Trun smo i tren

Туризам и емиграција

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 18:46

http://www.dodaj.rs/f/3f/Rr/1O29yCK7/oblaci-u-boji.jpg 

(Слика са интернета) 

Један човек умро и доспeо у рај. Међутим, у рају му је убрзо постало досадно. Анђели су непрестано певали, свирали на харфама, све је то било лепо и красно, али он је одувек био човек од акције. Зато се обратио Светом Петру и замолио га за премештај.

“Где си то мислио да одеш?”, упита га Свети Петар. “Осим ако нећеш у пакао? Не бих ти то препоручио.”

“Може ли бар на кратко?”, замолио га је човек.

“То се никад није радило, али направићу изузетак – пустићу те на месец дана.”

И Свети Петар му отвори врата пакла.

Човека је на улазу сачекала лимузина која га је одвезла до јахте. Уследило је путовање какво никад није доживeо, уз обиље најдивнијих јела, најбољих пића, прелепих дјевојака, ноћни риболов итд. Месец дана прошло је као у сну.

По повратку у рај, човеку је било још досадније него пре. Убрзо се поново обратио Светом Петру и замолио да га опет мало пусти у пакао.

“Такве шетње тамо-амо никад нису практиковане. Ако толико желиш у пакао, можеш да одеш, али без могућности повратка.”

“Пристајем!” ускликнуо је човек, већ се наслађујући оним што га је чекало тамо.

Али авај! Чим су се тешка врата пакла мукло залупила иза њега, човек је почео да пропада у понор на чијем дну је угледао гомилу ужасних ђавола, који су чекали да га кукама убаце у огроман лонац у коме се већ кувала гомила несрећника чији су јауци све гласније допирали до њега.

“Шта је ово!?”, крикнуо је.

“Пакао, брате”, одговорио је један ђаво. “Ти изгледа не разликујеш туризам од емиграције.”

(Са сајта Мудре мисли)


Насмешите се, молим

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 19:48

http://www.dodaj.rs/f/46/OU/1lcxMtls/autoportret.jpg 

Седећи у удобној фотељи, Лана је размишљала о свакодневним стварима. Покушавала је да одговори на питања која су се нагомилавала, као што су: шта правити за ручак, колико је напољу степени, шта обући...

Тишину је парала тиха музика са радија. Мирис тек испечених колача испунио је собу. Тај слаткасти мирис отворио је кутију пуну лепих успомена из детињства.

Убрзо, Ланино лице је украсио осмех. Испунила ју је радост, за њу давно заборављено осећање.

Схватила је да је постала само део слагалице коју чини хладан и сив град. Покушала је да се сети шта јој је последњи пут измамило осмех. Тај тренутак је био тако давно да је готово постао део прошлости, заборава.

Одлучила је да „пробуди“ људе, желећи да их подсети какву лепоту осмех носи. Изашавши из стана, удахнула је мирис свежег јутра. Упутила се ка продавници играчака. Журећи, случајно је ударила жену која је испустила све папире.

Лана је почела да се извињава и скупља папире са којима се ветар играо. Изненађена Ланином добротом, као и извињењем које није очекивала, жена је тихо изустила: „Хвала“ и насмејана кренула даљље.

Пожурила је желећи да претрчи улицу док се није упалило црвено светло на семафору, кад ју је зауставио снажан мирис ружа. Окренула се и угледала погрбљеног, старог човека како продаје цвеће. Од хладноће је једва изговарао: “Руже! Само педесет динара!“

Лани је изгледало као да разговара сам са собом, пошто људи нису обраћали пажњу на њега. Сви су као негде журили. Желећи да купи неколико ружа, дала је деки новчаницу у толиком износу да је он само жалосно одговорио: „Али ја немам да вам вратим кусур!“

Лана се само насмејала и рекла му да задржи све. Дека није могао да верује шта му се управо десило. Од среће је почео да игра, а осмех није могао да сакрије.

