Trun smo i tren

Прича једног ораха

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:44
http://imagizer.imageshack.us/v2/640x480q90/19/cj2a.jpg

Сазрео сам 25. септембра 2013. године у једном дворишту крај велике беле куће. Колико ми се чини, крупнији сам од свих осталих. Имам оца који вуче корене још из давнина, а мaјка ми је непозната. Зовем се Ђорђе, и ја сам орах.

Живот је тежак кад си орах. Иако сам пунолетан само један дан, cхватио сам шта су чудни погледи вршњака и могу вам рећи да нису пријатни. Није ми јасно зашто ме тако гледају. Јесам већи од осталих, али то је ваљда нормално, увек се неко истиче.

Осећам се осуђено, као да не припадам овде. Имам осећај  да сам јабука, а не орах. Волео бих да ме неко однесе и направи ораховачу од мене. Свакако се неће пуно мучити, довољно сам велик за цело буре.

Живео сам тако одбачен од друштва, осуђен на самоћу, чекао судњи дан, кад је у једном тренутку дунуо јак ветар. Откачио сам се од дршке која је све до тада држала целу моју тежину и није одустала ни у једном тренутку. Хвала ти, дршко!

Док сам падао на тло, осећао сам се лоше што је остављам, али то је део животног циклуса.

Дошао је тај тренутак, тренутак среће, када сам дотакао златну површину. Схватио сам да је овај свет мало већи него што сам мислио. Сви су се кретали и журили негде, имали обавезе и задатке, док сам ја лежао и све то посматрао, уживао у погледу.

У једном тренутку, пришли су ми мали црни створови, који себе називају мравима. Прекрили су ми цео видик. Питао сам их да ли желе да се друже са мном, на шта су ми они одговорили: „ Имамо ми паметнија посла. Ко би још хтео да се дружи са тобом, дебељко?!“

Почели су да бацају канапе и окове преко мене, да ме окрећу и везују, покушавајући да ме одвуку у своје скровиште, али моја маленкост ипак није толико лака. Добро су се држали читавих петнаест минута и на крају су, мученици, одустали. Остао сам сам, увезан канапима и окован за златно тло.

Дани су пролазили. Никога није било, сви су ме одбацили, нигде нисам припадао.

Док сам путовао својим мислима, чуо сам пуцкетање гранчица. Пришла ми је веверица!

Учили су нас да су оне опасне по наш живот, али да смо сигурни док смо на грани јер имамо свој зелени оклоп. Е па, ја га више нисам имао!

То је био први пут да сам се сусрео са живим примерком те врсте, осуђен на милост и немилост великих чељусти те горопадне звери.

Покушала је да ме стрпа у уста, али сам био превелик залогај за њу. Има неке користи и од моје величине. Такође је покушала да ме одвоји од моје друге половине, али ни у томе није успела. Превише сам јак!

Почео сам да се осећам супериорно. Мислим да сам једини орах у историји ораха који је преживео напад веверице. После свега је одустала, али не могу да кажем да се није храбро борила!

Шта још неће снаћи овако јак и гломазан орах!?

Као да сам призвао судбину, наишао је човек. Они су најопаснији предатори, најкрволочнији грабљивци. Изгледа да је судњи дан дошао за мене. Постаћу ракија или оброк...Не зна се шта је горе!

Међутим, ово биће није изгледало као нагора ноћна мора. Изгледало је доброћудно и мило. Нешто ми је гворило да ће све бити у реду, да сам коначно нашао свог пријатеља.

Пришло ми је и рекло:„ Ја сам Виолета, и од данас си тема за писмени!“

Јелена Михајловић, 4/5, шк. 2012/2013.

***

Довијамо се како знамо и умемо како бисмо дошли до инспирације и ми и они од којих желимо што боље резултате.

На први писмени задатак, рађен у октобру, донела сам у једно врло креативно одељење - један орах. Дала сам им три теме (једну из градива и две слободне), а онда сам, након петнаестак минута, видевши да неки од њих нису ни почели да пишу, извадила из торбе највећи и најнеобичнији орах који сам видела. Неколико дана пре тога донео ми га је братанац из села, у кеси у којој су били и многи други, углавном обични ораси. Тај је добио почасно место на полици са књигама и драгим успоменама, али сам помислила да би могао да послужи и још једној сврси.

Показала сам им орах и рекла: "Ево ваше четврте теме! Ако има оних које овај орах инспирише, нека напишу задатак о њему! Тема би могла да гласи "Прича једног ораха", али не бих имала ништа против ни да гласи другачије. У том случају, морате сами смислити и тему."

Било је, ако се не варам, седам радова о ораху, и сваки је био занимљив на свој начин. Углавном су биле љубавне приче, једна моралистичка, али је ова била најмаштовитија.

Уверите се и сами у то!:-)

***
П.С. Пре него што је постао тема за писмени задатак, Ђорђе је мало и позирао. :-)


Витамин це

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 12:15
http://imagizer.imageshack.us/v2/640x480q90/843/wwcj.jpg
(Препорука:Занемарити граматику и уживати у доброј идеји!
Слика је са интернета, аутор непознат)

Powered by blog.rs