Trun smo i tren

То се подразумевало - како једва чекам да ми допадне шака роман о Андрићевој дипломатској мисији у нацистичкој Немачкој, али нисам га купила на Сајму, на коме ми је било битно да се докопам Диклићевог "Београда - вечитог града", књиге Тамаре Огњевић о благу Србије, и нове верзије своје "Русије". Но, кад сам се први пут ове године спустила са Брда у центар града, знала сам да се нећу вратити без "Каиновог ожиљка". Иако би се могло очекивати да испишем неку врсту рецензије или критичког осврта на прочитано, одлучих да само пренесем неке цитате, који ће и сами рећи много о садржини овог занимљивог романа. 

***

„Две стотине и двадесет метара.

Толико је дуга стаза пред њим.

Чини му се да је то најдужа стаза коју је у животу морао да пређе.

То није она кривудава вишеградска стаза, гајтан и конац који шара брда над градом. То није неправилан и излокан, танак земљани пут, где је свему што се роди и никне суђено да се врати у туробно босанско ништавило. То није та оштра стаза коју је у тренуцима безнађа знао да простре преда се као молитвени ћилим, и која увире у бели друм или нестаје поред воде.

Не, ова стаза води кроз Ново канцеларство Рајха у Берлину, од предворја у коме стоји и оклева, кроз дугачку мермерну одају , па све до огромне фирерове радне собе, где ће бити обављена церемонија предаје акредитива. Он стрепи пред том стазом, слутећи оно што се налази на њеном крају. То није јасан осећај, већ нешто магловито и недокучиво, благи грч негд у дубини утробе, нејасна потреба да се одагна зла коб која га још није задесила али је слути на сваком кораку. ..

Стоји тако на овом месту где му се видик крати и правац колеба, сув и чемеран, гоподин Иво Андрић, изванредни посланик и опуномоћени министар посланства Краљевине Југославије у Берлину, у тамноплавом фраку извесеном златним шарама. Преко рамена му је пелерина, за појасом носи мач, на глави тророги шешир, са белим нојевим перјем и кокардом у бојама државне заставе.Руке у отменим белим рукавицама.Груди, које дијагонално пресеца свечана лента, красе одличја његове земље и земље домаћина – Орден великог крста и Орден немачког орла. Израђен према упутствима самог Фирера.

Суморно поподне 19. априла 1939. За пријем код великог вође и канцелара немачког Рајха спрема се од раног јутра.“ (стр. 11-12)

***

"Да ли је само игра судбине то што се поново срећу овде, у Берлину? Или је неко удесио да Ненад буде постављен као аташе за штампу баш у посланству које је њему додељено? Намерно или ненамерно, свеједно је…

Нешто га стално враћа Милици. Нешто што у њему гори  од тренутка када су се упознали на премијери Отела у Народном позоришту у Београду.

Представио му је заједнички пријатељ, позоришни редитељ Бранко Гавела.

Хвалио њене „модерне, париске костиме“.

Везивало их је завичајно порекло, јер она је била потомак трговачке породице из Босанског Шамца, везивала их је и љубав према уметности – она је била први школовани сценограф у Југославији, и у Београду је ангажована још од раних тридесетих. У високим круговима престоничке елите нашироко и надугачко се причало о њеним надахнутим креацијама.

Њихово пријатељство, ипак, није помутио њен брак са Ненадом, са којим га је такође везивало завичајно порекло. А уз завичајно порекло, и Млада Босна, јер је младожењин отац био тај који је сарајевским атентаторима набављао оружје, због чега га је Аустроугарска осудила на смрт и погубила .

Андрић никада није прешао границу коју је зацртао негде у својој подсвести.

Да. Била су ту писма.

И да. Било је ту страсти. И љубави. И речи…Много речи.  Неизговорених. Ненаписаних.

Речи које се гомилају негде у њему. Попут крви из неке унутршње ране. Речи које га боле. Речи које га гуше. И речи које никако не излазе напоље, не напуштају га, као непослушни подстанари. "(61)

***

"Само што је именован на ову тешку и опасну дужност, човек који га је поставио , председник владе и министар спољних послова, Милан Стојадиновић, у Београду је смењен.

Очекивао је да ће, као његов човек – а  његовим човеком је и пре најновијег именовања не без основа био сматран – и он бити повучен.

То се, међутим, до дана данашњег, није десило."