На путу до продавнице помогла је једној баки да пређе улицу, као и једној жени са колицима за бебу да уђе у аутобус. Заузврат је добила осмех, који је и представљао њен циљ.

Напокон, купивши играчке, ушла је у дом за незбринуту децу. Радост, песма, смех је само део чаролије која је испунила простор.

Последњи зраци сунца давно су красили небо. Задовољна, Лана је почела да размишља како је мало потребно да човек буде срећан, само што се људи не труде довољно, како човек својим делима може да улепша неком дан, и без гласа поручи:“Насмешите се, молим!“

Склопила је очи и утонула у сан.

Зорана Вучићевић, 4/1

***

 Свете, зашто си тужан? Где је нестаo тај непроцењиви осмех са твога лица? Куда су отишли сви лепи тренци који испуњавају твоју душу? Чему тај мрки и зао поглед? Шта је то што те мучи и што је заробило твоје мисли па ти ниједног тренутка не допушта да мирно размишљаш и машташ?

Све је било другачије. Ти ниси био овакав. Сети се оних трнеутака када си се смејао са мном. Била сам мала и волела сам да сањарим. Тада си ме охрабривао и давао ми идеје. Причао си ми само о лепим стварим и догађајима и нкикада ме ниси критиковао нити допуштао да ме други повреде. Тада сам у теби видела ризницу доброте, неискварености и среће. Радовала сам се сваком новом тренутку.

Али данас као да је све то нестало. Твој израз лица ми више не одаје жељу за неким новим открићима и дечјим играма. Постао си превише озбиљан и мрачан.

Никада раније ниси причао о обавезама које ми сада задајеш. Сада ми причаш о одговорности, учењу и сазревању, а некада нам је најважнија била успаванка за лаку ноћ и дуга играња са луткицама.

Не бежим ја од тога и не одбијам да извршим обавезе. Схватам да одрастам и да сада треба да  имам нека нова интересовања, али не схватам зашто си ти морао да постанеш тужан.

С годинама си се удаљавао од мене. Не желим да те изгубим и заувек заборавимо све те тренутке среће које смо заједно проживели. Желим да ти покажем да у мени још увек има љубави коју сам спремна да ти пружим.

Смеј се са мном када постигнем неки успех! Осмех је бесплатан, не боли нити може да смета другима.

Нека те радују ситнице! Буди задовољан оним што имаш, јер је то највеће богатство! Схвати да сце оно што прође не може да се врати. Морађ улепшати садашљицу како би имао бољу будућност и лепу прошлост. Знам да тежиш највишим циљевима, а тамође знам да оваквим понашањем нећеш успети да их оствариш.

Промени се! Поново крени са мном! Заједно  ћемо све обавезе лакше завршити, а онда ћемо, као и пре, наћи времена да одлутамо у земљу снова. Пружи ми безбедност и допусти ми да заувек останем мала девојчица која сањари и којој је осмех најважнија ствар у животу!

Гордана Аксентијевић, 4/3

***

Ово су два задатка које сам већ објављивала (на Тргу), али пошто је Трг нестао, и они су отишли с њим. Но, пошто наша потреба за осмехом никада неће нестати, одлучих да поново објавим ова два рада, за чије сам објављивање прошле године добила дозволу од тадашњих матуранткиња, а садашњих студенткиња, Зоране и Гордане.
Овакве текстове треба често читати јер су покретачки и подсећају нас на неке заборављене навике и лепоте. 


M3NI 53 DOP4D4. 4 V4M4? :-)

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 09:12
http://www.dodaj.rs/f/1Y/Ly/2d0A9uGH/pisanje-brojevima.jpg

Улов

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 00:01
 
Силом је рекла "Да",
једва процедила кроз зубе
та два словца.

Горак укус
у устима оста.
Крај себе виде њега -
вештог ловца
на срне
њених будућих дана
и јелене ноћи младих.

Никуд му побећи неће
ниједан дан,
ни ноћ,
а цвеће,
донето у њену част,
умреће
колико сутра.

