Trun smo i tren

14. 12. 2013.

Полако се спушта мрак. Напреже очи јер жели да прочита остатак књиге, али се помрчина стапа са словима и разлива у бескрај црнила кроз који је тешко пронићи.

Дубок уздах. Лагано устаје и прилази витрини, чије шкрипање разара тишину којом је прожета цела соба.

Са највише полице узима велику свећу. Још само да пронађе шибицу којом ће је упалити!

"Ах, ево једне!", рече, а затим се стресе због језе која ју је прошла нежно као дашак ветра.

Велике беле пахуље су падале полако и прекривале најлепше рељефе. Пришла је прозору са свећом у руци.

Месечевим прахом била је посута беспрекорна белина, али је сав тај призор у њој будио само досаду. Разева се, фркну двапут, а затим врати на своје место не би ли довршила започето читање књиге.

Клатно старог сата је умрло још прошле зиме. Ваљда се уморило од непрестане буке, као старац који је читавог живота звоцао о ономе што никога не занима. Било је време за спавање, али она остаде будна. Заклопила је књигу и загледала се у пламен свеће. Горео је свим својим сјајем.

Некада је и она желела да се уздигне до највећих висина, да стоји право као пламен те свеће. Али не! Истопила се као восак, не одолевајући топлоти којом је зрачила њена амбиција. Управо она ју је сагорела.

Бол који ју је раздирао при помисли на то доба био је снажан као зима са друге стране њеног прозора. Осећала се лоше због тога. Неки терет јој је растао у грудима. У тишини је одзвањало само тупо лупање очајног срца.

Грчевито се подигла са столице, али ју је уназад вукао бол раван убодима ножа.

Борила се за дах, за живот, за нову светлост дана. Борила се као никада у животу. Нагла се над свећу, ни сама не знајући зашто.

Суза је канула. Свећа се угасила.

Христина Веселиновић, 4/1

***

У углу просторије гори мала свећа. Црвена је, слути на радост, као и њен пламичак који повремено поскочи.

Посматрам је већ неко време. Њен облик се мења, али пламен је још увек ту. Гори мирно и усправно, али нешто константно покушава да га одвуче на леву страну.

Да ли је то жеља да његов пламен обухвати још нешто?Да ли у околини тражи нешто запаљиво да гори са њим?

Чудно је када посматрате неку ствар дуже време. У једном тренутку помислите да жели нешто да вам каже. Где год да скренете поглед, опет се враћате на њу и тражите одговор.

На белој површини иза ње осликава се њен сјај, и то је све што се види. Не види се ни да ли је црвена, црна, бела, већ само пламен који осветљава ту површину.

Почињем да размишљам о себи, о свом животу. Моје тело је тај восак који се троши, док у мени гори пламен живота.

Восак није битан све док постоји тај пламен. Само се пламен види, само он говори о мени, као и тај одраз свеће на белој површини, одраз који не одаје њен облик, величину или боју.

И ја, као тај пламичак, тражим нешто што ће горети заједно са мном, да направим већи пламен, па да наш сјај буде још већи.

Биле би то две ствари које везује један пламен. То нико више не би могао да раздвоји, а ако би успео да га угаси, оба пламена би престала да горе.

Свећа још увек гори, али сада је пламен миран и сталожен - као да је успео да ми пренесе све што је желео.

Срећна сам!

Маја Пуповац, 4/1

*** 

Почела је да гори. Исто као моја жеља за тобом. Била је црвена и наизглед мала, али чинила се јаком. Исто као моја љубав према теби.

Стајала је тако мирно, наизглед поносно и спокојно, а опет јој је пламен подрхтавао, иако у соби није било ветра.

Тако смо и ми изгледали јако и недостижно у очима свих. Чврсто смо стајали на земљи са једном истином у коју смо, сигурна сам, дубоко веровали, чак и на крају – да ћемо успети; а са друге стране плашили се и стрепели да нам то живот неће дозволити. Знаш, сад стварно верујем да је страх најгора ствар у људима.

Гледам је и дивим јој се. Између сваке моје мисли и скренутог погледа, она се не мења. Чак и не примећујем да је мања. Тако је и са нашом љубављу, јер након толиких година и свега у њима, она и даље букти и буди оно најлепше у нама.

Чудно. Никад нисам ни размишљала о томе колико свећи треба да догори, или љубави да престане.

Ових пола сата, колико ми скреће поглед и мисли са било чега другог, чине се као вечност, вечност која пружа мир и слободу, и колико год да је оставим саму – она је и даље на свом месту.