***

"Тако се посланик Андрић повремено осећао као онај Ћамилов Џем султан, ког је домовина одбацила, добронамерни га сажаљевају, а непријатељи ликују над његовом бесмисленом судбином.

А повремено као сам Ћамил који је умислио да је оно што није. Опуномоћени посланик и изванредни представник!"

***

"Био је он у Немачкој и пре овога именовања. На Ускрс 1932. Посетио је Франкфурт, а затим и Вајмар, завичај и родно место Гетеа, коме се неизмерно дивио. Чак је, инспирисан тим ходочашћем, написао једну песму. А Милошу је послао поштанску карту: Ево ме у Вајмару на хаџилуку.

Сада када размишља о том догађају и том кратком излету, схвата  како су Хитлер и његови нацисти супротност свему лепом, хуманом и великом што је оличавао један Гете."

***

„Иван, то вам је увредљив и подругљив термин којим се овде, не само у Берлину него и у целој Немачкој , називају Словени. Било да су Пољаци, Руси, Словаци или, ако баш хоћете…Срби и Хрвати.“

„Југословени?“

„За нацисте нема разлике. Сви смо ми за њих дивљаци, друмски разбојници и сецикесе, потомци прљавих варвара који су дошли ко зна одакле. Кад потамане Јевреје, кренуће да се обрачунају са нама. Бз обзира на Хитлерове лажне хвалоспеве о добросуседству и миру. (98)

***

"Историја нема осећај за мале ствари, мале догађаје и мале људе.

Историја је филм монтиран од крупних кадрова.  Књига написана великим словима. Гласна, готово заглушујућа симфонија људске несавршености, монументална као Вагнерове опере.

У будућим историјским уџбеницима писаће се о Фиреровим делима и неделима, али не и о лудачком сјају у његовим очима. Писаће историчари о поразима и победама, распредаће теорије и приче о томе како је почео рат, и биће ту места само за крупне речи којима ће бити описивани крупни догађаји.

Али оно што је наизглед небитно, опори укус у устима, који осећа  југословенски посланик  сада, када је схватио да је његова берлинска мисија унапред одређена на пропаст, лице оне Јеврејке у стану који је аријанизовала Јунити Митфорд, деца што се на улици играју концентрационог логора, корачнице што допиру са јавног разгласа, поносни немачки књижевник који машта о томе да маршира кроз спаљену земљу… све то биће грађа за неку другу врсту књига и хроника."(268-269)

***

Након што су се куцнули, а стасити Нишлија се прекрстио и наздравио за „мир и просперитет двеју држава“, уприличен је ручак чија га је суморна атмосфера подсетила на босанску сахрану човека који није био довољно млад да се за њим тугује и плаче, ни довољно стар да се каже како му је дошло време.

Управо таква је била југословенска држава. Прерано остарела  за свега нешто више од две деценије, истрошена још пре него што је настала – болесна од разочарања оних који су је сањали. Средовечан младић и незрео старац.  Створена након велике ратне несреће, да удоми „троимени народ“ и удовољи амбицији једног човека за влашћу над државом  већом него што су му могућности  а мањом него што му је сујета.

Метак испаљен на Александра, у Марсеју, путовао је споро, и ево га сад, како се зарива у срце земље за коју је мислио  да ће бити нешто више од балканског Франкештајновог чудовишта.

Након што се та тужна процесија завршила, коначно су могли да напусте Белведере и крену ка хотелу „Империјал“, где су сви били смештени, а где је Цветковића и Цинцар-Марковића чекао још један састанка са Хитлером, иза затворених врата.

На степеницама, испред улаза у дворац, Андрића је сустигао Боси, румунски амбасадор.

„Усудићу се да кажем, уважени колега…“, поче Румун. „Ви сте прошли много боље од нас.“

„Заиста тако мислите?“, упита Андрић.

„ Да. Румунију су буквално распарчали.“

Андрић застаде, скину наочари, обриса их марамицом, па врати назад.

„Знате…“, рече. „Није могуће бити само мало убијен.“(280 – 281)

Има ли Бога?

- Има ли Бога? – упита један надмени газда Светог Саву.

- Има!

- Покажи ми га, па ћу да поверујем да га има!

- А имаш ли ти, добри човече, памети?

- Наравно да имам памети! – одговори изненађено и помало увређено газда.

- Покажи ми је, па ћу да верујем да је имаш.

Постиде се газда, па ућута. После неког времена невољно рече:

- Биће да Бога ипак има, иако се не може показати.