Кроз прозор погледа
брзо
и виде
поворку јутра
како прти
кроз снег,
убога,
бледа.

И бол,
велик као оближњи брег,
на груди се свали.

Па ипак,
рекла је "Да",
многи су то чинили пре
(Зар сад због тога да жали?),
а оно немушто "Не",
што само она чу,
вриштало је у њој.

Пуцало је подне,
рафално,
у птице њених
последњих снова. 

Беше то страховит бој.
Без преживелих.
Зар је важан и број?
Барем су ловци на броју. 

Улов је данас добар.
Време је ручку.

Виолета Милићевић 

Анегдоте о познатима

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 09:31

http://www.dodaj.rs/f/W/OZ/3TSgLW19/za-anegdote-o-poznatima.jpg

Аристотел

Аристотелу је познаник причао да има пријатеље који иза његових леђа о њему лоше говоре.

Аристотел је на то одговорио:

- Ако ме клеветају у мом одсуству, ништа ме не боли. У мом одсуству могу ме и изударати. 

100 против Ајнштајна

За време Другог светског рата, против Ајнштајна је била подигнута велика научна кампања у Немачкој,

што је резултирало изласком књиге „Сто научника против Ајнштајна“.

Чувши то, Ајнштајн је рекао:

„Да нисам у праву, и један би био довољан“.

*

Марлен Дитрих

Филмска глумица Марлен Дитрих присуствовала је једном предавању о интелигенцији мушкараца и жена.

После предавања предавач се обратио “најлепшој баки на свету” и упитао је има ли шта да дода.

Марлен му је одговорила:

- Можда је истина да су мушкарци интелигентнији од жена, али ја још нисам видела жену

која би трчала за глупим мушкарцем и само се дивила његовим лепим ногама.

*

Петер Аскурти

Peter Asqurtee je написао и у штампу пустио свој први роман. Али, купаца романа није било.

Непрекидно је размишљао што да уради како би продао штампане примерке књиге. 

Наједном му сину идеја – дао је у новине оглас следећег садржаја:

Милионер, висок, елегантан, образован, музичар, радо би се оженио госпођицом која би била у свему слична

јунакињи романа “Љубав је победила” који је написао Петер Аскурти.

Роман је убрзо распродат.

*

Па није међед!

На улицама многи пролазници су се заустављали, гласно узвикујући:

“Гле, Бранко Ћопић! Ено Бранка! Погледајте, оно је Бранко Ћопић!”

То је Ћопића страшно нервирало.

Једном није могао да се уздржи и онако нервозан љутито је одговорио једној средовечној жени:

“Па шта ако је Ћопић, није међед!”

*

Југословенска књижевност

За време Првог светског рата Дучић је био у Атини. Падала је киша и он се шетао с Ивом Ћипиком испод једног кишобрана.

Наишла је Јелена, жена Милана Гавриловића, и Дучић ће јој тек рећи:

- “Видите ли, госпо-Лела, испод овог кишобрана налазе се три четвртине југословенске књижевности.”

После неколико година, иста се сцена понавља у Београду. На Теразијама, стоје испод једног кишобрана

Дучић, Ћипико и Војислав Јовановић – Марамбо.

Марамбо, који је знао за ову Дучићеву доскочицу, тек ће рећи:

“Испод овог кишобрана налазе се три четвртине југословенске књижевности.”

“Потпуно тачно! – узвратио му је Дучић. – Ви сте нам пришли, али се проценат књижевности није повећао.

*

Данте Алигијери

Прича се да је Данте имао невероватно добро памћење.

Једнога дана срео је човека који га је упитао:

- Које је најбоље јело?

- Једно јаје – одговори песник.

Годину дана касније, исти пролазник срете Дантеа и упита га:

- Са чиме?

- Са сољу – спремно одговори Данте.

*

(Анегдоте са сајта Мудре мисли) 


Да је могло дуже, трајало би

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 10:10

http://www.dodaj.rs/f/w/IL/usQ6Kds/kisa320.gif 

Да је могло дуже, трајало би, зна се, 
јер све траје само док љубави има:
када сејач семе из свог срца баци, 
нема земље која радо га не прима.

