Trun smo i tren

Чуда уметности: свирање на чашама

Уметност — Аутор trunsmoitren @ 10:58

Поезија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 18:55

 http://www.dodaj.rs/f/1B/WV/49eZ7DMq/dvoje-zvezde.jpg

(Слика са интернета) 

Једна те је девојка питала: 
"Шта је поезија?"

Желео си да јој кажеш:
"Већ чињеница да постојиш,
ах, да, да ти постојиш,
и да, у дрхтају и запрепашћењу,
који су сведочанство чуда,
патећи, постајем љубоморан
на твоју бескрајну лепоту,
и да не могу да те пољубим 
нити да починем с тобом,
и да немам ништа, 
и да је онај ко је лишен дарова
принуђен да пева..."

Али ниси јој то рекао.
Ћутао си
и она није чула ту песму.

Владимир Холан

(Превела са италијанског: Виолета Милићевић)


Радни дани

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 18:50
(Слика са сајта Вукајлија) 

О талентима

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 11:55

http://www.dodaj.rs/f/1q/dL/4gDOeXPO/ruke-slike2.jpg

(Слика са интернета)

...Таленат је „урођена способност за нешто (за музику, науку, књижевност, спорт итд.)“.То је „надареност или „даровитост“.

У старом грчком језику талантон ( од чега је и настала реч таленат) означавала је 55 фунти, тј. новчану јединицу вредности отприлике 26 килограма сребра. А то није била баш мала вредност!

Уз промену значења речи таленат -новчана јединица у таленат -обдареност везана је и једна прича из Светог писма.

 

У "Новом завјету", у Jеванђељу по Матеју, пише:

„ Краљевство је небеско као и човек који, полазећи у туђину, дозва слуге те им предаде имовину своју.

Једноме даде пет талената, другоме два, трећему један: свакоме према његовој способности. И затим отпутова. Одмах онај који је примио пет талената оде и поче радити с њима те заради и других пет. Исто тако онај који прими два талента заради друга два. Али онај који прими један таленат оде, ископа земљу и ту сакри новац господарев. 

Послије дуго времена дође господар тих слугу и затражи од њих рачун. 

Онај који је примио пет талената приступи и донесе пет других талената те рече: „Господару, предао си ми пет талената, а ја сам, ево, зарадио и других пет.“ Тада му рече господар: „ Добро, ваљани и вјерни слуго! Био си вјеран над малим, зато ћу те над великим поставити: Уђи у весеље господара свога!“

Кад приступи онај који је примио два талента, рече: „ Господару, предао си ми два талента, а ја сам, ево, зарадио и друга два.“ Тада му рече господар: „ Добро, ваљани и вјерни слуго! Био си вјеран над малим, зато ћу те над великим поставити: Уђи у весеље господара свога!“

Кад приступи онај који је примио један таленат, рече: „ Господару, знајући да си човјек тврд, да жањеш гдје ниси сијао и купиш гдје ниси вијао, побојах се, одох и сакрих свој таленат у земљу. Ево ти што је твоје“. Тада му рече господар: „Неваљали и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао и да купим гдје нисам вијао, према томе си морао мој новац уложити код мјењача, како бих ја након повратка узео своје камате. Дакле, одузмите му тај таленат и подајте га ономе који има десет талената!“

Сви знамо шта је писац хтео да каже овом причом. Јер под талентом овде не треба схватити само новац него и способност уопште да се нешто учини, створи. Отуда и друго значење ове речи (способност, обдареност) с којим она и данас живи у европским језицима, па тако и у српском.“

("Приче о речима", Милан Шипка) 


Буди ми Дунав да будем ти Сава

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:08

Момо Капор о Улици краља Петра Првог

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 11:59

ulica_kralja_petra_prvog.jpg 

Кад год неко оптужи Београд за наводну нетрпељивост ка другим народима, верама и језицима, дође ми да га ухватим за руку и поведем до једне, на први поглед сасвим обичне улице, у којој ће много научити о толеранцији.

То је Улица 7. јула, која се све до после рата звала улицом Краља Петра Првог, како се и данас поново зове.

Улица краља Петра, на известан начин, спаја две реке: са њеног почетка види се питома, домаћа Сава – на њеном завршетку осећа се европски дах белосветског Дунава. Две реке и једна улица инаџијски пребачена преко хрбата града, као напети лук између две цивилизације...

Најпре, ту нам је Саборна црква, коју је 1845. подигао кнез Милош, а извели је панчевачки мајстори у барокном стилу, за 31.000 сребрних форинти.