Загрли га Свети Сава радосно, па му рече:

- Е, ко би рекао да ћемо тако брзо показати – ја теби да Бога има, а ти мени да имаш памети!

 ***

Улази ли грех на уста?

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и Свети Сава очита молитву, да би посао што боље завршио.

Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Светосавско звонце

 

(Слика са интернета) 

За време кризе тридесетих година прошлог вијека, један незапослени политички карикатуриста трагајући за послом обратио се једном познатом листу. Брзо су га обавестили да листу није потребан карикатуриста. Није допустио да га негативан одговор обесхрабри, већ га је прихватио као изазов, као подстицај да уложи веће стваралачке напоре. Сео је, нацртао једну карикатуру и послао је уредништву овог листа.

Сваке седмице цртао је и истом уредништву слао по једну нову карикатуру. После педесет и две седмице и педесет и две карикатуре, од листа још није било никаквог одговора. Морао је да призна да је његова храброст почела помало да слаби. Међутим, ипак је одбио да се преда.

Нова карикатура приказивала је високу зграду без прозора и врата. Један човек је очајнички трчао око зграде вичући: “Сигурно постоји неки пут који води унутра!”

Овога пута редакција је послала телеграм: “Дођите, постали сте наш члан! Ми смо се предали!”

http://www.mudremisli.com/2013/05/uporni-karikaturista/

 

(нећемо ићи у далеку прошлост већ од Христовог рођења када је Београд под влашћу варварског племена Синги)

91 г.Сингидунум је римски војни логор са IV Флавијевом легијом.

441. Хуни руше Сингидунум

после 450. Сингидунум је под влашћу Сармата .

око 470. Источни Готи протерују Сармате из града.

488. Гепиди освајају Сингидунум.

504. Готи заузимају град , али мировним уговором...

510. ... град припадне Византији.

535. Византијски цар Јустинијан I обнавља Сингидунум.

584. Авари освајају и разарају антички Сингидунум.

592. Византија га је повратила.

596. Авари руше бедеме града, али је византијска војска задржала град.

око 630. Словени освајају Сингидунум.

827. Бугари преузимају власт над тврђавом.

878. Јавља се град са словенски именом – БЕОГРАД .

896. Угарска војска напада Београд.

971. Византија осваја Београд , а од Византије ...

976. ... преузима га цар Самуило.

1018. Цар Василије II руши македонско царство и Београд опет постаје византијски.

1071. Угарска опседа Београд.

1072. Византија преузима Београд .

1096. Угарска војска разара Београд, али га је Византија задржала.

1127. Мађарски краљ Стеван II руши Београд  и његовим каменом гради Земун .

1154. Византијски цар Манојло I узвраћа истом мером. Руши Земун и београдским каменом поново гради Београд.

1182. Угарска напада и пљачка Београд.

1185. Византија повратила Београд - дипломатским путем.

1230. Београд је у саставу Бугарске.

1232. Град припада Угарској.

1284. Србски краљ Драгутин добио је од угарског краља власт над Београдом, и тако Београд први пут постаје СРБСКИ.

1316. Краљ Милутин оружано осваја Београд.

1319. Угарски краљ осваја и спаљује Београд.

1382. Противници угарске круне – браћа Хорвати - освајају Београд.

1386. Угарска је повратила Београд.

1403. Деспот Стефан Лазаревић добија од угарског краља власт над Београдом.

Обновио је тврђаву и градско насеље и учинио га СРБСКОМ ПРЕСТОНИЦОМ.

1427. Угарска преузима Београд.

1440. Турска напада Београд , али ће град (уз велика разарања ) бити одбрањен.

1456. Угарска и крсташка војска одбраниће Београд од турске војске. Град је разрушен.

1521. Угари предају Београд Турцима.

1688. Аустрија преотима Београд од Турака.

1690. Турци истерују Аустријанце из Београда .

1717. Аустријска војска осваја Београд .

1739. Турци враћају Београд.

1789. Аустријанци су поново у Београду , али га ...

1791. ... уступају Турцима мирним путем .

1806. Србски устаници заузимају Београд који постаје центар нове Србије.

1813. Турци поново заузимају Београд.

1830. Султанов хатишериф о аутономији Србије.

1867. Михаилу Обреновићу предати кључеви Београда.

1878. На Берлинском конгресу призната независност Србије.

1882. Србија постаје Краљевина , а Београд престоница.