И плод потом сазри: купају га кише, 
сунце своју милост на њега излива.
Дође време сласти, време бербе потом, 
и време кад сејач у плоду ужива.

Потом смирај дође, сокови пресуше, 
и сласти нестане у свакоме плоду, 
и трајање свако приближи се крају, 
а сви који дођу неминовно оду.

Удес нам је такав. Неминовно то је:
све што се посеје, мора се и жњети.
Клијање и зрење – љубави су знамен, 
а кад тога нема – време нам је мрети.

Чему жеља болна да се траје вечно
када само смрти још чујемо гласе, 
када срце плаче, болно, неутешно?
Да је могло дуже, трајало би, зна се.

Виолета Милићевић
(16. 11. 2007) 

18/19. 11.

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:03

http://www.dodaj.rs/f/3q/Pf/GPFdAC3/sadness22.gif 

Као да је јуче било, а ево, прошло је пет година. 

Лекари су констатовали да је Госпа у Црном дошла по своје следовање рано ујутру. На поду је оставила његово беживотно тело.

Нико ништа није чуо нити видео у тренутку у коме је последњи пут склопио очи.

Рођака ми је опрезно саопштила ту вест. И јесте ме и није изненадила. 

Два дана касније, на Светог Аранђела, земља се вратила земљи, а они који су још увек крв и месо остали су да га спомињу у својим молитвама и причама.

Зато ми сваког 18. новембра вече буде оловно и све ми је теже да га делим са другима.

Довољно је да помислим на то вече пре пет година, када сам окружена драгим пријатељима славила дан свог рођења, певала "Грациас ала вида", и не слутећи да ме је један невидљиви а нежељени гост чекао пред вратима, док се Он спремао за одлазак, па да знам да никада више нећу дочекивати осамнаести новембар са непомућеном радошћу.

"И увек крене д-мол", што би рекао Балашевић...

А деветнаести... Деветнаести, ево, пролази...Његова сенка стапа се са сенима оних којих одавно нема...

Почивај у миру, тата..!


44

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 21:31

http://www.dodaj.rs/f/3I/Lg/2hW7lTCH/zirafe-plesu.jpg 

Нису ме изненадиле, али их нисам дочекала онако како сам дочекивала претходне: са стрепњом, чежњом и са устрепталом надом. Извесност је преузела превагу над неизвесношћу, а у њој нема места за стрепњу. За понеку чежњу и наду још се и нађе место.

Дочекала сам их и испратила као што дочекујем и испраћам свако ново јутро и као да су свакодневни гости.

А нису.

Знала сам, дакле, да ће доћи, a потом и отићи, и нисам се томе противила, али сам се поставила као да нема смисла ни да им се посебно радујем ни да због њих тугујем; поставила сам се као да је то најнормалнија ствар на свету.

А зар није? – постављам себи потпитање.

Судећи по ономе што око себе видим, општеприхваћен је став да су оне нешто непожељно, нешто после чега се не повлаче непромишљени потези, као да су нешто што доноси више горчине него радости.

А зар нису? – чујем опет исти глас.

Чини ми се да им се све мањи број људи радује, као да су оне  нешто наметнуто, у супротности са жељеним, као да ће им баш оне донети нека нова и апсолутно непривлачна, неподношљива правила.

А зар неће? – шапатом ме опет пита онај исти глас.

Није, нису и неће – одговарам и грлим их тако уравнотежене, лепе, зреле, а насмејане.

Оне знају да знам шта су ми донеле а шта однеле, и знају да сам им захвална за све то. Оне знају да им не замерам ништа, јер су ми надокнадиле много тога што су ми њихове претходнице ускратиле, али су ми и најавиле нешто што ће њихове наследнице тек донети.

Хвала Вам, моје 44 радоснице, моје 44 тужбалице, моје 44 верне друге, моје 44 године, за све што сте са собом донеле и за све што односите! 

