати уговор и дати свој суд, јесте њихова разредна Виолета Милићевић.

Рочиште се заказује за прву недељу јуна, када ће се видети да ли су сви спремни на овај корак.

Закључење уговора заказано је за 07.06.2014. године, у Београду, у хотелу Хајат.

Марија Јовановић, 4/3, 2013/14.

***

Ово је био један од најоригиналнијих одговора не тему коју сам први пут дала управо генерацији од које сам се опростила у јуну текуће године.
Марија ме је дирнула јер је успела да, за два школска часа, поред оригиналне идеје, унесе у задатак и мини-портрете својих другова и другарица из школских клупа.
Сви поменути ученици уписали су жељене факултете, а скоро сви су на буџету, што је велика радост за бившу разредну.
Сад имам нову генерацију малих "банкара", али се радо сећам оних које је Марија објединила и овековечила у овом саставу. Срећом, знам где су и шта, сходно са обавезама на факултету, раде, а ускоро ће неки од њих, надам се, доћи да ми се похвале како су положили прве колоквијуме, па прве испите, итд... Има ту много оних којима ће се поносити и школа, и разредна, и родитељи...Ово је један од очигледних доказа! :-)


Ђовак Њоковић - утисци

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 20:50
http://www.dodaj.rs/f/2q/ck/3uOPD60a/dovak-runsija.jpg
http://www.dodaj.rs/f/3V/JB/jGRsIke/dovak-golf.jpg
http://www.dodaj.rs/f/J/mz/3reIsAmb/dovak-putin-i-kisa.jpg
http://www.dodaj.rs/f/11/P5/3zfyVWGQ/dovak-pakao-uefa.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2J/xZ/NaH6gmF/dovak-dusanka.jpg

Недавно открих ове сличице на Фејсбуку, на страни Ђовака Њоковића. Занимљив је начин на који неки духовити и креативни људи виде нашу стварност.
Пошто слике говоре више од речи, нема потребе да дајем додатна објашњења. :-)


Херој

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 08:21
http://www.dodaj.rs/f/h/zN/1QbhhZiz/list-heroj-800x600.jpg

Не, нисам могла да га не приметим. Иако сам му била окренута леђима, нешто ме је натерало да се окренем.

Лежао је на бетонској стази у парку. Његово тело, и даље у пуној снази, као да је направило мост на бетону, додирујући га само стопалима и челом.Час ми је личио на гимнастичара који се труди да остане у заузетом положају што дуже, јер је своју виртуозност толико развио да га заправо највише опушта оно што друге, недовољно веште, умара, а час је подсећао на човека на самртничкој постељи, човека који се грчевито опире неминовности тако што држи главу високо, не дозвољавајући ни њој ни удовима да клону. Иако нема снаге ни да се покрене и макар покретом каже још нешто, и тај став већ јасно указује на његово непокоравање било коме и било чему.

Пришла сам му сасвим близу и видела то снажно, чврсто тело,  истовремено и младо и зрело, као и његов непоколебљив став и неутаживу жудњу за животом.

Није се заваравао, нити покушавао да буде оно што није. Његов пад, физички пад на бетон, био је неопозив и није се доводио у сумњу, као ни последице. Повратка није било.

Но, такође се није доводило у сумњу ни то да за њега пораз не постоји и да ће умрети усправан, без обзира на парадоксалност положаја у коме се нашао. Можда није рођен као херој, али је временом научио да је кукавичлук сам по себи пораз и срамота, и да се само хероји памте. Зато и не зна шта је стрепња и шта је неизвесност.

Небитно је да ли ће га у реку смрти однети први вихор или ће га, без имало жаљења, а можда и нехотице, згазити нечије ноге, недостојне да га и додирну, а камоли пониште живот који му је дат.  

Онако стамен, свечан, као војник на паради, он, лист - херој, заклињао се на верност животу и тиме одавао последњу почаст и њему и својој изгинулој браћи - свом увелом лишћу које је јесен откинула са дрвећа, покушавајући да покаже своју моћ или тек обест.

За неколико месеци, а можда и раније, и сва њена моћ нетрагом ће нестати. Истопиће је зимски снегови и ветрови, доказујући да нам се за све што учинимо враћа истом мером.

Наклоних се дубоко и помиловах, последњи пут, погледом тај отелотворени пркос, ту стамену одбрану највећег дара који нам је дат - живота, и још једног моралног победника над смрћу… А вечни живот припада само усправнима…

Виолета Милићевић, 10. новембар 2014.


Ђачки бисери

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 20:49
http://www.dodaj.rs/f/1e/aW/Q3JKTmJ/nekad-bilo-kraj.jpg

*

Кавељ и Авељ.

* 

Содома и Годома.

*

Пао ми је интуитет. 

*

Он је неизимитирив. 

*

Никад се не зна кад ћу ја да прегледам домаћи.

Некад ћу да га прегледам сваки пут.

* 

- Ања је отишла у Швајцарску.

- Ја сам мислила да она иде у Женеву.

*

Ја у суштини све знам, само треба да научим. 

*

Сунце мораш да пишеш великим словом, то је планета.

* 

Ана: Елем, он је отишао у школу.