1914. Аустријска војска улази у Београд и остаје само три месеца , да би ...

октобра 1915. ... поново ушла и остала три године.

1918. Првог новембра Београд опет постаје србски, али децембра исте године постаје југословенски.

1941. Немци бомбардују Београд 6. и 7. априла, и 12. априла улазе у њега тако разрушеног.

1944. Американци бомбардују Београд .

1992. Београд постаје главни град - Савезне републике Југославије

1999. Нато бомбардује Београд.

2003. Београд постаје главни град –Државне заједнице Србије и Црне Горе.

од 21. маја 2006. Београд је поново главни град Србије.

Сочињеније: хаџи Милан Арсеновић

  

*

Од 16-19. априла одржана је манифестација "Дани Београда". 
Њоме су обележена два битна датума у историји града: 16. април 878 (када се појавио први писани документ са овим именом града), и 19. април 1876 (када су Турци предали кључеве града кнезу Мијхајлу).
Прослава је обухватила низ изложби, концерата, радионица и организованих обилазака значајних локација. Захваљујући тој манифестацији, која је установљена 2003. године, имала сам прилике да уђем у обе Скупштине: савезну и народну, да посетим Бели двор, као и да, бар успут, видим изложбе и чујем разне извођаче.
Ове године сам само прошла Кнез - Михајловом и присуствовала делу концерта на Пашићевом тргу.

 

 

“У моје време, док још није пронађен пубертет, нисмо ни знали да смо у кризним годинама. Стискали смо прстима приштиће по лицу и мазали косу бриљантином.

Фотографије голих дама биле су права реткост и могле су се видети једино у књизи доктора Александра Костића 'Полни живот', у којој су један безлични мушкарац и једна разблудна госпођа испробавали чудне гимнастичке позе, потпуно равнодушних лица.

У моје време, секс је био чиста пропаганда, мада смо сви помало лагали како већ поседујемо нека искуства. Ко је већ спавао са неком девојком, био је најславнија личност у читавој гимназији. Можда смо се и осећали помало необично, али нико није смео да призна да је у пубертету, а још мање су то примећивали наши родитељи, којима је било главно да смо сити и обувени. Да ме питате како сам преживео пубертет и остао здрав и читав, заиста вам не бих умео објаснити.

Данас је лако бити у пубертету. Према деци у том прелазном периоду понашамо се на научној бази, као према малим пацијентима. Сви се брину да им не остану неке трауме. Псссссссст! Они су у пубертету! Још мало и дечацима ће се на лекарски рецепт додељивати прве женске, а том свечаном чину вероватно ће присуствовати оба родитеља и дежурни психолог. Па опет, никад више педера!

У моје време, док још није био пронађен климактеријум, жене у извесним годинама мислиле су да их глава боли због преморености. Јесу ли наше баке изненада мењале фризуру и навлачиле прозирне спаваћице да поново привуку свога мужа, који је почео да запоставља брачне дужности? Да су уопште одлазили на летовање, да ли би баба и деда ишли одвојено, ради освежења брака, како то данас новине саветују? Ко зна, можда би им брак у том случају био много складнији и трајао знатно дуже, а не само педесет и шест година?

У моје време, док реч секс још није била пронађена, људи су се волели потпуно дилетантски. Није било никога да им покаже ерогене зоне, нити да им одреди биоритам. Добри смо и овакви какви смо, како смо аматерски долазили на свет!

У моје време, ко је имао купатило, свађао се у купатилу. Ко није, није се ни свађао! Ћутао је и трпео!

У моје време, никоме није падало на памет да има притисак. Питам се да ли су га људи,у моје време, уопште имали, или је пронађен тек касније, када су амбициозни сељаци позавршавали медицинске факултете?

И како смо, уопште, живели у моје време а да ништа нисмо знали о кретању антициклона над северозападном Европом, нити о влажности ваздуха, брзини ветра, водостају на рекама и температури, да не говорим о изгледима за наредни викенд?

Мада волим своје време, никада се не бих вратио у њега. Данас се много лакше живи. Али умире се исто тако тешко као и у моје време.

Још само да и то некако решимо!"