Било нам је, било нам је лепо...! 

Не жалим, не зовем, не плачем. /Све ће проћи ко с белих јабука кад, /

И вењења златом обухваћен, ја више никад нећу бити млад.“ – певао је Јесењин.

И нека је! И ја сам! Без жаљења и без претензија! Без компромиса!

Младост је прошла и зрелост суверено корача ходницима и собама мога тела. Корача и с времена на време запева, а понекад и заплаче.

Нека корача и нека чини оно што јој је драго и само њој својствено!

Нека достојанствено, свесна и својих предности и својих недостатака, куша воће које на свом путу налази! Нека се њиме храни и слади!

Нека ми буде веран сапутник и сарадник и нека не жали за оним чега нема! Јер је жаљење- умирање.

Нека верује у своју непоновљивост и снагу! Нека верује у лепоту и њене разнородне манифестације!

Нека верује у живот који је пред нама и чијим изненађењима и дражима краја нема!

О, мог живота јесени златна, златом ме својим засипај, и трај...!:-)

В. М, 18.11.2012.


Младост је стање духа

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:14

http://www.dodaj.rs/f/T/lB/19sCFvrN/kisa-kisobran-cvet.jpg 

Младост није период живота. Она представља стање ума. Младост не чине само румени образи, црвене усне и гипка колена, већ и контрола воље, квалитет имагинације, живост емоција; младост је свежина у дубоким изворима живота.

Младост подразумева превласт храбрости над стидљивошћу, превласт жеље за авантуром над љубави према доколици.

Све ове особине чешће се срећу код човека од 50 година него код младића од 20.

Нико не остари само нижући календарске године. Људи старе тако што напуштају своје идеале.

Године вам стварају боре на кожи, али неповерење у себе, страх и очај - то су те дуге, дуге године које сагињу главу и враћају ваш дух у прах и пепео.

Млад си колико и твоја вера, стар колико и твоја сумња; млад колико и твоје самопоуздање, стар колико и твој страх; млад си колико и твоја нада, стар колико и твој очај.

У самом средишту твог срца постоји једна бежична станица. У оној мери у којој она прима поруке о лепоти, нади, радости, храбрости, величини и снази, од неког мушкарца или жене и од бесконачног Бога, толико си и ти млад.

Када све жице падну и само средиште твог срца прекрију снег песимизма и лед цинизма, онда си заиста остарио и нека се Бог смилује твојој души.

Џо Вилер

(Са сајта Знакови поред пута)


Gracias a la vida - Violeta Parra

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 13:00

Једна од најлепших икада написаних химни животу:
 
Хвала животу који ми је толико тога дао: 
дао ми је два ока да, када их отворим,
савршено разликујем црно од белог,
и на високом небу
његове звездане кулисе,
и усред мноштва да видим
човека кога волим.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао:
дао ми је слух да чујем потпуно јасно,
да слушам ноћу и дању
зрикавце и канаринце,
чекиће, турбине, олује
и тужно завијање паса,
и нежни глас свог вољеног.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао:
дао ми је звук и писмо,
речи којима исказујем оно што мислим:
мајка, пријатељ, брат и светло
које осветљава пут душе
онога кога волим.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао: 
дао ми је да ходам на својим уморним ногама 
којима сам корачала
кроз градове и блато,
плаже и пустиње, планине и равнице
твоју кућу, твоју улицу 
и врт.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао: 
куцање срца у мојим грудима
док гледам плодове људског ума,
док увиђам разлику
између добра и зла,
док гледам дубину твојих сјајних очију. 
 
Хвала животу који ми је толико тога дао:
дао ми је смех и плач 
тако да разликујем радост и бол,
два састојка
од којих је сачињена моја песма,
и ваша песма, која је иста,
и песма свих, која је и моја песма. 

Хвала животу који ми је толико тога дао. 
 
Виолета Пара 
(Превод: В. Милићевић) 
*
П.С.
И хвала Алесандру што ми је пре шест година открио ову песму, која је заузела посебно место у мом животу.  