Патријаршија и Теолошки факултет заокружују портрет овог српског Загорска – центра православља у нашим крајевима.

Одмах преко пута, налази се трошна старинска крчма, којој је нимало побожни власник, дао у своје време име „Код Саборне цркве“ на шта су се црквени оци побунили и скинули ту бласфемичну фирму, тако да се од тада, па све до данас, зове најчудније на свету - „?“, јер се газда питао какво име да јој да.

Код „Знака питања“, иначе седе не мање чудни гости, последњи београдски боеми, млади уметници и студенти оближњег Факултета примењених уметности.

Специјалитет куће: кувана ракија и вино, салата од киселог купуса, пихтије и држање за руке са младим уметницима у дангубљењу.

Тачно на оном месту, где отмена Кнез Михаилова пресеца Улицу краља Петра, стајао је некада легендарни Пеливанов хан (данашња „Снежана“), са удобним миндерлуцима, пространим шиљтетима, бесплатним дуваном из мешине, и чибуцима, који су се палили на вечито горућим мангалима.

Стари хроничари пишу са сетом да је у Пеливановом хану било увек одличног, лојавог пилава са овчетином, а у саханима јаније, шкембића, бурека и сушене такуше.

Крај оријенталне епохе означило је рађање једне од првих европских кафана-хотела у Београду; звала се „Код јелена“ и у њој су се приређивали први балови са дошљацима из Европе.

Но, преварићете се ако помислите да је „пусто турско“ заувек ишчезло из ове чудне улице...

Спуштајући се ниже, наилазите на стару Бајракли-џамију, чији се зидови ослањају на Улицу краља Петра.  Ова исламска богомоља, складних лукова, пружа могућност свим Београдјанима мухамеданске вере да обављају своје молитве. То је својеврсни мали исламски центар, који успешно води муфтија Хамдија Јусуфспахић, нека му Алах подари добро здравље и дуг живот!

На стотинак корака даље, налази се Јеврејска општина, са културно-уметничким друштвима и дворанама за предавања и окупљање – где се брижно негује и чува дуга хебрејска традиција дорћолских Јевреја, који су Београду поклонили посебно драгоцен, племенит и чулан звук у поезији и сликарству.

Прекопута је хотел „Ројал“, донедавно „Топлице“, у коме су углавном, одседали наша браћа Руси и путници из источно европских земаља. Испред хотела, у његовом холу и по оближњим бифеима, било је могуће у пола цене купити оригиналну вотку, кавијар у стакленкама и дрвене лутке-бабушке, у којима су друге бабушке, а у другима треће, све до најмање бабушке у којој је сасвим мала бабушка, у којој се....

Луксузни „Бенетонов“ бутик налази се у непосредном суседству оријанталне посластичарнице, који води вредни Горанац, док се италијанска пицерија „Кошава“ налази пет корака испод предратног, ексклузивног Аеро-клуба и галерије слика Петра Добровића.

Има ли чудније и толерантније улице на свету?!?

Она се, на крају, улива у Дорћол (на турском Дорт-јол значи: раскрсница четири пута или четири сокака), ишчезли јеврејски кварт, у коме су живели у пријатељству Срби, Македонци, Цинцари, Грци, Јермени, Бугари-баштовани и Румуни – прави мали београдски Вавилон!

Због свега тога, скромна Улица краља Петра, за мене је лекција из трпељивости и пријатељства, коју је често немогуће савладати у многим богатијим, главним улицама просвећене Европе.

Момо Капор: Београд за пола сата


Чекање - В. М.

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:52
cekanje

Чекање (Тијана и Емилија)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 11:33

koleginice-u-veroni 

Персијски песник је рекао: „Живот је пролазни ветар“, а ја кажем да је вечито чекање у кругу.

У том кругу једна ме стално гони мисао: „Чекам те, чекаш ме, ми се чекамо, они се чекају...“

Баш сада, у овим благо поподневним сатима неко неког чека: неко чека аутобус, неко у реду за бесплатне новине, неко чека тему за писмени.

И ја чекам, а надам се и ти.

Кажу да чекање убија, гризе наша осећања и живце као мољци стару дедину јакну.

Ја волим ту неизвесност...вероватно зато што сам волела када ми деда прекрије стопала том јакном...И мислим да ће се увек исплатити...Мислим...

Сећам се, као кроз маглу, када сам чекала да се огласи мој телефон, да позовеш...Само да засветли (а да то није тбог празне батерије)...! И тако даноноћно...