Момо Капор: "Скитам и причам"

***

 У Дому војске отворена је (и трајаће још неколико дана, до 10. априла) изложба слика Моме Капора, "Успомене једног цртача". Лепа је и права је радост за свакога ко је иоле познавао Мому.  
У "моје" време, Момина дела су била омиљена литература адолесцената (и студената). Изненадила ме је ових дана чињеница да већини данашњих адолесцената из престонице, коју је Момо овековечио и до небеса уздигао, његово стваралаштво није познато.
Тужно ми је то. Баш тужно.
Ја сам упознавање са његовим стваралаштвом започела од "Бележака једне Ане" и "Скитам и причам". Зато и одлучих да баш овај одломак поставим на блог, да и ја дам малецки допринос успомени на легенду која је ходала Београдом и оставила (у) њему своје срце и дело. 

 

Кад сам била мала, хтела сам да будем

Бановић Страхиња.

Онда би дрвеће попадало када прођем

од страха од мог имена.

Хордама јунака би кичме крцкале

под баластом моје осуде,

а опет, још увек би могла

да ме потресе ћорава мачка.

 

Кад сам порасла, хтела сам неког као

Бановић Страхиња -

ко ће да ми исцеди кости из меса

и ишчачка каурина из мог ока,

да падне од мог мача у својим леђима,

а онда устане

и мртав ми целива прсте.

 

Сад хоћу да живим као

Бановић Страхиња,

вулканско острво у мору туђих таштина,

стамен храст сав сув од самоће,

камен – жрвањ што у брашно мрви

јалово зрневље под собом

и распада се у песак под једном сузом.

 

Јелена Радовановић

*

Бановић Страхиња ми је омиљени епски јунак.

Јунак који прашта. Јунак који воли. "Нетко".

"Помало је такијех јунака ка што беше Страхињићу Бане."
*
Песма Ј. Радовановић достојна је једног таквог јунака и идеала.

Она је попут доброг црног вина: подједнако разгаљује, снажи и заноси и дух и тело.   

 

Има људи о којима тако радо и жељно слушам да би се могло помислити да о њима напослетку знам више него што они сами знају – али зазирем од њихових слика и клоним се сваке визуелне представе о њима, баш као да постоји посебна и оправдана забрана да упознам њихов лик.

Исто тако, има људи које годинама сусрећем на истом месту, о којима размишљам, који ми изгледају као загонетке које управо ја треба да одгонетнем, а ипак им се никад не обраћам. Пролазим ћутке мимо њих као што они пролазе мимо мене, само се упитно гледамо држећи уста чврсто затворена. Замишљам како би текао наш први разговор и узбуђујем се при помисли колико бих неочекиваних ствари тада дознао.

И најпосле, има људи које годинама волим а да они о томе појма немају.

Ја старим и мало - помало постаје све испразнија илузија да ћу им то икада казати, премда вечито замишљам тај прекрасни тренутак. Не бих могао да живим без тих темељних припрема за будуће догађаје и, кад добро промислим, чини ми се да су ми те припреме исто толико важне колико и она изненађења која ме погоде као гром из ведра неба тако да станем као укопан."

Елиас Канети

 
(Слика са интернета)

Сударају се и мешају појаве у природи, као да се губе и утврђене границе годишњих доба.

Осване сунчан дан, а већ око подне почне да се јавља неки оштар и танак ветрић који носи беле и румене латице бехара, али очигледно је да долази из неких предела где још владају зима и лед. Са цветним латицама мешају се и ретке пахуље снега.

Човек склапа очи, закопчава сва дугмета на капуту и осећа се као слабо, угрожено створење, изложено невидљивим опасностима и изненађењима нереда који га окружује споља и испуњава изнутра.

А кад за тренутак отвори очи, види да је у овај ковитлац од снежних пахуљица и цветних латица упао и мали бели лептир, и спасава се грчевитим ударцима слабих крила који личе на самртне трзаје.

Треба казати и то да је сва ова игра светлости и боја на сивој позадини мартовског предела праћена и тихим али оштрим цвиљењем студеног ветра у гранама ретких четинара.

Посматрајући све то, осетих танак али дубок дрхтај целог тела, нешто од оног нејасног великог страха који нас повремено испуни од главе до пете и заустави у месту, и пред којим морамо да се запитамо: шта смо ми људи, где уображавамо да живимо, а где нам уистину пролази тај наш кратки век?

Иво Андрић

 

Док Земља још се креће и постоји њезин сјај,

оно што неко нема, Ти му то, Господе, дај!

Мудроме подај главу, плашљивом коња - да крене,

срећнику даруј новца...и не заборави мене!

 

Док Земља још се врти, Господе, Твоја је власт,

ономе ко власти тежи - нек му буде у сласт;

Ко другоме не крати новца, нек предахну очи му снене.