Старац Пајсије о одговорности

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 12:57
http://www.dodaj.rs/f/28/z6/KAfWfDM/o-odgovornosti2.jpg

Далеко ти лепа кућа, илити: Добро дошао!;-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 12:30

http://www.dodaj.rs/f/S/RM/3coZRXRV/v-kus-putnik.jpg 

(Слика: Владимир Куш) 

Сократ је седео испред капија Атине, кад му приђе један човек и рече: “Размишљам да се преселим у Атину. Да ли би, молим те, могао да ми кажеш како се ту живи?”

Сократ одговори: “Радо ћу ти рећи, али молим те, реци ти прво мени како ти је било у граду где си раније живео?”

Човек сместа одговори: “Било је ужасно. Људи су били спремни да ти забију нож у леђа и да те опљачкају до голе коже. Не остављам тамо ниједног пријатеља, већ само непријатеље”.

Сократ се намршти и тужно рече: “Па, боље иди даље, јер ћеш исте ствари наћи и овде у Атини".

Мало касније наиђе други човек, па застаде крај Сократа и упита: “Размишљам да се преселим у Атину. Можеш ли да ми кажеш како се ту живи?”

Сократ опет одговори: “Радо ћу ти рећи, али молим те, реци ти прво мени како ти је било у граду где си раније живео?”

Човек се осмехну и рече: “У граду одакле долазим сви људи раде заједно и међусобно се помажу. Доброта је свуда, и свуда поступају према људима са највећим поштовањем”.

“Добро дошао у Атину!”, осмехну се Сократ. “Овде ћеш наћи то исто”.

(Прича са интернета: http://www.facebook.com/pages/Alfabet-Postojanja/180741138642692)


Иди, иди, несанице

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 08:30

"Кафана је моја судбина...":-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 09:38

http://www.dodaj.rs/f/2T/EA/2m9UniI/moja-kafanacom.jpg

«Кафана није састајалиште поднапитих људи раскалашног понашања. Ту се не окупљају само бадаваџије и боеми. Госте кафане чини читав низ људи најразноврснијег расположења и понашања. То су људи различитог образовања, професија, преокупација и интересовања, различитих вероисповести и политичких убедења, различитих погледа на свет и на живот.» (Миодраг Миле Богдановић)

***

Баш некако у време кад је кока–кола победила сок од малине, а „биг мек“ пљескавицу, почеле су да нестају аутентичне балканске кафане. Не треба, међутим, заборавити да је кафана једна од битнијих српских институција са дугом и занимљивом историјом.

Приповеда се да је Београд прву кафану добио пре Беча и Париза.

Кафана је на Балкан стигла као саставни део културног пртљага муслиманског света. Прве кафане настају у Меки током 15. века, а већ око 1522. године, према тврдњама др Видоја Голубовића, Турци у једној згради на Дорћолу отварају кафану.

У почетку се у кафанама служила само кафа и не зна се сигурно како су ондашње кафане изгледале. Отваране су у главним улицама, поред дућана и ханова, а претпоставља се да се нису много разликовале од трошних и нахерених околних кућа.

До кафане се успињало расклиматаним дрвеним степеницама. Није било столова и столица, постојали су миндерлуци покривени ћилимима.

Простор у кафани био је такав да човек просечне висине није могао да се усправи, наводи путописац Кепер, описујући дорћолску кафану "Црни орао", из средине 18. века.

Постојао је обичај да гост који већ седи у кафани, кад примети да у кафану улази неко познат викне „Џаба“. То је значило да обавезно части госта који улази у кафану.

Свако другачије понашање сматрано је крајње неувиђавним и непристојним.

Кафана је била стециште свакаквог света. Била је „универзитет за један пени“, али и прихватилиште за бескућнике, боеме, уметнике, интелектуалце, студенте, сецикесе, проститутке ...

Мада је кафана дуго била забрањена зона за узорне жене, састави део понуде многих кафана биле су плесачице. Њихов задатак био је да буде либидо посетилаца и подгревају атмосферу. Кафана је била нека врста слободне територије на којој је много тога било дозвољено. Не чуди зато што су госте увесељавали и многи млади момци слободнијег понашања.

Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом.

Кнез Милош се борио на свој начин против блуда. Издао је наредбу да се „те несрећнице даве бацањем у Саву“. Иста судбина била је намењена и подводачима. Овакви поступци ипак нису обесхрабрили практиканте најстаријег заната на свету.

Кафане су биле и својеврсна радна соба многих писаца, у њима су одржаване седнице Народне скупштине, уређиване новине, осниване политичке партије

"Кафана је литература која не лаже", писао је, изгледа с пуним оправдањем, Станислав Винавер.

Најзаслужније за буђење ноћног живота, који је у 18. и 19. веку углавном био непозната одредница - биле су кафане. У Београду је средином 19. века издата наредба да се грађанство може задржавати у кафанама до 23 сата. Власници су били дужни да свако вече упале фењер пред кафаном у 22 сата.

Старе београдске кафане су својим духом ушле и у мит; попут „Дарданела“, кафане срушене 1902. године. На рушевинама ове кафане изграђен је Народни музеј у Београду. „Дарданели“ су били култно место боема, глумаца, књижевника.Ту су редовно свраћали Ђура Јакшић, Брансилав Нушић, Стеван Сремац и његови ђаци.

Приповеда се да је Сремца посебно нервирало што његови ђаци из гимназије долазе у кафану, па је једном од ђака рекао:”Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

Београдске кафане су попримиле европски изглед после ослобођења од Турака. У њима су се одржавали и балови, концерти, позоришне представе.

Прва пројекција филма у Београду 1896. године била је у кафани.

Временом је, услед продора кафића и ноћних клубова, стара српска кафана изгубила свој значај и шарм. Телевизија је заменила “огњиште” и постала место окупљања.

У кафићима се данас више једе и пије, склапају се пословни договори, а све мање се дружи.

Пророчки стога звуче рећи Станислава Винавера, написане пре Другог светског рата:

Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнад кућа, …и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде..."

(Текст са интернета)

***

Долазе нам гости – пријатељи из Улма, у узвратну званичну и пријатељску посету.

Време је да им узвратимо за гостопримство и упознавање њиховог лепог града тако што ћемо им показати чиме ми располажемо.

Осим оног званичног дела, у коме ћемо им представити природне, културне и архитектонске лепоте престонице, ред је да их упознамо и са једном важном „институцијом“ у нашој култури – кафаном.

Наравно, Скадарлија се подразумева, како би колико-толико стекли увид у боемски живот, али биће ту још понешто.

Због тога сам се информисала о некадашњем значају ове „институције“. Сад је она сведена на иће и пиће, углавном (као што се каже у завршници овог чланка), и на уживање у староградској музици (и не само староградској), али је лепо знати како је све почело и чему је служило, јер тек тада одлазак у кафану уистину добија смисао.


Песме и људи

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:16

http://www.dodaj.rs/f/2E/nq/4yiaed6t/dont-wait.jpg 

(Слика са интернета)

 

Има песама

које чекају

само на нас –

да их напишемо,

погледом обујмимо

или прочитамо;

руку да им,

као пријатељу,

пружимо;

да их пољубимо у образ

и спонтано,

онако људски,

упитамо

како су,

да ли им је тешко,

боли ли их шта

и можемо ли да учинимо

ишта

једни за друге.

 

Има људи

који чекају

да их песме пронађу

и загрле јако,

онако како људи

не би умели

никада,

тек стихом нежним,

звуком ил` римом,

и ланцима среће их окују

у неописиву усамљеност сред гомиле.

 

То су људи

са душама чистим

попут најчистије хартије,

они који знају 

да су топла срца

најлепше оловке.

Они живе за песму. 

 

Има песама и има људи.

 

Виолета Милићевић


Powered by blog.rs