И морам да признам – светлео је, што због горег, што због бољег разлога...Али не због најбољег!...И таман кад помислим:„Нема ништа од овога“, мама каже:„ Хоћеш ли се више јавити на тај телефон?!?“

И онда кажем: „Хвала ти што сам те чекала!“, и уместо оног „Чујемо се“, рекла бих: „Чекајмо се“, али плашим се да ћеш се можда уплашити...

А онда – тишина...И опет: „Нема ништа од оног“.

И то траје, и наравно да ме је страх (помало), али... Још увек те чекам!

Чекам те у прошлости, у будућности...Чекам те у међувремену...

Неко чека резултате, неко чека бебу, неко „звонка спасића“.

Ја чекам, а надам се и ти...

Волим када планирамо чекање, када га понављамо. Волим када се играмо са њим, када се такмичимо...И волим када касниш, јер и то је део игре.

Тако те чекам  и чекам...Али зато што знам да ћеш доћи, и зато што је на тебе ред да победиш. А мислим да волиш и ти (ја редовно касним). За сада је 10:9, резултат у моју корист,  а игра је до плус бесконачно...

Да, да...Чекаћемо се ми...

Неко чека госта, неко да падну маске, неко оног правог.

Ја чекам, а надам се и ти...

Тијана Јонев, IV/9, 2009/2010.

*

Рука високо испружена...Последњи трзаји махања, влажни образи од кише суза, мутан поглед ка хоризонту и последњи одсјај тог покретног метала који замиче за брег.

Не постоји више ниједан траг њиховог присуства...Отишли су. Опет су отишли.

Тешким корацима својих болесних ногу и повређеног кука враћа се кући...И чека...Чека...Зна да ће они опет доћи. Овај пут ће доћи пре зимског распуста. Обећали су, и бака чека.

Улази у кућу и иза телевизора, на бојанкама својих млађих унука налази календар. Броји дане до славе. Тада ће доћи.

„Брзо ће и то проћи“, теши себе.

Цео тај дан испуњен је бригом о породици која је на путу. Увече, иако уморна, не успева да заспи. Опет ће морати да попије лек како би заспала. И тако већ годинама, још откако јој је умро муж. Од тада је усамљена у својој кући, али неће је напустити све док је жива. Њена деца се томе противе, али она неће погазити своје принципе и убеђења. Да остане кућа сама и да пропада?!?

И зато она чека...И чека...И годинама тако...Чека слободне дане своје деце и нада се њиховом доласку.

У кући све подсећа на њих: слике на полицама, телевизору, изнад кревета; разгледнице са путовања већ одрасле деце њене ћерке, илустроване књижице  млађих унука....Она прича сликама, свеже опраним и сложеним стварима.

И опет  чека...

Крије своју тугу, али њена деца је осећају чак и преко телефона. Понекад се намерно не јави мислећи да ће тако сакрити тугу, али онда изненада осети потребу да се чује са њима и јави се са изговором: „Вероватно ме је ударио ветар на пољу“.

У раду и чекање лакше подноси, а има много посла око куће, штале, говеда. Каже да има занимацију. И ево, остало је још само неколико дана до њиховог поновног доласка.

Она чека.

На оном истом месту на којем их је испраћала стојећи непомично, са погледом упереним ка хоризонту, сада лагано поскакује са све болесном ногом и...тихо...чује звук...

„То су сигурно они!...Не, нису...! То комшији Ралу долазе деца...!“

Али она и даље чека. Јер њена ће деца доћи...И опет – чека...

Емилија Краковић, IV/9, 2009/2010.

*

Други писмени задатак. Једна од тема је и „Чекање“, како би могла да се обради и као тема из градива (због Борхесове истоимене приповетке) и као слободна.

Много лепих радова. Много различитих приступа. Ипак, издвојих ова два.

Лексика је једноставнија, понекад баш лепршава, спонтана, као и мисли; интерпункција прати ритам искрених и неспутаних мисли и осећања; размишља се о чекању драгог и чекању драгих бића...

Њих две седе у истој клупи. Ословљавам их у шали са „колегинице“, јер су у „То су били дани“ играле професорке. Нема смисла да их овде раздвајам јер их је ђачко доба спојило и везало нитима искреног и трајног пријатељства.

Биће још „Чекања“, али за почетак нудим ова два, од којих ме је прво насмејало и разнежило, а друго баш растужило јер у њему видим и своју бабушку.   