Каину кајање даруј...и не заборави мене!

 

Верујем у Твоју мудрост и свемоћи познајем сјај,

као што убијен војник у вечни верује рај;

као што верује ухо у тихог Твог говора шум,

ко човек што верује срцем, а дела му не схвата ум.

 

Господе, мој Боже, зеленооки мој,

док Земља још се врти и све то чудно је њој;

и док још времена има и ватре да је покрене

свакоме понешто даруј...И не заборави мене!

 

Булат Окуџава

 

(Слика са интернета) 

Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора -

уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта.

Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га сваког дана, са обавезном ведрином,

уз шољу доброг освежавајућег чаја.

Мирослав Антић

За ту књигу сазнала сам тек крајем године, сасвим случајно. Заинтригирала ме је чињеница да су савремени приповедачи, велика имена наше књижевности, за јунака својих прича изабрали Иву Андрића и да је збирка сачињена од тридесет прича чији је он јунак. Горела сам од жеље да je што пре држим у рукама.
Сутрадан ми је, након што се завршио састанак секције коју водим, једна ученица рекла како ју је библиотекарка из друге смене замолила да ми пренесе да што пре свратим у библиотеку по књигу. Била сам збуњена јер од ње тих дана нисам тражила никакву књигу, али сам свратила до библиотеке и – гле чуда!- у Мирелиној руци су се налазили  Лагунини „Земаљски дугови“.

-         - Мислила сам да би, можда, желела да прочиташ ову књигу. Купила сам је на Сајму…Желиш ли је или да је понудим неком другом?

Пошто је журила, нисам стигла да јој испричам како сам баш дан раније сазнала да та књига постоји, и да ме баш занима шта је све из Андрићевог живота било инспиративно нашим ствараоцима.

Збирка је, очигледно, добила назив  на основу приче која отвара ову књигу, „Дуг“, Данила Киша, која говори о Андрићевим последњим земаљским данима, оним проведеним у болници. Последња прича, „Последњи дани и смрт Иве Андрића“,Светислава Басаре, као што јој и назив каже, такође говори о Андрићевим последњим данима, али на други начин, са приметном дозом ироније, сарказма, хумора.

Између  те две налази се још двадесет и осам приповедака, потпуно различитих по тематици, стилу, начину приповедања, а опет – са једним циљем: да осветле или бар једним зраком додирну неки делић Андрићевог живота: оно што му се дешавало или оно о чему је сањао.

Не могу да кажем да сам одушевљена свим причама које су ушле у овај избор, али су све занимљиве на свој начин јер показују да су писци врсни познаваоци Андрићевог дела, живота и начина приповедања, те на свој начин комуницирају са великим писцем и његовим делом.

Ево неколико препорука и цитата: 

„Лепо писање“ Драгослава Михајловића, за приповедача има пензионисаног универзитетског  професора Леку, на прагу осме деценије живота, који одлази на Гоч, где пише студију о Бори Станковићу, али и повлачи драгоцену паралелу са Андрићем и говори о њиховом пријатељском односу. Читајући, пратимо две приче: оно што се дешава приповедачу и оно што се дешавало Андрићу и Станковићу, односно реакције њихових савременика на оно што су писала и чинила та два великана из два туркоидна србијанско-босанска градића, Врања и Травника.

„Морао је сваког јутра, и то све раније, да излази на њиву своје свеске као да га тамо чекају већ упрегнути волови“

„Далеки, далеки сусрет“, Васе Павковића, дирљива је причао о детињству дечака разапетог између очеве глади за женама и мајчине несрећне судбине, али и прича о заједничким одласцима са мајком у престоницу, у којој дечак, на своју велику радост, среће Андрића, и то памти као изузетан догађај: „У једном моменту дечак је рекао: „Тата, видели смо Иву Андрића“, а отац је одговорио:“А ја сам се нагледао риба и рибица на кеју!“, церећи се некако неприродно мајци у лице. Мајка је рекла: „Свако види само оно што жели!“, а после као да је цео призор потонуо у тамну ноћ, а ноћ потонула дубоко у тамно сећање човека који је некада, пре више од пола века, био дечак у једној другој земљи, у једном другом свету, у једној другачијој,светлој причи“ .

