Херој
Не, нисам могла да га не приметим. Иако сам му била окренута леђима, нешто ме је натерало да се окренем.
Лежао је на бетонској стази у парку. Његово тело, и даље у пуној снази, као да је направило мост на бетону, додирујући га само стопалима и челом.Час ми је личио на гимнастичара који се труди да остане у заузетом положају што дуже, јер је своју виртуозност толико развио да га заправо највише опушта оно што друге, недовољно веште, умара, а час је подсећао на човека на самртничкој постељи, човека који се грчевито опире неминовности тако што држи главу високо, не дозвољавајући ни њој ни удовима да клону. Иако нема снаге ни да се покрене и макар покретом каже још нешто, и тај став већ јасно указује на његово непокоравање било коме и било чему.
Пришла сам му сасвим близу и видела то снажно, чврсто тело, истовремено и младо и зрело, као и његов непоколебљив став и неутаживу жудњу за животом.
Није се заваравао, нити покушавао да буде оно што није. Његов пад, физички пад на бетон, био је неопозив и није се доводио у сумњу, као ни последице. Повратка није било.
Но, такође се није доводило у сумњу ни то да за њега пораз не постоји и да ће умрети усправан, без обзира на парадоксалност положаја у коме се нашао. Можда није рођен као херој, али је временом научио да је кукавичлук сам по себи пораз и срамота, и да се само хероји памте. Зато и не зна шта је стрепња и шта је неизвесност.
Небитно је да ли ће га у реку смрти однети први вихор или ће га, без имало жаљења, а можда и нехотице, згазити нечије ноге, недостојне да га и додирну, а камоли пониште живот који му је дат.
Онако стамен, свечан, као војник на паради, он, лист - херој, заклињао се на верност животу и тиме одавао последњу почаст и њему и својој изгинулој браћи - свом увелом лишћу које је јесен откинула са дрвећа, покушавајући да покаже своју моћ или тек обест.
За неколико месеци, а можда и раније, и сва њена моћ нетрагом ће нестати. Истопиће је зимски снегови и ветрови, доказујући да нам се за све што учинимо враћа истом мером.
Наклоних се дубоко и помиловах, последњи пут, погледом тај отелотворени пркос, ту стамену одбрану највећег дара који нам је дат - живота, и још једног моралног победника над смрћу… А вечни живот припада само усправнима…
Виолета Милићевић, 10. новембар 2014.