Мели

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 13:49

 

Много сам волела Мели, не само зато што најдуже од свих Леиних и Јоциних чеда била са мном, већ зато што се својим изгледом и понашањем разликовала од осталих зека које сам имала прилике да видим.

Мели је, како рече једна колегиница кад ју је видела, била Елизабет Тејлор у зечјем свету, пошто је имала љубичасте очи.

Растале смо се тужно пре три месеца, када је умрла покушавајући да донесе на свет своје зеке (што сам тек тада и сазнала, пошто се кобна авантура десила у мом одсуству, док сам била на летовању, а како је иначе била дебељуца нисам ни знала да носи бебе), али се често и радо сетим те мале чистунице која ми је, с времена на време, радо "намештала" кревет, покушавајући да поравна неравнине на које је наилазила (неке од њих је, успут, и сама правила, али то се не рачуна;-), а то је, признаћете, вредно пажње и љубави. :-) 

Надомак циља

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:56
Nadomak-cilja

Било је, брате, крајње време

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 17:24

http://www.dodaj.rs/f/17/CF/4Ge4kuCQ/brate.jpg 

(Радња се збива ових дана у једној  београдској спортској свлачионици)

 – Брате, душа ми је у носу! Утакмица, па још договор после...

– Ма, брате, стварно. Што ти лупа срце? Брате, требало би да провериш пулс. Ево, ту је данас и кардиолог. Немој да се шалиш, брате. Утакмица је, брате, била више него напорна.

– Ало, докторе! Брате, може један е-ка-ге? Срце ће, брате, да ми пукне.

– Лези на клупу...

– Брате, стварно је било лудило. Само туча и гурање. Могу ли и ја на е-ка-ге?

– Може...

– Брате, кад помислим колико имамо утакмица до краја лиге! Све више и више. Дај дезодоранс ’вамо. А виде ли како је географичарка, брате, екстра одвратна? Кажем јој културно, брате, имамо важну утакмицу, она неће да ми оправда. Још ме и пита! Брате, кец! То, брате, стварно нема смисла!

– Брате, и ови су, брате, дресови много дебели. Претерано се знојим. Стари су, брате, били тањи.

– То су ти, брате, неки нови материјали.

– Брате, пожури, тренер у сали већ сигурно шизи.

– Не могу, брате, цео дан, брате, да јурим ко мува без главе: брате, ово, брате, оно. Не знам, брате, како се зовем.

– Исто, брате!

– Ију! Брате, ето видиш шта ми се све дешава кад журим! Заборавих да обучем брусхалтер! Какав блам!

– Брате, стварно...

(После неколико тренутака у сали)

– Драге моје девојке, видим да сте уморне, сутра ћемо мало лакши тренинг! Дакле, дамски... А онда кад се одморите, опет по старом. Сада ћу вам само дати распоред утакмица.

– Брате, било је крајње време да се умилостиви. А не, брате, као да смо мушкарци!

– Тако је, брате.

(Слика Добросава Боба Живковића и текст узети са сајта Политикиног забавника:

 http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/bilo-%D1%98e-brate-kra%D1%98nje-vreme)


Случајни сусрет

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 22:15

apstrakcija.jpg 

(Слика са интернета) 

Париз - град љубави и романтике, а ја сам сама...

Диван дан. Изашла сам из хотела како бих летње поподне провела на улицама. Данас је дан за обилазак ресторана.

Седим сама за столом и пијем дивно вино. На шта сам мислила кад сам у Париз дошла сама? Око мене цвета љубав!

Наређујем себи да истрчим на улицу и бацим се у наручје првом човеку кога угледам. Седим...

,,Смири се, Катарина'!'

Већ је пало вече. На путу до хотела ме је ухватио пљусак. Одећа ми се прилепила за кожу. Почела сам да трчим. Приметила сам да црни аутомобил иде великом брзином ка мени. Крв ми се следила, тело није реаговало на моје наредбе да се склони. Судбина.

Не знам како, али лежим на калдрми. Жива. Неко лежи преко мене и говори на француском.

,,Не разумем... Жао ми је...'', одговарам на српском. Одмахујем рукама и убацујем мало енглеског. Не вреди, младић ме и даље гледа.

,,Ви сте из Србије'?', пита ме.

Помаже ми да устанем и тек тада схватам колико је леп. Смеђа коса му пада преко ушију, усне су му пуне, а руке јаке. Очи... Никад нисам видела такве очи.

Време стаје. Сви људи планете су у могућности да чују откуцаје мога срца.