„Песма са 60. стране“, Виде Огњеновић, о сусрету са Андрићем у књижари такође је прича дубоке оданости: „Да, знамо то добро, књиге имају своју судбину, а наше се само преплићу са њима. Посвећујем вам данас ову малу причу-успомену, мудри мајсторе прозе. За вас ме везује и дубока читалачка оданост вашем делу, коме се дивим од првих научених слова…//Не угледам се ја на вас, учитељу, ја од вас преписујем све приче, и романе и драме, и овај неспретни, младалачки превод, и ово што сада говорим, све сам то од вас преписала. Да ми је како да и ваше ћутање препишем, то бих хтела да научим, чујете ли ме, велики мајсторе…“

„Крај пута“, Игора Маројевића:“Српски језик је страшно сиромашан,“, рекао је, „али кад читаш Андрића, чини ти се да није. Проширио га је за архаизме и неологизме, као и синониме који могу да прођу. Ако он каже `с времена на време`, а не `повремено`, видиш да због нечега то тако мора. Исто је кад он каже`на махове` а не `с времена на време`.Или `неприступно`, а не `неприступачно`.“

„Историја се храни калорично: тонама људског меса и књига. Када се једном буде најела довољно да пукне, да нестане као област важнија од свог истинског значаја, од свих наших књига, неће се усудити да прогута једино оне истински важне - романе, приповести и мисли Ива Андрића.“

„Леонардо, пљачкаш бензинске пумпе“, Михајла Пантића:“Све то остало је на једној страни када сам открио Андрића. Сви други некако су ми постали сувишни, сад читам само Андрића и Гогоља, врло ретко и нешто друго, шта ће ми више од тога. Човек не треба да јури за новим књигама, него да нађе свог писца и да му се посвети.“

„Аграмерски домино“,Вулета Журића:“Европа је, мој ти“, Бора Станковић спусти руку на Винаверово раме, „као оне сличице што их деца купују и пресликавају. Изгубили су, бре, смисао за пролеће, еј! Заборавили су небо како изгледа.“

„Слепи колосеци чекања“, Мирка Демића (о Андрићевој служби у Берлину, познанству са Ненадом и Милицом Јовановић): “Ускоро ће се навршити пола века како иза свог каменог лица покушавам да зауздам олује и претворим их у поветарце, чинећи све да прикријем како се од свакодневних удара увијам попут влати траве.Предано радим на прикривању своје несигурности и слабоштине, градећи се бољим и већим, постојанијим и непоколебљивијим, никад не знајући колико у томе успевам.“

„Након толико година познанства и дружења, схватили смо да је узајамна брижност са којом се опходимо потврдила нашу блискост. Сувише тога смо делили да бисмо кроз преостали део живота одвојено носили тај терет. Наше је венчање постало декларативна потвда тегљења заједничког товара.“

„Мртве ствари“, Дејана Стојиљковића (о Андрићевој мисији у Берлину, у Трећем рајху, када је био опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевског посланства):“Мисија Иве Андрића у Трећем рајху била је, по његовим сопственим речима, најтежи и најмучнији период у његовом животу. У тој служби он је остао готово пуне две године и тако био сведок зачетка једног зла које ће донети Еввропи и свету године смрти и разарања…“

„Отисак“, Дејана Симоновића (о изложби на Калемегдану, 1951, посвећеној устанку 1941; на изложби се нашла и фотографија са Андрићем који присуствује потписивању Тројног пакта,, након чега ће Андрић од Ђиласа тражити да га одсеку са те фотографије; приповетка је посвећена том догађају):“Погледај ме, погледај! – та фотографија виче до неба. Застају пред њом. Дуго. Помно је разгледају. Ха, овај овде, зар то није?...Показују прстом. Наравно да јесте, ко би други могао бити? Хм, ко би то рекао, ишчуђавају се, притворно. Тако, тим прстом, почиње сваки прогон. Покажу на човека. Затим се баце на њега, да га растргну.“

„Хоћу ли више икада са тог шеталишта посматрати протегљасту Саву, мишићави Дунав? Острво које се угнездило између две реке? Земун у даљини? Или ће ме отуда заувек отерати та изложба, због које ми игра пред грлом?

Кочопериће се ту читавог лета, разметаће се њоме до јесењих студени. Појели би ме ти дани. Ако ме дотле не прогута мрак. Па и када се експонати склопе, остаће зебња. Зебња увек остаје.

Ту око запиње за мене, као да сам понечем најважнији. Са пером у руци, нагнути над хартију, и Рибентроп о сироти Драгиша пре личе на ђаке који дрљају диктат него на људе који потписима печате судбину једне земље.