Јелена: Је л` ме зезаш да се зове Елем? 

 * 

Ми отишли, и Марија и ја остале.

*

Живот му је испуњен празнином.

*

Кад изгубиш памћење – инсомнија.

*

Служба генитива је акузатив.

*

То је као коцка, само троугао.

* 

Зашто бацаш Вучеве ствари?

* 

И онда се једна свиња окозила...

*

- Извини ми се!

- Извините! 

- Шта ти мени „извините“?! Марш напоље!

 * 

- Довиђења, професорка!

- Ма немој! 

 *

Забележила Јелена Михајловић, 4/5

*

Оно по чему се ђачко доба највише памти јесу бисери, ђачки и професорски.

Срећом, у неким одељењима постоје "секретари" који сакупљају те бисере, тј.  вредно  их бележе. Ово су неки од њих, које сам прошле године изабрала за ђачке новине.


Степенице - уметност по којој ходамо

Уметност — Аутор trunsmoitren @ 14:40
https://encrypted-tbn2.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSkDLik1ij9wvhuxNvk0doTDJjEBpssYRV3TCNCGpdUhNWtR-am

Philadelphia, Museum of art

http://t2.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcQL6IVIPWV3FUX5jTkP9Ej1tsKX5JIlfEb0o2-mg-1onkY5sCCL

 https://s-media-cache-ec0.pinimg.com/236x/e1/a2/c9/e1a2c92042d60b23d92815c0a9fc51a5.jpg

http://sharepowered.com/media/2013/12/stair-street-art-2.jpg

 http://hative.com/wp-content/uploads/2014/11/stairs-street-art-collage.jpg

Angee, France

http://www.talizma.com/wp-content/uploads/2014/05/12-creative-stairs-street-art-5-1.jpg 

http://felicitysomerset.files.wordpress.com/2012/07/street-art1.jpg 

http://mocochocodotcom.files.wordpress.com/2014/04/artistic-stairs-ottawa-canada.jpg

Seoul, South Corea

http://www.talizma.com/wp-content/uploads/2014/05/World%E2%80%99s-Most-Beautiful-Street-Stair-Art.jpg

Chile

 http://www.shoutography.com/wp-content/uploads/2013/11/Valparaisosa20120404_0101.jpg

Нађох ове слике на различитим сајтовима на којима се приказује тзв. улична уметност (Street art, stairs). 

Раније сам била очарана тродимензионалним сликама на улици ( мада то не значи да не волим и мурале и сваку другу реализацију људске креативности), али слике степеница, нарочито кад их много има, а треба их све прећи, заслужују посебан осврт. Сасвим је извесно да ће нам живе боје убрзати кораке и да ћемо ту раздаљину лакше прећи уколико пред нама није само сивило.

Још кад помислимо на (кратко)трајност, свакодневну угроженост удружену са зубом времена, њихова судбина делује још трагичније, иако служе својој сврси, тј. људима, због чега и постоје. 

Замишљам како корачам њима, а моји "кораци ко лаки облаци", да се послужим туђим стихом, прескачу многе степенике, иако бих свакако желела да се задржим на њима, како бих се што више нагледала лепоте које су очи пуне....


Сајам, Легенда, Русија

Из Русије с љубављу — Аутор trunsmoitren @ 12:10
http://www.dodaj.rs/f/2K/12j/23nLiMaL/sajam-rusija-crveno2.jpg

Сајам књига се завршио, али је оставио траг... и књиге...

Захваљујући њему и едицији "Светиње" (у којој је "Из Русије с љубављу" деветнаеста књига), уђох и ја у "Легенду".

У то име, наздрависмо црвеним шампањцем са Крима и пожелесмо много тога лепог - и књигама и људима.

Хвала Д. Бисерчићу, Н. Милосављевић и "Легенди" из Чачка што су објавили моја сећања на ходочашће по Русији, и што су их овако лепо упаковали. М

Мојој милој Причалици хвала до неба на надахнутом и надахњујућем поговору - препоруци.

***

Поговор:

Матушка! Како дивном речју и ми, заједно са ауторком, отпочесмо ово ходочашће!

Не, није то случајно тако - да се Русија поистовећује са мајком. Молитвом умивена, као миомирисан цвет, уздигла се она до неба и границу своју с Богом утврдила – да децу од злобе брани, а међу њима, посебно, православне Србе.

Молитва, то тихо зборење душе, кад све остале речи изгубе значај и смисао, налик на мајчине руке, пале подиже и исправља. И попут Лазара, живот васкрсава!

Стога и не чуди да ауторка за сувенире одабира управо малена звона, што тако симболично читаоца подсећа на Врбицу.

Србија је поново на путу страдања, те нам „Русија, с љубављу“ шаље преко потребну мајчинску кап млека. Осетимо у њој и препознајмо како сверадосним поздравом свог вољеног баћушке Серафима: „Христос васкрсе, радости моја!“ Матушка слави Христа.

Појездимо, стога, са дечјом радошћу страницама овог путописа! Препустимо се дечјој искрености ауторкине душе и пустимо да прочитано, попут звона, и нас саме упути на пут преображења, еда би се, с нама обновљеним, обновило и лице земље!

Јелена Јергић


Powered by blog.rs