Trun smo i tren

08 ÐÐ, 2013

Прича једног ораха

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:44
http://imagizer.imageshack.us/v2/640x480q90/19/cj2a.jpg

Сазрео сам 25. септембра 2013. године у једном дворишту крај велике беле куће. Колико ми се чини, крупнији сам од свих осталих. Имам оца који вуче корене још из давнина, а мaјка ми је непозната. Зовем се Ђорђе, и ја сам орах.

Живот је тежак кад си орах. Иако сам пунолетан само један дан, cхватио сам шта су чудни погледи вршњака и могу вам рећи да нису пријатни. Није ми јасно зашто ме тако гледају. Јесам већи од осталих, али то је ваљда нормално, увек се неко истиче.

Осећам се осуђено, као да не припадам овде. Имам осећај  да сам јабука, а не орах. Волео бих да ме неко однесе и направи ораховачу од мене. Свакако се неће пуно мучити, довољно сам велик за цело буре.

Живео сам тако одбачен од друштва, осуђен на самоћу, чекао судњи дан, кад је у једном тренутку дунуо јак ветар. Откачио сам се од дршке која је све до тада држала целу моју тежину и није одустала ни у једном тренутку. Хвала ти, дршко!

Док сам падао на тло, осећао сам се лоше што је остављам, али то је део животног циклуса.

Дошао је тај тренутак, тренутак среће, када сам дотакао златну површину. Схватио сам да је овај свет мало већи него што сам мислио. Сви су се кретали и журили негде, имали обавезе и задатке, док сам ја лежао и све то посматрао, уживао у погледу.

У једном тренутку, пришли су ми мали црни створови, који себе називају мравима. Прекрили су ми цео видик. Питао сам их да ли желе да се друже са мном, на шта су ми они одговорили: „ Имамо ми паметнија посла. Ко би још хтео да се дружи са тобом, дебељко?!“

Почели су да бацају канапе и окове преко мене, да ме окрећу и везују, покушавајући да ме одвуку у своје скровиште, али моја маленкост ипак није толико лака. Добро су се држали читавих петнаест минута и на крају су, мученици, одустали. Остао сам сам, увезан канапима и окован за златно тло.

Дани су пролазили. Никога није било, сви су ме одбацили, нигде нисам припадао.

Док сам путовао својим мислима, чуо сам пуцкетање гранчица. Пришла ми је веверица!

Учили су нас да су оне опасне по наш живот, али да смо сигурни док смо на грани јер имамо свој зелени оклоп. Е па, ја га више нисам имао!

То је био први пут да сам се сусрео са живим примерком те врсте, осуђен на милост и немилост великих чељусти те горопадне звери.

Покушала је да ме стрпа у уста, али сам био превелик залогај за њу. Има неке користи и од моје величине. Такође је покушала да ме одвоји од моје друге половине, али ни у томе није успела. Превише сам јак!

Почео сам да се осећам супериорно. Мислим да сам једини орах у историји ораха који је преживео напад веверице. После свега је одустала, али не могу да кажем да се није храбро борила!

Шта још неће снаћи овако јак и гломазан орах!?

Као да сам призвао судбину, наишао је човек. Они су најопаснији предатори, најкрволочнији грабљивци. Изгледа да је судњи дан дошао за мене. Постаћу ракија или оброк...Не зна се шта је горе!

Међутим, ово биће није изгледало као нагора ноћна мора. Изгледало је доброћудно и мило. Нешто ми је гворило да ће све бити у реду, да сам коначно нашао свог пријатеља.

Пришло ми је и рекло:„ Ја сам Виолета, и од данас си тема за писмени!“

Јелена Михајловић, 4/5, шк. 2012/2013.

***

Довијамо се како знамо и умемо како бисмо дошли до инспирације и ми и они од којих желимо што боље резултате.

На први писмени задатак, рађен у октобру, донела сам у једно врло креативно одељење - један орах. Дала сам им три теме (једну из градива и две слободне), а онда сам, након петнаестак минута, видевши да неки од њих нису ни почели да пишу, извадила из торбе највећи и најнеобичнији орах који сам видела. Неколико дана пре тога донео ми га је братанац из села, у кеси у којој су били и многи други, углавном обични ораси. Тај је добио почасно место на полици са књигама и драгим успоменама, али сам помислила да би могао да послужи и још једној сврси.

Показала сам им орах и рекла: "Ево ваше четврте теме! Ако има оних које овај орах инспирише, нека напишу задатак о њему! Тема би могла да гласи "Прича једног ораха", али не бих имала ништа против ни да гласи другачије. У том случају, морате сами смислити и тему."

Било је, ако се не варам, седам радова о ораху, и сваки је био занимљив на свој начин. Углавном су биле љубавне приче, једна моралистичка, али је ова била најмаштовитија.