Никада ниси довољно неупадљив. Оставиш отисак и тамо где не би требало. Да те упропасти.“

„Андрић и ђаво“, Николе Маловића:“Нису чиста посла с Андрићем, то желим рећи. Савршенства сличне природе нужно произилазе или из божанске надахнутости или исходе с друге стране. Нобеловац Томас Ман у делу „Доктор Фаустус“ говори о музичару Адријану Леверкину коме је лично нечастиви диктирао ноте. У једној сцени видимо Цајтблома, Леверкиновог пријатеља, како вири у Адријанову радну собу: Диктирај брже! – чује Цајтблом музичара где некоме невидљивоме говори. И заиста, дела Андрићева, пре свега она написана током Другог великог рата у Београду, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, не пишу се – за рата. Не пишу се за четири године. …“

„Као да зна шта ће бити послије Другог великог рата, Андрић је заптивен у кући у окупираном Београду писао све вријеме на линији југословенства, на линији експерименталне наднационалности. Тако је умјетношћу спасао себи живот. Зарадио је ловор, а не вериге или омчу, што је становито чудо – јер је био краљев амбасадор. Дучић је, иако и сам амбасадор, био невидљив у читанкама; деценијама није постојао. Јер је био националан. Био је Србин.“

„Кад свеци марширају“, Зорана Ћирића:„Дрина није река“, чуло се како мрак проговара тик испред мог лица.  „Дрина је Црвено море. Оно што је остало након Мојсијеве катаклизме.“

„Писати о мени-то је бескорисна тегоба. Као да удари град усред зиме. Коме то треба, за име света? Нарочито у ова ратна времена. А друга времена ни не постоје. Е сад, у рату је све допуштено. То немојте никада заборавити. Људи то почесто сметну с ума јер рат никада не престаје.“

„Дрина на ћуприји“, Саве Дамјанова:„Када је Вук Стефановић Караџић постао први југославенски лауреат Нобелове награде за књижевност, фра Џиво Андрић још беше дечак. Тачније, не дечак, већ новорођенче које је мајка у бошчи носила и љуљушкала, јер су колица за бебе и колевке у та давна времена била привилегија најбогатијих. Зли језици рећи ће да у та давна времена није постојала ни Нобелова награда, али треба ли демантовати такве тврдње после Ајнштајнових открића теорије релативитета, а посебно након доказа које је квантна физика пружила о временско-просторној мултидимензионалности и реверзибилности Универзума.“
„Ваше сијатељство“, приупитао је старији нобеловац млађег, „зашто вук длаку мења, али Смрт не?“

„Зато што је сваки Вук потајни Караџић“, одговорио му је овај као из топа. „што даље значи да и ја могу стотину длака променити, али ћу остати исти фра Иван бег, најсамотнији створ под капом небеском, смртнији од оних који су проживли своје животе изван књига. Као што сте ви, уважени колега, вазда мењајући длаку, безбројне непријатеље уништавали, али таквијем начином нисте успели насамарити госпођу Смрт. ..“

„Алзо, ондак нас је обојицу Смрт побиједила, иако смо вјеровали да својијем књигама бесмртност од свога милога рода задобијамо?!“

„Да, да, јавол“, распричао се Андрић, али су га важне дипломатске обавезе спречиле да развије своју мисао у антологијски есеј.“

„Последњи дани и смрт Иве Андрића“, Светислава Басаре: „Отписали су ме, рекао је Андрић сестри Андрић. Од мене се очекује да што пре умрем. Али ја –рекао је Андрић- нећу да умрем пре него што позавршавам своје послове и не пре него што спречим оснивање Андрићеве задужбине. Немојте мислити, рекао је Андрић сестри Андрић, тако је рекла сестра Андрић, да се ја плашим смрти. Далеко од тога. Истина, осећам извесну нелагоду, али мени ће смрт заправо доћи као избављење…“

„Дођу тако, драги мој, времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати, знала је да каже сестра Андрић много година пре него што ћу на ту реченицу наићи у роману На Дрини ћуприја. С временом сам, под утицајем сестре Андрић, и сам подлегао андрићоманији. Читаво једно лето провео сам у Вишеграду, издржавајући се као амалин, да бих На Дрини ћуприју  прочитао на оригиналу, на правом месту, на чувеној софи Мехмед-пашиног моста овенчаног Нобеловом наградом…“