Заклела бих се да је исте јачине као на почетку , иако сваки нови поглед буди искрен осећај радости. Нешто наизглед тако мало може да значи много.

Тако си и ти мени био само један од људи које сам волела али, за разлику од свих и свега осталог, тебе никада нисам престала да волим.

Сад се већ видно смањила, премда је пламен истрајан. Пристижу сећања на сам крај и на речи које си тад изговорио. Јављају се редом бес, љутња, сета.

Да, недостајеш ми, али је сада жеља за мирним сном јача. Чудно је и то како си ти некад био синоним за све то.

Полако се гаси. Мислила сам да ћу бити тужна, али заправо сам испуњена и смешим се.

Част је и привилегија што сам имала прилику да уживам у свакој секунди њеног пламена, сјаја, топлине, па и саме сенке. Исто то могу да кажем и за наше године и љубав.

Јелица Ерцег, 4/1

***

Сетих се, разгледајући "архиву", да сам намеравала да објавим и ове радове из некадашњег 4/1 (шк. год. 2011/2012), написане на тему "Прича једне свеће", јер су ми и они својевремено привукли пажњу. Штета је да их, због изобиља лепих радова написаних на неке друге теме, тек тако оставим тамо где су до сада били.

Зато и њих износим на блог, док се са осмехом присећам једног драгог 4/1. :-)

 
(Штрудла за преЦедника)

Са разгласа:

- Моли се млада да не срче супу, смета озвучењу.

- Моле се деца да се не играју ластиш с каблови од музику. Фала !

- Моле се гости да не бацају кости по под, изаћиће торта на колица.

- Замољавају се гости да не бацају бомбе, искаче сарма из тањира.

- Моле се гости да не пипају певаљку с' масни прсти.

- Моли се млада да сиђе с астала, труњави супу.

- Молимо комшије из суседно село да не изувају опанке испред шатру, морете унићи и неизувени. Фала!

- Замољавамо гости да не седају неизбалансирано на клупе, повезане су са столом. Че имамо летеће свињске главе ако се не пази!

- Замољавају се гости да се не пењу по јабуку код свињца, биће после дезертер пита од јабука. Фала!

- Моли се коло да не витла улево од шатру, ће се завали неко у септичку јаму, не ради нам поклопац ! Фала!

- Молимо госте да не соле салату спрст којим чачкају нос! Фала

- Моли се певаљка да се боса не пентра по астали, жале се гости да салата није добро опрана! Проналазе земљу у њојзи! Фала!

- Молимо бабу из леви ћошак д'оде да се пресвуче, навлачи зунзаре на торте! Фала!

- Замољавамо гости да потраже ђеда Станојлову протезу испод астала! 'Оће наручи песме за 100 евра, ал' не разумемо које! Фала!

- Молимо госте да не закачују певаљци паре на трегери од блузу, угрожавају поглед на сисојке! Фала!

- Молимо певаљку да се не лиже с трубачи, иначе ће бидне ногирана из бенд' !

- Молимо деда Живорада да не пуца из стару кубуру, просипа барут по кромпирићи. Фала! 

(Текст са интернета. Аутор непознат) 

 

 

Изненаде нас тако некад неки људи, који су нам познати само по чежњи за лепотом и по откуцајима срца. Учине нешто за нас и чекају да то приметимо.

Одвојили су своје време, ослушкивали наше срце, додали му своју реч или мелодију и - оставили нас у чуду.

Заправо, дали су још један доказ да је живот чудо и да све што мислимо и осећамо утиче на некога, знаног или незнаног, јер "сви смо из исте породице - Човечанства."

Хвала Мустри Бечкој, виртуелној познаници са "Творца града" (мог првог виртуелног дома и места на коме сам се увек осећала лепо) што ми је, упркос мом дугом одсуству са тог дивног места, тамо честитала рођендан, што сам тек пре неколико вечери видела.

Сазрео сам 25. септембра 2013. године у једном дворишту крај велике беле куће. Колико ми се чини, крупнији сам од свих осталих. Имам оца који вуче корене још из давнина, а мaјка ми је непозната. Зовем се Ђорђе, и ја сам орах.

Живот је тежак кад си орах. Иако сам пунолетан само један дан, cхватио сам шта су чудни погледи вршњака и могу вам рећи да нису пријатни. Није ми јасно зашто ме тако гледају. Јесам већи од осталих, али то је ваљда нормално, увек се неко истиче.