Уверите се и сами у то!:-)

***
П.С. Пре него што је постао тема за писмени задатак, Ђорђе је мало и позирао. :-)


Коментари

  1. мени не верују кад кажем да деца могу и умеју! :)
    Одличан састав! И не само орах, већ је и професорка сама нашла своје почасно место у причи. А шта више рећи, кад је аутор - Јелена! :)

    Аутор pricalica — 08 ÐÐ 2013, 19:41

  2. Све се некако уклопило, Причалице моја, као да је тај дан створен само да би остао упамћен по једној лепој, посебној причи.
    Јелена је врло маштовита. Пратим годинама, наравно, њен рад, тј. писмено изражавање, и уживам у написаном, благо мени.
    Морам признати да ми је падало на памет да је замолим да промени крај, како би прича постала универзалнија, како се не би знало да је написана као писмени задатак, али, ето, то нисам учинила. Не сумњам да би Јелена умела да да нови, ефектан завршетак својој причи о Ђорђу, али је овом приликом јавности стављена на увид њена оригинална верзија.
    Јелена ко Јелена - мора да буде нешто посебно (драгоцено).:-)

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 09:46

  3. Da se ja pitam, orah bi na kraju zavrsio u strudli. Cisto da se podsetimo nase slatke stranke koja je izgleda otisla u zaborav.

    Аутор Kosta — 09 ÐÐ 2013, 15:03

  4. Да се неки питају, и Леа би завршила у паприкашу, као и Јоца, и Роби, а можда и моја нова цимерка, Милица,голубица, која, за сада, илегално станује са овдашњима. Но, Коста, цењени наш ПреЦедниче и врли друже, понекад се и ја нешто питам.
    Зато је Ђорђе завршио где треба - у Јелениним рукама, да ја не бих дошла у искушење да завирим шта је унутра.
    Руку на срце, нити бисмо се од њега напили ораховаче нити бисмо се најели штрудле, тако да је овако испао много слађи.
    Какав заборав?!?
    СККС, истина, није активна,али њен смисао и њени циљеви никада неће бити занемарени (докази се лако могу видети на вагама за тачно мерење);-)

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 20:35

  5. Nasmejala me je tvoja prva recenica o paprikasu. Zamisli kako bismo se sladili tim paprikasom, a posle jedna strudla sa orasima. MMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMM

    A vaga ne laze, nikako!

    Аутор Kosta — 09 ÐÐ 2013, 20:43

  6. И ја се смејем кад ми неко помене тај специјалитет, нарочито док гледа Леу. Наравно, смејем се зато што знам да је то само пуста жеља оних који не схватају да је Леа, као и многи њени роЏаци, много слаЏа док трчкара или док се, онако дебела и трапава, развлачи по својој великој црвеној кућици и мртва `ладна гледа како Роби умире од љубави за њом, док другима иде вода на уста...
    У међувремену,док знамо шта мислимо једна о другој и колико се волимо, нема разлога да се не смешкамо и повремено намигнемо једна другој...и осталима...;-)
    П.С.
    Знам да вага не лаже. Зато нерадо ћаскам са њом.:-(

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 22:05

  7. Привилегија је пратити овај блог. Многе од ових ђачких прича по мом мишљењу заслужују да буду објављене, не знам да ли сада школе објављују зборнике ђачких радова или нешто слично.

    Аутор Јанакис — 11 ÐÐ 2013, 21:59

  8. Ех, кад неко каже нешто тако крупно, као ти, Јанакисе, све ми постане лако и лепо. Хвала ти на тој првој реченици, много.
    И ја сам сигурна да ов приче заслужују пажњу, и заслужују своју папирну подлогу и корице (чак се потајно надам да ћу их једном објавити, мада још нисам сигурна како), због чега и тражим од аутора да ми их пошаљу и да их имам у архиви. Нажалост, није ми познато да школе објављују нешто слично, осим школских новина, које могу да садрже две до три овакве приче, а тад је тешко изабрати најрепрезентативније. Но, пошто си ми овако јавно дао подршку и подстицај, мислим да ћу обавити са неким неки разговор и на ову тему.
    Хвала и у име младих аутора.
    Ја сам срећна што бар на овај начин могу да покажу онима које познају да је неко приметио њихов таленат, и да то цени, и добро је то што су блогови увек ту (осим уколико неки сајт не одлучи да угаси блогове, што сам доживела од "Леонарда", где сам изгубила два блога која сам много волела, и "Трг чуда" и блог "Felicita", знатно старији од "Трга"),али добро...Све док човек има снаге да почиње изнова, кажу да је млад. Ако ништа друго, и то је нека утеха и веза са младошћу која гори у крви ових стваралаца.

    Аутор trunsmoitren — 12 ÐÐ 2013, 14:58

  9. Tvoji učenici su sretni što imaju takvu profesoricu :)

    Аутор Snježana — 13 ÐÐ 2013, 11:13

  10. Верујем да има и оних који мисле исто што и ти, Сњежана, али има и оних који мисле другачије, и то је сасвим, сасвим у реду.
    Хвала ти на тако лепом мишљењу. :-)

    Аутор trunsmoitren — 14 ÐÐ 2013, 22:39


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs