Trun smo i tren

25 ÐÐ, 2015

Каинов ожиљак

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 19:22
http://www.laguna.rs/_img/korice/2552/kainov_oziljak-vladimir_kecmanovic-_dejan_stojiljkovic_s.jpg

То се подразумевало - како једва чекам да ми допадне шака роман о Андрићевој дипломатској мисији у нацистичкој Немачкој, али нисам га купила на Сајму, на коме ми је било битно да се докопам Диклићевог "Београда - вечитог града", књиге Тамаре Огњевић о благу Србије, и нове верзије своје "Русије". Но, кад сам се први пут ове године спустила са Брда у центар града, знала сам да се нећу вратити без "Каиновог ожиљка". Иако би се могло очекивати да испишем неку врсту рецензије или критичког осврта на прочитано, одлучих да само пренесем неке цитате, који ће и сами рећи много о садржини овог занимљивог романа. 

***

„Две стотине и двадесет метара.

Толико је дуга стаза пред њим.

Чини му се да је то најдужа стаза коју је у животу морао да пређе.

То није она кривудава вишеградска стаза, гајтан и конац који шара брда над градом. То није неправилан и излокан, танак земљани пут, где је свему што се роди и никне суђено да се врати у туробно босанско ништавило. То није та оштра стаза коју је у тренуцима безнађа знао да простре преда се као молитвени ћилим, и која увире у бели друм или нестаје поред воде.

Не, ова стаза води кроз Ново канцеларство Рајха у Берлину, од предворја у коме стоји и оклева, кроз дугачку мермерну одају , па све до огромне фирерове радне собе, где ће бити обављена церемонија предаје акредитива. Он стрепи пред том стазом, слутећи оно што се налази на њеном крају. То није јасан осећај, већ нешто магловито и недокучиво, благи грч негд у дубини утробе, нејасна потреба да се одагна зла коб која га још није задесила али је слути на сваком кораку. ..

Стоји тако на овом месту где му се видик крати и правац колеба, сув и чемеран, гоподин Иво Андрић, изванредни посланик и опуномоћени министар посланства Краљевине Југославије у Берлину, у тамноплавом фраку извесеном златним шарама. Преко рамена му је пелерина, за појасом носи мач, на глави тророги шешир, са белим нојевим перјем и кокардом у бојама државне заставе.Руке у отменим белим рукавицама.Груди, које дијагонално пресеца свечана лента, красе одличја његове земље и земље домаћина – Орден великог крста и Орден немачког орла. Израђен према упутствима самог Фирера.

Суморно поподне 19. априла 1939. За пријем код великог вође и канцелара немачког Рајха спрема се од раног јутра.“ (стр. 11-12)

***

"Да ли је само игра судбине то што се поново срећу овде, у Берлину? Или је неко удесио да Ненад буде постављен као аташе за штампу баш у посланству које је њему додељено? Намерно или ненамерно, свеједно је…

Нешто га стално враћа Милици. Нешто што у њему гори  од тренутка када су се упознали на премијери Отела у Народном позоришту у Београду.

Представио му је заједнички пријатељ, позоришни редитељ Бранко Гавела.

Хвалио њене „модерне, париске костиме“.

Везивало их је завичајно порекло, јер она је била потомак трговачке породице из Босанског Шамца, везивала их је и љубав према уметности – она је била први школовани сценограф у Југославији, и у Београду је ангажована још од раних тридесетих. У високим круговима престоничке елите нашироко и надугачко се причало о њеним надахнутим креацијама.

Њихово пријатељство, ипак, није помутио њен брак са Ненадом, са којим га је такође везивало завичајно порекло. А уз завичајно порекло, и Млада Босна, јер је младожењин отац био тај који је сарајевским атентаторима набављао оружје, због чега га је Аустроугарска осудила на смрт и погубила .

Андрић никада није прешао границу коју је зацртао негде у својој подсвести.

Да. Била су ту писма.

И да. Било је ту страсти. И љубави. И речи…Много речи.  Неизговорених. Ненаписаних.

Речи које се гомилају негде у њему. Попут крви из неке унутршње ране. Речи које га боле. Речи које га гуше. И речи које никако не излазе напоље, не напуштају га, као непослушни подстанари. "(61)

***

"Само што је именован на ову тешку и опасну дужност, човек који га је поставио , председник владе и министар спољних послова, Милан Стојадиновић, у Београду је смењен.

Очекивао је да ће, као његов човек – а  његовим човеком је и пре најновијег именовања не без основа био сматран – и он бити повучен.

То се, међутим, до дана данашњег, није десило."