Осећам се осуђено, као да не припадам овде. Имам осећај  да сам јабука, а не орах. Волео бих да ме неко однесе и направи ораховачу од мене. Свакако се неће пуно мучити, довољно сам велик за цело буре.

Живео сам тако одбачен од друштва, осуђен на самоћу, чекао судњи дан, кад је у једном тренутку дунуо јак ветар. Откачио сам се од дршке која је све до тада држала целу моју тежину и није одустала ни у једном тренутку. Хвала ти, дршко!

Док сам падао на тло, осећао сам се лоше што је остављам, али то је део животног циклуса.

Дошао је тај тренутак, тренутак среће, када сам дотакао златну површину. Схватио сам да је овај свет мало већи него што сам мислио. Сви су се кретали и журили негде, имали обавезе и задатке, док сам ја лежао и све то посматрао, уживао у погледу.

У једном тренутку, пришли су ми мали црни створови, који себе називају мравима. Прекрили су ми цео видик. Питао сам их да ли желе да се друже са мном, на шта су ми они одговорили: „ Имамо ми паметнија посла. Ко би још хтео да се дружи са тобом, дебељко?!“

Почели су да бацају канапе и окове преко мене, да ме окрећу и везују, покушавајући да ме одвуку у своје скровиште, али моја маленкост ипак није толико лака. Добро су се држали читавих петнаест минута и на крају су, мученици, одустали. Остао сам сам, увезан канапима и окован за златно тло.

Дани су пролазили. Никога није било, сви су ме одбацили, нигде нисам припадао.

Док сам путовао својим мислима, чуо сам пуцкетање гранчица. Пришла ми је веверица!

Учили су нас да су оне опасне по наш живот, али да смо сигурни док смо на грани јер имамо свој зелени оклоп. Е па, ја га више нисам имао!

То је био први пут да сам се сусрео са живим примерком те врсте, осуђен на милост и немилост великих чељусти те горопадне звери.

Покушала је да ме стрпа у уста, али сам био превелик залогај за њу. Има неке користи и од моје величине. Такође је покушала да ме одвоји од моје друге половине, али ни у томе није успела. Превише сам јак!

Почео сам да се осећам супериорно. Мислим да сам једини орах у историји ораха који је преживео напад веверице. После свега је одустала, али не могу да кажем да се није храбро борила!

Шта још неће снаћи овако јак и гломазан орах!?

Као да сам призвао судбину, наишао је човек. Они су најопаснији предатори, најкрволочнији грабљивци. Изгледа да је судњи дан дошао за мене. Постаћу ракија или оброк...Не зна се шта је горе!

Међутим, ово биће није изгледало као нагора ноћна мора. Изгледало је доброћудно и мило. Нешто ми је гворило да ће све бити у реду, да сам коначно нашао свог пријатеља.

Пришло ми је и рекло:„ Ја сам Виолета, и од данас си тема за писмени!“

Јелена Михајловић, 4/5, шк. 2012/2013.

***

Довијамо се како знамо и умемо како бисмо дошли до инспирације и ми и они од којих желимо што боље резултате.

На први писмени задатак, рађен у октобру, донела сам у једно врло креативно одељење - један орах. Дала сам им три теме (једну из градива и две слободне), а онда сам, након петнаестак минута, видевши да неки од њих нису ни почели да пишу, извадила из торбе највећи и најнеобичнији орах који сам видела. Неколико дана пре тога донео ми га је братанац из села, у кеси у којој су били и многи други, углавном обични ораси. Тај је добио почасно место на полици са књигама и драгим успоменама, али сам помислила да би могао да послужи и још једној сврси.

Показала сам им орах и рекла: "Ево ваше четврте теме! Ако има оних које овај орах инспирише, нека напишу задатак о њему! Тема би могла да гласи "Прича једног ораха", али не бих имала ништа против ни да гласи другачије. У том случају, морате сами смислити и тему."

Било је, ако се не варам, седам радова о ораху, и сваки је био занимљив на свој начин. Углавном су биле љубавне приче, једна моралистичка, али је ова била најмаштовитија.

Уверите се и сами у то!:-)

***
П.С. Пре него што је постао тема за писмени задатак, Ђорђе је мало и позирао. :-)

 

 

Ово је песма коју најтоплије препоручујем онима који намеравају да прочитају пост о младости, постављен малопре... Заправо, препоручујем је свима јер ће, сигурна сам, сви који је чују, било да су млади, средовевчни или стари, осетити и радост и носталгију...

