Момо Капор о Улици краља Петра Првог
Кад год неко оптужи Београд за наводну нетрпељивост ка другим народима, верама и језицима, дође ми да га ухватим за руку и поведем до једне, на први поглед сасвим обичне улице, у којој ће много научити о толеранцији.
То је Улица 7. јула, која се све до после рата звала улицом Краља Петра Првог, како се и данас поново зове.
Улица краља Петра, на известан начин, спаја две реке: са њеног почетка види се питома, домаћа Сава – на њеном завршетку осећа се европски дах белосветског Дунава. Две реке и једна улица инаџијски пребачена преко хрбата града, као напети лук између две цивилизације...
Најпре, ту нам је Саборна црква, коју је 1845. подигао кнез Милош, а извели је панчевачки мајстори у барокном стилу, за 31.000 сребрних форинти.
Патријаршија и Теолошки факултет заокружују портрет овог српског Загорска – центра православља у нашим крајевима.
Одмах преко пута, налази се трошна старинска крчма, којој је нимало побожни власник, дао у своје време име „Код Саборне цркве“ на шта су се црквени оци побунили и скинули ту бласфемичну фирму, тако да се од тада, па све до данас, зове најчудније на свету - „?“, јер се газда питао какво име да јој да.
Код „Знака питања“, иначе седе не мање чудни гости, последњи београдски боеми, млади уметници и студенти оближњег Факултета примењених уметности.
Специјалитет куће: кувана ракија и вино, салата од киселог купуса, пихтије и држање за руке са младим уметницима у дангубљењу.
Тачно на оном месту, где отмена Кнез Михаилова пресеца Улицу краља Петра, стајао је некада легендарни Пеливанов хан (данашња „Снежана“), са удобним миндерлуцима, пространим шиљтетима, бесплатним дуваном из мешине, и чибуцима, који су се палили на вечито горућим мангалима.
Стари хроничари пишу са сетом да је у Пеливановом хану било увек одличног, лојавог пилава са овчетином, а у саханима јаније, шкембића, бурека и сушене такуше.
Крај оријенталне епохе означило је рађање једне од првих европских кафана-хотела у Београду; звала се „Код јелена“ и у њој су се приређивали први балови са дошљацима из Европе.
Но, преварићете се ако помислите да је „пусто турско“ заувек ишчезло из ове чудне улице...
Спуштајући се ниже, наилазите на стару Бајракли-џамију, чији се зидови ослањају на Улицу краља Петра. Ова исламска богомоља, складних лукова, пружа могућност свим Београдјанима мухамеданске вере да обављају своје молитве. То је својеврсни мали исламски центар, који успешно води муфтија Хамдија Јусуфспахић, нека му Алах подари добро здравље и дуг живот!
На стотинак корака даље, налази се Јеврејска општина, са културно-уметничким друштвима и дворанама за предавања и окупљање – где се брижно негује и чува дуга хебрејска традиција дорћолских Јевреја, који су Београду поклонили посебно драгоцен, племенит и чулан звук у поезији и сликарству.
Прекопута је хотел „Ројал“, донедавно „Топлице“, у коме су углавном, одседали наша браћа Руси и путници из источно европских земаља. Испред хотела, у његовом холу и по оближњим бифеима, било је могуће у пола цене купити оригиналну вотку, кавијар у стакленкама и дрвене лутке-бабушке, у којима су друге бабушке, а у другима треће, све до најмање бабушке у којој је сасвим мала бабушка, у којој се....
Луксузни „Бенетонов“ бутик налази се у непосредном суседству оријанталне посластичарнице, који води вредни Горанац, док се италијанска пицерија „Кошава“ налази пет корака испод предратног, ексклузивног Аеро-клуба и галерије слика Петра Добровића.
Има ли чудније и толерантније улице на свету?!?
Она се, на крају, улива у Дорћол (на турском Дорт-јол значи: раскрсница четири пута или четири сокака), ишчезли јеврејски кварт, у коме су живели у пријатељству Срби, Македонци, Цинцари, Грци, Јермени, Бугари-баштовани и Румуни – прави мали београдски Вавилон!
Због свега тога, скромна Улица краља Петра, за мене је лекција из трпељивости и пријатељства, коју је често немогуће савладати у многим богатијим, главним улицама просвећене Европе.
Момо Капор: Београд за пола сата