,,Да, из Београда сам'', враћам се у стварност.

,,Дозволите да Вас одведем до свог пријатеља, он је лекар. Колено Вам крвари''.

Како да одбијем те очи? Климам главом.

И тако, све је постало једноставно. Имала сам осећај да га познајем годинама.

Причао ми је о свом детињству у Београду, шалили смо се, смејали... Нажалост, стигли смо до ординације, а мене колено више није болело.

Његов пријатељ, Француз, заиста је вешт. Осмехује ми се док превија колено. Одбија мој новац и прати нас до врата. Поздравља нас.

Опет смо сами.

,,Да ли желите да идете са мном на плес вечерас? У једном сокаку у центру отворен је танго клуб. Свидеће Вам се''.

Из неба па у ребра или како већ каже наш народ, али мене је ово питање... не знам... оживело?

,,Ја не знам да играм танго, жао ми је'', одговарам несигурно.

,,Ја ћу Вас научити''.

(Две године касније)

Сама. Летње вече. Београд.

Мој дивни град живи, а ја сам мртва. Или се тако осећам. После Париза ништа не може да ме усрећи.

Где ли је он? Да ли памти оне прелепе дане које смо провели? Не знам.

Шетам Скадарлијом. У пролазу ме неко случајно удара раменом. Окрећем се.

Сунце. Песма. Лето. Звезде. Месец. Вино. Плес. Париз. Београд. Он!

Гледа ме и знам да се осећа као ја.

,,Свуда сам те тражио'', трчи ми са осмехом у сусрет. Грли ме и поново сам жива.

Катарина Младеновић, 3/5

***

Ново јутро, нови дан, али као и обично летња врелина пржи.

Устао сам нерасположен и нервозан. На леву ногу. Прве уобичајне, устаљене, јутарње егзибиције. Да ми је бар нешто променити!

Исцрпљено корачам. Вучем ноге за собом. Осећам: земља ће се сурвати испод мене јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. Узалуд.

Најзад! Старо, излизано седиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу и без поздрава заузимам своје место.

Некултурно је, знам, али није ми до приче. Није ми ни до чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами смо, дама и ја.

Изгледа пристојно, мада је та хаљина коју носи некако... хмм...

Наравно да не узимам цигарете које ми нуди, ни марамицу, такође. А она-упорна. Села до мене и ставља руку на моје колено. Као гром из ведра неба.

Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам, можда зато што их никад немам. Али једно знам: и сиромаштво, када га имаш са ким поделити, постане слатко.

Удала се због новца, желела је лагодан живот. Добила је старца и бригу о туђем детету. Од те приче постајало ми је све теже.

Устао сам да средим амбијент око себе. Прво-избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је зауставио руку: ''То је моје!'

Морам да се искупим. Мало се фолирам и правим се да ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво.

Спомињала је слугу, нотароша, љубоморног мужа, а ја сам само климао главом.

Ех, па да! Запамтио сам да је спомињала коње, само не знам да ли су се две кобиле ождребиле или су угинуле.

Ноћ...Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари...

Части ми, ни данас не знам како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе која се таласала на промаји. Плашио сам се да ветар не науди њеном прамену, ниједној њеној власи.

Јутро..Нестала је. Од ње ни трага ни гласа. Не желим да мислим о њој.

Нема говора да сам се заљубио. Она је потпуни странац за мене. Случајно је сретох, случајно јој име заборавих.

Из торбе вадим неку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим.

Отроваћу се. Што да не? Испушићу целу кутију цигарета.

Вучем последњи дим прве цигарете и већ ми је мука. Прилазим прозору.

Мирис кочења. Воз нагло стаје. Из руке испаде књига. Стигао сам да прочитам само да се главна јунакиња зове Сара. Лепо име, зар не?

Дејана Милијaшевић, 3/5

***

Ево још два занимљива, младалачка писмена задатка о случајним сусретима: један је романтично-полетан, а други романтично-тужан.

Два у којима је на посебан начин обрађена тема смрти, оба настала у истом одељењу, 3/5, чувам до фебруара, када ће бити објављени резултати једног конкурса, за који је услов да нису нигде претходно објављени.

До тада ћу објавити још неке на исту тему, пошто је била врло инспиративна, што се, надам се, види  и из приложеног.:-)


Сретан сусрет

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 20:10
sretan-susret

Спирала шаха (одломак)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 19:06

sah-senke.jpg 

(Слика са интернета) 

Москва, 1937.