Будим се с лакоћом. Са осмехом искачем из кревета. На столу ме, као и увек, чека спремљен доручак. Моје омиљено јело. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: "Немој случајно да се умараш да переш судове! Тата ће кад дође. Надам се да ти се свиђа доручак. Воли те мама". Оставили су ми педесет евра да ми се нађе за школу.

Иако имам контролни из маркетинга, за који ништа нисам учила, лежерно улазим у Прву економску. Гледам питања на тесту. Ниједно ми није познато. Одједном, некаква струја ми пролази кроз цело тело. Збуњено трепћем. Да ли је то знање? Изгледа да јесте. Знам одговоре на сва питања. Суботић Ана, одличан пет.

Крећем кући. Аутобус ми долази одмах, има места да се седне. Код куће - идила.

"Мама, узела сам још педесет евра. Идем до града, враћам се ујутру."

Умилним гласом ми одговара: "Важи, сине, љуби те мајка, ево ти још три хиљаде за неки алкохол."

Будим се. Око мене су разбацани папири из маркетинга. Опет сам заспала учећи. Напипавам пут до кухиње јер не могу да отворим натекле капке. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: " Не излази из куће док не опереш судове. Ако си гладна, како бих ти рекла, не занима ме. Снађи се има можда неког хлеба од прошлог викенда. Мама". Оставили су ми педесет динара да ми се нађе за школу.

Касним. Нервозно утрчавам у школу. Можда извучем два из маркетинга, можда се сетим нечега. Суботић Ана, недовољан један.

Скрушено се вучем кући. Пада киша, а аутобуса нема двадесет минута. Улазим у стан кашљући, мокра до голе коже.

"Мама, је л' могу напоље? Враћам се до десет."

"Не долази у обзир! Па стан се неће сам усисати. Излазићеш кад умреш."

Гледам оронули плафон и питам се "Зашто баш ја?"

Младост је одвратна, једва чекам да остарим, плетем и не радим ништа. Додуше, тад се добијају артритис и другари.

Препуштам се спокоју и тонем у сан, јер мени никад неће бити добро.

Ана Суботић, 4/5

***

Буди ме мајка. Устајем и гледам нашу „кућу“, урушену бараку облепљену картонима од јаја, чију конструкцију држи само један иструлели димњак прастарог „смедеревца“. Са осмехом гледам како ми млађи брат спава на свом „кревету“, гомили картона са маленим сунђером на који и он, тако мален, једва стане.

„Данас радиш обе смене, ја радим трећу, пошто ти је отац и даље болестан“, говори ми мајка док ми додаје „одело за рад“, поцепану тренерку и фарбом умазан дукс са бушним траговима од цигарета и истрзаном капуљачом. „Мораш и Елвиса на аутобус да испратиш у један, тад ти је пауза за доручак...“, наставља она док излазим из нашег скромног дома, немо одобравајући све.

Бацам последњи поглед ка њој. Видим брата иза ње и одлазим.

Стижем на Зелени венац. Ту је вазда велики промет људи. Седам на степеник у пролазу, стављам картонску кутију испред себе и почињем, као и сваки дан, да размишљам о животу: о томе како је тежак, суров, неправедан...

Младост је, кажу, најлепши период живота... Не верујем им. Можда се то не рачуна за нас, Роме.

Прилази ми висок, црн, стасит, човек, са црним шеширом и дугачким црним мантилом и пита ме:

„ Који је твој проблем?“

„ Мој проблем? Не видим проблем“, одговарам му збуњено.

„ Е па, ја видим! Како очекујеш да са својих бедних петнаест - шеснаест година сазриш и постанеш човек, ако овде по цео дан седиш и не радиш ништа?!“, пита ме човек са бесом у очима, због чега  остајем парализован и неспособан да му одговорим.

Након неколико минута једва успевам да склопим просту реченицу: „ То је једини начин.“

„ Није! Иди, бре, да радиш нешто!“, са још већим бесом каже ми човек.

 „ Како да радим? Имам петнаест година, немам завршену школу. Не могу нигде да се запослим. Боље да просим и надам се нечему“, кажем том човеку, кад ме нагло зауставља звук телефона.

 „ Извините, морам да се јавим.“

Мајка је. „Али нема још дванаест сати! Зашто ме зове?“, питам се.

