Било је, брате, крајње време
(Радња се збива ових дана у једној београдској спортској свлачионици)
– Брате, душа ми је у носу! Утакмица, па још договор после...
– Ма, брате, стварно. Што ти лупа срце? Брате, требало би да провериш пулс. Ево, ту је данас и кардиолог. Немој да се шалиш, брате. Утакмица је, брате, била више него напорна.
– Ало, докторе! Брате, може један е-ка-ге? Срце ће, брате, да ми пукне.
– Лези на клупу...
– Брате, стварно је било лудило. Само туча и гурање. Могу ли и ја на е-ка-ге?
– Може...
– Брате, кад помислим колико имамо утакмица до краја лиге! Све више и више. Дај дезодоранс ’вамо. А виде ли како је географичарка, брате, екстра одвратна? Кажем јој културно, брате, имамо важну утакмицу, она неће да ми оправда. Још ме и пита! Брате, кец! То, брате, стварно нема смисла!
– Брате, и ови су, брате, дресови много дебели. Претерано се знојим. Стари су, брате, били тањи.
– То су ти, брате, неки нови материјали.
– Брате, пожури, тренер у сали већ сигурно шизи.
– Не могу, брате, цео дан, брате, да јурим ко мува без главе: брате, ово, брате, оно. Не знам, брате, како се зовем.
– Исто, брате!
– Ију! Брате, ето видиш шта ми се све дешава кад журим! Заборавих да обучем брусхалтер! Какав блам!
– Брате, стварно...
(После неколико тренутака у сали)
– Драге моје девојке, видим да сте уморне, сутра ћемо мало лакши тренинг! Дакле, дамски... А онда кад се одморите, опет по старом. Сада ћу вам само дати распоред утакмица.
– Брате, било је крајње време да се умилостиви. А не, брате, као да смо мушкарци!
– Тако је, брате.
(Слика Добросава Боба Живковића и текст узети са сајта Политикиног забавника:
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/bilo-%D1%98e-brate-kra%D1%98nje-vreme)