Под немилосрдим електричним светлом које није дозвољавало да дан постане ноћ, Владимир је мислио на Машу.

Када би склопио очи, искре светлости које су наставиле да светле иза његових капака претварале би се у трепераву светлост свећа.

Владимир се присећао иконе коју би она свако вече вадила и пред којом би при светлости свећа клечала. На почетку се веома чудио њеном понашању. Онда му је она, у разговорима који су трајали сатима, објашњавала шта значи бити верник.

Он је зачуђено слушао како му тумачи постојање једне више силе са које на људе струји тајновито чудо љубави.

У први мах све му је то личило на сујеверно брбљање, јер није могао да замисли да би могло да постоји нешто изнад људске воље, а камоли воље Лењина и Стаљина. Осим тога, био је неспособан да верује у нешто што се није могло нити схватити чулима нити доказати, у нешто што није поседовало никакву конкретну супстанцу.

„Поседује ли онда твоја љубав према мени неку конкретну супстанцу?“, питала га је Маша.

„То не“, одговорио је,“али тебе могу да опазим, да те дотакнем, могу да се с тобом сјединим кроз љубавни чин. То је ипак нешто конкретно, зар не?“

„Шта код мене волиш: нос, уста, груди, стомак?“

„Једноставно све“, одговорио је. „Јер све иде једно уз друго, зато што даје целину.“

„“Хоћеш ли ово тело волети и онда кад буде старо и ружно?“

“Ти да будеш ружна?!?“, узвикнуо је. „Стара да, али не и ружна.“

„“Одакле долази онда ова лепота која не пролази са старошћу?И зашто волиш управо ово тело? Па има насвету милијарду других тела од којих су многа привлачнија од мог.“

„У то не верујем“, рекао је кроз осмех и свалио се са њом на кревет.

Али она је остала озбиљна и није попуштала:“Зашто баш ја, Владе?Ниси договорио на моје питање.“

„То ниједан човек не може да одговори“; рекао је. „Ја те једноставно волим. То је довољно.“

Тада га је подругљиво погледала и рекла:„Гле!Управо оно што те чини најсрећнијим ти ниси у стању да објасниш. Какав си ти чудан материјалиста!“

И он је морао да призна да у животу изгледа има ствари које га превазилазе, и које једноставно мора да прихвати као дате.

„Али све друго је променљиво“, додао је.

А она: “Ако постоји нешто што не подлеже промени, нити логици, зар ти онда та околност није довољна да почнеш да размишљаш о томе како иза сталне промене постоји нешто из чега је све проистекло и у шта све увире? Да то велико непознато гледа кроз моје очи у твоје и да ти се јавља из сваког пупољка, сваког кристала леда на прозору и шапуће ти сваким дашком ветра?“

Влад није тачно знао шта да јој на то одговори.

„Слушај, Влад“, наставила је Маша уверљивим тоном, „постоје неписани закони на овој земљи које ниједан човек не може некажњено повређивати. Они воде нашу судбину на невидљив начин. Ко их поштује, ко се према њима отвори с пуно понизности, тај на крају живота може да баци поглед на један испуњен живот. Ко им се супротставља, они ће му приредити неподношљиве муке и страхове који ће га прогутати пре или касније."

„Тешко могу да замислим нешто довољно јако да прогута бољшевизам“; проговорио је.

„Бољшевизам ће прогутати самог себе“, одговорила је, „и то је један неписан закон, јер његова највећа слабост лежи у његовој жељи за тоталном влашћу. Ниједан зид на свету није толико висок, а да не постоји олујни талас који је још моћнији, при чему су најјачи олујни таласи углавном сасвим невидљиви. Само сачекај, Владе! Цар је свој рачун платио, комунисти ће и свој морати једног дана да поравнају.“

(Одломак из романа Оскара Фрајзингера „Спирала шаха“, Легенда, Чачак, 2007)

***

"Спиралa шаха", роман Оскара Фрајзингера, говори о једној несвакидашњој партији шаха, која је за неке њене јунаке - борба за живот (вођена идеалима као што су љубав, правда, истина) а за неке - борба за моћ.

Изабрала сам овај одломак јер он некоме коме је идеологија донедавно била једино у шта је веровао (окорелом црвеноармејцу, Владимиру) супротставља неписане законе засноване на љубави и правди, оне због којих бројни борци за правду страдају, знајући да је "боље изгубити главу него своју огрешити душу".


N`oubliez jamais

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 21:32

Powered by blog.rs