***

"Тако се посланик Андрић повремено осећао као онај Ћамилов Џем султан, ког је домовина одбацила, добронамерни га сажаљевају, а непријатељи ликују над његовом бесмисленом судбином.

А повремено као сам Ћамил који је умислио да је оно што није. Опуномоћени посланик и изванредни представник!"

***

"Био је он у Немачкој и пре овога именовања. На Ускрс 1932. Посетио је Франкфурт, а затим и Вајмар, завичај и родно место Гетеа, коме се неизмерно дивио. Чак је, инспирисан тим ходочашћем, написао једну песму. А Милошу је послао поштанску карту: Ево ме у Вајмару на хаџилуку.

Сада када размишља о том догађају и том кратком излету, схвата  како су Хитлер и његови нацисти супротност свему лепом, хуманом и великом што је оличавао један Гете."

***

„Иван, то вам је увредљив и подругљив термин којим се овде, не само у Берлину него и у целој Немачкој , називају Словени. Било да су Пољаци, Руси, Словаци или, ако баш хоћете…Срби и Хрвати.“

„Југословени?“

„За нацисте нема разлике. Сви смо ми за њих дивљаци, друмски разбојници и сецикесе, потомци прљавих варвара који су дошли ко зна одакле. Кад потамане Јевреје, кренуће да се обрачунају са нама. Бз обзира на Хитлерове лажне хвалоспеве о добросуседству и миру. (98)

***

"Историја нема осећај за мале ствари, мале догађаје и мале људе.

Историја је филм монтиран од крупних кадрова.  Књига написана великим словима. Гласна, готово заглушујућа симфонија људске несавршености, монументална као Вагнерове опере.

У будућим историјским уџбеницима писаће се о Фиреровим делима и неделима, али не и о лудачком сјају у његовим очима. Писаће историчари о поразима и победама, распредаће теорије и приче о томе како је почео рат, и биће ту места само за крупне речи којима ће бити описивани крупни догађаји.

Али оно што је наизглед небитно, опори укус у устима, који осећа  југословенски посланик  сада, када је схватио да је његова берлинска мисија унапред одређена на пропаст, лице оне Јеврејке у стану који је аријанизовала Јунити Митфорд, деца што се на улици играју концентрационог логора, корачнице што допиру са јавног разгласа, поносни немачки књижевник који машта о томе да маршира кроз спаљену земљу… све то биће грађа за неку другу врсту књига и хроника."(268-269)

***

Након што су се куцнули, а стасити Нишлија се прекрстио и наздравио за „мир и просперитет двеју држава“, уприличен је ручак чија га је суморна атмосфера подсетила на босанску сахрану човека који није био довољно млад да се за њим тугује и плаче, ни довољно стар да се каже како му је дошло време.

Управо таква је била југословенска држава. Прерано остарела  за свега нешто више од две деценије, истрошена још пре него што је настала – болесна од разочарања оних који су је сањали. Средовечан младић и незрео старац.  Створена након велике ратне несреће, да удоми „троимени народ“ и удовољи амбицији једног човека за влашћу над државом  већом него што су му могућности  а мањом него што му је сујета.

Метак испаљен на Александра, у Марсеју, путовао је споро, и ево га сад, како се зарива у срце земље за коју је мислио  да ће бити нешто више од балканског Франкештајновог чудовишта.

Након што се та тужна процесија завршила, коначно су могли да напусте Белведере и крену ка хотелу „Империјал“, где су сви били смештени, а где је Цветковића и Цинцар-Марковића чекао још један састанка са Хитлером, иза затворених врата.

На степеницама, испред улаза у дворац, Андрића је сустигао Боси, румунски амбасадор.

„Усудићу се да кажем, уважени колега…“, поче Румун. „Ви сте прошли много боље од нас.“

„Заиста тако мислите?“, упита Андрић.

„ Да. Румунију су буквално распарчали.“

Андрић застаде, скину наочари, обриса их марамицом, па врати назад.

„Знате…“, рече. „Није могуће бити само мало убијен.“(280 – 281)


Коментари

  1. Хвала на цитатима, јако су занимљиви, што историјски, што књижевно.
    А како је "Матушка"? Јеси ли задовољна?

    Аутор pricalica — 26 ÐÐ 2015, 13:56

  2. Да, и мени су били врло занимњљиви и ови делови и још понешто.
    Већ смо се испричале на другу тему, драга Причалице...Хвала Богу, и нова Матушка има свој пут и своје читаоце... Срећна сам због тога. :-)

    Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2015, 17:28


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs