Trun smo i tren

 

(Слика са интернета) 

Париз - град љубави и романтике, а ја сам сама...

Диван дан. Изашла сам из хотела како бих летње поподне провела на улицама. Данас је дан за обилазак ресторана.

Седим сама за столом и пијем дивно вино. На шта сам мислила кад сам у Париз дошла сама? Око мене цвета љубав!

Наређујем себи да истрчим на улицу и бацим се у наручје првом човеку кога угледам. Седим...

,,Смири се, Катарина'!'

Већ је пало вече. На путу до хотела ме је ухватио пљусак. Одећа ми се прилепила за кожу. Почела сам да трчим. Приметила сам да црни аутомобил иде великом брзином ка мени. Крв ми се следила, тело није реаговало на моје наредбе да се склони. Судбина.

Не знам како, али лежим на калдрми. Жива. Неко лежи преко мене и говори на француском.

,,Не разумем... Жао ми је...'', одговарам на српском. Одмахујем рукама и убацујем мало енглеског. Не вреди, младић ме и даље гледа.

,,Ви сте из Србије'?', пита ме.

Помаже ми да устанем и тек тада схватам колико је леп. Смеђа коса му пада преко ушију, усне су му пуне, а руке јаке. Очи... Никад нисам видела такве очи.

Време стаје. Сви људи планете су у могућности да чују откуцаје мога срца.

,,Да, из Београда сам'', враћам се у стварност.

,,Дозволите да Вас одведем до свог пријатеља, он је лекар. Колено Вам крвари''.

Како да одбијем те очи? Климам главом.

И тако, све је постало једноставно. Имала сам осећај да га познајем годинама.

Причао ми је о свом детињству у Београду, шалили смо се, смејали... Нажалост, стигли смо до ординације, а мене колено више није болело.

Његов пријатељ, Француз, заиста је вешт. Осмехује ми се док превија колено. Одбија мој новац и прати нас до врата. Поздравља нас.

Опет смо сами.

,,Да ли желите да идете са мном на плес вечерас? У једном сокаку у центру отворен је танго клуб. Свидеће Вам се''.

Из неба па у ребра или како већ каже наш народ, али мене је ово питање... не знам... оживело?

,,Ја не знам да играм танго, жао ми је'', одговарам несигурно.

,,Ја ћу Вас научити''.

(Две године касније)

Сама. Летње вече. Београд.

Мој дивни град живи, а ја сам мртва. Или се тако осећам. После Париза ништа не може да ме усрећи.

Где ли је он? Да ли памти оне прелепе дане које смо провели? Не знам.

Шетам Скадарлијом. У пролазу ме неко случајно удара раменом. Окрећем се.

Сунце. Песма. Лето. Звезде. Месец. Вино. Плес. Париз. Београд. Он!

Гледа ме и знам да се осећа као ја.

,,Свуда сам те тражио'', трчи ми са осмехом у сусрет. Грли ме и поново сам жива.

Катарина Младеновић, 3/5

***

Ново јутро, нови дан, али као и обично летња врелина пржи.

Устао сам нерасположен и нервозан. На леву ногу. Прве уобичајне, устаљене, јутарње егзибиције. Да ми је бар нешто променити!

Исцрпљено корачам. Вучем ноге за собом. Осећам: земља ће се сурвати испод мене јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. Узалуд.

Најзад! Старо, излизано седиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу и без поздрава заузимам своје место.

Некултурно је, знам, али није ми до приче. Није ми ни до чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами смо, дама и ја.

Изгледа пристојно, мада је та хаљина коју носи некако... хмм...

Наравно да не узимам цигарете које ми нуди, ни марамицу, такође. А она-упорна. Села до мене и ставља руку на моје колено. Као гром из ведра неба.

Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам, можда зато што их никад немам. Али једно знам: и сиромаштво, када га имаш са ким поделити, постане слатко.

Удала се због новца, желела је лагодан живот. Добила је старца и бригу о туђем детету. Од те приче постајало ми је све теже.

Устао сам да средим амбијент око себе. Прво-избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је зауставио руку: ''То је моје!'

Морам да се искупим. Мало се фолирам и правим се да ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво.

Спомињала је слугу, нотароша, љубоморног мужа, а ја сам само климао главом.

Ех, па да! Запамтио сам да је спомињала коње, само не знам да ли су се две кобиле ождребиле или су угинуле.

Ноћ...Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари...

Части ми, ни данас не знам како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе која се таласала на промаји. Плашио сам се да ветар не науди њеном прамену, ниједној њеној власи.

Јутро..Нестала је. Од ње ни трага ни гласа. Не желим да мислим о њој.

Нема говора да сам се заљубио. Она је потпуни странац за мене. Случајно је сретох, случајно јој име заборавих.

Из торбе вадим неку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим.

Отроваћу се. Што да не? Испушићу целу кутију цигарета.

Вучем последњи дим прве цигарете и већ ми је мука. Прилазим прозору.

Мирис кочења. Воз нагло стаје. Из руке испаде књига. Стигао сам да прочитам само да се главна јунакиња зове Сара. Лепо име, зар не?

Дејана Милијaшевић, 3/5

***

Ево још два занимљива, младалачка писмена задатка о случајним сусретима: један је романтично-полетан, а други романтично-тужан.

Два у којима је на посебан начин обрађена тема смрти, оба настала у истом одељењу, 3/5, чувам до фебруара, када ће бити објављени резултати једног конкурса, за који је услов да нису нигде претходно објављени.

До тада ћу објавити још неке на исту тему, пошто је била врло инспиративна, што се, надам се, види  и из приложеног.:-)