Запрепашћен оним што чујем, почињем да плачем, без стида, без оклевања, па нека сам сто пута мушко. Онај црни човек и даље стоји испред мене и вришти: „ Шта је сад?“

Испуњен мржњом према целом свету, одговарам му:

 „ Шта хоћеш ти од мене? Зашто ме давиш? Мислиш да ја желим овако да живим? Не!“, вриштим,  и са сузама у очима настављам: „ Мислиш да ја хоћу да живим у оној страћари на крају света? Мислиш да желим да ми се мајка проституише како бисмо имали за хлеб? Мислиш да ми је лако да гледам како ми брат пропада и не може нормално да живи? Мислиш да је мени лако, посебно сад...“. Сузе ми се сливају низ лице. „...сад кад остајем и без оца?“, настављам да плачем, не обазирући се на ту црну свезналицу испред себе.

Човек ме гледа и хладним гласом каже: „ Ево! На! Плати такси и иди да видиш оца! Можда га и затекнеш живог“, након чега ми је даје папирић од педесет евра и нестаје у гужви.

Подижем главу, устајем, бришем сузе и одлазим да купим брату нове патике, можда чак и дукс, да има у чему да иде у школу, да се образује, да постане човек.

Ако је мени младост била тешка и унакажена, не мора и њему... То би и отац желео.

Милош Стјепанић, 4/5

***

Свадба је коначно готова. Цигани су се веселили и певали цео дан, а и од мене су очекивали исто. Мој нови муж се тушира, док ја одмарам отечене ноге.

,,Е, Рамадана, још мало па ћеш твој Сафет доћи на свет и све ће бити лакше. Имаћеш свој ослонац. Своју снагу,'' тихо се тешим милујући свој труднички стомак.

,,Жено, спреми ми место на каучу и додај ми пешкир. Брзо! '' виче.

Погрбљено устајем да га послушам. Пре месец дана постао је пунолетан и од тада се променио. Као да је раније био човек, а сада дете. Тама је ушетала у њега и више га не познајем. Можда се предомислио у вези са нама. Можда мисли да сам га дететом намерно везала за себе. А није тако. Ја га заиста волим. Ако и он мене воли, зашто се поред њега сада осећам уплашено и незаштићено? Зашто ме сваки његов поглед боли, а реч убија?

Већ сам напунила седамнаест и мама ми је говорила да је он мој спас, последњи воз. Зашто имам осећај да је дестинација погрешна? Толико ,,зашто'' и ниједно ,,зато''!

,,Сутра иди до поште и плати рачуне, а пре тога ми спреми доручак! Волим да једем чим се пробудим.''

Климам главом и ниједног тренутка не помишљам да га замолим да то учини уместо мене. Одлази на кауч и за неколико минута чујем његово спокојно хркање.

 Ујутру ме буди свекрва. Та ружна жена, ниског раста, никад ме није волела. Данас је посебно нерасположена.

,,Устај, бесрамнице! У туђу си кућу дошла да спаваш! Седам је! Мој јадни син је већ на послу, а ти...''

,,Идем, идем...''

Читаво јутро ми није дала мира. Пеглала сам, прала, кувала, чистила...

Како да изађем са њом на крај? Са целом овом ситуацијом? Већ сам одрасла жена, седамнаест ми је, а не могу ни са старицом да се изборим.

Волела бих да сам се родила као неко други. Да нисам морала да бринем да ли ћу постати баба-девојка ако се не удам. Ишла бих у школу, радила домаће задатке, учила... Све што сам добила јесте зла свекрва, нервозан муж и гомила брига.

А очекивала сам све: љубав, нежност, сигурност... живот.

,,Биће лакше'', шапуће ми свекрва, ,,сада треба да се бориш да сутра буде лакше. Младост за то служи.''

Изненађено извијам обрве, а она поново постаје стара баба.

,,Сад настави тамо где си стала!...'', додаје.

Катарина Младеновић, 4/5

                                                          ***
Волим ову Ћосићеву мисао. Некад давно, читајући "Време смрти", налетех и на њу, односно на читав пасус у коме Ћосић објашњава да младост, коју тако радо називамо најлепшим добом, и није тако слатка, да носи са собом такође једно велико бреме, у коме страхови, неизвесност и неискуство и те како сметају да уживамо у том животном добу.

Памтим шок који сам доживела читајући тај пасус у књизи. Памтим га зато што, без обзира што сам касније увидела да је младост лакша и лепша него оно што следи, нисам умела да јој се препустим и уживам у сваком тренутку.

Нађем ли негде тај Ћосићев пасус, који је врло сугестиван, додаћу га испод ових радова, који су ме одушевили. У архиви имам још неколико врло лепих, али су ме ови посебно дирнули.

Ево како су неки овогодишњи матуранти одговорили на ту тему!:-)